Da li ste primetili kako političari sa oduševljenjem govore o nevaljalstvima i nepodobštinama medija, štampanih žuto, ili u nekoj drugoj nijansi, ili elektronskih? Tu su na svom terenu jer su stvari dostavljanja informacija, dezinformacija, poluistina ili doslovnih bljuvotina nešto vrlo jednostavno, političarima imanentno, i nema onoga ko nije imao iskustva vlastitog upliva u kreiranju, barem jedne vesti, ako ne i cele uređivačke politike nekog medija. Nešto složenija situacija je kada politika prodre u kulturu, a kada se umeša u pitanja književnosti, tu već situacija postaje škakljiva, ne po politiku, koliko po književnost, a nadasve kulturu ili njenu budućnost u određenom društvu. Kritičari bi tu mogli da budu brana i glas zdravog razuma, ali kritičari, čast izuzetcima, teško mogu ostati neki izvan takvog kakvo je društvo, plutajući nezavisni umovi.
