Balkan-i-ja

Dobio sam danas pismo jedne čitateljke iz Sarajeva koja je sa mnom podijelila pismo koje je dobila iz jednog grada u Srbiji. Odlučio sam da ga objavim u cjelini. Nenad Pejic

Moje sećanje na Sarajevo

Prvo moje sećanje na Sarajevo, draga Dado, datira iz 1984. godine, kada sam imala nepunih 10 godina. Olimpijski grad u našoj zemlji! Kakav ponos, kakva želja da budem tamo... Moj otac je kao tadašnji oficir JNA bio na nekoj od sarajevskih akademija, a ja sam jedva čekala njegov povratak kući, priču o sarajevskoj Olimpijadi, sitne poklone sa likom Vučka – maskote te velike manifestacije.

Još imam fotografije sa Olimpijade, i čuvam ih kao dragoceni podsetnik na jedno lepo vreme, i taj osećaj ponosa što puni grudi. Zajedno sa fotografijama stigla je i monografija Sarajeva. Prosto sam mogla da osetim tananu dušu grada, mistični i dragoceni ambijent koji spaja orijentalno i evropsko, lepotu džamija i kaldrme...

Kada neko duboko i iskreno voli jednu zemlju, grad ili selo, ne voli ga zbog savršenih fasada i velelepnih trgova. Uvek ima lepših mesta, veliki je ovo svet. Ono što nas najdublje vezuje za to jesu ljudi.

Sarajlije sam upoznala 1989. godine. Školska ekskurzija, mladjani maturnati obilaze Baščaršiju. Sećam se džamije, golubova, malenih radnji sa prekrasnim filigranskim predmetima i nakitom. Ali se najbolje sećam jedne ćevabdžinice u srcu te Baščaršije. Moja drugarica Tanja i ja, mršave, neugledne i uvek gladne pubertetlijke, ušle smo u nju da kupimo te čuvene ćevape. Dočekao nas je osmeh sredovečnog Sarajlije, koji je želeo da zna odakle dolazimo. Kada je čuo naš odgovor, okrenuo se ka dečaku koji je stajao kraj roštilja, i gromko i srdačno uzviknuo „Dodaj još neki ćevap u te somune za ove naše Srbijančiće!“. Ne sećam se da li je još nešto govorio, sigurno da jeste, ali ne znam šta. Pamtim da je bio nasmejan, srdačan i zaista veseo što smo posetile njegovu malenu radnju u srcu Baščaršije.

Taj čovek, kome ni imena ne znam, njegovi ćevapi i širokogrudi doček spasli su me izjedajućih sumnji i teških misli u krvavim danima koji su ranjavali i, na kraju, ubili moju zemlju. Za mene je on bio otelotvorenje svih Sarajlija i Bošnjaka. Jednostavno, kada bi iko počeo da seje gnusne priče (a bilo ih je tokom rata, u gotovo svakom domu, na ulici, u školama – zahvaljujući bezobzirnoj i otrovnoj propagandi), ja bih govorila o tom susretu, sećala se te srdačnosti i nadala da je taj čovek živ i bezbedan.

Punih dvadeset godina kasnije, pozvali su me da učestvujem na Regionalnoj konferenciji BIRN-a u Sarajevu posvećenoj ratnim zločinima i odgovornosti medija. Prihvatila sam poziv oberučke, uzbudjena i radosna što ću opet videti to divno Sarajevo, koje mi se svih tih godina u sećanju javljalo kroz idilične slike i ljubazni osmeh čoveka sa Baščaršije.

Put kroz Bosnu preko Zvornika i Vlasenice ispunio me užasom i gnevom. Na tablama sa imenima mesta natpisi na latinici bili su ižvrljani, dok su ispod njih naherenim i neujednačenim ćiriličnim slovima ispisana ta ista imena. Kako jadno, prljavo i besmisleno... Koliko mržnje, tupavosti, neprihvatanja! Ta su pismena prljav trag nečijeg neprihvatanja ljudskosti, pomirenja, izgradnje nekog pravednijeg društva, lepšeg za sve nas. Ona su ogavna izlučevina nečijeg gnjilog mozga koji u svojoj truleži ne razume kako je prazan i beskoristan za sve, pa i i samog sebe. No, takvih će uvek biti, samo je najbolnije što nema onih koji bi trebalo da mu istrgnu taj sprej iz ruku, opale mu dve ćuške i pošalju ga da tuca kamen, da bude koristan nečemu.

Kako se auto približavao gradu i iz kamenitih prostora počele da izranjaju kuće na obodu Sarajeva, tako mi je srce sve jače tuklo. Opet sam se srela, ovoga puta ne sa olimpijskim gradom iz mog sećanja, već sa ranjenim gradom, izmučenim, izrešetanim gelerima, sa prozorima koji zjape kao prazne očne duplje nesrećnika i vidljivim ostacima svoje velike patnje.

Svaki put kada sam prolazila kroz ulicu Maršala Tita, posmatrala sam te krnje fasade. U svakom udubljenju od gelera, u praznim prozorima nekadašnjeg hotela „Zagreb“, rupi od granate na jednoj od zgrada koje se nalaze na putu do vrela Bosne, u svemu tome videla sam jedan neopisivi strah ljudi koji su tu živeli onih krvavih godina sa svešću da njihov i život njihovih najmilijih može potrajati još sekud, minut, videla sam glad, beznadje, zimu, bol, muku.

Videla sam one čiji su životi uništeni, prekinuti jednim praskom, videla sam kako za njima pate njihovi najbliži, videla sam sav užas rata. Spomenik ubijenoj deci Sarajeva je spomenik boli najvećoj na svetu, boli koju niko ne bi trebalo da oseti, najvećoj nepravdi pod nebeskom kapom.

A videla sam i večitu vatru, spomenik oslobodiocima Sarajeva, koja gori i dalje za sve njih, bez obzira na veru i naciju i tada sam, draga Dado, veoma dobro razumela da Sarajevo nije grad – osvetnik. To mi je i svojim slikovitim pripovedanjem o strašnim danima rata, bez trunke gorčine i mržnje, potvrdio i tvoj divni sugradjanin Mithad Izmirlija, mladi Sarajlija koji radi na Pravnom fakultetu.

Ljudi i grad su govorili, a ja sam se stidela i najdublje žalila zbog svega što smo vam učinili, vama i divnom Sarajevu.

A najteže mi je bilo kada se onaj čovek iz ćevabdžice na Baščaršiji ovaplotio u liku mlade, lepe Sarajlijke na recepciji hotela „Astra garni“, koja nam je, kada smo se odjavljivali iz hotela, rekla „Dodjite nam ponovo, vi ste nama dragi gosti.“. Kao da se jedan duh dobrote, praštanja i srdačnosti nadvio nad čitavim Sarajevom, pa me prati i stalno podseća zašto toliko volim ovaj grad.

I ti si, draga Dado, taj dobri duh. Znala sam to čim si mi poslala zahtev za prijateljstvo, i od prvog trenutka sam poželela da podelim sa tobom moj doživljaj Sarajeva - ranjenog a prekrasnog, tužnog i srdačnog.

I meni je sada puno srce, jer sam napisala ono o čemu stalno govorim, ali sam konačno pronašla nekog ko to razume, sigurna sam u to.

Ako nekada poželiš da dodješ u Srbiju, dodji u moj grad. On nije tako lep kao tvoje Sarajevo, ali je tu Stara planina, netaknuti raj surove prirode i dobrih, blagih ljudi. Bićeš moja draga gošća.

Pozdrav od srca,

Gordana

Sarajevo prestaje biti Sarajevo?

Čitam tekst moje kolegice Selme Boračić, na stranici radija Slobodna Evropa o nacionalnoj strukturi zaposlenih u Kantonu Sarajevo i uhvati me tuga. Sjetih se i emisije ¨Hoću da kažem¨ koju je TV Sarajevo emitirala prije rata odmah nakon TV dnevnika. Radilo se u stvari, ko se ne sjeća, tek o obraćanju poznatih bosanskohercegovačkih lica svih nacija i ne nacija koji su govorili u prilog normalnog života i protiv podjela. Goran Bregović se tada popeo na jednu zgradu i kamera je zabilježila zvona sa katoličke katedrale i srpske pravoslavne crkve, čuo se i mujezin, vidjela i sinagoga. Goran je otprilike zapitao gledatelje: hoćete li to da izgubite ili nešto slično.

Još se u Sarajevu, sa iste zgrade, može snimiti isti kadar, ali bi Goranova poruka danas bila drugačija i glasila bi otprilike ovako: zar bi ste dozvolili da sve ovo izgubite!

Podatak da u sarajevskom kantonu 96% javnih funkcija obavljaju gradjani bošnjačke nacionalnosti je za Sarajevo – sraman. Grad koji se stoljećima, s pravom, hvali svojom multietničnošću čini sve da pretvori grad u nešto posve drugačije.

Od 23 fakulteta i akademije, u svega 4 ustanove su direktori koji nisu Bošnjaci. Od 34 srednje škole u sarajevskom kantonu, samo su 4 direktora iz reda hrvatskog i srpskog naroda. Od 26 osnovnih škola na području kantona Sarajevo samo u dvije škole direktori nisu Bošnjaci.

I ne radi se samo o tim podacima nego i o uvodjenju religije u vrtićima (kako je mali broj malih ne-Bošnjaka mali to u vrtiće ulazi samo islamska religija), o ukidanju Djeda mraza, o pomjeranju dana Sarajevo filma prema islamskim vjerskim praznicima, o beskrajnom broju novih džamija koje često nemaju nikakve veze sa bosanskohercegovačkom kulturom, o paralizi javnih institucija kad se petkom ide na džumu….

Svojevremno je bivši član Predsjedništva BiH Krešimir Zubak potpisao dogovor sa tadašnjim predsjednik Alijom Izetbegovićem da se spriječi majorizacija ali od papira se nije otišlo daelko.

Ravnopravnost konstitutivnih naroda kao ustavna norma ne odnosi se na javna preduzeća, smatra zastupnik SDA u Skupštini sarajevskog kantona Amir Zukić. U redu, ne piše u ustavu ali moralo bi da ¨piše¨ u svakom normalnom načinu razmišljanja, slaže se i Zukić Jer, BiH se ne razbija samo ponašanjem predstavnika RS nego i ovakvim ponašanjem vladajućih u Sarajevu.

Ja se, naravno, ne slažem sa karikaturom nacionalnog pariteta. Za mene osobno jeste važnije ko je bolji, ko je obrazovaniji, ko je sposobniji, a tek nakon toga bi trebalo doći ko kome pripada. Ali nije realno pomisliti da je količina sposobnih u Sarajevu vezana samo za jednu naciju, zar ne?

Mislim da je problem još i veći, jer direktore javnih poduzeća imenuju stranke na vlasti. Dakle, to što na tim mjestima potpuno dominiraju Bošnjaci nije rezultat stihije i slučajnosti nego sve to mnogo više liči na namjeru.

Može biti da će neko reći da je situacija ista ili slična i tamo gdje dominiraju druga dva naroda. Jeste, to je tačno. Ali, kakvo je to objašnjenje? Prihvaćanje te logike ne znači samo odreći se multietničkog Sarajeva nego i multietničke BiH! Ako drugi griješi zašto bi to mene opravdavalo?

Ako Sarajevo hoće gradjansku i multietničku BiH onda prvo mora sebe pretvoriti u takav glavni grad i mora samo ¨ prvo da probije led i da mijenja jednu takvu sliku koja je apsolutno neprihvatljiva“, kaže, s pravom, potpredsjednik Međunarodne Helsinške federacije Srđan Dizdarević.

U takav grad bi se možda i vratio Goran i drugi Gorani. Možda bi i neka TV u Sarajevu opet mogla pokrenuti emisiju ¨Hoću da kažem¨sa istim porukama.

Ako već ne bude kasno i ne bude nikog ko bi to htio da sluša.