Balkan-i-ja

My way or highway!

Ima u engleskom jedan izraz koji mi se dopada. On glasi ¨my way or highway¨. Na našem bi se otprilike reklo – ili će biti po mome ili nikako! Izraz je dobar ali je pravilo posve neprihvatljivo u ljudskoj komunikaciji jer promovira silu. Još je manje prihvatljiv u politici.

Ali to što je nešto neprihvatljivo ne znači da ne nepostoji.

Prije nekoliko je dana Predsjedništvo BiH izabralo Slavu Kukića, sveučilišnog profesora, za mandatara Vijeća ministara.

Predsjedavajući Predsjedništva BiH Nebojša Radmanović je brzo otrčao u Banjaluku i izjavio da se sa prijedlogom Slave Kukića za predsjedavajućeg Savjeta ministara produbljuje kriza u BiH!?

A nije produbljivanje krize u tome što se vi gospodo u Predsjedništvu uopće ne možete dogovoriti ni o čemu pa ni predsjedavajućem Vijeću ministara?

“Prijedlog Kukića nije bio dobar, posebno nije dobro preglasavanje¨- kažu gospoda koja brane demokratiju. Pa molim vas lijepo. Da li je bilo po proceduri? Jeste. Da li je bilo po zakonu? Jeste. Pa glasanje i postoji da se nešto glasa. Neko nekad mora biti preglasan i to je posve legalno ako se sve dešava po zakonu. Logika da se nijedan član Predsjedništva ne može ni u čemu nadglasati je besmislena. Po toj logici nikad ništa ne može funkcionirati i nikad ništa izglasati.

Premijer RS Aleksandar Džombić kaže da Kukić ne dolazi iz ¨reprezentativne hrvatske stranke¨ pa dakle ne može biti premijer. Dakle, niko ko nije iz ¨reprezantativne stranke¨ne može biti premijer, predsjedavajući, parlamentarac, direktor, zamjenik direktora!? Mašala!

I onda gospoda iz HDZ-a kažu da je Kukić neprijatelj hrvatskog naroda i to samo zato što se prihvatio sizifovog posla da bude mandatar! A neprijatelji hrvatskog naroda nisu oni iz HDZ-a koji pokradoše sve živo ili koji ne prozivaju vlasti u Banjaluci što su protjerali desetine tisuća Hrvata!

Niko o Slavi Kukiću ne reče ni jednu osporavajuću riječ, niko ne osporava ni da je obrazovan, ni da nema oraha u džepu i tako dalje – osim da ga ne vole.

Slava Kukić, bi da cijeni ljude po tome koliko znaju, da li su upetljani u kradje, da li su radišni, da li su za timski rad i, naravno, kojoj naciji pripadaju. Ovo ¨koliko znaju¨ odredjuje stupanj obrazovanja, da li je neko upetljan u kradje odredjuje sud i policija, da li je neko radišan i da li je za timski rad najbolje znaju oni sa kojima je radio, a ko kojoj naciji pripada odredjuju oni koji su se bavili seksom.

Kod onih koji tvrde da se razni predstavnici mogu birati samo iz ¨reprezentativnih stranaka¨ dijele ljude ne samo po tome ko je Bošnjak, Hrvat ili Srbin nego prije svega po tome ko je podoban Bošnjak, Hrvat ili Srbin. A podoban je onaj ko ih sluša. Nije bitno koje škole imaš, da li te ganja sud, da li te cijene kolege sa posla. Jer diploma se lako odšampa, sud se lako dogovori, policija se lako kontroliše jer svugdje tamo rade isto tako ¨podobni¨.

Kriteriji kod Kukića imaju posve drugačije utemeljenje od onih kriterija koji vladaju kod nacionalnih stranaka i tu je suština sukoba.

I normalno da je tim ljudima Slava Kukić nepodoban. Nije njegov problem što pripada nekoj stranci nego što NE pripada. Zato je i normalno da ga proglašavaju izdajnikom hrvatskog naroda jer, bože moj, hrvatski narod ne može biti niko ko nije u HDZ-u. To je jednoumlje nekoliko puta gore od onog komunističkog. Sam Slava Kukić kaže neki dan na tu temu ovako:

“Nudim ideju integracije BiH kao države i društva koje ne pripada samo jednima, već svima. Ako ta ideja ne dobije podršku, onda možemo zaključiti da se nismo odmakli od devedesetih. Očekujem da pobedi razum i da me parlament u petak podrži.”

Sjednica parlamenta je odložena, u petak su poslanici 4 sata raspravljali samo - o dnevnom redu, razum još nije pobijedio.

A i ne zna se kad će. ¨My way or highway¨ je dominirajuće ponašanje medju političarima. Sve dok im svima, tu istu rečenicu, ne podvikne neko izvana.

Dobio sam danas pismo jedne čitateljke iz Sarajeva koja je sa mnom podijelila pismo koje je dobila iz jednog grada u Srbiji. Odlučio sam da ga objavim u cjelini. Nenad Pejic

Moje sećanje na Sarajevo

Prvo moje sećanje na Sarajevo, draga Dado, datira iz 1984. godine, kada sam imala nepunih 10 godina. Olimpijski grad u našoj zemlji! Kakav ponos, kakva želja da budem tamo... Moj otac je kao tadašnji oficir JNA bio na nekoj od sarajevskih akademija, a ja sam jedva čekala njegov povratak kući, priču o sarajevskoj Olimpijadi, sitne poklone sa likom Vučka – maskote te velike manifestacije.

Još imam fotografije sa Olimpijade, i čuvam ih kao dragoceni podsetnik na jedno lepo vreme, i taj osećaj ponosa što puni grudi. Zajedno sa fotografijama stigla je i monografija Sarajeva. Prosto sam mogla da osetim tananu dušu grada, mistični i dragoceni ambijent koji spaja orijentalno i evropsko, lepotu džamija i kaldrme...

Kada neko duboko i iskreno voli jednu zemlju, grad ili selo, ne voli ga zbog savršenih fasada i velelepnih trgova. Uvek ima lepših mesta, veliki je ovo svet. Ono što nas najdublje vezuje za to jesu ljudi.

Sarajlije sam upoznala 1989. godine. Školska ekskurzija, mladjani maturnati obilaze Baščaršiju. Sećam se džamije, golubova, malenih radnji sa prekrasnim filigranskim predmetima i nakitom. Ali se najbolje sećam jedne ćevabdžinice u srcu te Baščaršije. Moja drugarica Tanja i ja, mršave, neugledne i uvek gladne pubertetlijke, ušle smo u nju da kupimo te čuvene ćevape. Dočekao nas je osmeh sredovečnog Sarajlije, koji je želeo da zna odakle dolazimo. Kada je čuo naš odgovor, okrenuo se ka dečaku koji je stajao kraj roštilja, i gromko i srdačno uzviknuo „Dodaj još neki ćevap u te somune za ove naše Srbijančiće!“. Ne sećam se da li je još nešto govorio, sigurno da jeste, ali ne znam šta. Pamtim da je bio nasmejan, srdačan i zaista veseo što smo posetile njegovu malenu radnju u srcu Baščaršije.

Taj čovek, kome ni imena ne znam, njegovi ćevapi i širokogrudi doček spasli su me izjedajućih sumnji i teških misli u krvavim danima koji su ranjavali i, na kraju, ubili moju zemlju. Za mene je on bio otelotvorenje svih Sarajlija i Bošnjaka. Jednostavno, kada bi iko počeo da seje gnusne priče (a bilo ih je tokom rata, u gotovo svakom domu, na ulici, u školama – zahvaljujući bezobzirnoj i otrovnoj propagandi), ja bih govorila o tom susretu, sećala se te srdačnosti i nadala da je taj čovek živ i bezbedan.

Punih dvadeset godina kasnije, pozvali su me da učestvujem na Regionalnoj konferenciji BIRN-a u Sarajevu posvećenoj ratnim zločinima i odgovornosti medija. Prihvatila sam poziv oberučke, uzbudjena i radosna što ću opet videti to divno Sarajevo, koje mi se svih tih godina u sećanju javljalo kroz idilične slike i ljubazni osmeh čoveka sa Baščaršije.

Put kroz Bosnu preko Zvornika i Vlasenice ispunio me užasom i gnevom. Na tablama sa imenima mesta natpisi na latinici bili su ižvrljani, dok su ispod njih naherenim i neujednačenim ćiriličnim slovima ispisana ta ista imena. Kako jadno, prljavo i besmisleno... Koliko mržnje, tupavosti, neprihvatanja! Ta su pismena prljav trag nečijeg neprihvatanja ljudskosti, pomirenja, izgradnje nekog pravednijeg društva, lepšeg za sve nas. Ona su ogavna izlučevina nečijeg gnjilog mozga koji u svojoj truleži ne razume kako je prazan i beskoristan za sve, pa i i samog sebe. No, takvih će uvek biti, samo je najbolnije što nema onih koji bi trebalo da mu istrgnu taj sprej iz ruku, opale mu dve ćuške i pošalju ga da tuca kamen, da bude koristan nečemu.

Kako se auto približavao gradu i iz kamenitih prostora počele da izranjaju kuće na obodu Sarajeva, tako mi je srce sve jače tuklo. Opet sam se srela, ovoga puta ne sa olimpijskim gradom iz mog sećanja, već sa ranjenim gradom, izmučenim, izrešetanim gelerima, sa prozorima koji zjape kao prazne očne duplje nesrećnika i vidljivim ostacima svoje velike patnje.

Svaki put kada sam prolazila kroz ulicu Maršala Tita, posmatrala sam te krnje fasade. U svakom udubljenju od gelera, u praznim prozorima nekadašnjeg hotela „Zagreb“, rupi od granate na jednoj od zgrada koje se nalaze na putu do vrela Bosne, u svemu tome videla sam jedan neopisivi strah ljudi koji su tu živeli onih krvavih godina sa svešću da njihov i život njihovih najmilijih može potrajati još sekud, minut, videla sam glad, beznadje, zimu, bol, muku.

Videla sam one čiji su životi uništeni, prekinuti jednim praskom, videla sam kako za njima pate njihovi najbliži, videla sam sav užas rata. Spomenik ubijenoj deci Sarajeva je spomenik boli najvećoj na svetu, boli koju niko ne bi trebalo da oseti, najvećoj nepravdi pod nebeskom kapom.

A videla sam i večitu vatru, spomenik oslobodiocima Sarajeva, koja gori i dalje za sve njih, bez obzira na veru i naciju i tada sam, draga Dado, veoma dobro razumela da Sarajevo nije grad – osvetnik. To mi je i svojim slikovitim pripovedanjem o strašnim danima rata, bez trunke gorčine i mržnje, potvrdio i tvoj divni sugradjanin Mithad Izmirlija, mladi Sarajlija koji radi na Pravnom fakultetu.

Ljudi i grad su govorili, a ja sam se stidela i najdublje žalila zbog svega što smo vam učinili, vama i divnom Sarajevu.

A najteže mi je bilo kada se onaj čovek iz ćevabdžice na Baščaršiji ovaplotio u liku mlade, lepe Sarajlijke na recepciji hotela „Astra garni“, koja nam je, kada smo se odjavljivali iz hotela, rekla „Dodjite nam ponovo, vi ste nama dragi gosti.“. Kao da se jedan duh dobrote, praštanja i srdačnosti nadvio nad čitavim Sarajevom, pa me prati i stalno podseća zašto toliko volim ovaj grad.

I ti si, draga Dado, taj dobri duh. Znala sam to čim si mi poslala zahtev za prijateljstvo, i od prvog trenutka sam poželela da podelim sa tobom moj doživljaj Sarajeva - ranjenog a prekrasnog, tužnog i srdačnog.

I meni je sada puno srce, jer sam napisala ono o čemu stalno govorim, ali sam konačno pronašla nekog ko to razume, sigurna sam u to.

Ako nekada poželiš da dodješ u Srbiju, dodji u moj grad. On nije tako lep kao tvoje Sarajevo, ali je tu Stara planina, netaknuti raj surove prirode i dobrih, blagih ljudi. Bićeš moja draga gošća.

Pozdrav od srca,

Gordana