RSE: Ivana, dobrodošla.
VUJIĆ: Hvala, lepo i dobar dan, evo, neka bude dan.
RSE: Jel' tako bolje?
VUJIĆ: Pa dan traje uveliko, neko to zove veče, noć, ali ja mislim da je to dan.
RSE: A jel' to pozdrav koji je hotimično takav posle ovakvih mnogo tužnih vesti koje smo rekli?
VUJIĆ: Te vesti su naravno nažalost deo dana, deo življenja. Svaka nesreća i svaka patnja, svako izražavanje nesreće i patnje je deo života tako da saučestvujemo sa velikom nesrećom zaista, koja je nesreća za sve nas, zato što može svakog od nas pogoditi. Trebalo bi učinite sve da se tako lako, tako velike nesreće ne dešavaju nego da se izbegnu. Kada je reč situacija u Prištini i sahrani jednog od njihovih čelnika, koji je umro od karcinoma ako tačno govorim, znači radi se sigurno o jednom ispaštanju i muci, pa naravno to je pred svakim čovekom. Eto, toliko. To je dan.
RSE: S obzirom na teme kojima se vi bavite i likove koji su, usudila bi se reći po onome koliko sam ja ispratila vašrad, deo neke vašne lične mitologije, vi ste prilično zaokupljeni temama smrti, bola, ispaštanja velikog, ali nekih ljudi koji su jači od toga, kao na primer Frida Kalo, koju trenutno spremate kao novu predstavu.
VUJIĆ: Projekat, evo, dan traje znači sa svim elementima dana i nesrećama život se nastavlja, mora se nastaviti u ime svih tih ljudi, nastavljamo dalje da bi im se jednoga dana pridružili, to je sigurno. Pa da to je novi projekat Madlenijanuma, takođe jednog zanimljivog kulturnog projekta Beograda, jer vi znate koliko Beograd govori o tome da je scena na Trgu Republike, znači scena opere, baleta i drame već mala i tesna, da Beogradu treba ne jedna nego više opera. Vi znate kako lepo izgleda Pariska opera Bastilje, recimo. Osim čuvena stare Pariske opera, nova zgrada i jedna druga opera u Parizu kako je njen dobar repertoar. Mislim da se u Madlenijanumu radi o jednom izuzetno uzbudljivom kulturnom možemo reći delu, jer radi se o donaciji, znači, radi se o privatnom ktitoru, donatoru koji je rešio da svoja sredstva koja ima ugradi u jednu zgradu, da je sredi, da napravi operu, znači sa operskim ansamblom, sa operskim programom i baletskim programom i dramskim programom, a naravno ta zgrada i dalje ostaje u posedu Republike, odnosno koliko ja znam ona će pripasti ovome otečestvu odnosno ovome narodu će ova zgrada ostati na čuvanje, toj deci koja dolaze posle nas. I mislim da je to vrlo dobro da neko ko ima sredstva može da odvoji od sebe i da da drugom, to je jako dobro.
RSE: Da, mi smo imali u gostima Nikitu Milivojevića koji je u Madlenijanumu pravio predstavu "Nikola Tesla". A vi ćete tamo praviti predstavu od jednoj ženi?
VUJIĆ: Tako je. Mislim da je to njihovo opredeljenje. Počelo se zaista sa jednim od naših najvećih umova ne samo umova nego i posvećenika prosto jednom posebnom sudbinom, jednim izuzetno velikim čovekom, Nikolom Teslom, pogotovo ove godine je njegova godišnjica i zaista treba još više uraditi da se našmladi naraštaj, naši ljudi obaveste o našem sunarodniku koga su krasile ne samo izuzetni dar, ne samo uspesi, nego jedna posebna, nežna, uzdrhtala duša. Ja sam pre neki dan došla do jedne divne priče, jedno pismo koje je on napisao jednoj mladoj devojčici, svojoj rođakinji Poli, u kojoj opisuje svoje detinjstvo. Kako je, s kojom ljubavlju je Tesla opisao svoju majku, svoje ognjište, svetlost, životinje, mačke s kojima se igrao. To pismo je u stvari čudesna ispovest jednog osećajnog velikog čoveka. Mislim da on to može da prolepša svakog našeg čoveka.
RSE: U ovom uvodnom delu još jednom vas pitam o predstavi koju ćete raditi. Dakle, Frida Kalo, slikarka, koja je u 16. godini, ako se ne varam, doživela nesreću. Bavila se slikarstvom, bila revolucionarka, da tako kažemo..
VUJIĆ: Frida Kalo je vrlo interesantna današnjoj civilizaciji po količini bola koje je ona, možemo reći kao Frensis Bejkon, čuveni engleski slikar izbacivao i negde iznedravao. Naravno, kod Fride Kalo se takođe radi o jednoj smeši Evrope i Latinske Amerike koja je interesantna kako za Evropu tako i za Latinsku Ameriku. Ona je nemačka Jevrejka, znači poluevropljanka a polumeksikanka, ali prava Meksikanka indijanskog porekla. Radi se o ženi koja je imala stotinak operacija da bi ostala živa, njeno telo je prosto preoblikovano. Frida Kalo je bila prosto jedan razapeti Isus, koja je trpeći sav taj bol, pokušala kroz slikarstvo da pomogne sebi. Naravno, radi se izuzetno strasnoj osobi, velika strast koja vlada prema njenom mužu bez obzira kakav je on, velika strast koja vlada prema prirodi, prema ljubavi, prema ljudima i prema slikanju to se vidi. Znači, ona stvara delo koje dan danas uzbuđuje svojom strasnošću i snagom. Znate da je danas vrlo teško ikoga uzbuditi bilo čime i skrenuti pažnju na bilo šta. Vi možete ići goli ulicom nikome nećete skrenuti pažnju, možete odseći ruku. takođe. Samim tim ona postaje matafora umetnosti, vi kroz sopstveni bol gradite lepotu. Ona je rešila da taj bol zanemari i da ga iskoristi, da načini nešto lepo i načinila je neku veliku lepotu od svog vrlo kratkog života. Ona kaže imala sam psa, i njen pas se uvek zvao Bol. I Mocart, čija je godišnjica ove godine, za njega se govorilo da je bio jako usamljen a da je imao jednog psa i da ga je taj pas uvek slušao. Ja verujem i da se taj pas zvao Bol.
RSE: Buduću da ste se pre ovog sada projekta na kojem radite, pozorišne predstave Fride Kalo, bavili njenom sudbinom, dnevnicima, bavili ste se nekom pozorišnom adaptacijom, ako se ne varam.
VUJIĆ: Ne, ja ne znam kako to objasniti, to je potpuno prirodno da čovek… Mene je slikarstvo uvek interesovalo, ja sam išla čak u slikarsku školu u Šumatovačkoj. Bilo je normalno da ljudi koji su mi bliski delom, da koliko god mogu osim njihovih dela upoznam se i sa njihovim životom. Ja sam bila u Meksiku sa predstavom na pozorišnom festivalu Servantino, ja sam bila njenoj kući, ja sam bila u njenom ateljeu. Videla sam da se tu radi o ozbiljnim emocijama. I danas u vreme kad je emocija sve manje nije loše videti da negde ih ima više, pa možda malo pređe i nas, možda se malo inficiramo. To svet traži, zbog toga je bila njena velika retrospektivna izložba u Tejt Modern galeriji u Londonu, zbog toga vrlo često na konkursima evropske drame pobeđuje komad koji govori o Van Gogu ili nekom umetnikuj. Prosto traži se put da se izađe iz jedne situacije, možemo reći globalne dosade i globalne potištenosti. Vi tražite preko nekih određenih ljudi koji su se po vertikali podigli, ma koliko im je horizontala bila teška, naporna, tražite neki model kako se podići, kako se uzdići iz te horizontale koja je globalizacijom postala skoro potpuno, više se ne može izdržati to neuzbuđenje i to mrtvilo. S jedne strane se traži po toj horizontali da vi nemate emocija, a vi ih u stvari negde imate, one moraju da žive, one moraju da postoje. Čovek je rođen da ide u tu svoju vertikalu, i on horizontalu i gradi i mora je graditi zato da bi se podigao u vertikalu. Ne možete vi podići samo vašu vertikalu, onda ćete pasti. Vi morate i horizontalu raditi jako dobro, znači obavljati sva trpljenja svakodnevlja da bi onda u samom sebi pokrenuli stavar koja će ići vertikalno. Zato naši iskušenici u manastirima jako mnogo rade bez obzira da li su doktori nauka, magistri slikarstva, prvo rade mnogo fizičkog rada da bi se ta horizontala uspostavila, a onda se budi jedna visoka vertikala.
RSE: Malo čas kad sam pomenula vaše bavljenje, pa kakvo god ono bilo, Fridom Kalo, ono, dakle, nije od juče . Htela sam vas pitam da li vam je nekad pala na pamet neka mogućnost upoređivanja sa Milenom Pavlović Barili
VUJIĆ: Ja sam u Narodnom pozorištu radila predstavu koja se zove "Balkanska plastika". "Balkanska plastika" je predstava koja je posvećena Magdaleni Magazinović, osnivaču modernog plesa na Balkanu., Mileni Pavlović Barili, Nadeždi Sekulić i Isidori Sekulić. Sve ove žene, neke od njih su skoro i vršnjakinje, možda je razlika pet godina, neke od njih su se jako dobro poznavale, recimo, Isidora Sekulić je gledala koncerta Magdalene Magazinović, čak pisala o njoj. Milena Pavlović Barili mislim da je ona nešto upoznala od Maginog rada. One imaju potpuno jednake sudbine, odnosno sve su one bile drugačije u jednoj možemo reći vrlo zatvorenoj, možemo reći palanačkoj sredini Balkana koji nije dopuštao nikakvu vrstu ekstravagancije ili avangarde. Ajfelov toranj nikada i nije sazidan na Balkanu i ne bi ni mogao biti sazidan na Balkanu. Prosto ljudi su smatrali da je to jedna budalaština. Izvinite, Pariz je podigao Ajfelov toran za godinu, dve dana i taj Ajfelov toranj, to čudovište im je donelo toliko slave, zlata, novca, ekstravagancije, od toga da je privukao turiste sveta do toga da svaki Bertolučijev film malte ne počinje sa tim tornjem. Sanjari idu, spušta se preko tornja, do naravno, Trokadera, odnosno pariske kinoteke.
RSE: Iz svega ovoga što ste rekli, hajde da pokušamo da postavimo jednu tezu pa da pozovemo i naše slušaoce da se uključe u ovaj razgovor koji im je možda sad za trenutak zazvučao malo drugačije od naših uobičajenih razgovora. Mi upravo pokušavao da govorimo sa ljudima na način kako ljudi zaslužuju a ne kako im se obično servira. Ne znam koliko delite moje mišljenje da je medijska ponuda zapravo ponižavanje zdravog razuma ako ne i inteligencije i emocije ljudi. Jel' mi pričamo o emocijama?
VUJIĆ: Mediji su počeli da kreiraju svet krajem pedesetih ako ćemo ozbiljno govoriti. Znači vi imate u komadima tekstove koji govore, tad nije bilo televizije, recimo, tako snažne pa će novine graditi vaškonačan lik. Nemojte se vi truditi da date vašlik, mi ćemo to napraviti. Naravno, danas je televizija ta koja gradi vaškonačni lik, odnosno mediji. Vi možete biti čovek bez glave, a bićete najlepša glava sveta i obrnuto. Tako da, ko zna koliko velikih ljudi, izuzetno osetljivih, nežnih i jako kvalitetnih postoje, i niko ne saznaje da su oni tako dobri slikari, valari, činovnici, bankari itd, jednostavno o njima se ne govori a govori se o nekim drugima. Nije merilo, pogotovu danas, te medijske prisutnosti stvarno ozbiljnih kvaliteta, a kamo li donosilac velike ljudske istinske sreće.
RSE: Vi ste međutim u pozorištu i na mestu ste gde možete da se bavite onim što volite i onim što jeste estetika i onim što jeste emocija i onim što jeste ljubav ili kako ste vi maločas rekli, tri stvari do kojih vam je najviše stalo…
VUJIĆ: Vera, nada ljubav, i naročito ljubav baškao što to stoji u poslanici, kao što stoji u Svetom pismu, odnosno najteže je ljubav. Veru će čovek naći, nadu će imati, a ljubav da ima i da bude dobar, i da s ljubavlju da svaku stvar izdrži, to je veoma težak zadatak kome treba stalno težiti. A videćemo da li do kraja vremena nekog ima koliko će ko uspeti da tu ljubav zaista ostvari.
RSE: Dakle, šta je sa emocijama, šta je sa vašim emocijama, gde su one danas, šta se dešava sa ljudima u ovakoj medijskoj ponudi, šta se dešava sa ljudima u ovakvom političkom haosu, tamo gde više nema, gde najmanje ima emocija i gde se više ne govori o upravo ove tri kategorije koje je pomenula naša gošća Ivana Vujući, vera, ljubav i nada. Gde je to sve nestalo i gde ste vi. O tome ćemo noćas govoriti.
Ivana, u Srbiji smo sa svih strana smo zapusljuti aferama kojima ne znamo ni uzroke ni posledice, niti su nam jasni aktieri. Svakog danas su se novi i novi likovi. Kako vi gledate na to i šta za vas znači afera?
VUJIĆ: U tranzicionom periodu jedan broj ljudi shvata da treba da se obogati i on se obogaćuje zahvaljujući drugim ljudima i na njihov račun i te kako. To je ono što se događa. Sad je pitanje tu gde je ta država koja će uspeti da odbrani sopstvene interese odnosno intrese svojih građana zbog čega ona i postoji kao jedan servis građana. Kako će uspeti tu korupciju koja je očigleno nešto bez čega se više nijedan posao ne može obaviti i koja prelazi svaku normalnu meru jer tu se više ne radi o ni o kakvim malim novcima, tu se radi o ogromnim količinama, planinama para koja se pretaču iz jednog džepa u drugi. Ja mislim da nijedna takva stvar nije moguća bez dve strane. Ne može neko nekome nešto da da ako taj neće da primi, i ne može jedan da traži od drugoga ako taj drugi neće ništa da mu da. Znači, tu je više ljudi vrlo saglasno radilo da bi se takvo zlo počinilo. U tranzicionom periodu ljudi žele da se obogate jer smatraju, jer vide sad da novac postaje nešto što jeste osnovna premisa društva. Mislim da je to takođe nakazno jer posle izvesne količnine te pare počinju da vas razjedaju. Nisam siguran da te pare samo donose radost, blagostanje, sreću, zdravlje itd. Mislim da posle određene količine novca koje vam zadvoljavaju neke potrebe, vi padate žrtvom tih para, one piju vašu krv, ali to je možda moje lično mišljenje, možda i grešim. Neka me neko razuveri da ne grešim ali, eto, ja tako mislim. No, s druge strane imate tu pomodnost afera, znači svaka stavar ne postoji ako ne postane afera. Ja smataram da te stvari mogu da se reše u okvirima državnih institucija, da uopšte ne trebaju da nas zamaraju, da one moraju biti odmah rešene a očigleno da one ne mogu da budu rešene jer je ogroman broj ljudi upleten u to. Znači, skoro čitavo naše društvo je nege potpuno ogrezlo u tom uzimanju, davanju i traženju. Ja ne znam što ste vi mene zvali ovde, možda ćete vi od mene nešto tražiti a ja ću to slušaoce obavestiti. Vikaću na sav glas a možda vam ja to neću dati, a možda ću to ja vama dati, ne znam, možda ću ja pokleknuti, možda će celo to dobro uzbuđenje davanja, uzimanja i tog maltene povezivanja tim nekim ulogom, možda ću i ja ući u to, ja stvarno ne znam. Možda je to zarazno, možda je infekcija, kakav ptičiji grip. Korupcija je mnogo veći grip od ovog ptičijeg, on zasad napada samo ptice i neku sirotu sitnu decu. A ovde se radi o krupnim ljudima.
RSE: Mi nismo imuni na korupciju, a vi ste u jednom intervjuu izjavili da smo imuni i te kako na virus promene.
VUJIĆ: Virus promene znači rad na sebi, odricanje od stvari, jednu skromnost, ja od toga ništa ne vidim. Sfere se podstiču da bi ispalo da je sad… Mi smo jedna doista mala zemlja, mala barica, i sad u toj barici se pljeska rukama po toj površini tako da to izgleda kao neko more, nešto se uzburkalo. Niti je mora sinjega, niti je valova, mislim, nego je bara.
RSE: Iz ovog što ste rekli, Ivana, dakle, vašeg viđenja afera...
VUJIĆ: Ja sedim u istoj toj istoj bari, znači ja sam ta neka žaba iz bare. Ja ne govorim da sam ja drugačija, naprotiv ja sam žaba
RSE: Ili krokodil, ukoliko je mala žaba.
VUJIĆ: Krokodili žive u ozbljnim rekama koje su najduže na svetu, to je reka Nil i neke druge reke, a u barama ih nema jer im je to prosto malo.
RSE: Ovo što ste rekli o aferama potvrđuje to da ste vi neko ko se bavi svojim poslom, gleda svoja posla i govori iz ugla onoga čime se bavi.
VUJIĆ: Mislim da najbolje mogu da govorim kroz ono što radim. Znate, pozorište uvek anticipira u svakom svom delu ono što će se desiti. Znači, vi kad to gledate vama se upućuje poruka kuda se dalje ide, kako se stremi. Ako je dobro on uvek anticipira novo. Znači, ako se radi o Fridi Kalo, to nije ilustracija njenog života nego je to pitanje kako živeti sa emocijama danas, da li smo spremni na tu vrstu žrtvovanja. Očigledno da nismo, i šta nam treba da bismo povratili svoje emocije koje smo negde potisnuli na primer. Ja dajem jedan banalan primer, mislim da je to najbolje delo, ja to umem najbolje da radim, ja sad stavarno da se poduhvatim da pljačkam banke, slabo to radim, ne znam. Da se bavim nekim bankovnim transakcijama ja to ništa ne poznajem, to je meni potpuno nejasno. Ja se divim tim ljudima koji to umeju. Tako da ja radim ono što umem, a to je tako nešto malo i skromno.
RSE: Vi ste, znači, potpuno izvan tog angažmana koji imaju obično intelektualci. Svako ko napravi ime u Srbiji mora da bude negde u nekom klanu ili da negde pripada.
VUJIĆ: Znate kako, srpski klanovi liče na Srbiju, kao što francuski liče na Francusku i američki liče na Ameriku, i naravno latinoameričku liče na Latino Ameriku. Postoji velika razlika u tim klanovima. Ne znam kako da vam kažem, ne znam šta znači klan u Srbiji. Vi u tim klanovima u Srbiji imate veliki diskontinuitet u stvari. Vi ste imali sigurno neke predratne klanove, pa ste imali posle Drugog svetskog rata drugu vrsu klanova itd, itd. Prema tome, u tom salnom diskontinuitetu Balkana, i u našim klanovima nema kontinuiteta. Tako da o njijma ja ne mogu ozbiljno govoriti, nažalost, a volela bih da mogu. U Latino Americi je veći kontinuitet u tim kokainskim klanovima, oni traju već sigurno stotinak godina. To drže iste porodice.
RSE: Ja bih volela da u ovoj emisiji govorimo o onome o čemu vi zapravo najbolje govorite, o emocijama, ali moram da kažem da iz svega što ste rekli i ove noći i poslednji put kad sam vas gledala u nekom javnom nastupu, a retko nastupate tako da analizirate neka društvena pitanja, uglavnom se pojavljujete kada govorite o predstavama, ali ne odustajete od toga da govorite pa makar to bilo manje, da kažem, razumljivo i popularno za publiku, od onoga što je samo suštinski vaša misao.
VUJIĆ: Ja sam takva kakava sam. Prema tome, ne smatram da bi bila bolja ako bih se sad pokazilvala nekim velikim aktivistom bilo čega. Mislim da je moj aktivizam mnogo veći u iskrenom mom poslu nego da sam sad je neki lažni aktivista. Ja bih bila najbolji aktivista kad bi opljačkala neku dobru bankui i taj novac podelila nekim siromašnim ljudima., naravno ne bi ga zadržala za sebe. To bi bila neka vrsta umetničkog aktivizma. Naravno to neću uraditi, znači, nisam aktivista te vrste. Vi znate kako je Lenjin počeo, tako što su pljačkali banke, i on i Staljin. Oni su se napljačkali banaka, pa su napravili partiju, pa su napravli tu veliku Rusiju itd. Prema tome, to svi znamo još iz osnovne škole, i onda bih ja tako krenula jer bi pravila nešto veliko. A da pričam neke prazne priče iza kojih ja ne stojim, odnosno tako da se ponašam lažno korektno, to nije istina. Ja mislim da živim dosta težak život i živim kao što žive većina mog naroda i onda imam pravo da ne budem lažni aktivista. I da ne budem korektna, nego da budem korektna u svom radu.
RSE: Šta je lažni aktivista?
VUJIĆ: Lažni aktivista je neko ko ne poseduje ni znanja, ni škole, ni ljubavi, ni rada prema nečemu ali koji se jako dobro snalazi i koji se samo bavi time da naizgled obezbedi sebi neko mesto koje u stvari njemu ne pripada, ni po školi, ni po rezultu, ni po radu, ni po moralnim kvalitetima, ni po radnim kvalitetima. Znači, vi morate čoveka po svemu tome negde vrednovati. Ali on to vrlo mudro radi, on uspostavlja kontakte, onda je stalno na istim mestima i odjednom postaje važan. Ne zna se odjednom ni zašto je važan, ni kome je važan, ali on je važan i on nalazi odlično mesto, dobija odlučnu platu, ima jako slab rad, i super je. Mislim to su simpatični ljudi, ja im želim svu sreću. Svu sreću im želim zato što i od muke ove ima neke lepote, a i od njihove lakoće postojanja ima neke velike muke. Ne osuđujem ih samo ih sa radošću promatram.
RSE: Vi ste ipak, bez obzira na tu svojeglavost i to što pričate tako kako pričate, uspeli da napravite ime kako se kaže popularno, i prilično ste uspešni u svome fahu.
VUJIĆ: Ja strašno mnogo radim
RSE: Jek' to dovoljno, to hoću da vas pitam.? Niko vas nije mogao sputati.
VUJIĆ: Ja mnogo radim, radim iskreno, ja uvek isečem moj stomak kad radim novu predstavu. Ja ga stvarno isečem i to je stvarno mnogo naporno i za mene i verovatno za one koji rade samnom. Ali od tih 67 predstava koliko sam uradila, a bašnemam 67 godina nego imam mnogo manje, mi nismo nikakvo zlo počinili niti toj ekipi, borili smo da otvorimo mnoge nove scene, pa sada u Madlenijanumu mi otvaramo sa Fridom Kalo jednu novu scenu, treću scenu tog pozorišta. Znači, kada otvarate nešto novo vi morate podići ergiju, to je kao kada se zida kuća ona mora da oživi. Znači, svaki put sam to radila, vrlo često sam radila protiv sopstvene koristi. Dešavalo se u nekim projektima koje sam čak radila u inostranstvu da pošto nisam bila dobar matematičar za novac tada, ja ne umem te honorare odmah da izračunam, i svoj honorar ne izračunam dobro, platim sve ljude i ne ostane ništa. Ja kažem, u redu, tako je ispalo, ništa ti nije. Ja sam jedanput rekla ali ako ovo bude valjalo pa Bog će mi pomoći mi ćemo negde otići i biće u redu. Nemam, šta sad, sve je u redu, jel' su ljudi podmireni. To što ja nisam dobro sračunala, što nas je koštalo, hotel više, dnevnice više, to je moja greška. I zaista, Bog je bio milostiv, i ta predstava je obišle mnoga zemalja Evrope, prosto tako se desilo, u neko najgore vreme kad nas niko nije hteo, ta predstava je išla sama i bila pozivana. Prema tome, nikad ne žalim, nikad ne požalim ako nešto ode od mene. Ja zaista cela pripadam tom svom radu zajedno sa mojom porodicom koju mi je Bog dao i koja je velika nagrada za moj život sigrno, i mislim da je to OK. Ali ja stavarno idem cela, da li me razumete? Idem cela, znači, može cigla da padne ja ću ići, pa sad cigla će pasti pa ćemo videti kao u karateu ko će se slomiti. To je prosto tako. Ja radim uvek i više projekata jer znam da će se neki raspasti, neki neće moći da nastanu, neke će ukinuti. Znači to je mnogo i to je moj dah takav. Ja mislim da bi svako mogao od mladih ljudi da napravi takav… ima toliko prostora po Beogradu, ali to mora da bude deo disanja po svaku cenu. Ne mislim da sam neko ime, ja nisam dobila niti stan ni od koga niti mi je iko nudio stan, nisam dobila nikave naročite prvilegije, živim sa majkom i cela moja poprodica živi sa majkom, znači ništa nismo grabili, ništa nam nisu nudili, mislim da je to super takođe. Što mora put svaki put da bude nešto, pa dva puta stan, pa kuhinja u tom stanu itd. Ja vozim vrlo jeftin auto koji je kupljen na lizing, znači sve to je skroman život ali ja zaista osećam pozorište i volim ga i ceo život sam tome posvetila. Nekako onako kao neki sveštenik, išla sam svuda, išla sam bosa, išla sam bez para, išla sam sa novcem, išla sam u svim situacijama sam hodala, išla sam i prtila taj neki put. I naravno posle toga sam ušla u dalji moj put, zahvaljujem i Bogu i mojim saradnicima na mojoj zrelini. Znači ja se opet menjam. Ja apsolutno odlazim u neki drugi pravac, u neka druga interesovanja, možda mirnija a možda dublja, i mislim da je to normalno i dobro je da te svoje mlade ljude, studente koliko god mogu, znate nekad ne možete sve, ali koliko god možete da im pomognete da drugima ostavite prostora. E, to je najinteresantnije, eto, a ne mislim da sam neko ime. Mislim da kod više postoji veoma malo istinsko interesovanje u stvari za umetnost, to više nije u modi. Današnja civilizacija ne zna šta će sa umetnicima, ne zna ni koji oblik umetnosti da postavi, to je takođe veoma interesantno. Kao što je interesantno ako uporedite umetničke doživljaje od pre samo 50 ili 70 godina i danas, tamo imate neki pejzaž ili neku čudnu ulicu… Evo, uzmimo Van Goga sa njegovim nebom koje blešti, ja sam rekla da je ovo dan ali setimo se Van Gogov neba, tih zvezda, znači to je nebo, kao dan blešti ta noć, to žuto isijava fantastičnu energiju, a posle toga vi imate nešto drugo potpuno drugačije stvari a koliko je tu uloženo što bi se reklo životnog soka i svega što čovek ima. Ja uvek dajem sve što imam i dajem više, kao neki sportista ja se trudim još više, još više, dok bude trajalo biće u redu. Ali mene više ne interesuje da li imam to, to sam prevazišla, više me to ne zanima kao ime...
RSE: Ja sam vas to pitala jer vidim da uspevate da radite ali na neki način sami.
VUJIĆ: Radim jako mnogo i mislim da svaki čovek koji radi jako mnogo on će to uraditi dobro, napraviće svoju kuću. Ja sam upoznale tolike ljude koji vode svoje živote, koji su napravile divne kuće, recimo, sami su ih napravili od nekih svojih običnih poslova i to je za mene nešto, izgradili su neke svoje male katedrale. To je isto tako dobro. Znači, mislim da je čovek dužan da skromno radi i da se trudi užasno da se promeni i onda će biti malo bolje, i da voli malo drugog čoveka ako može da voli bilo kog drugog čoveka, to su velike stvari. Ali znate iskušenja su velika, zadaci su ogromni, čovek je ipak na proputovanju, ne znam šta sve može da stigne, nešto može, nešto ne može, ne treba ga optuživati ako ne može da stigne ništa.
RSE: Kada kažete da umetnost danas, zapravo ne govorite samo o Srbiji nego govorite uopšte o umetnosti u ovom vremenu, da se teško može postaviti i da ne postoji to interesovanje za umetnost kao za neke druge stvari, kao za politiku.
Ali pogledajte šta biva na našim prostorima, ovde u Srbiji, postoji intresovanje, ljudi idu u pozorišta, kaže se sada više nego što su išli ranije, ali to je sve postalo nekakva moda. Vi pri tom s druge strane pričate večeras, gotovo monolog, koji meni prija.
VUJIĆ: Pa dobro, ovi ostali su se uspavali, neka im je prijatan san.
RSE: Videćemo, jer slušaoci umeju da naprave iznenađenje ali sam htela da vam pitam pošto, ja vas malo poznajem ali ako mogu da se oslonim na vlastitu intuiciju vi ne delujete kao osoba koja ima pozu. Znači kada govorite nešto što može zvučati kao monolog umetnika vi govorite sa takvom strašću onda mi ličite prosto na to šta radite. Evo, priča o Fridi Kalo, recimo, koju ste ispričali. Ali kako onda naći tu komunikaciju, kako ljude zakačiti za umetnost ako umetnik ostaje unutar sebe?.
VUJIĆ: Ne, ljudi osećaju dobro. Umetnik mora da radi, on mora da stvara i mora da bude aktivan. Ljudi, što je lepša stvar oni će se naravno uplašiti. Evo sad ovaj Mocart, to se spominje, a znate koliko niko nije razumevao tu muziku, ona je dobijala loše kritike, to su skidali sa repertoara posle tri puta, podsmevali su se čak tome i on je umro kao potpuni autsajder društveni, da bi sad postao i šećerna kugla, i ne znam više, i majica, i čaša, i tanjir i luster i sve.
RSE: Kao i Van Gog koga ste malo pre pomenuli.
VUJIĆ: Tako je i za Van Goga se daju neke užasne pare, kraje nema tim igrama. Sad ti "Suncokreti" koštaju 30, 50 miliona evra i više, ko da više i tu kraja nema. To su igre sa novcem. Ali, to je uvek postojalo. Mocart je stvarao lepotu a ta lepota ga je koštala života. Drugi su zavideli i bili uplašeni od te lepote i to je njih koštalo njihovog života, takođe, sa obe strane bila je ta vrsta tenzije. Ali mislim s jedne strane da je društvo, a da su umetnici, neću reći umetnici nego ljudi jer svaki čovek može biti umetnik i jeste umetnik na neki način u svom nekom horizontalno-vertikalnom postojenju, on je dužan, to mu je zadatak, da gradi nešto bolje i lepše. Da li me razumete? A sad stvarno, svaki put neka gadost, hajde sad ti malo pokušaj da se to malo uzvisi, da se taj drugi oseti malo bolje, povuci ga malo gore, povuci ga, a da ga šutnešdole to je vrlo lako. Eto, to je, recimo, jedna od tema kako povući čoveka, zadatak kulture je i sam naziv kultura. Kultura znači negovanje, kako ćete vi drugog negovati pa da on poraste u jedno bolje drvo, da bilo ko od nas izraste u nešto. Možete vi izrasti sa 70 godina, ima prostora za rast. Ali potrebna je nega, potrebno je slušanje, potrebno je pravljenje stvari. Možete vi praviti torte i kolače pa imaćete svoju publiku. Ja znam nekoliko poslastičarnica koje imaju s fantastičnu publiku jer ipak prave te svoje đakonije sa srcem. A zato je toliko kuvanja na televiziji, kuvanje, kuvanje u stvari to je ta neka vrsta dodira sa prirodom i sa nekim drugim čovekom. Jer ne kuvašti samo za sebe nego da zoveš još nekog, pa dođeš itd.
SLUŠALAC iz Čikaga: Jako mi se dopao sam početak emisije i pominjanje ljubavi što verovatno mnogima nedostaje. Onda smo otišli na kartele i na mafiju itd, što mi se nije dopalo, uz napomenu da su najveći mafijoze i ti koji vode te kartele, u stvari najnežniji i roditelji i ljubavnici i prijatelji u životu. To je samo tako jedan mali osvrt na njih bio. Ali bi vašu gošću zamolio da u ovim danima kada cela zemlja tuguje, ako izuzmemo tugu na Kosovu, govorim o tragedji u Crnoj Gori, hteo bih da malo artikulišem razgovor da vaša gošća da neki svoj sud o ponašanju ljudi iz njenog okruženja. Predpostavljam da su ti ljudi iz televizije u njenom okruženju, pa da smo prokomentariše njihovo ponašanje ovih poslednjih dana od nesretnog 23. kada se desila ova tragedija. Čini mi se da je bilo malo poštovanja a još manje ljubavi i tom njihovom odnosu prema tim žrtvama.
VUJIĆ: Evo, ja ću odgovoriti na vaše pitanje onak kako mislim i osećam, mislim da je to najbolje i za Beograd i za Čikago. Naravno, da su svi mediji koristili, kao što uvek koriste svaku nesreću, možemo reći, za svoj bolji opstanak i profit, ne bih rekla svoju sreću. To je uvek kad se desi neka velika nesreća, vi znate i u Americi, to je uvek ironično ili crnohumorno ili strašno kada oni svi sad izveštavaju i pričaju i pričaju o onim koji spasavaju itd, a ima malo šutnje, ima malo iskrenih osećanja. To je problem današnjeg sveta, to je problem svih krajeva zemaljske kugle u većini slučajeva. Problem je da se sad mi bavimo tako površnim stvarima a da više strpljenja za ozbiljnu sućut, ili za ozbiljna osećanja nemamo i da smo to potpuno izgubili. Mnogo pričamo, a malo kažemo.
SLUŠALAC iz Čikaga: Čini mi se da nisam dobio pravi odgovor. Ja sam se skoncentrisao na njeno okruženje, na okruženje Ivanino.
VUJIĆ: Ja ne radim na televiziji, ja sam odbila kao reditelj da radim na televiziji jer mi se nikad nije dopala klima. Zvali su me kao jaku mladu, ja sam rekla ne hvala, uopšte me to ne zanima. Oni su se čudila ja nisam želela nikada da radim zato što sam smatrala da je to suviše mnogo ljudi i da ja imam dovoljno posla u pozorištu i nemam želje da otvaram još neki posao za koji nisam sigurna da mi se tako dopada kao ovaj koji radim. Mediji grade sliku koju smatraju da će im biti isplativa, nažalost. Vi znate kako je to u Americi, a nije to ni u Rusiji, niti u Srbiji i Crnoj Gori, nažalost mediji se bave takođe velikim biznisom i igrom tako da ta igra koja je uvek i politička i negde novčana, nju ne zanima ništa drugo, zaista. Mislim da čovek uvek mora da proguta neku reč, umesto da kaže. Mislim da svi ti koji su izveštavali su možda trebali da gutaju neke svoje reči, umesto što su ih toliko govorili i isticali razne stvari.
SLIŠALAC iz Čikaga: Evo i jedno zavšno pitanje. Ivana, koliko ljubavi ima u ljudima iz vašeg okruženja? Malo pre sam pomenuo da je bilo raznih afera i u pozorištu, imao sam priliku da upoznam neke ljude ovde. Recite mi sa koliko ste ljubavi i pažnje okruženi tu u vašem najužem okruženju?
VUJIĆ: Samo pozorište je jedna đavolska ustanova i sve je tu jedna bitka na život i smrt. Ali naravno tu bašzbog toga treba da bude mnogo poštovanja, mnogo ljubavi i mnogo vere. E, sad imamo pozorišta onako kako zaslužujemo, kao što je muziku imao čovek kakvu zaslužuje, pa sami odlučite kakva je naša muzika, kakvo je naše pozorište.
SAMIR: Pitao bi gospođu o odnosu vlasti prema pozorištu. Naime, kao što znamo, sve kulturne ustanove one su tako reći na prosjačkim štapovima a ne samo u Srbji, nego u svim drugim zemljam osim u Hrvatskoj i Sloveniji. Bosna i Hercegovina je u još težem položaju i nije mi jasno kako vlast, šta ona uopšte misli o tome, kako vlast finansira nekulturu, mislim šund i razne filmove, nekakve serije, a za pozorište nema novca, takoreći. Radnici ili glumci nemaju platu, nemaju osiguranje. Želeo bi da čujem njeno mišljenje o tome.
VUJIĆ: Pa, evo, Samire ja bih vam ovako rekla. Ako govorimo o Beogradu imate institucije koje finansira republika, to je nacionalni teatar, samo jedna kuća, i imate ostala pozorišta koja finansira grad, imate nešto pozorišta koja imaju svoju specifičnu egzistenciju, da li su to grupe građana, da li su to organizacije ili su to samostalna pozorišta. Znači ako imamo jedne večeri maksimalno 14-15 pozorištnih kuća koja rade od toga je sigurno 80 do 90 posto dotirano ili od republike i grada, a jedna, dve su samofinansirajuće. Ja moram da vam kažem sledeću stvar, grad daje jako puno novca jer grad i jako mnogo i zarađuje kao institucija. Nisam vašeg mišljenja da toliko para nema ali mislim da bi možda trebalo gledati kako se one troše, kako se rade projekti, kako to ide i ko dobija koliki novac. Sigurno da neko ko jako mnogo radi treba da bude jako mnogo nagrađen. Što se tiče Slovenije i Hrvatske, za Hrvatsku ne bi mogla tačno da kažem ali ja sam u Sloveniji radila dve predstave. U Sloveniji postoji jedan red ali ne mislim da tamo ima mnogo više para. Moram vam reći da su honorati Beogradu mnogo veći nego u Sloveniji. U Sloveniji se tačno isplate, kod nas se kasni sa isplatom i do godinu dana i dve godine, ali nekada je tamo manji honorar jer postoji neki određen red ali se tačno zna koliko se tačno radi. Možda se malo manje radi nego kod nas. Znači, ne mislim da ima malo para, mislim da bi možda trebalo još više para dati mladim ljudima da oni ožive taj jedan of sektor, što bi se reklo, znači da sigurno postoji još deset pozorišta mladih ljudi gde će oni i, eksperimentisati, raditi i živeti sa svojim gradom a sigurno treba vredne ljude, darovite koji nose stvari nagraditi mnogo više a naravno oni koji ništa ne radi, pa oni moraju malo da se zapitaju i da vide kako će da žive sa tim dalje.
SLUŠALAC iz Podgorice: Pričali ste o ljubavi i o vezivanju za hrišćanstvo, ljubav kao jedan od najvećih produkata hrišćanstva. To je divna priča ali mislim da je malo idealizovana u ovom svjetu surovom gdje je manje umetnosti i svega. Kad ste pomenuli Bertolučija ja bih se osvrnuo na Kopolin jedan divan dijalog kada jedan stari katolički sveštenik objašnja stanje današnjeg čoveka u Evopi pa kaže, vadi kamen iz fontane negdje na Siciliji i razbija ga, i kaže vidite ovaj kamen leži u vodi godinama a unutra je potpuno suv. Tako je i sa današnjim čovjekom dok hrišćanstvo je dve hiljade godina oko njega a nimalo on u sebi nije prihvatio hrišćanstvo i ljubav. Mislim da se čovjek ponaša po jednom stereotipu da je malo toga, pa čak i Dostojovski negde kroz cjeli svoj rad upravo postavlja sebi to pitanje. A pozorište upravo i služi da analizira čovjeka i njegov način života, razmišljanja, odnosa. Eto, to sam hteo malo da prokomentarišem sa cenjenom gošćom. Ja mislim danas, da se izrazim pozorišno iz antike gde je nastalo pozoriše Grčke, jedino je moguće u deus ex machina da razreši užasnu situaciju u društvu, a samim tim u umjetnosti.
VUJIĆ: Pa mora, pojaviće se, znate da se komadi završavaju sa deus ex machina, kao što ste vi rekli. Znači ona se mora pojaviti. Tačno je ali ja mislim da pitanje nije pitanje sad hrišćanstva da li ste vi hrišćanin, pitanje da vi negujete tu ljubav u vama i da se potrudite da sami sebe kao taj kamen obradite. Ja mislim da je to suština. Vi ste potpuno u pravu da su ljudi potpuno suhi što bi se reklo i da teško primaju, i da neće da prime, ali vremenom, vi to znate dole bliži ste moru od nas trenutno i to je vaša velika sreća, i bliži ste pravom kamenu od nas ovde, znači vi znate kolika je moć i kamena i mora. Ja mislim, ja verujem u čoveka, moram verovati jer u svakom od njih postoji, ja znam da postoji dobro. Znam. E, sad je pitanje šta ko i nekoga da izvadi.
SLUŠALAC: Retko sam čuo da je čovek samokritičan. Ja možda imam lošu predstavu kako ja to radim na svom poslu. Umesto, vi gospođo Ivana da dovodite vaše učenike, buduće potencijalne glumce..
VUJIĆ: Oni su reditelji, ja radim sa rediteljima. Moji đaci nisu glumci, moji đaci su reditelji.
SLUŠALAC: ... pa posle se kaže nema para za pozorište. To pozorište mora na izvesni način da zaradi novac.
VUJIĆ: Pa ja ne kažem da nema para za pozorište.
SLUŠALAC: Pa uglavnom nema, pretpostavljam. Šta hoću ja zapravo da kažem? Evo, ja živim u Smederevu, tu uopšte pozorišta nema, uopšte je loš prisup svemu tome. Nekako ste sebe nas udaljili od vas, svi vi, mislim i na sedmu silu, čak mislim i na politiku. Zgrlili ste se u taj Beograd i očekujete nešto... umesto da se raziđete po ovoj Srbiji, po školama, po narodu, po selima. Vi nas treba da pripremite, da povučete nas.
VUJIĆ: Evo, ja se slažem. Ja vas da obradujem da sam bila u Lazarevcu, znači, Lazarevac je opština, 75 kilometara od centra grada. Ja sam lično u tom Lazarevcu pravila radionice više meseci, ja sam dovela moje kolege, plesače Narodnog pozorišta, dovela sam pisce. Mi smo radili celu seriju radionica koje su obuhvatile od mladih gimnazijalaca, znači od prvog razreda srednje škole ili gimnazije, do zrelih ljudi od preko tridesetak godina, četrdeset, koji su želeli da u nama istraže ove veštine. Mi smo na kraju posle višemesečnog rada koji je bio svake nedelje i napravili jednu prezentaciju i predstavu u kojoj su se svi ti mladi ljudi i ovi stariji predstavili svojim rođacima, prijateljima, svom gradu, svojoj publici, svojoj opštini na taj način. Znači, nije baš tačno da ne idu svi. Naravno, ne ide mnogo ljudi i ja se potpuno slažem sa vama da je prosvetiteljstvo nešto što je zaboravljena praksa, a to jeste bila dobra praksa i ja vrlo rado idem. Zaista, vrlo rado ću doći u Smederevo. Inače, to je bila moja inicijativa da odem u Lazarevac, nije bila njihova ali su odlično sarađivali. Znači, mi smo pružili tim mladim ljudima da se edukuju, to je sve bilo besplatno, pružili smo im da pokažu svoj rad, pružili smo im mogućnost da nastave nešto što su započeli. Znači, nije baštako da se ne ide, ide se. Ja sam išla svake nedelje dva puta najmanje.
SLUŠALAC: Znate šta, nije se to odnosilo konkretno na vas, to uopšteno.
VUJIĆ: Ja vam dajem primer, da bašnije tako. Ja se potpuno slažem sa vama ali vam moram reći jednu stvar da je još odavno, umesto da se razvija decentralizovana kultura, što znači da potpuno bude normalno da ja u Smederevu radim pet godina pa posle toga da idem dalje, to nije posisano ni sačim. Vi imate Dom kulture. Ja sam vrlo često pitala kako bi mogli da dođemo tamo, imali smo neke projekte, predstave itd, ali ljudi tamo koji su bili tamo nismo mogli nikakav kontakt s njima da napravimo. Gde smo mogli tu smo onda odlazili. Nemačka jedna, koja je mnogo veća zemlja od nas, tu se smastra da je normlano da jedna svetska zveza kao što je Pina Bauš-- ne radi u Berlinu. Ona u Vupertalu koji je sigurno grad manji od Smedereva i ništa joj ne smeta i ne smeta celom svetu da dođe u taj Vupertal da vidi taj Vupertal. Taj Vupertalje napravio nadzemni tramvaj, tramvaj koji je podignut kao neki čudni japanski voz i svi su srećni. I ona koja pravi svoje predstave, ima pozorište i taj grad i svima je bolje nego da je ona sam u Berlinu.
RSE: Razumeli smo i vaše pitanje, to se odnosi na sve, to hoćete da kažete?
Slušalac. Ne samo to, to je fundament, ovo je suština, ko nema mladost, ko ne radi sa mladošću, nema ni budućnosti. Šta očekujete od mene, ja sam formirana ličnost, nema od toga ništa. Može se otići pre na pecanje, pročitati neku knjigu ali mora se raditi sa budućim kulturnim naraštajem.
STEVAN iz Vršca: Ne bih se složio sa gospodinom. Ne radi se o tome da vi sada treba da idete u Smederevo i da ih obrazujete i da ih kultivizirate na neki način preko pozorišta. To trebaju oni sami, nastavnici tamo u Smederevu, ili bilo gde, u bilo kom gradu. Moraju da dovedu ovu našu mladost, njoj treba kultura i treba ljubavi, što nema, nedostatak ljubavi kod tih mladih, upavo, velika arogancija, divljanje. Drugo, vezano i za korupcije i korupmiranje policajaca i sa kriminalcem, zajedno piju, postoji jedna velika kriza u društvu, ali ta kriza proizilazi iz neobrazovanosti nacije kao takve. Vi to lepo kažete, mi smo mala zemlja, mali narod. Kako da vi pomognete tu sada. Ne možete vi pomoći...
VUJIĆ: Ja sam rekla kako sam pomogla. Išla sam u Lazarevac, kao student išla sam u sve gradove Srbije i tu sam radila. Radila sam u svim gradovima Srbije, i na Kosovu, svuda. Prvo, meni je bilo interesantno da idem u sredine, ja sam baš stara Beograđanka i jedva sam čekala da odem u druge gradove da vidim kako izgledaju.
STEVAN iz Vršca: Što više dole na jug, u pravu ste.
RSE: Da zaključimo, vi smatrate da ne treba da se ide, da se ljudi u svojim lokalnim sredinama treba da
STEVAN iz Vršca: Treba da se ide, ali treba i oni sami, profesori, nastavnici, počev od učitelja, pa počev i od kuće, od samih roditelja… Ja ne znam da li je ovom našem narodu, ali verovatno da je to vama jasnije, koliko ljudi je pročitalo Dostojevskog, pa Hemingveja, Zolu. Možemo da se brojimo. Drugo, kako mi hoćemo da dignemo tu mladost, da ih dovedemo nekoj kulturi, ponašanju ili bilo čemu, kada mi uključimo televizor i gledamo te političke emisije. Tu svako svakom nešto kaže, izliv vulgarnosti do maksimuma. I ta mlada deca se dive tom na načinu ponašanja i izražavanja. Kako mi hoćemo da dovedemo tu decu u red? Idu ulicama, razbijaju, kako njih dovesti do pozorišta ili recimo neke kulturne ustanove? To meni nije jasno. Oni danas ili se prave da su veliki policajci ili veliki kriminalci, svi bi bili jedno ili drugo jer oni najbolje prolaze u društvu.
VUJIĆ: To je tačno, ali mora nešto da se pokrene. Ako se ta porodica ne pokrene, morate vi da se pokrenete i uvek je rezultat dobar, prosto verujem da mora rezultat biti dobar. Znate, kad priđete bilo kome ko nije za to i ko ne zna, ako ga zainteresujete, on će se pokrenuti i ko zna šta se tu dobro može dogoditi. Ja sam u Novom Pazaru sa mladim ljudima radila letnju školu Univerziteta umetnosti, bili su studenti Univerziteta umetnosti iz regiona, raznih delova naše zemlje, iz ex-Jugoslavije, Jerevana, itd. Mi smo sreli jednu devojčicu u diskoteci, Novopazarku, i ja sam je pozvala da iga u predstavi. Ona je potpuno bila začuđena, to joj se nikad nije desilo jer oni nemaju pozorište tamo, mada su imali nekada amatersku družinu. Ona je zaigrala u pozorišnoj predstavi, došla je cela porodica da je gleda, njen život se promenio. Ja sam videla da je ona promenjena osoba, da ima neko drugo osećanje, mi smo je pronašli na ulici. Ali ona je dolazila na probe, vredno radila, i porodica je takođe podržala kad je videla da ona nešto drugo želi. I ostaće mi večito u sećanju i ona i ta njena predstava i ja se nadam da ona nešto s tim dalje uradila.
RSE: Niste u kontaktu?
VUJIĆ: Pa ne mogu biti stalno sa svima u kontaktu. Mi smo bili malo, kad smo to uradili i otišli smo, naravno.
RSE: Znači nije postala glumica?
VUJIĆ: Ne znam šta je postala, ali lepo je radila. Svi su je prihvatili, njeni, i jako je bila srećan zbog toga. Mi smo je potpuno sa ulice uzeli, prišli i rekli hoćešli da radiš, hajde kreći, idemo dalje.
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Postavio bih pitanje u vezi sa vjerom i ljubavi. Kad sam mislio da najviše ljubavi ima u meni, možda sam bio najdalje od nje. Kad uopšte nisam sanjao da ću imati vjere u životu, ja sam počeo da vjerujem. Problem je u tome kako drugim ljudima pokazati put koji sam ja prešao faktički hodajući po vodi 40 godina, dok nijesam pao na zemlju, u prašinu, otresao tu oprašinu, povratio vjeru neku, hrišćanstvo. Ne da idemo u crkvu i da se krstim i ponosim sam sa sobom, ali vjeru u sebe i ljubav za ljude. To sam postigao, možda sam bio prinuđen da vidim boga svoga i da vidim sebe u retrovizoru da bi, iz te moje balkanske brdske prirode našao kod sebe neku dušu, toplinu i ljubav. E, pa taj put, kako pokazati drugim ljudima.
RSE: A kako ste vi pokazali?
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Mene je život natjerao, ta moja boginja ljubavi je nestala i onda i mi je Kirku objasnio da treba Boga da volim više nego ove što šetaju na dvije noge. Ja sam volio i ako me je neko iznevjerio od ovijeh što šetaju po zemlji, onda ostaje ljubav za Boga. I stalno mi je ljubav u srcu i duši i nemam predrasuda ni prema rasama ni klasama. Djelim ljude na dobre i loše i stvarno osjećam neku zabrinutost za sve i patim sa drugim ljudima, i normalno da se radujem svakom napretku svakog čovjeka na ovoj zelenoj planeti. E, pa taj put, kako pokazati kako drugi ljudi da nađu sebe, da nađu dušu, da znaju od svojeg novca odvojit i dati donaciju ili jednostavno osjećati ljubav i voleti bližnjega svog.
VUJIĆ: Vi ste lepo rekli da ste sigurno prošli težak put dok ste postali tako svesni, ako tako nešto možemo reći. Znate kako, vi drugom čoveku možete pomoći, ali on sam mora da prođe to. Možete ga uputiti, ali sam čovek mora da prođe taj težak put da bi postao bolji. Ne kažem dobar, to ko je dobar do kraja ne znam, nisam ni ja dobra ništa. Ali samim tim što ste rekli da se radujete svakoj dobroj stvari svakog čoveka to će već nekoga nasmejati, makar na Trinidadu bio on će se sad nasmešiti.
RSE: Pričali smo o ljubavi gotovo sve vreme. Približavamo se kraju u pominjanju dve predstave koje ste vi radili, a u pokušaju opet da govorimo o ljubavi, a možda i o bolu i o smrti. Da pomenemo jednu vašu rečenicu, kada ste govorili opredstavi "Spletka i ljubav" Fridriha Šilera rekli ste da je ovo vreme novog romantizma i da umetnost treba da se bavi romantizmom a ne armagedonom, jer armagedon je već trenutak u kome živimo.
VUJIĆ: To je bila replika na nešto što je bila pojava evropske dramaturgije 90-ih. To je takozvana književnost odnosno dramski tektovi koji su se bavii zaista zlom, ali umetnici su osećali da zlo ne dolazi i oni su zaista pisali strašne komade, teške, mučne, u kojima su svi izrabljeni, izmučeni, iskorišćeni, iscepani, i bukvalno. Tu se naravno radi o Sari Kejn, radi se o komadima kao što su "Šoping i faking". Ja hoću da kažem da je to period 90-ih. Potpuno je apsrudno nešto sada tako ponavljati, mi smo sada 2006. godina. Prošlo je 16 godina od tada. Sada, pošto nam je to potpuno poznato i tadašnja anticipacija znači krajem 80-ih odnosno početkom 90-ih je bila tačna, ona je na neki način predosećala možda ono što će se desiti na tlu bivše Jugoslavije, na krvoproliće, na užas, komadanje međusobno i teritorije, i dobara, ljudi, kuća, porodica, ali mi sada ne možemo to više ilustrovati. Sada moramo napraviti korak dalje i zaista ljude uputiti ka boljem. Sve može biti gadno i to nam je jasno, ogrezli smo što u leševima koji se iskopavaju, što u nekim ubistvima koja se dešavaju, što u prevarama i lažima. Znači moramo uputiti ljude ka dobrom, pronaći ono što je težnja ka dobrom i nekoj vrsti čistote. Meni je to mnogo interesantnije.
RSE: Zašto, Ivana, ako živimo u vreme armagedona?
VUJIĆ: Baš zato. Kao priprema za nešto što je sigurno kraj tog puta, ma kako ova globalna situacija ona izgledala. Adam Zagajevski ima jako dobar jedan tekst, bez obzira na sve te strašne ratove i sve te užase koji se dešavaju, odmah vidimo neki beli veškoji zaleprša, neki čaršavi zalepršaju, neka deca počnu da vrište. Znači neki život će se nastaviti. E pa u ime tog života, mi smo dužni da u tom životu da damo nešto dobro, pogotovo što je ovako teška situacija. Tako da sam ja tu "Spletka i ljubav" Šilera koja jeste kritika sistema samo sitnih karijera, jer svi se bore protiv te ljubavi, ne zarad toga što bi oni imali neke druge ciljeve s tom ljubavlju, nego samo zato što ta ljubav smeta njihovim malim karijerama. Znači taj otac ne brani sinu tu ljubav zato što brine za sina, nego zato što njemu treba taj sin kao njegova dalja stepenica u njegovoj, očevoj, karijeri. A opet smo negde pokazali da su svi ti koji su se bavili tim poslom ipak u gorem položaju, da je njima teže nego ovima koji su se voleli, koji su dosta loše završili, koji su se žrtvovali, koji su ipak negde ostali kao pobednici. Jeste sve ružno, ali čovek svaki se nada. Ja sam sad prošla i na ovoj strašnoj hladnoći videla sam jednu Romkinju sa malim detetom. Ona nije prosila, ona je čekala na jednoj stanici autobus. Njene oči su bile toliko radosne, ona je čekala da negde ide. I videla sam tu toplu sobu, nije bitno kakvo ognjište o kome ona mašta, sa svojim detetom, gde će ona stići da se zagreje i da im bude dobro. U njenim očima je bilo svetlosti. Nije bilo mržnje, nije bilo besa, nije bilo nakaznosti, ničega. Bila je neka svetlost ka kojoj je ona išla i ja se nadam da je srećno tamo stigla.
RSE: Vi pokušavate to da prikazujete svetlost i da pokušate u godinama zla da se nadate dobrom.
VUJIĆ: Tako je. Aprurdno mi je sad, mislim da je to vreme prošlo. To vreme skretanja pažnje na to je prošlo. Nama se to uveliko dogodilo. Mi sada moramo iz toga da izađemo i moramo da idemo dalje. Kao što vas uvek stranci pitaju, Milošević je završen, šta ćete vi dalje, kako ćete vi dalje?
RSE: A da li i sada tu vreba opasnost? Jer vi kad kažete, znači, to se odigralo, i mi ne moramo to ponovo da odigravamo i u teatru, nego moramo da pobegnemo od toga. Razumem pravac o kome vi govorite, pravac svetlosti, itd, ali postoji li mogućnost mimikrije koja je negativna u smislu da se ljudima nudi u zamenu za taj armagedon zapravo čitav sijaset lažnih vrednosti koje nemaju veze sa svetlošću, dobrotom, i izlazom.
VUJIĆ: Pa dobro, to je normalno da se nudi estrada, jedna vrsta estradnosti, odnosno eskapizma.
RSE: Pa čak i u pozorištu…
VUJIĆ: Kako da ne. Ne mnogo nego jako mnogo, pogotovo tamo gde se to pozorište može jako dobro prodati i da se tu može jako dobro zaraditi. Ja smatram da mi nismo završili sa suočavanjem sa sopstvenim armagedonom. Ja sam govorila o evropskim tekstovima 90-ih koje mi sad igramo a za koje ja smatram da je apsurdno igati tekstove te danas kada mi imamo sopstvenu temu koju u stvari jako malo tekstova razmatralo, i svaki put kad su takvi tekstovi rađeni oni su dosta stavljani u stranu. Mislim da mi treba to da prođemo kao razjašnjenje naše situacije ali da s jedne druge strane moramo izgraditu u okviru takvih tekstova, sagraditi nešto što će nas uzdići iz zaista jednog kala. Što će biti jedan vrsta ruke da u okviru te horizontalne situacije koja se slika, bude mogućnost koja će nas podići ka toj vertikali. Znači vi možete napraviti predstavu koja će se baviti masovnim grobnicama, a koja će opet podići čoveka. Ona neće prikriti postojanje masovnih grobnica, naprotiv, ona će diskutovati tu temu, ali će i pored tih masovnih grobnica dati šansu i žrtvama i dželatima da negde opstanu kao pojmovi dostojanstveno, koliko je to moguće. Naravno, dželat time što će potpuno spoznati sopstvenu krivicu, a žrtva time što će naravno biti rehabilitovana i biti joj jasno da je žrtva i time će se uzdići. Ja o tome govorim na taj način, ne ulepšavanje nego analitički isipitivanje određenih fenomena. Mislim da mi sa svojom prošlošću nismo završili, ali na njoj mnogo i ne radimo, mnogo i ne znamo o sebi. Vi govorite o Beogradu, a ko je uzeo da pročita tri toma beogradskih dokumenata koje je izdao Beogradski ahriv po prvi put u istoriji te institucije? Jako malo ljudi. To su velike knjige u kojima vi pratite od osnivanja Beograda, knjiga se zove "Susret polumeseca i krsta", gde pratite sva dokumenta institucija tadašnjih da vidite šta je bio vaš grad, pa šta je vaša država, itd, pa tu onda uzmete i te masovne grobnice, pa ispitate tu šta je i tu se da odgovor šta je to, kao što imate i ta ubistva na koja se na kraju mora dati dogovor ko je ubica tih ljudi, i onda i to razmorimo. Za sada meni nije bašm nogo jasno, nijedan od tih ubica nam nije jasan, nijedno od tih suđenja nije završeno, sve je prekriveno nekom, ne bih rekla ustajalom maglom letargije, jer se nije dovoljno izučio problem. Nismo seli da radimo na tome. Moramo raditi. Tu Jevreji mogu biti dobar primer. To je interesantan narod koji recimo u Americi čini pet i po miliona ljudi, od 285 miliona stanovnika SAD. Oni se tako bore za svoj opstanak, svoju poziciju u toj državi i u tom drušvu, iako ih ima jako malo relativno, ali obrazuju se, bore se za sebe, čuvaju se. Znači to je način da sačuvate sebe, velikim znanjem, velikim radom, velikim poštovanjem samoga sebe i poštovanjem drugoga. I onda idete napred.
RSE: Još samo da to i bude ideja onih koji se bave pokušajem analiza i suočavanja sa prošlošću i sadašnjosti, ne samo u teatru, nego uopšte. Rekli ste da je način kad ste režirali "Hamleta" 2002. vaš pristup toj Šeksiprovoj drami, da je to drama o smrti i mi smo je tako radili. Danas u JDP postoji još jedna postavka o kojoj se mnogo govorilo. Ja sam samo htela da vas zamolim da kažete, kad uporedimo te dve postavke “Hamleta”, i prenesemo to na našu stvarnost i na suočavanje, šta možemo da zaključimo?
VUJIĆ: To su dve različite postavke i mislim da je super da postoje dve predstave i vidim da to publika oseća jer vidim da dolazi na obe i čak poredi. To je jako dobro, fantastično. "Hamleta" JDP je radio Dušan Jovanović, jedan jako ozbiljan reditelj, JDP ima odlične glumce. Narodno pozorište takođe ima odlične glumce. Znate, 2002. godine sam radila predstavu, moja predstava je možda metafizička predstava o smrti, s tim što ja radim na temama "Mišolovke". Svaka situacija u "Hamletu" je… "Hamlet" u stvari matematičko delo. Vi imate parove, dve žene, više očeva, znači oca Duha, pa Polonija kao mrtvog oca… To je jedno matematičko delo i zato je uzbudljivo, zato je otvoreno kao Đokonda.
RSE: Vi ste ga tako radili, a Dušan Jovanović, govorilo se o tome da je to Hamlet koji prašta. Da li je to moguće?
VUJIĆ: Kod mene je Hamlet pravi čovek, on greši i od jednog dobrog čoveka postaje loš jer se koristi metodama onih koje prezire i to je najlakša greška u koju upada svaki čovek, da želeći da čini pravdu učini strašnu nepravdu, mnogo veću one pravde s kojom je krenuo na početku. Kod mene Hamlet postaje kralj tek na kraju kad je mrtav, tada mu se Horacio obraća i kaže: "Kralju, laku noć". Prvi put. Znači on je postao bolji tek pošto je završio sa svojim lošim životom, i ja smatram da sa osveta, Hamlet se sveti, i Hamlet je onaj koji je počinio mnogo zla.
VUJIĆ: Hvala, lepo i dobar dan, evo, neka bude dan.
RSE: Jel' tako bolje?
VUJIĆ: Pa dan traje uveliko, neko to zove veče, noć, ali ja mislim da je to dan.
RSE: A jel' to pozdrav koji je hotimično takav posle ovakvih mnogo tužnih vesti koje smo rekli?
VUJIĆ: Te vesti su naravno nažalost deo dana, deo življenja. Svaka nesreća i svaka patnja, svako izražavanje nesreće i patnje je deo života tako da saučestvujemo sa velikom nesrećom zaista, koja je nesreća za sve nas, zato što može svakog od nas pogoditi. Trebalo bi učinite sve da se tako lako, tako velike nesreće ne dešavaju nego da se izbegnu. Kada je reč situacija u Prištini i sahrani jednog od njihovih čelnika, koji je umro od karcinoma ako tačno govorim, znači radi se sigurno o jednom ispaštanju i muci, pa naravno to je pred svakim čovekom. Eto, toliko. To je dan.
RSE: S obzirom na teme kojima se vi bavite i likove koji su, usudila bi se reći po onome koliko sam ja ispratila vašrad, deo neke vašne lične mitologije, vi ste prilično zaokupljeni temama smrti, bola, ispaštanja velikog, ali nekih ljudi koji su jači od toga, kao na primer Frida Kalo, koju trenutno spremate kao novu predstavu.
VUJIĆ: Projekat, evo, dan traje znači sa svim elementima dana i nesrećama život se nastavlja, mora se nastaviti u ime svih tih ljudi, nastavljamo dalje da bi im se jednoga dana pridružili, to je sigurno. Pa da to je novi projekat Madlenijanuma, takođe jednog zanimljivog kulturnog projekta Beograda, jer vi znate koliko Beograd govori o tome da je scena na Trgu Republike, znači scena opere, baleta i drame već mala i tesna, da Beogradu treba ne jedna nego više opera. Vi znate kako lepo izgleda Pariska opera Bastilje, recimo. Osim čuvena stare Pariske opera, nova zgrada i jedna druga opera u Parizu kako je njen dobar repertoar. Mislim da se u Madlenijanumu radi o jednom izuzetno uzbudljivom kulturnom možemo reći delu, jer radi se o donaciji, znači, radi se o privatnom ktitoru, donatoru koji je rešio da svoja sredstva koja ima ugradi u jednu zgradu, da je sredi, da napravi operu, znači sa operskim ansamblom, sa operskim programom i baletskim programom i dramskim programom, a naravno ta zgrada i dalje ostaje u posedu Republike, odnosno koliko ja znam ona će pripasti ovome otečestvu odnosno ovome narodu će ova zgrada ostati na čuvanje, toj deci koja dolaze posle nas. I mislim da je to vrlo dobro da neko ko ima sredstva može da odvoji od sebe i da da drugom, to je jako dobro.
RSE: Da, mi smo imali u gostima Nikitu Milivojevića koji je u Madlenijanumu pravio predstavu "Nikola Tesla". A vi ćete tamo praviti predstavu od jednoj ženi?
VUJIĆ: Tako je. Mislim da je to njihovo opredeljenje. Počelo se zaista sa jednim od naših najvećih umova ne samo umova nego i posvećenika prosto jednom posebnom sudbinom, jednim izuzetno velikim čovekom, Nikolom Teslom, pogotovo ove godine je njegova godišnjica i zaista treba još više uraditi da se našmladi naraštaj, naši ljudi obaveste o našem sunarodniku koga su krasile ne samo izuzetni dar, ne samo uspesi, nego jedna posebna, nežna, uzdrhtala duša. Ja sam pre neki dan došla do jedne divne priče, jedno pismo koje je on napisao jednoj mladoj devojčici, svojoj rođakinji Poli, u kojoj opisuje svoje detinjstvo. Kako je, s kojom ljubavlju je Tesla opisao svoju majku, svoje ognjište, svetlost, životinje, mačke s kojima se igrao. To pismo je u stvari čudesna ispovest jednog osećajnog velikog čoveka. Mislim da on to može da prolepša svakog našeg čoveka.
RSE: U ovom uvodnom delu još jednom vas pitam o predstavi koju ćete raditi. Dakle, Frida Kalo, slikarka, koja je u 16. godini, ako se ne varam, doživela nesreću. Bavila se slikarstvom, bila revolucionarka, da tako kažemo..
VUJIĆ: Frida Kalo je vrlo interesantna današnjoj civilizaciji po količini bola koje je ona, možemo reći kao Frensis Bejkon, čuveni engleski slikar izbacivao i negde iznedravao. Naravno, kod Fride Kalo se takođe radi o jednoj smeši Evrope i Latinske Amerike koja je interesantna kako za Evropu tako i za Latinsku Ameriku. Ona je nemačka Jevrejka, znači poluevropljanka a polumeksikanka, ali prava Meksikanka indijanskog porekla. Radi se o ženi koja je imala stotinak operacija da bi ostala živa, njeno telo je prosto preoblikovano. Frida Kalo je bila prosto jedan razapeti Isus, koja je trpeći sav taj bol, pokušala kroz slikarstvo da pomogne sebi. Naravno, radi se izuzetno strasnoj osobi, velika strast koja vlada prema njenom mužu bez obzira kakav je on, velika strast koja vlada prema prirodi, prema ljubavi, prema ljudima i prema slikanju to se vidi. Znači, ona stvara delo koje dan danas uzbuđuje svojom strasnošću i snagom. Znate da je danas vrlo teško ikoga uzbuditi bilo čime i skrenuti pažnju na bilo šta. Vi možete ići goli ulicom nikome nećete skrenuti pažnju, možete odseći ruku. takođe. Samim tim ona postaje matafora umetnosti, vi kroz sopstveni bol gradite lepotu. Ona je rešila da taj bol zanemari i da ga iskoristi, da načini nešto lepo i načinila je neku veliku lepotu od svog vrlo kratkog života. Ona kaže imala sam psa, i njen pas se uvek zvao Bol. I Mocart, čija je godišnjica ove godine, za njega se govorilo da je bio jako usamljen a da je imao jednog psa i da ga je taj pas uvek slušao. Ja verujem i da se taj pas zvao Bol.
RSE: Buduću da ste se pre ovog sada projekta na kojem radite, pozorišne predstave Fride Kalo, bavili njenom sudbinom, dnevnicima, bavili ste se nekom pozorišnom adaptacijom, ako se ne varam.
VUJIĆ: Ne, ja ne znam kako to objasniti, to je potpuno prirodno da čovek… Mene je slikarstvo uvek interesovalo, ja sam išla čak u slikarsku školu u Šumatovačkoj. Bilo je normalno da ljudi koji su mi bliski delom, da koliko god mogu osim njihovih dela upoznam se i sa njihovim životom. Ja sam bila u Meksiku sa predstavom na pozorišnom festivalu Servantino, ja sam bila njenoj kući, ja sam bila u njenom ateljeu. Videla sam da se tu radi o ozbiljnim emocijama. I danas u vreme kad je emocija sve manje nije loše videti da negde ih ima više, pa možda malo pređe i nas, možda se malo inficiramo. To svet traži, zbog toga je bila njena velika retrospektivna izložba u Tejt Modern galeriji u Londonu, zbog toga vrlo često na konkursima evropske drame pobeđuje komad koji govori o Van Gogu ili nekom umetnikuj. Prosto traži se put da se izađe iz jedne situacije, možemo reći globalne dosade i globalne potištenosti. Vi tražite preko nekih određenih ljudi koji su se po vertikali podigli, ma koliko im je horizontala bila teška, naporna, tražite neki model kako se podići, kako se uzdići iz te horizontale koja je globalizacijom postala skoro potpuno, više se ne može izdržati to neuzbuđenje i to mrtvilo. S jedne strane se traži po toj horizontali da vi nemate emocija, a vi ih u stvari negde imate, one moraju da žive, one moraju da postoje. Čovek je rođen da ide u tu svoju vertikalu, i on horizontalu i gradi i mora je graditi zato da bi se podigao u vertikalu. Ne možete vi podići samo vašu vertikalu, onda ćete pasti. Vi morate i horizontalu raditi jako dobro, znači obavljati sva trpljenja svakodnevlja da bi onda u samom sebi pokrenuli stavar koja će ići vertikalno. Zato naši iskušenici u manastirima jako mnogo rade bez obzira da li su doktori nauka, magistri slikarstva, prvo rade mnogo fizičkog rada da bi se ta horizontala uspostavila, a onda se budi jedna visoka vertikala.
RSE: Malo čas kad sam pomenula vaše bavljenje, pa kakvo god ono bilo, Fridom Kalo, ono, dakle, nije od juče . Htela sam vas pitam da li vam je nekad pala na pamet neka mogućnost upoređivanja sa Milenom Pavlović Barili
VUJIĆ: Ja sam u Narodnom pozorištu radila predstavu koja se zove "Balkanska plastika". "Balkanska plastika" je predstava koja je posvećena Magdaleni Magazinović, osnivaču modernog plesa na Balkanu., Mileni Pavlović Barili, Nadeždi Sekulić i Isidori Sekulić. Sve ove žene, neke od njih su skoro i vršnjakinje, možda je razlika pet godina, neke od njih su se jako dobro poznavale, recimo, Isidora Sekulić je gledala koncerta Magdalene Magazinović, čak pisala o njoj. Milena Pavlović Barili mislim da je ona nešto upoznala od Maginog rada. One imaju potpuno jednake sudbine, odnosno sve su one bile drugačije u jednoj možemo reći vrlo zatvorenoj, možemo reći palanačkoj sredini Balkana koji nije dopuštao nikakvu vrstu ekstravagancije ili avangarde. Ajfelov toranj nikada i nije sazidan na Balkanu i ne bi ni mogao biti sazidan na Balkanu. Prosto ljudi su smatrali da je to jedna budalaština. Izvinite, Pariz je podigao Ajfelov toran za godinu, dve dana i taj Ajfelov toranj, to čudovište im je donelo toliko slave, zlata, novca, ekstravagancije, od toga da je privukao turiste sveta do toga da svaki Bertolučijev film malte ne počinje sa tim tornjem. Sanjari idu, spušta se preko tornja, do naravno, Trokadera, odnosno pariske kinoteke.
RSE: Iz svega ovoga što ste rekli, hajde da pokušamo da postavimo jednu tezu pa da pozovemo i naše slušaoce da se uključe u ovaj razgovor koji im je možda sad za trenutak zazvučao malo drugačije od naših uobičajenih razgovora. Mi upravo pokušavao da govorimo sa ljudima na način kako ljudi zaslužuju a ne kako im se obično servira. Ne znam koliko delite moje mišljenje da je medijska ponuda zapravo ponižavanje zdravog razuma ako ne i inteligencije i emocije ljudi. Jel' mi pričamo o emocijama?
VUJIĆ: Mediji su počeli da kreiraju svet krajem pedesetih ako ćemo ozbiljno govoriti. Znači vi imate u komadima tekstove koji govore, tad nije bilo televizije, recimo, tako snažne pa će novine graditi vaškonačan lik. Nemojte se vi truditi da date vašlik, mi ćemo to napraviti. Naravno, danas je televizija ta koja gradi vaškonačni lik, odnosno mediji. Vi možete biti čovek bez glave, a bićete najlepša glava sveta i obrnuto. Tako da, ko zna koliko velikih ljudi, izuzetno osetljivih, nežnih i jako kvalitetnih postoje, i niko ne saznaje da su oni tako dobri slikari, valari, činovnici, bankari itd, jednostavno o njima se ne govori a govori se o nekim drugima. Nije merilo, pogotovu danas, te medijske prisutnosti stvarno ozbiljnih kvaliteta, a kamo li donosilac velike ljudske istinske sreće.
RSE: Vi ste međutim u pozorištu i na mestu ste gde možete da se bavite onim što volite i onim što jeste estetika i onim što jeste emocija i onim što jeste ljubav ili kako ste vi maločas rekli, tri stvari do kojih vam je najviše stalo…
VUJIĆ: Vera, nada ljubav, i naročito ljubav baškao što to stoji u poslanici, kao što stoji u Svetom pismu, odnosno najteže je ljubav. Veru će čovek naći, nadu će imati, a ljubav da ima i da bude dobar, i da s ljubavlju da svaku stvar izdrži, to je veoma težak zadatak kome treba stalno težiti. A videćemo da li do kraja vremena nekog ima koliko će ko uspeti da tu ljubav zaista ostvari.
RSE: Dakle, šta je sa emocijama, šta je sa vašim emocijama, gde su one danas, šta se dešava sa ljudima u ovakoj medijskoj ponudi, šta se dešava sa ljudima u ovakvom političkom haosu, tamo gde više nema, gde najmanje ima emocija i gde se više ne govori o upravo ove tri kategorije koje je pomenula naša gošća Ivana Vujući, vera, ljubav i nada. Gde je to sve nestalo i gde ste vi. O tome ćemo noćas govoriti.
Ivana, u Srbiji smo sa svih strana smo zapusljuti aferama kojima ne znamo ni uzroke ni posledice, niti su nam jasni aktieri. Svakog danas su se novi i novi likovi. Kako vi gledate na to i šta za vas znači afera?
VUJIĆ: U tranzicionom periodu jedan broj ljudi shvata da treba da se obogati i on se obogaćuje zahvaljujući drugim ljudima i na njihov račun i te kako. To je ono što se događa. Sad je pitanje tu gde je ta država koja će uspeti da odbrani sopstvene interese odnosno intrese svojih građana zbog čega ona i postoji kao jedan servis građana. Kako će uspeti tu korupciju koja je očigleno nešto bez čega se više nijedan posao ne može obaviti i koja prelazi svaku normalnu meru jer tu se više ne radi o ni o kakvim malim novcima, tu se radi o ogromnim količinama, planinama para koja se pretaču iz jednog džepa u drugi. Ja mislim da nijedna takva stvar nije moguća bez dve strane. Ne može neko nekome nešto da da ako taj neće da primi, i ne može jedan da traži od drugoga ako taj drugi neće ništa da mu da. Znači, tu je više ljudi vrlo saglasno radilo da bi se takvo zlo počinilo. U tranzicionom periodu ljudi žele da se obogate jer smatraju, jer vide sad da novac postaje nešto što jeste osnovna premisa društva. Mislim da je to takođe nakazno jer posle izvesne količnine te pare počinju da vas razjedaju. Nisam siguran da te pare samo donose radost, blagostanje, sreću, zdravlje itd. Mislim da posle određene količine novca koje vam zadvoljavaju neke potrebe, vi padate žrtvom tih para, one piju vašu krv, ali to je možda moje lično mišljenje, možda i grešim. Neka me neko razuveri da ne grešim ali, eto, ja tako mislim. No, s druge strane imate tu pomodnost afera, znači svaka stavar ne postoji ako ne postane afera. Ja smataram da te stvari mogu da se reše u okvirima državnih institucija, da uopšte ne trebaju da nas zamaraju, da one moraju biti odmah rešene a očigleno da one ne mogu da budu rešene jer je ogroman broj ljudi upleten u to. Znači, skoro čitavo naše društvo je nege potpuno ogrezlo u tom uzimanju, davanju i traženju. Ja ne znam što ste vi mene zvali ovde, možda ćete vi od mene nešto tražiti a ja ću to slušaoce obavestiti. Vikaću na sav glas a možda vam ja to neću dati, a možda ću to ja vama dati, ne znam, možda ću ja pokleknuti, možda će celo to dobro uzbuđenje davanja, uzimanja i tog maltene povezivanja tim nekim ulogom, možda ću i ja ući u to, ja stvarno ne znam. Možda je to zarazno, možda je infekcija, kakav ptičiji grip. Korupcija je mnogo veći grip od ovog ptičijeg, on zasad napada samo ptice i neku sirotu sitnu decu. A ovde se radi o krupnim ljudima.
RSE: Mi nismo imuni na korupciju, a vi ste u jednom intervjuu izjavili da smo imuni i te kako na virus promene.
VUJIĆ: Virus promene znači rad na sebi, odricanje od stvari, jednu skromnost, ja od toga ništa ne vidim. Sfere se podstiču da bi ispalo da je sad… Mi smo jedna doista mala zemlja, mala barica, i sad u toj barici se pljeska rukama po toj površini tako da to izgleda kao neko more, nešto se uzburkalo. Niti je mora sinjega, niti je valova, mislim, nego je bara.
RSE: Iz ovog što ste rekli, Ivana, dakle, vašeg viđenja afera...
VUJIĆ: Ja sedim u istoj toj istoj bari, znači ja sam ta neka žaba iz bare. Ja ne govorim da sam ja drugačija, naprotiv ja sam žaba
RSE: Ili krokodil, ukoliko je mala žaba.
VUJIĆ: Krokodili žive u ozbljnim rekama koje su najduže na svetu, to je reka Nil i neke druge reke, a u barama ih nema jer im je to prosto malo.
RSE: Ovo što ste rekli o aferama potvrđuje to da ste vi neko ko se bavi svojim poslom, gleda svoja posla i govori iz ugla onoga čime se bavi.
VUJIĆ: Mislim da najbolje mogu da govorim kroz ono što radim. Znate, pozorište uvek anticipira u svakom svom delu ono što će se desiti. Znači, vi kad to gledate vama se upućuje poruka kuda se dalje ide, kako se stremi. Ako je dobro on uvek anticipira novo. Znači, ako se radi o Fridi Kalo, to nije ilustracija njenog života nego je to pitanje kako živeti sa emocijama danas, da li smo spremni na tu vrstu žrtvovanja. Očigledno da nismo, i šta nam treba da bismo povratili svoje emocije koje smo negde potisnuli na primer. Ja dajem jedan banalan primer, mislim da je to najbolje delo, ja to umem najbolje da radim, ja sad stavarno da se poduhvatim da pljačkam banke, slabo to radim, ne znam. Da se bavim nekim bankovnim transakcijama ja to ništa ne poznajem, to je meni potpuno nejasno. Ja se divim tim ljudima koji to umeju. Tako da ja radim ono što umem, a to je tako nešto malo i skromno.
RSE: Vi ste, znači, potpuno izvan tog angažmana koji imaju obično intelektualci. Svako ko napravi ime u Srbiji mora da bude negde u nekom klanu ili da negde pripada.
VUJIĆ: Znate kako, srpski klanovi liče na Srbiju, kao što francuski liče na Francusku i američki liče na Ameriku, i naravno latinoameričku liče na Latino Ameriku. Postoji velika razlika u tim klanovima. Ne znam kako da vam kažem, ne znam šta znači klan u Srbiji. Vi u tim klanovima u Srbiji imate veliki diskontinuitet u stvari. Vi ste imali sigurno neke predratne klanove, pa ste imali posle Drugog svetskog rata drugu vrsu klanova itd, itd. Prema tome, u tom salnom diskontinuitetu Balkana, i u našim klanovima nema kontinuiteta. Tako da o njijma ja ne mogu ozbiljno govoriti, nažalost, a volela bih da mogu. U Latino Americi je veći kontinuitet u tim kokainskim klanovima, oni traju već sigurno stotinak godina. To drže iste porodice.
RSE: Ja bih volela da u ovoj emisiji govorimo o onome o čemu vi zapravo najbolje govorite, o emocijama, ali moram da kažem da iz svega što ste rekli i ove noći i poslednji put kad sam vas gledala u nekom javnom nastupu, a retko nastupate tako da analizirate neka društvena pitanja, uglavnom se pojavljujete kada govorite o predstavama, ali ne odustajete od toga da govorite pa makar to bilo manje, da kažem, razumljivo i popularno za publiku, od onoga što je samo suštinski vaša misao.
VUJIĆ: Ja sam takva kakava sam. Prema tome, ne smatram da bi bila bolja ako bih se sad pokazilvala nekim velikim aktivistom bilo čega. Mislim da je moj aktivizam mnogo veći u iskrenom mom poslu nego da sam sad je neki lažni aktivista. Ja bih bila najbolji aktivista kad bi opljačkala neku dobru bankui i taj novac podelila nekim siromašnim ljudima., naravno ne bi ga zadržala za sebe. To bi bila neka vrsta umetničkog aktivizma. Naravno to neću uraditi, znači, nisam aktivista te vrste. Vi znate kako je Lenjin počeo, tako što su pljačkali banke, i on i Staljin. Oni su se napljačkali banaka, pa su napravili partiju, pa su napravli tu veliku Rusiju itd. Prema tome, to svi znamo još iz osnovne škole, i onda bih ja tako krenula jer bi pravila nešto veliko. A da pričam neke prazne priče iza kojih ja ne stojim, odnosno tako da se ponašam lažno korektno, to nije istina. Ja mislim da živim dosta težak život i živim kao što žive većina mog naroda i onda imam pravo da ne budem lažni aktivista. I da ne budem korektna, nego da budem korektna u svom radu.
RSE: Šta je lažni aktivista?
VUJIĆ: Lažni aktivista je neko ko ne poseduje ni znanja, ni škole, ni ljubavi, ni rada prema nečemu ali koji se jako dobro snalazi i koji se samo bavi time da naizgled obezbedi sebi neko mesto koje u stvari njemu ne pripada, ni po školi, ni po rezultu, ni po radu, ni po moralnim kvalitetima, ni po radnim kvalitetima. Znači, vi morate čoveka po svemu tome negde vrednovati. Ali on to vrlo mudro radi, on uspostavlja kontakte, onda je stalno na istim mestima i odjednom postaje važan. Ne zna se odjednom ni zašto je važan, ni kome je važan, ali on je važan i on nalazi odlično mesto, dobija odlučnu platu, ima jako slab rad, i super je. Mislim to su simpatični ljudi, ja im želim svu sreću. Svu sreću im želim zato što i od muke ove ima neke lepote, a i od njihove lakoće postojanja ima neke velike muke. Ne osuđujem ih samo ih sa radošću promatram.
RSE: Vi ste ipak, bez obzira na tu svojeglavost i to što pričate tako kako pričate, uspeli da napravite ime kako se kaže popularno, i prilično ste uspešni u svome fahu.
VUJIĆ: Ja strašno mnogo radim
RSE: Jek' to dovoljno, to hoću da vas pitam.? Niko vas nije mogao sputati.
VUJIĆ: Ja mnogo radim, radim iskreno, ja uvek isečem moj stomak kad radim novu predstavu. Ja ga stvarno isečem i to je stvarno mnogo naporno i za mene i verovatno za one koji rade samnom. Ali od tih 67 predstava koliko sam uradila, a bašnemam 67 godina nego imam mnogo manje, mi nismo nikakvo zlo počinili niti toj ekipi, borili smo da otvorimo mnoge nove scene, pa sada u Madlenijanumu mi otvaramo sa Fridom Kalo jednu novu scenu, treću scenu tog pozorišta. Znači, kada otvarate nešto novo vi morate podići ergiju, to je kao kada se zida kuća ona mora da oživi. Znači, svaki put sam to radila, vrlo često sam radila protiv sopstvene koristi. Dešavalo se u nekim projektima koje sam čak radila u inostranstvu da pošto nisam bila dobar matematičar za novac tada, ja ne umem te honorare odmah da izračunam, i svoj honorar ne izračunam dobro, platim sve ljude i ne ostane ništa. Ja kažem, u redu, tako je ispalo, ništa ti nije. Ja sam jedanput rekla ali ako ovo bude valjalo pa Bog će mi pomoći mi ćemo negde otići i biće u redu. Nemam, šta sad, sve je u redu, jel' su ljudi podmireni. To što ja nisam dobro sračunala, što nas je koštalo, hotel više, dnevnice više, to je moja greška. I zaista, Bog je bio milostiv, i ta predstava je obišle mnoga zemalja Evrope, prosto tako se desilo, u neko najgore vreme kad nas niko nije hteo, ta predstava je išla sama i bila pozivana. Prema tome, nikad ne žalim, nikad ne požalim ako nešto ode od mene. Ja zaista cela pripadam tom svom radu zajedno sa mojom porodicom koju mi je Bog dao i koja je velika nagrada za moj život sigrno, i mislim da je to OK. Ali ja stavarno idem cela, da li me razumete? Idem cela, znači, može cigla da padne ja ću ići, pa sad cigla će pasti pa ćemo videti kao u karateu ko će se slomiti. To je prosto tako. Ja radim uvek i više projekata jer znam da će se neki raspasti, neki neće moći da nastanu, neke će ukinuti. Znači to je mnogo i to je moj dah takav. Ja mislim da bi svako mogao od mladih ljudi da napravi takav… ima toliko prostora po Beogradu, ali to mora da bude deo disanja po svaku cenu. Ne mislim da sam neko ime, ja nisam dobila niti stan ni od koga niti mi je iko nudio stan, nisam dobila nikave naročite prvilegije, živim sa majkom i cela moja poprodica živi sa majkom, znači ništa nismo grabili, ništa nam nisu nudili, mislim da je to super takođe. Što mora put svaki put da bude nešto, pa dva puta stan, pa kuhinja u tom stanu itd. Ja vozim vrlo jeftin auto koji je kupljen na lizing, znači sve to je skroman život ali ja zaista osećam pozorište i volim ga i ceo život sam tome posvetila. Nekako onako kao neki sveštenik, išla sam svuda, išla sam bosa, išla sam bez para, išla sam sa novcem, išla sam u svim situacijama sam hodala, išla sam i prtila taj neki put. I naravno posle toga sam ušla u dalji moj put, zahvaljujem i Bogu i mojim saradnicima na mojoj zrelini. Znači ja se opet menjam. Ja apsolutno odlazim u neki drugi pravac, u neka druga interesovanja, možda mirnija a možda dublja, i mislim da je to normalno i dobro je da te svoje mlade ljude, studente koliko god mogu, znate nekad ne možete sve, ali koliko god možete da im pomognete da drugima ostavite prostora. E, to je najinteresantnije, eto, a ne mislim da sam neko ime. Mislim da kod više postoji veoma malo istinsko interesovanje u stvari za umetnost, to više nije u modi. Današnja civilizacija ne zna šta će sa umetnicima, ne zna ni koji oblik umetnosti da postavi, to je takođe veoma interesantno. Kao što je interesantno ako uporedite umetničke doživljaje od pre samo 50 ili 70 godina i danas, tamo imate neki pejzaž ili neku čudnu ulicu… Evo, uzmimo Van Goga sa njegovim nebom koje blešti, ja sam rekla da je ovo dan ali setimo se Van Gogov neba, tih zvezda, znači to je nebo, kao dan blešti ta noć, to žuto isijava fantastičnu energiju, a posle toga vi imate nešto drugo potpuno drugačije stvari a koliko je tu uloženo što bi se reklo životnog soka i svega što čovek ima. Ja uvek dajem sve što imam i dajem više, kao neki sportista ja se trudim još više, još više, dok bude trajalo biće u redu. Ali mene više ne interesuje da li imam to, to sam prevazišla, više me to ne zanima kao ime...
RSE: Ja sam vas to pitala jer vidim da uspevate da radite ali na neki način sami.
VUJIĆ: Radim jako mnogo i mislim da svaki čovek koji radi jako mnogo on će to uraditi dobro, napraviće svoju kuću. Ja sam upoznale tolike ljude koji vode svoje živote, koji su napravile divne kuće, recimo, sami su ih napravili od nekih svojih običnih poslova i to je za mene nešto, izgradili su neke svoje male katedrale. To je isto tako dobro. Znači, mislim da je čovek dužan da skromno radi i da se trudi užasno da se promeni i onda će biti malo bolje, i da voli malo drugog čoveka ako može da voli bilo kog drugog čoveka, to su velike stvari. Ali znate iskušenja su velika, zadaci su ogromni, čovek je ipak na proputovanju, ne znam šta sve može da stigne, nešto može, nešto ne može, ne treba ga optuživati ako ne može da stigne ništa.
RSE: Kada kažete da umetnost danas, zapravo ne govorite samo o Srbiji nego govorite uopšte o umetnosti u ovom vremenu, da se teško može postaviti i da ne postoji to interesovanje za umetnost kao za neke druge stvari, kao za politiku.
Ali pogledajte šta biva na našim prostorima, ovde u Srbiji, postoji intresovanje, ljudi idu u pozorišta, kaže se sada više nego što su išli ranije, ali to je sve postalo nekakva moda. Vi pri tom s druge strane pričate večeras, gotovo monolog, koji meni prija.
VUJIĆ: Pa dobro, ovi ostali su se uspavali, neka im je prijatan san.
RSE: Videćemo, jer slušaoci umeju da naprave iznenađenje ali sam htela da vam pitam pošto, ja vas malo poznajem ali ako mogu da se oslonim na vlastitu intuiciju vi ne delujete kao osoba koja ima pozu. Znači kada govorite nešto što može zvučati kao monolog umetnika vi govorite sa takvom strašću onda mi ličite prosto na to šta radite. Evo, priča o Fridi Kalo, recimo, koju ste ispričali. Ali kako onda naći tu komunikaciju, kako ljude zakačiti za umetnost ako umetnik ostaje unutar sebe?.
VUJIĆ: Ne, ljudi osećaju dobro. Umetnik mora da radi, on mora da stvara i mora da bude aktivan. Ljudi, što je lepša stvar oni će se naravno uplašiti. Evo sad ovaj Mocart, to se spominje, a znate koliko niko nije razumevao tu muziku, ona je dobijala loše kritike, to su skidali sa repertoara posle tri puta, podsmevali su se čak tome i on je umro kao potpuni autsajder društveni, da bi sad postao i šećerna kugla, i ne znam više, i majica, i čaša, i tanjir i luster i sve.
RSE: Kao i Van Gog koga ste malo pre pomenuli.
VUJIĆ: Tako je i za Van Goga se daju neke užasne pare, kraje nema tim igrama. Sad ti "Suncokreti" koštaju 30, 50 miliona evra i više, ko da više i tu kraja nema. To su igre sa novcem. Ali, to je uvek postojalo. Mocart je stvarao lepotu a ta lepota ga je koštala života. Drugi su zavideli i bili uplašeni od te lepote i to je njih koštalo njihovog života, takođe, sa obe strane bila je ta vrsta tenzije. Ali mislim s jedne strane da je društvo, a da su umetnici, neću reći umetnici nego ljudi jer svaki čovek može biti umetnik i jeste umetnik na neki način u svom nekom horizontalno-vertikalnom postojenju, on je dužan, to mu je zadatak, da gradi nešto bolje i lepše. Da li me razumete? A sad stvarno, svaki put neka gadost, hajde sad ti malo pokušaj da se to malo uzvisi, da se taj drugi oseti malo bolje, povuci ga malo gore, povuci ga, a da ga šutnešdole to je vrlo lako. Eto, to je, recimo, jedna od tema kako povući čoveka, zadatak kulture je i sam naziv kultura. Kultura znači negovanje, kako ćete vi drugog negovati pa da on poraste u jedno bolje drvo, da bilo ko od nas izraste u nešto. Možete vi izrasti sa 70 godina, ima prostora za rast. Ali potrebna je nega, potrebno je slušanje, potrebno je pravljenje stvari. Možete vi praviti torte i kolače pa imaćete svoju publiku. Ja znam nekoliko poslastičarnica koje imaju s fantastičnu publiku jer ipak prave te svoje đakonije sa srcem. A zato je toliko kuvanja na televiziji, kuvanje, kuvanje u stvari to je ta neka vrsta dodira sa prirodom i sa nekim drugim čovekom. Jer ne kuvašti samo za sebe nego da zoveš još nekog, pa dođeš itd.
SLUŠALAC iz Čikaga: Jako mi se dopao sam početak emisije i pominjanje ljubavi što verovatno mnogima nedostaje. Onda smo otišli na kartele i na mafiju itd, što mi se nije dopalo, uz napomenu da su najveći mafijoze i ti koji vode te kartele, u stvari najnežniji i roditelji i ljubavnici i prijatelji u životu. To je samo tako jedan mali osvrt na njih bio. Ali bi vašu gošću zamolio da u ovim danima kada cela zemlja tuguje, ako izuzmemo tugu na Kosovu, govorim o tragedji u Crnoj Gori, hteo bih da malo artikulišem razgovor da vaša gošća da neki svoj sud o ponašanju ljudi iz njenog okruženja. Predpostavljam da su ti ljudi iz televizije u njenom okruženju, pa da smo prokomentariše njihovo ponašanje ovih poslednjih dana od nesretnog 23. kada se desila ova tragedija. Čini mi se da je bilo malo poštovanja a još manje ljubavi i tom njihovom odnosu prema tim žrtvama.
VUJIĆ: Evo, ja ću odgovoriti na vaše pitanje onak kako mislim i osećam, mislim da je to najbolje i za Beograd i za Čikago. Naravno, da su svi mediji koristili, kao što uvek koriste svaku nesreću, možemo reći, za svoj bolji opstanak i profit, ne bih rekla svoju sreću. To je uvek kad se desi neka velika nesreća, vi znate i u Americi, to je uvek ironično ili crnohumorno ili strašno kada oni svi sad izveštavaju i pričaju i pričaju o onim koji spasavaju itd, a ima malo šutnje, ima malo iskrenih osećanja. To je problem današnjeg sveta, to je problem svih krajeva zemaljske kugle u većini slučajeva. Problem je da se sad mi bavimo tako površnim stvarima a da više strpljenja za ozbiljnu sućut, ili za ozbiljna osećanja nemamo i da smo to potpuno izgubili. Mnogo pričamo, a malo kažemo.
SLUŠALAC iz Čikaga: Čini mi se da nisam dobio pravi odgovor. Ja sam se skoncentrisao na njeno okruženje, na okruženje Ivanino.
VUJIĆ: Ja ne radim na televiziji, ja sam odbila kao reditelj da radim na televiziji jer mi se nikad nije dopala klima. Zvali su me kao jaku mladu, ja sam rekla ne hvala, uopšte me to ne zanima. Oni su se čudila ja nisam želela nikada da radim zato što sam smatrala da je to suviše mnogo ljudi i da ja imam dovoljno posla u pozorištu i nemam želje da otvaram još neki posao za koji nisam sigurna da mi se tako dopada kao ovaj koji radim. Mediji grade sliku koju smatraju da će im biti isplativa, nažalost. Vi znate kako je to u Americi, a nije to ni u Rusiji, niti u Srbiji i Crnoj Gori, nažalost mediji se bave takođe velikim biznisom i igrom tako da ta igra koja je uvek i politička i negde novčana, nju ne zanima ništa drugo, zaista. Mislim da čovek uvek mora da proguta neku reč, umesto da kaže. Mislim da svi ti koji su izveštavali su možda trebali da gutaju neke svoje reči, umesto što su ih toliko govorili i isticali razne stvari.
SLIŠALAC iz Čikaga: Evo i jedno zavšno pitanje. Ivana, koliko ljubavi ima u ljudima iz vašeg okruženja? Malo pre sam pomenuo da je bilo raznih afera i u pozorištu, imao sam priliku da upoznam neke ljude ovde. Recite mi sa koliko ste ljubavi i pažnje okruženi tu u vašem najužem okruženju?
VUJIĆ: Samo pozorište je jedna đavolska ustanova i sve je tu jedna bitka na život i smrt. Ali naravno tu bašzbog toga treba da bude mnogo poštovanja, mnogo ljubavi i mnogo vere. E, sad imamo pozorišta onako kako zaslužujemo, kao što je muziku imao čovek kakvu zaslužuje, pa sami odlučite kakva je naša muzika, kakvo je naše pozorište.
SAMIR: Pitao bi gospođu o odnosu vlasti prema pozorištu. Naime, kao što znamo, sve kulturne ustanove one su tako reći na prosjačkim štapovima a ne samo u Srbji, nego u svim drugim zemljam osim u Hrvatskoj i Sloveniji. Bosna i Hercegovina je u još težem položaju i nije mi jasno kako vlast, šta ona uopšte misli o tome, kako vlast finansira nekulturu, mislim šund i razne filmove, nekakve serije, a za pozorište nema novca, takoreći. Radnici ili glumci nemaju platu, nemaju osiguranje. Želeo bi da čujem njeno mišljenje o tome.
VUJIĆ: Pa, evo, Samire ja bih vam ovako rekla. Ako govorimo o Beogradu imate institucije koje finansira republika, to je nacionalni teatar, samo jedna kuća, i imate ostala pozorišta koja finansira grad, imate nešto pozorišta koja imaju svoju specifičnu egzistenciju, da li su to grupe građana, da li su to organizacije ili su to samostalna pozorišta. Znači ako imamo jedne večeri maksimalno 14-15 pozorištnih kuća koja rade od toga je sigurno 80 do 90 posto dotirano ili od republike i grada, a jedna, dve su samofinansirajuće. Ja moram da vam kažem sledeću stvar, grad daje jako puno novca jer grad i jako mnogo i zarađuje kao institucija. Nisam vašeg mišljenja da toliko para nema ali mislim da bi možda trebalo gledati kako se one troše, kako se rade projekti, kako to ide i ko dobija koliki novac. Sigurno da neko ko jako mnogo radi treba da bude jako mnogo nagrađen. Što se tiče Slovenije i Hrvatske, za Hrvatsku ne bi mogla tačno da kažem ali ja sam u Sloveniji radila dve predstave. U Sloveniji postoji jedan red ali ne mislim da tamo ima mnogo više para. Moram vam reći da su honorati Beogradu mnogo veći nego u Sloveniji. U Sloveniji se tačno isplate, kod nas se kasni sa isplatom i do godinu dana i dve godine, ali nekada je tamo manji honorar jer postoji neki određen red ali se tačno zna koliko se tačno radi. Možda se malo manje radi nego kod nas. Znači, ne mislim da ima malo para, mislim da bi možda trebalo još više para dati mladim ljudima da oni ožive taj jedan of sektor, što bi se reklo, znači da sigurno postoji još deset pozorišta mladih ljudi gde će oni i, eksperimentisati, raditi i živeti sa svojim gradom a sigurno treba vredne ljude, darovite koji nose stvari nagraditi mnogo više a naravno oni koji ništa ne radi, pa oni moraju malo da se zapitaju i da vide kako će da žive sa tim dalje.
SLUŠALAC iz Podgorice: Pričali ste o ljubavi i o vezivanju za hrišćanstvo, ljubav kao jedan od najvećih produkata hrišćanstva. To je divna priča ali mislim da je malo idealizovana u ovom svjetu surovom gdje je manje umetnosti i svega. Kad ste pomenuli Bertolučija ja bih se osvrnuo na Kopolin jedan divan dijalog kada jedan stari katolički sveštenik objašnja stanje današnjeg čoveka u Evopi pa kaže, vadi kamen iz fontane negdje na Siciliji i razbija ga, i kaže vidite ovaj kamen leži u vodi godinama a unutra je potpuno suv. Tako je i sa današnjim čovjekom dok hrišćanstvo je dve hiljade godina oko njega a nimalo on u sebi nije prihvatio hrišćanstvo i ljubav. Mislim da se čovjek ponaša po jednom stereotipu da je malo toga, pa čak i Dostojovski negde kroz cjeli svoj rad upravo postavlja sebi to pitanje. A pozorište upravo i služi da analizira čovjeka i njegov način života, razmišljanja, odnosa. Eto, to sam hteo malo da prokomentarišem sa cenjenom gošćom. Ja mislim danas, da se izrazim pozorišno iz antike gde je nastalo pozoriše Grčke, jedino je moguće u deus ex machina da razreši užasnu situaciju u društvu, a samim tim u umjetnosti.
VUJIĆ: Pa mora, pojaviće se, znate da se komadi završavaju sa deus ex machina, kao što ste vi rekli. Znači ona se mora pojaviti. Tačno je ali ja mislim da pitanje nije pitanje sad hrišćanstva da li ste vi hrišćanin, pitanje da vi negujete tu ljubav u vama i da se potrudite da sami sebe kao taj kamen obradite. Ja mislim da je to suština. Vi ste potpuno u pravu da su ljudi potpuno suhi što bi se reklo i da teško primaju, i da neće da prime, ali vremenom, vi to znate dole bliži ste moru od nas trenutno i to je vaša velika sreća, i bliži ste pravom kamenu od nas ovde, znači vi znate kolika je moć i kamena i mora. Ja mislim, ja verujem u čoveka, moram verovati jer u svakom od njih postoji, ja znam da postoji dobro. Znam. E, sad je pitanje šta ko i nekoga da izvadi.
SLUŠALAC: Retko sam čuo da je čovek samokritičan. Ja možda imam lošu predstavu kako ja to radim na svom poslu. Umesto, vi gospođo Ivana da dovodite vaše učenike, buduće potencijalne glumce..
VUJIĆ: Oni su reditelji, ja radim sa rediteljima. Moji đaci nisu glumci, moji đaci su reditelji.
SLUŠALAC: ... pa posle se kaže nema para za pozorište. To pozorište mora na izvesni način da zaradi novac.
VUJIĆ: Pa ja ne kažem da nema para za pozorište.
SLUŠALAC: Pa uglavnom nema, pretpostavljam. Šta hoću ja zapravo da kažem? Evo, ja živim u Smederevu, tu uopšte pozorišta nema, uopšte je loš prisup svemu tome. Nekako ste sebe nas udaljili od vas, svi vi, mislim i na sedmu silu, čak mislim i na politiku. Zgrlili ste se u taj Beograd i očekujete nešto... umesto da se raziđete po ovoj Srbiji, po školama, po narodu, po selima. Vi nas treba da pripremite, da povučete nas.
VUJIĆ: Evo, ja se slažem. Ja vas da obradujem da sam bila u Lazarevcu, znači, Lazarevac je opština, 75 kilometara od centra grada. Ja sam lično u tom Lazarevcu pravila radionice više meseci, ja sam dovela moje kolege, plesače Narodnog pozorišta, dovela sam pisce. Mi smo radili celu seriju radionica koje su obuhvatile od mladih gimnazijalaca, znači od prvog razreda srednje škole ili gimnazije, do zrelih ljudi od preko tridesetak godina, četrdeset, koji su želeli da u nama istraže ove veštine. Mi smo na kraju posle višemesečnog rada koji je bio svake nedelje i napravili jednu prezentaciju i predstavu u kojoj su se svi ti mladi ljudi i ovi stariji predstavili svojim rođacima, prijateljima, svom gradu, svojoj publici, svojoj opštini na taj način. Znači, nije baš tačno da ne idu svi. Naravno, ne ide mnogo ljudi i ja se potpuno slažem sa vama da je prosvetiteljstvo nešto što je zaboravljena praksa, a to jeste bila dobra praksa i ja vrlo rado idem. Zaista, vrlo rado ću doći u Smederevo. Inače, to je bila moja inicijativa da odem u Lazarevac, nije bila njihova ali su odlično sarađivali. Znači, mi smo pružili tim mladim ljudima da se edukuju, to je sve bilo besplatno, pružili smo im da pokažu svoj rad, pružili smo im mogućnost da nastave nešto što su započeli. Znači, nije baštako da se ne ide, ide se. Ja sam išla svake nedelje dva puta najmanje.
SLUŠALAC: Znate šta, nije se to odnosilo konkretno na vas, to uopšteno.
VUJIĆ: Ja vam dajem primer, da bašnije tako. Ja se potpuno slažem sa vama ali vam moram reći jednu stvar da je još odavno, umesto da se razvija decentralizovana kultura, što znači da potpuno bude normalno da ja u Smederevu radim pet godina pa posle toga da idem dalje, to nije posisano ni sačim. Vi imate Dom kulture. Ja sam vrlo često pitala kako bi mogli da dođemo tamo, imali smo neke projekte, predstave itd, ali ljudi tamo koji su bili tamo nismo mogli nikakav kontakt s njima da napravimo. Gde smo mogli tu smo onda odlazili. Nemačka jedna, koja je mnogo veća zemlja od nas, tu se smastra da je normlano da jedna svetska zveza kao što je Pina Bauš-- ne radi u Berlinu. Ona u Vupertalu koji je sigurno grad manji od Smedereva i ništa joj ne smeta i ne smeta celom svetu da dođe u taj Vupertal da vidi taj Vupertal. Taj Vupertalje napravio nadzemni tramvaj, tramvaj koji je podignut kao neki čudni japanski voz i svi su srećni. I ona koja pravi svoje predstave, ima pozorište i taj grad i svima je bolje nego da je ona sam u Berlinu.
RSE: Razumeli smo i vaše pitanje, to se odnosi na sve, to hoćete da kažete?
Slušalac. Ne samo to, to je fundament, ovo je suština, ko nema mladost, ko ne radi sa mladošću, nema ni budućnosti. Šta očekujete od mene, ja sam formirana ličnost, nema od toga ništa. Može se otići pre na pecanje, pročitati neku knjigu ali mora se raditi sa budućim kulturnim naraštajem.
STEVAN iz Vršca: Ne bih se složio sa gospodinom. Ne radi se o tome da vi sada treba da idete u Smederevo i da ih obrazujete i da ih kultivizirate na neki način preko pozorišta. To trebaju oni sami, nastavnici tamo u Smederevu, ili bilo gde, u bilo kom gradu. Moraju da dovedu ovu našu mladost, njoj treba kultura i treba ljubavi, što nema, nedostatak ljubavi kod tih mladih, upavo, velika arogancija, divljanje. Drugo, vezano i za korupcije i korupmiranje policajaca i sa kriminalcem, zajedno piju, postoji jedna velika kriza u društvu, ali ta kriza proizilazi iz neobrazovanosti nacije kao takve. Vi to lepo kažete, mi smo mala zemlja, mali narod. Kako da vi pomognete tu sada. Ne možete vi pomoći...
VUJIĆ: Ja sam rekla kako sam pomogla. Išla sam u Lazarevac, kao student išla sam u sve gradove Srbije i tu sam radila. Radila sam u svim gradovima Srbije, i na Kosovu, svuda. Prvo, meni je bilo interesantno da idem u sredine, ja sam baš stara Beograđanka i jedva sam čekala da odem u druge gradove da vidim kako izgledaju.
STEVAN iz Vršca: Što više dole na jug, u pravu ste.
RSE: Da zaključimo, vi smatrate da ne treba da se ide, da se ljudi u svojim lokalnim sredinama treba da
STEVAN iz Vršca: Treba da se ide, ali treba i oni sami, profesori, nastavnici, počev od učitelja, pa počev i od kuće, od samih roditelja… Ja ne znam da li je ovom našem narodu, ali verovatno da je to vama jasnije, koliko ljudi je pročitalo Dostojevskog, pa Hemingveja, Zolu. Možemo da se brojimo. Drugo, kako mi hoćemo da dignemo tu mladost, da ih dovedemo nekoj kulturi, ponašanju ili bilo čemu, kada mi uključimo televizor i gledamo te političke emisije. Tu svako svakom nešto kaže, izliv vulgarnosti do maksimuma. I ta mlada deca se dive tom na načinu ponašanja i izražavanja. Kako mi hoćemo da dovedemo tu decu u red? Idu ulicama, razbijaju, kako njih dovesti do pozorišta ili recimo neke kulturne ustanove? To meni nije jasno. Oni danas ili se prave da su veliki policajci ili veliki kriminalci, svi bi bili jedno ili drugo jer oni najbolje prolaze u društvu.
VUJIĆ: To je tačno, ali mora nešto da se pokrene. Ako se ta porodica ne pokrene, morate vi da se pokrenete i uvek je rezultat dobar, prosto verujem da mora rezultat biti dobar. Znate, kad priđete bilo kome ko nije za to i ko ne zna, ako ga zainteresujete, on će se pokrenuti i ko zna šta se tu dobro može dogoditi. Ja sam u Novom Pazaru sa mladim ljudima radila letnju školu Univerziteta umetnosti, bili su studenti Univerziteta umetnosti iz regiona, raznih delova naše zemlje, iz ex-Jugoslavije, Jerevana, itd. Mi smo sreli jednu devojčicu u diskoteci, Novopazarku, i ja sam je pozvala da iga u predstavi. Ona je potpuno bila začuđena, to joj se nikad nije desilo jer oni nemaju pozorište tamo, mada su imali nekada amatersku družinu. Ona je zaigrala u pozorišnoj predstavi, došla je cela porodica da je gleda, njen život se promenio. Ja sam videla da je ona promenjena osoba, da ima neko drugo osećanje, mi smo je pronašli na ulici. Ali ona je dolazila na probe, vredno radila, i porodica je takođe podržala kad je videla da ona nešto drugo želi. I ostaće mi večito u sećanju i ona i ta njena predstava i ja se nadam da ona nešto s tim dalje uradila.
RSE: Niste u kontaktu?
VUJIĆ: Pa ne mogu biti stalno sa svima u kontaktu. Mi smo bili malo, kad smo to uradili i otišli smo, naravno.
RSE: Znači nije postala glumica?
VUJIĆ: Ne znam šta je postala, ali lepo je radila. Svi su je prihvatili, njeni, i jako je bila srećan zbog toga. Mi smo je potpuno sa ulice uzeli, prišli i rekli hoćešli da radiš, hajde kreći, idemo dalje.
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Postavio bih pitanje u vezi sa vjerom i ljubavi. Kad sam mislio da najviše ljubavi ima u meni, možda sam bio najdalje od nje. Kad uopšte nisam sanjao da ću imati vjere u životu, ja sam počeo da vjerujem. Problem je u tome kako drugim ljudima pokazati put koji sam ja prešao faktički hodajući po vodi 40 godina, dok nijesam pao na zemlju, u prašinu, otresao tu oprašinu, povratio vjeru neku, hrišćanstvo. Ne da idemo u crkvu i da se krstim i ponosim sam sa sobom, ali vjeru u sebe i ljubav za ljude. To sam postigao, možda sam bio prinuđen da vidim boga svoga i da vidim sebe u retrovizoru da bi, iz te moje balkanske brdske prirode našao kod sebe neku dušu, toplinu i ljubav. E, pa taj put, kako pokazati drugim ljudima.
RSE: A kako ste vi pokazali?
MILOVAN JANKOVIĆ iz Danske: Mene je život natjerao, ta moja boginja ljubavi je nestala i onda i mi je Kirku objasnio da treba Boga da volim više nego ove što šetaju na dvije noge. Ja sam volio i ako me je neko iznevjerio od ovijeh što šetaju po zemlji, onda ostaje ljubav za Boga. I stalno mi je ljubav u srcu i duši i nemam predrasuda ni prema rasama ni klasama. Djelim ljude na dobre i loše i stvarno osjećam neku zabrinutost za sve i patim sa drugim ljudima, i normalno da se radujem svakom napretku svakog čovjeka na ovoj zelenoj planeti. E, pa taj put, kako pokazati kako drugi ljudi da nađu sebe, da nađu dušu, da znaju od svojeg novca odvojit i dati donaciju ili jednostavno osjećati ljubav i voleti bližnjega svog.
VUJIĆ: Vi ste lepo rekli da ste sigurno prošli težak put dok ste postali tako svesni, ako tako nešto možemo reći. Znate kako, vi drugom čoveku možete pomoći, ali on sam mora da prođe to. Možete ga uputiti, ali sam čovek mora da prođe taj težak put da bi postao bolji. Ne kažem dobar, to ko je dobar do kraja ne znam, nisam ni ja dobra ništa. Ali samim tim što ste rekli da se radujete svakoj dobroj stvari svakog čoveka to će već nekoga nasmejati, makar na Trinidadu bio on će se sad nasmešiti.
RSE: Pričali smo o ljubavi gotovo sve vreme. Približavamo se kraju u pominjanju dve predstave koje ste vi radili, a u pokušaju opet da govorimo o ljubavi, a možda i o bolu i o smrti. Da pomenemo jednu vašu rečenicu, kada ste govorili opredstavi "Spletka i ljubav" Fridriha Šilera rekli ste da je ovo vreme novog romantizma i da umetnost treba da se bavi romantizmom a ne armagedonom, jer armagedon je već trenutak u kome živimo.
VUJIĆ: To je bila replika na nešto što je bila pojava evropske dramaturgije 90-ih. To je takozvana književnost odnosno dramski tektovi koji su se bavii zaista zlom, ali umetnici su osećali da zlo ne dolazi i oni su zaista pisali strašne komade, teške, mučne, u kojima su svi izrabljeni, izmučeni, iskorišćeni, iscepani, i bukvalno. Tu se naravno radi o Sari Kejn, radi se o komadima kao što su "Šoping i faking". Ja hoću da kažem da je to period 90-ih. Potpuno je apsrudno nešto sada tako ponavljati, mi smo sada 2006. godina. Prošlo je 16 godina od tada. Sada, pošto nam je to potpuno poznato i tadašnja anticipacija znači krajem 80-ih odnosno početkom 90-ih je bila tačna, ona je na neki način predosećala možda ono što će se desiti na tlu bivše Jugoslavije, na krvoproliće, na užas, komadanje međusobno i teritorije, i dobara, ljudi, kuća, porodica, ali mi sada ne možemo to više ilustrovati. Sada moramo napraviti korak dalje i zaista ljude uputiti ka boljem. Sve može biti gadno i to nam je jasno, ogrezli smo što u leševima koji se iskopavaju, što u nekim ubistvima koja se dešavaju, što u prevarama i lažima. Znači moramo uputiti ljude ka dobrom, pronaći ono što je težnja ka dobrom i nekoj vrsti čistote. Meni je to mnogo interesantnije.
RSE: Zašto, Ivana, ako živimo u vreme armagedona?
VUJIĆ: Baš zato. Kao priprema za nešto što je sigurno kraj tog puta, ma kako ova globalna situacija ona izgledala. Adam Zagajevski ima jako dobar jedan tekst, bez obzira na sve te strašne ratove i sve te užase koji se dešavaju, odmah vidimo neki beli veškoji zaleprša, neki čaršavi zalepršaju, neka deca počnu da vrište. Znači neki život će se nastaviti. E pa u ime tog života, mi smo dužni da u tom životu da damo nešto dobro, pogotovo što je ovako teška situacija. Tako da sam ja tu "Spletka i ljubav" Šilera koja jeste kritika sistema samo sitnih karijera, jer svi se bore protiv te ljubavi, ne zarad toga što bi oni imali neke druge ciljeve s tom ljubavlju, nego samo zato što ta ljubav smeta njihovim malim karijerama. Znači taj otac ne brani sinu tu ljubav zato što brine za sina, nego zato što njemu treba taj sin kao njegova dalja stepenica u njegovoj, očevoj, karijeri. A opet smo negde pokazali da su svi ti koji su se bavili tim poslom ipak u gorem položaju, da je njima teže nego ovima koji su se voleli, koji su dosta loše završili, koji su se žrtvovali, koji su ipak negde ostali kao pobednici. Jeste sve ružno, ali čovek svaki se nada. Ja sam sad prošla i na ovoj strašnoj hladnoći videla sam jednu Romkinju sa malim detetom. Ona nije prosila, ona je čekala na jednoj stanici autobus. Njene oči su bile toliko radosne, ona je čekala da negde ide. I videla sam tu toplu sobu, nije bitno kakvo ognjište o kome ona mašta, sa svojim detetom, gde će ona stići da se zagreje i da im bude dobro. U njenim očima je bilo svetlosti. Nije bilo mržnje, nije bilo besa, nije bilo nakaznosti, ničega. Bila je neka svetlost ka kojoj je ona išla i ja se nadam da je srećno tamo stigla.
RSE: Vi pokušavate to da prikazujete svetlost i da pokušate u godinama zla da se nadate dobrom.
VUJIĆ: Tako je. Aprurdno mi je sad, mislim da je to vreme prošlo. To vreme skretanja pažnje na to je prošlo. Nama se to uveliko dogodilo. Mi sada moramo iz toga da izađemo i moramo da idemo dalje. Kao što vas uvek stranci pitaju, Milošević je završen, šta ćete vi dalje, kako ćete vi dalje?
RSE: A da li i sada tu vreba opasnost? Jer vi kad kažete, znači, to se odigralo, i mi ne moramo to ponovo da odigravamo i u teatru, nego moramo da pobegnemo od toga. Razumem pravac o kome vi govorite, pravac svetlosti, itd, ali postoji li mogućnost mimikrije koja je negativna u smislu da se ljudima nudi u zamenu za taj armagedon zapravo čitav sijaset lažnih vrednosti koje nemaju veze sa svetlošću, dobrotom, i izlazom.
VUJIĆ: Pa dobro, to je normalno da se nudi estrada, jedna vrsta estradnosti, odnosno eskapizma.
RSE: Pa čak i u pozorištu…
VUJIĆ: Kako da ne. Ne mnogo nego jako mnogo, pogotovo tamo gde se to pozorište može jako dobro prodati i da se tu može jako dobro zaraditi. Ja smatram da mi nismo završili sa suočavanjem sa sopstvenim armagedonom. Ja sam govorila o evropskim tekstovima 90-ih koje mi sad igramo a za koje ja smatram da je apsurdno igati tekstove te danas kada mi imamo sopstvenu temu koju u stvari jako malo tekstova razmatralo, i svaki put kad su takvi tekstovi rađeni oni su dosta stavljani u stranu. Mislim da mi treba to da prođemo kao razjašnjenje naše situacije ali da s jedne druge strane moramo izgraditu u okviru takvih tekstova, sagraditi nešto što će nas uzdići iz zaista jednog kala. Što će biti jedan vrsta ruke da u okviru te horizontalne situacije koja se slika, bude mogućnost koja će nas podići ka toj vertikali. Znači vi možete napraviti predstavu koja će se baviti masovnim grobnicama, a koja će opet podići čoveka. Ona neće prikriti postojanje masovnih grobnica, naprotiv, ona će diskutovati tu temu, ali će i pored tih masovnih grobnica dati šansu i žrtvama i dželatima da negde opstanu kao pojmovi dostojanstveno, koliko je to moguće. Naravno, dželat time što će potpuno spoznati sopstvenu krivicu, a žrtva time što će naravno biti rehabilitovana i biti joj jasno da je žrtva i time će se uzdići. Ja o tome govorim na taj način, ne ulepšavanje nego analitički isipitivanje određenih fenomena. Mislim da mi sa svojom prošlošću nismo završili, ali na njoj mnogo i ne radimo, mnogo i ne znamo o sebi. Vi govorite o Beogradu, a ko je uzeo da pročita tri toma beogradskih dokumenata koje je izdao Beogradski ahriv po prvi put u istoriji te institucije? Jako malo ljudi. To su velike knjige u kojima vi pratite od osnivanja Beograda, knjiga se zove "Susret polumeseca i krsta", gde pratite sva dokumenta institucija tadašnjih da vidite šta je bio vaš grad, pa šta je vaša država, itd, pa tu onda uzmete i te masovne grobnice, pa ispitate tu šta je i tu se da odgovor šta je to, kao što imate i ta ubistva na koja se na kraju mora dati dogovor ko je ubica tih ljudi, i onda i to razmorimo. Za sada meni nije bašm nogo jasno, nijedan od tih ubica nam nije jasan, nijedno od tih suđenja nije završeno, sve je prekriveno nekom, ne bih rekla ustajalom maglom letargije, jer se nije dovoljno izučio problem. Nismo seli da radimo na tome. Moramo raditi. Tu Jevreji mogu biti dobar primer. To je interesantan narod koji recimo u Americi čini pet i po miliona ljudi, od 285 miliona stanovnika SAD. Oni se tako bore za svoj opstanak, svoju poziciju u toj državi i u tom drušvu, iako ih ima jako malo relativno, ali obrazuju se, bore se za sebe, čuvaju se. Znači to je način da sačuvate sebe, velikim znanjem, velikim radom, velikim poštovanjem samoga sebe i poštovanjem drugoga. I onda idete napred.
RSE: Još samo da to i bude ideja onih koji se bave pokušajem analiza i suočavanja sa prošlošću i sadašnjosti, ne samo u teatru, nego uopšte. Rekli ste da je način kad ste režirali "Hamleta" 2002. vaš pristup toj Šeksiprovoj drami, da je to drama o smrti i mi smo je tako radili. Danas u JDP postoji još jedna postavka o kojoj se mnogo govorilo. Ja sam samo htela da vas zamolim da kažete, kad uporedimo te dve postavke “Hamleta”, i prenesemo to na našu stvarnost i na suočavanje, šta možemo da zaključimo?
VUJIĆ: To su dve različite postavke i mislim da je super da postoje dve predstave i vidim da to publika oseća jer vidim da dolazi na obe i čak poredi. To je jako dobro, fantastično. "Hamleta" JDP je radio Dušan Jovanović, jedan jako ozbiljan reditelj, JDP ima odlične glumce. Narodno pozorište takođe ima odlične glumce. Znate, 2002. godine sam radila predstavu, moja predstava je možda metafizička predstava o smrti, s tim što ja radim na temama "Mišolovke". Svaka situacija u "Hamletu" je… "Hamlet" u stvari matematičko delo. Vi imate parove, dve žene, više očeva, znači oca Duha, pa Polonija kao mrtvog oca… To je jedno matematičko delo i zato je uzbudljivo, zato je otvoreno kao Đokonda.
RSE: Vi ste ga tako radili, a Dušan Jovanović, govorilo se o tome da je to Hamlet koji prašta. Da li je to moguće?
VUJIĆ: Kod mene je Hamlet pravi čovek, on greši i od jednog dobrog čoveka postaje loš jer se koristi metodama onih koje prezire i to je najlakša greška u koju upada svaki čovek, da želeći da čini pravdu učini strašnu nepravdu, mnogo veću one pravde s kojom je krenuo na početku. Kod mene Hamlet postaje kralj tek na kraju kad je mrtav, tada mu se Horacio obraća i kaže: "Kralju, laku noć". Prvi put. Znači on je postao bolji tek pošto je završio sa svojim lošim životom, i ja smatram da sa osveta, Hamlet se sveti, i Hamlet je onaj koji je počinio mnogo zla.