Na moje zadovoljstvo, bavimo se temom čiji bi radni naslov mogao biti - Atelje 212 kao metafora, ili, može li Srbija da se okupi na jednom mestu, bez obzira na uobičajene dnevno-političke podele, na prvu, drugu, treću, desetu?
Prošle nedelje, 12. novembra, pozorište Atelje 212 proslavilo je svoj jubilej – 50 godina rada. Održan je svečani program pod nazivom - Premladi za pedesete. Ali ono što je ostalo kao najjači utisak, posle ove manifestacije koju bih bila slobodna da nazovem kulturnim događajem godine, jeste to da su se na jednom mestu našli svi: ljudi, imena, duhovi koji su obeležili rad ovoga teatra u proteklih pola veka pa do danas, a koji su po svojim svetonazorima, po svojim ideološkim opredelenjima pripadnici svojom, ili pak samovoljom političke čaršije, onih obično podelenih Srbija. Tako da je te sjajne večeri Srbija bila na jednom mestu - cela, blistava, talentovana, dobra, upravo u onoj meri, rekla bih, u kojoj je sačuvala raznolikost, raznorodnost i različitost. Zahvaljujući pozorištu uživali smo na trenutak u nečemu što bih nazvala Nojevom barkom, a iskrcali se iz onog što bih nazvala svakodnevnim dnevno-političkim brodom ludaka.
Atelje kao metafora – može li Srbija u najboljem smislu biti na jednom mestu, a ne gurati se međusobno? Da li je umetnost nadmudrila politiku, ili je ovo veče bilo samo eksces, prolazni incident, a stvarnost je, na žalost, u omrazi i podelama?
O tome govore:
* Svetozar Cvetković, dramski umetnik i upravnik Ateljea 212.
* Vladeta Janković, profesor Beogradskog univerziteta.
* Rada Đuričin, dramska umetnica
