****
JOVANOVIĆ: Osim predstave Beogradskog dramskog pozorišta, Bluz za Mesiju, koja je izvedena neki dan premijerno i u kojoj se Jagoš Marković, na sebi svojstven način, bavi pitanjem i problemom medija i odnosa medija prema našoj stvarnosti, nedavno su na BITEF-u, četrdesetom, jubilarnom, gostovale nekoliko predstava. Pored ostalih i predstava iz Španije, koja se na određeni način, osim toga što se odnosi i obračunava sa sredstvima masovne kulture i masovne potrošnje, bavi i medijima. Zapravo dovodi u pitanje celi naš sistem vrednosti i svega onoga što mi danas živimo kao našu stvarnost i našu realnost. O čemu je reč?
Mediji u svetu, a i izgleda da je takva situacija i u Srbiji, žive pod diktatom profita. Prinuđeni da povećavaju svoj tiraž, prodaju, gledanost, montiraju reklame i sve ostalo što uz medije ide, jure za nečim što bi možda moglo da ide u prilog tome. Onda se urednici domišljaju šta bi to bilo što bi čitalac ujutro i zbog čega bi neko ujutro kupio novine i zadržao se duže na nekom članku. Oni unapred domišljaju i zamišljaju neku vrstu svesti kojoj se obraćaju. Onda na scenu stupa ta logika u kojoj se ljudi, koji dizajniraju javno mnijenje, koji utiču na njega na određeni način, ponašaju kao vero-učitelji ili medio-učitelji i preuzimaju na sebe ulogu mediokriteta i uravnjivanja opšteg stava, opšteg mišljenja, bez želje, bez mogućnosti i bez prilike, bez pokušaja da ponude javnosti neki drugi sadržaj. Upravo je problem cele priče u tome. Da bi to bilo moguće, naravno da je potrebno dosta novca. Jedino polje slobode koje, po mom mišljenju, u ovom trenutku funkcioniše u javnom životu je polje kulture. Gradski sekretarijat za kulturu "baci" nekoliko milijuna dinara na neku predstavu za koju unapred zna da neće biti gledana, ali te pare nisu bačene zbog toga što je izvršen jedan eksperiment, određena vrsta istraživanja u nekom prostoru koji nema veze sa profitom, sa zaradom i onim što se zove prisila i prinuda. Osnovni problem sastoji se u tome što kada se u jednoj predstavi, konkretno u ovoj, u kojoj se na određeni način dovodi u pitanje ono što se zove naša svakodnevna kultura, naša pojava i društveni život, onda se umetnost i ono što se zove refleksija stvarnosti nalazi u krajnje nemogućoj situaciji.
Reditelj, pisac, u ovom slučaju Artur Miler, u odnosu na američko društvo, i Jagoš Marković u odnosu na srpsko, ili neko treći u odnosu na neko deveto društvo, ima zadatak da ispriča jednu priču, da se bavi osnovnim pitanjem naše civilizacije - da li je ponovni Hristov povratak na zemlju moguć i da li on treba da preuzme na sebe, poslednji put, sve naše grehe, da nas iskupi i spasi, ili da nas prepusti da se i dalje batrgamo po blatu svakodnevnog života?
Kada se to pitanje postavi na bilo koji način, onda umetnik dolazi u najmanje dvostruku opasnost – kako da izađe iz tog začaranog kruga problema, kako da predstavi gledaocu situaciju u kojoj neki ljudi razapinju nekog čoveka, ma kog značenja on u tom trenutku bio, na krst, kako da ga prikucaju ekserima za jednu dasku i da naspram njega postave TV kamere koje bi to sve trebale da prenose jer je, tako stoji u komadu, predsednik te države unapred uzeo pare od TV kuće koja će prenositi to snimanje.
A potom, u drugom krugu, kako da tu priču, koja je suluda sama po sebi, učini stvarnijom od života. Čini mi se da je vrlina unapred žrtvovana, a podrazumeva se da vrlina kao takva nema mesta u tim relacijama i u tim odnosima. Zbog toga je parcijalizacija svega mogućeg sve brža i sve šira, obzirom da se vrlina jedino realizuje u izrazito malim, u krajnje ličnim stvarima. Čovekov odnos spram spolja biva unapred izvrnut ruglu i tu vrlina nema neke naročite šanse. Zbog toga je, meni se čini, ta proporcionalizacija, ne samo na tom planu određenih umetničkih formi, nego i na planu društva. Zašto ljudi ne idu na glasanje, zašto nemaju utisak i nemaju veru u to da će njihova iskrenost biti shvaćena, prihvaćena i podržana? Ljudi u pozorište idu, čini mi se još uvek, jer je ono posle toliko hiljada godina uspelo da sačuva iluziju da se tamo govori istina, ma kakva ona bila. Čini mi se da je to prostor u kome istina još uvek obitava i u kome iskrenost i iluzija da je moguće biti dobar vrlina i vrednost koja još uvek postoji i koja još uvek nije smešna.
****
BOŽOVIĆ: Naši mediji su u krajnostima jedne pacifikacije koja je problematična u tom smislu jer ide na osrednjost, jer ide na zabavu, na uprošćavanje, na nizak ukus i na problematične senzibilitete. Na drugoj strani imamo proznu umetnost koja je spora, mrtva i neuverljiva. Mislim da imamo probleme i sa kulturom, koja je ovde zaista nastavila logiku politike. Čini mi se da u samoj politici dolazi do osporavanja vrednosti kulture, ili onog što je u kulturi važno i značajno, a to je stremljenje za slobodom, za vrednostima, za istinom, za lepotom.
U politici imamo izrazite krajnosti. Imamo naše ekstremizme, naša ekstremna ponašanja i nevolju destrukcije i racionalizma koja dolazi iz političkog polja. Pošto je politika igra za moć, za vlast, za dominaciju, neki elementi politike u političkom društvu se prenose na čitava polja društvenog života, posebno na kulturu. Meni smetaju te krajnosti, i u samoj kulturi, koja je poprimila neke karakteristike, neka obličja, ili neke tendencije same politike. Kada posmatramo ono što se dešava u domenu vrednosti, stvaralaštva i u samim medijima koji se bave tim stvaralaštvom, vidimo te krajnosti negacije i krajnosti neke optimističke varijante života, ili neke osrednjosti u stvaralaštvu kada se hoće pridobiti auditorij, čitalaštvo ili gledalaštvo sa onim da im ispričamo priču koja im je milozvučna i koju oni očekuju.
To simplifikovanje umetnosti je nešto što u izvesnom smislu dovodi u pitanje same vrednosti. Držim da bi bilo neophodno, pod uslovom da postoji kritika, kritička svest i atmosfera kritičkog merenja vrednosti, da bude prisutnije to majstorstvo koje će biti po logici stvari odbrana vrednosti, istine, lepote. Ono bi se ostvarivalo kao kritička alternativa realitetu koji je poprilično zapao u teskobu ekstremizma, neke društvene ili individualne anomalije.
Mislim da je nesretna okolnost što kultura danas egzistira bez istinske uverljivosti, pa zato ni nema izgleda da menja konzervativnu stvarnost i anahronu stvarnost. To se u velikoj meri odnosi i na medije. Kultura koja je tamo prisutna je, ili u krajnjostima bezbrižnosti ili raskalašenosti ili neadekvatnosti ili neumerenosti ili u onome što bi se moglo označiti kao svojevrsni umor ili nekrtitičnost. Zato se tu negde stvara prostor za novu prosečnost koja je uvek daleko od kreativnog majstorstva. Prosečnost je uvek u blizini populističke estetike, a ona je odavno, od populističkog talasa u politici, prisutna i u samoj kulturi. Ovde sa javlja ta populistička estetika ili realizacija samog stvaralaštva na temeljima populističke estetike, kao neprijatelj umetnosti koja bi išla ka majstorstvu. U velikoj je blizini sa onim kolektivnim duhom koji je po logici stvari veliki neprijatelj samog stvaralaštva ili majstorstva u stvaralaštvu.
Ovde vlada prevelika konfuzija, a smeta mi što vlada i u domenu kulture, u kojoj bi se, po mom mišljenju, morala ostvarivati jedna drugačija lestvica vrednosti. Ako je umetnost najslobodniji vid bitisanja, onda bi ona po logici stvari morala da brani vrednosti, ili ideju o slobodi, ako ništa drugo.
Zato kultura jeste samo druga strana političkog deformiteta društva i ona gotovo ništa ne čini što bi moglo dovoditi u pitanje ovu stvarnost koja se odnosi na politiku i na političku destrukciju. Držim da u kulturi sa majstorstvom, sa vrednostima, sa intenzitetom aktivnog stava i aktivnog odnosa u kreativnom polju, mogla bi da se uspostavi jedna lestvica vrednosti koja bi bila utočište i slobode i istine i lepote i svih vrednosti. Zato ovde ima razloga biti nezadovoljan i onim što se dešava u kulturi i s poslanicima u kulturi koji se pojavljuju u krajnjostima velikog zadovoljstva sa onim što su učinili, što su stvorili. Uvek se plašim onih koji su prezadovoljni onim što su učinili i stvorili. Dabome, tu su prisutni i oni koji su ogorčeni, koji su očajni, koji su depresivni. Držim da ti očajni i depresivni moraju ostati kod svojih kuća i ne izlaziti na javnu scenu da ne pomračuju i onako pomračenu stvarnost.
Zato, izgleda, da treba braniti stvaralaštvo i majstorstvo u stvaralaštvu i jednu lestvicu vrednosti koja je bila alternativna i kritička u odnosu na ovo pomračenje uma u samoj politici. Ako pogledamo šta mediji čine u odnosu na našu stvarnost, videćemo da je tu prisutna trivijalna, bizarna stvarnost koja nema ništa od one istinske fantazije ili umetničkog rezona ili umetničkog strujanja ili toplog talasa, već imamo jedan pokušaj da se u medijima uspostavi jedna realnost koja bi bila realnija od same realnosti, a ona bi bila i bizarnija i problematičnija od same realnosti. Ako se to tako čini i ako se to čini, ili u logici preslikavanja trivijalnosti same realnosti, ili same istorije, ili same naše svakodnevnice, onda mi se čini da je tu problem sa idejom o tome da se može uspostaviti hronologija između one realnosti koja egzistira, kao problematična realnost, i realnosti koja se uspostavlja kao slika te realnosti u samoj umetnosti ili u samim medijima. To je veliki nesporazum jer to nastojanje da tu nema pukotina jeste veliki problem i velika nevolja. Nema ništa od toga da se uspostavi ta hronologija jer tu ulazimo u polje simplifikacija, a simplifikacije su, čini mi se, najgore što se može desiti sa kulturom i u kulturi.
****
DERETA: Živimo u jednom društvu i u jednoj državi koja je doživela strašna vremena, koja je prošla kroz strašne krize u kojima je moral bio na velikim iskušenjima. Događale su se strahote, rušenja, ubistva, progoni, sve to i na etničkoj i na svim drugim osnovama. Mi smo jedno društvo koje je doživelo potpuni moralni slom. Među nama žive ljudi koji su počinili zločine i koji za te zločine nisu odgovarali. Ono što je najgore, ti ljudi su isti oni koji kontrolišu naš politički život, koji kontrolišu medije, koji kontrolišu javnost. Ti ljudi pokušavaju da tu javnost i sve nas izjednače sa svojom slikom, sa svojim sistemom vrednosti, sa svojim gresima, sa svojim zločinima, sa svim svojim noćnim morama. Ne znam kako uopšte mogu da spavaju posle svega što su učinili. Otud u našoj javnosti postoji jedna tendencija da se samo ružne stvari iznose, da se u svakome ko nešto dobro počini, ili učini, ili se sprema da učini ili napiše, da se o svakome pronalazi nešto ružno, traži mu se crna tačka, traži mu se greh iz prošlosti, traži se nešto što je učinio, a ako ne on, onda njegovi roditelji, rođaci ili prijatelji.
Ima jedna rečenica koja me uvek zbuni i potrese. Kada god kažete nešto lepo o nekome, vaš sagovornik kaže da ga zna iz škole ili iz vojske ili već odnekle, što treba da podrazumeva da postoji nešto ružno zbog čega tog čoveka ne treba ceniti. To je jedna slika koja se nameće, to je jedna atmosfera u kojoj je sve dozvoljeno, samo da bi se prikrili oni koji su odgovorni za tu crnu, zapuštenu Srbiju u kojoj mi danas živimo.
Naravno, čovek može da se preda toj slici i da podlegne toj atmosferi i da prihvati da je to jedino što postoji oko nas, ali srećom nije tako do kraja. Srećom postoje i formiraju se neka nova ostrva koja se bave i lepim stvarima. Postoje ljudi koji stvaraju, postoje ljudi koji uživaju u lepim stvarima. Mislim da je to pre svega jedna urbana pojava kod nas. To čak nije urbano u onom pravom smislu jer imamo malo gradova. Imamo nekih varošica i zapuštenih socrealističkih prostora koji bi trebalo da liče na gradove. To je, pre svega, beogradska stvar. U tom smislu Beograd se zaista izdvaja i postaje po mnogo čemu svetska metropola. Sećam se kako je izgledala Noć muzeja u Beogradu. To je bilo lepo. Ne može se reći da nije bilo lepo. Činjenica je da su stotine, hiljade, ljudi išli od muzeja do muzeja da vide lepe stvari, da uživaju u onome što su drugi stvarali i da, možda, u tome pronađu inspiraciju za neko svoje stvaranje.
Kuda god pogledate, sve lepo što se događa, zapravo ima jako puno publike, bilo da su to koncerti, bilo da su to izložbe, bilo koji drugi događaji iz oblasti kulture. To sve se prati sa pažnjom. Tu ima sve više mlade publike, sve više mladih koji žele da, kada već ne mogu da razbiju izolaciju i da putuju po svetu, taj svet dođe ovamo, da ga upoznaju što bolje.
Ima još jedna prostor za koji moram da kažem da ima svoj poseban život. To su blogovi, jedan virtualni prostor u kome ljudi dosta otvoreno iskazuju i svoje emocije i svoje stavove. U poslednjih nekoliko nedjelja, nekoliko blogova je upravo govorilo o tome da postoji empatija, da postoji moral i da postoji sećanje na neke ljude koji su nas zadužili. Goran Marković je nedavno u svom blogu pomenuo i podsetio na Maksu koji je tragično ubijen na Zelenom vencu jer su mislili da je Rom. Pokrenuo je inicijativu da se to mesto obeleži pločom, da se obeleži mesto na kojem je počinjen zločin i da se obeleži čovek koji je doprineo našoj kulturi i koji je nešto učinio za ovaj Beograd, trajno i nepovratno. Toj inicijativi su se odmah pridružili mnogi i ta inicijativa će sasvim sigurno biti uspešna. Imaćemo na Zelenom vencu, jednom inače jako ružnom prostoru, jednu tačku koja će nas podsećati na tragičan događaj i na nekoga koji nam je mnogo pružio.
Janko Baljak je sa grupom ljudi pomenuo i setio se Nebojše Đukelića, mog kolege i prijatelja. Deset je godina kako on nije sa nama. Pokrenuo je inicijativu da se obeleži njegovim imenom jedna ulica i da seća na čoveka koji je voleo nešto, koji je imao ljubav prema nečemu, koji je umeo da je prenese i zadrži u gradu, da postane deo duha ovoga grada. Posebno me obradovala inicijativa jednog anonimnog čoveka koji je rekao da se pokrene nešto za onog malog Roma koji je pre nekoliko godina ubijen na Slaviji. Ubili su ga skinhedski, kao i Maksu. Možda bi trebalo napraviti nešto što bi nas podsećalo na žrtvu Roma od strane fašista, od strane nacionalista, od strane onih koji ne trebaju da budu među nama slobodni. Mislim da je to jedna strašna poruka koju možemo da pošaljemo. Prolazeći pored Ćukr-česme pomislio sam da se na taj način može obeležiti tragedija jednog deteta od nasilnika i mislim da ovo vreme i taj mali Rom to zaslužuju. Mislim da će i ta inicijativa naići na podršku i da ćemo svi zajedno u tome učestvovati.
Svi ovi primeri koje sam naveo, sve ovo što sam govorio, treba da pokažu da postoji jedan pokret otpora prema slici koja nam se nameće, prema odsustvu morala. Taj pokret otpora kao i uvek izgleda neprimetno u početku, a onda sve jače i jače zauzima prostor, sve više i više ga ima, sve se glasnije čuje. Uveren sam da će na kraju ipak ovde pobediti ljudi koji vole lepo, ljudi koji se zalažu za lepo, ljudi koji se zalažu za sreću, koji se zalažu za ljubav, koji se zalažu za saradnju, koji imaju razumevanja za raznolikosti, koji žele da budu deo Evrope, a ne ovi koji nas drže tu gde nas drže. Za mene je prvi znak pokreta otpora bilo, ipak mislim, više od tih 50 posto ljudi koji nisu izašli da glasaju za ovaj Ustav.
* * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
JOVANOVIĆ: Osim predstave Beogradskog dramskog pozorišta, Bluz za Mesiju, koja je izvedena neki dan premijerno i u kojoj se Jagoš Marković, na sebi svojstven način, bavi pitanjem i problemom medija i odnosa medija prema našoj stvarnosti, nedavno su na BITEF-u, četrdesetom, jubilarnom, gostovale nekoliko predstava. Pored ostalih i predstava iz Španije, koja se na određeni način, osim toga što se odnosi i obračunava sa sredstvima masovne kulture i masovne potrošnje, bavi i medijima. Zapravo dovodi u pitanje celi naš sistem vrednosti i svega onoga što mi danas živimo kao našu stvarnost i našu realnost. O čemu je reč?
Mediji u svetu, a i izgleda da je takva situacija i u Srbiji, žive pod diktatom profita. Prinuđeni da povećavaju svoj tiraž, prodaju, gledanost, montiraju reklame i sve ostalo što uz medije ide, jure za nečim što bi možda moglo da ide u prilog tome. Onda se urednici domišljaju šta bi to bilo što bi čitalac ujutro i zbog čega bi neko ujutro kupio novine i zadržao se duže na nekom članku. Oni unapred domišljaju i zamišljaju neku vrstu svesti kojoj se obraćaju. Onda na scenu stupa ta logika u kojoj se ljudi, koji dizajniraju javno mnijenje, koji utiču na njega na određeni način, ponašaju kao vero-učitelji ili medio-učitelji i preuzimaju na sebe ulogu mediokriteta i uravnjivanja opšteg stava, opšteg mišljenja, bez želje, bez mogućnosti i bez prilike, bez pokušaja da ponude javnosti neki drugi sadržaj. Upravo je problem cele priče u tome. Da bi to bilo moguće, naravno da je potrebno dosta novca. Jedino polje slobode koje, po mom mišljenju, u ovom trenutku funkcioniše u javnom životu je polje kulture. Gradski sekretarijat za kulturu "baci" nekoliko milijuna dinara na neku predstavu za koju unapred zna da neće biti gledana, ali te pare nisu bačene zbog toga što je izvršen jedan eksperiment, određena vrsta istraživanja u nekom prostoru koji nema veze sa profitom, sa zaradom i onim što se zove prisila i prinuda. Osnovni problem sastoji se u tome što kada se u jednoj predstavi, konkretno u ovoj, u kojoj se na određeni način dovodi u pitanje ono što se zove naša svakodnevna kultura, naša pojava i društveni život, onda se umetnost i ono što se zove refleksija stvarnosti nalazi u krajnje nemogućoj situaciji.
Reditelj, pisac, u ovom slučaju Artur Miler, u odnosu na američko društvo, i Jagoš Marković u odnosu na srpsko, ili neko treći u odnosu na neko deveto društvo, ima zadatak da ispriča jednu priču, da se bavi osnovnim pitanjem naše civilizacije - da li je ponovni Hristov povratak na zemlju moguć i da li on treba da preuzme na sebe, poslednji put, sve naše grehe, da nas iskupi i spasi, ili da nas prepusti da se i dalje batrgamo po blatu svakodnevnog života?
Kada se to pitanje postavi na bilo koji način, onda umetnik dolazi u najmanje dvostruku opasnost – kako da izađe iz tog začaranog kruga problema, kako da predstavi gledaocu situaciju u kojoj neki ljudi razapinju nekog čoveka, ma kog značenja on u tom trenutku bio, na krst, kako da ga prikucaju ekserima za jednu dasku i da naspram njega postave TV kamere koje bi to sve trebale da prenose jer je, tako stoji u komadu, predsednik te države unapred uzeo pare od TV kuće koja će prenositi to snimanje.
A potom, u drugom krugu, kako da tu priču, koja je suluda sama po sebi, učini stvarnijom od života. Čini mi se da je vrlina unapred žrtvovana, a podrazumeva se da vrlina kao takva nema mesta u tim relacijama i u tim odnosima. Zbog toga je parcijalizacija svega mogućeg sve brža i sve šira, obzirom da se vrlina jedino realizuje u izrazito malim, u krajnje ličnim stvarima. Čovekov odnos spram spolja biva unapred izvrnut ruglu i tu vrlina nema neke naročite šanse. Zbog toga je, meni se čini, ta proporcionalizacija, ne samo na tom planu određenih umetničkih formi, nego i na planu društva. Zašto ljudi ne idu na glasanje, zašto nemaju utisak i nemaju veru u to da će njihova iskrenost biti shvaćena, prihvaćena i podržana? Ljudi u pozorište idu, čini mi se još uvek, jer je ono posle toliko hiljada godina uspelo da sačuva iluziju da se tamo govori istina, ma kakva ona bila. Čini mi se da je to prostor u kome istina još uvek obitava i u kome iskrenost i iluzija da je moguće biti dobar vrlina i vrednost koja još uvek postoji i koja još uvek nije smešna.
****
BOŽOVIĆ: Naši mediji su u krajnostima jedne pacifikacije koja je problematična u tom smislu jer ide na osrednjost, jer ide na zabavu, na uprošćavanje, na nizak ukus i na problematične senzibilitete. Na drugoj strani imamo proznu umetnost koja je spora, mrtva i neuverljiva. Mislim da imamo probleme i sa kulturom, koja je ovde zaista nastavila logiku politike. Čini mi se da u samoj politici dolazi do osporavanja vrednosti kulture, ili onog što je u kulturi važno i značajno, a to je stremljenje za slobodom, za vrednostima, za istinom, za lepotom.
U politici imamo izrazite krajnosti. Imamo naše ekstremizme, naša ekstremna ponašanja i nevolju destrukcije i racionalizma koja dolazi iz političkog polja. Pošto je politika igra za moć, za vlast, za dominaciju, neki elementi politike u političkom društvu se prenose na čitava polja društvenog života, posebno na kulturu. Meni smetaju te krajnosti, i u samoj kulturi, koja je poprimila neke karakteristike, neka obličja, ili neke tendencije same politike. Kada posmatramo ono što se dešava u domenu vrednosti, stvaralaštva i u samim medijima koji se bave tim stvaralaštvom, vidimo te krajnosti negacije i krajnosti neke optimističke varijante života, ili neke osrednjosti u stvaralaštvu kada se hoće pridobiti auditorij, čitalaštvo ili gledalaštvo sa onim da im ispričamo priču koja im je milozvučna i koju oni očekuju.
To simplifikovanje umetnosti je nešto što u izvesnom smislu dovodi u pitanje same vrednosti. Držim da bi bilo neophodno, pod uslovom da postoji kritika, kritička svest i atmosfera kritičkog merenja vrednosti, da bude prisutnije to majstorstvo koje će biti po logici stvari odbrana vrednosti, istine, lepote. Ono bi se ostvarivalo kao kritička alternativa realitetu koji je poprilično zapao u teskobu ekstremizma, neke društvene ili individualne anomalije.
Mislim da je nesretna okolnost što kultura danas egzistira bez istinske uverljivosti, pa zato ni nema izgleda da menja konzervativnu stvarnost i anahronu stvarnost. To se u velikoj meri odnosi i na medije. Kultura koja je tamo prisutna je, ili u krajnjostima bezbrižnosti ili raskalašenosti ili neadekvatnosti ili neumerenosti ili u onome što bi se moglo označiti kao svojevrsni umor ili nekrtitičnost. Zato se tu negde stvara prostor za novu prosečnost koja je uvek daleko od kreativnog majstorstva. Prosečnost je uvek u blizini populističke estetike, a ona je odavno, od populističkog talasa u politici, prisutna i u samoj kulturi. Ovde sa javlja ta populistička estetika ili realizacija samog stvaralaštva na temeljima populističke estetike, kao neprijatelj umetnosti koja bi išla ka majstorstvu. U velikoj je blizini sa onim kolektivnim duhom koji je po logici stvari veliki neprijatelj samog stvaralaštva ili majstorstva u stvaralaštvu.
Ovde vlada prevelika konfuzija, a smeta mi što vlada i u domenu kulture, u kojoj bi se, po mom mišljenju, morala ostvarivati jedna drugačija lestvica vrednosti. Ako je umetnost najslobodniji vid bitisanja, onda bi ona po logici stvari morala da brani vrednosti, ili ideju o slobodi, ako ništa drugo.
Zato kultura jeste samo druga strana političkog deformiteta društva i ona gotovo ništa ne čini što bi moglo dovoditi u pitanje ovu stvarnost koja se odnosi na politiku i na političku destrukciju. Držim da u kulturi sa majstorstvom, sa vrednostima, sa intenzitetom aktivnog stava i aktivnog odnosa u kreativnom polju, mogla bi da se uspostavi jedna lestvica vrednosti koja bi bila utočište i slobode i istine i lepote i svih vrednosti. Zato ovde ima razloga biti nezadovoljan i onim što se dešava u kulturi i s poslanicima u kulturi koji se pojavljuju u krajnjostima velikog zadovoljstva sa onim što su učinili, što su stvorili. Uvek se plašim onih koji su prezadovoljni onim što su učinili i stvorili. Dabome, tu su prisutni i oni koji su ogorčeni, koji su očajni, koji su depresivni. Držim da ti očajni i depresivni moraju ostati kod svojih kuća i ne izlaziti na javnu scenu da ne pomračuju i onako pomračenu stvarnost.
Zato, izgleda, da treba braniti stvaralaštvo i majstorstvo u stvaralaštvu i jednu lestvicu vrednosti koja je bila alternativna i kritička u odnosu na ovo pomračenje uma u samoj politici. Ako pogledamo šta mediji čine u odnosu na našu stvarnost, videćemo da je tu prisutna trivijalna, bizarna stvarnost koja nema ništa od one istinske fantazije ili umetničkog rezona ili umetničkog strujanja ili toplog talasa, već imamo jedan pokušaj da se u medijima uspostavi jedna realnost koja bi bila realnija od same realnosti, a ona bi bila i bizarnija i problematičnija od same realnosti. Ako se to tako čini i ako se to čini, ili u logici preslikavanja trivijalnosti same realnosti, ili same istorije, ili same naše svakodnevnice, onda mi se čini da je tu problem sa idejom o tome da se može uspostaviti hronologija između one realnosti koja egzistira, kao problematična realnost, i realnosti koja se uspostavlja kao slika te realnosti u samoj umetnosti ili u samim medijima. To je veliki nesporazum jer to nastojanje da tu nema pukotina jeste veliki problem i velika nevolja. Nema ništa od toga da se uspostavi ta hronologija jer tu ulazimo u polje simplifikacija, a simplifikacije su, čini mi se, najgore što se može desiti sa kulturom i u kulturi.
****
DERETA: Živimo u jednom društvu i u jednoj državi koja je doživela strašna vremena, koja je prošla kroz strašne krize u kojima je moral bio na velikim iskušenjima. Događale su se strahote, rušenja, ubistva, progoni, sve to i na etničkoj i na svim drugim osnovama. Mi smo jedno društvo koje je doživelo potpuni moralni slom. Među nama žive ljudi koji su počinili zločine i koji za te zločine nisu odgovarali. Ono što je najgore, ti ljudi su isti oni koji kontrolišu naš politički život, koji kontrolišu medije, koji kontrolišu javnost. Ti ljudi pokušavaju da tu javnost i sve nas izjednače sa svojom slikom, sa svojim sistemom vrednosti, sa svojim gresima, sa svojim zločinima, sa svim svojim noćnim morama. Ne znam kako uopšte mogu da spavaju posle svega što su učinili. Otud u našoj javnosti postoji jedna tendencija da se samo ružne stvari iznose, da se u svakome ko nešto dobro počini, ili učini, ili se sprema da učini ili napiše, da se o svakome pronalazi nešto ružno, traži mu se crna tačka, traži mu se greh iz prošlosti, traži se nešto što je učinio, a ako ne on, onda njegovi roditelji, rođaci ili prijatelji.
Ima jedna rečenica koja me uvek zbuni i potrese. Kada god kažete nešto lepo o nekome, vaš sagovornik kaže da ga zna iz škole ili iz vojske ili već odnekle, što treba da podrazumeva da postoji nešto ružno zbog čega tog čoveka ne treba ceniti. To je jedna slika koja se nameće, to je jedna atmosfera u kojoj je sve dozvoljeno, samo da bi se prikrili oni koji su odgovorni za tu crnu, zapuštenu Srbiju u kojoj mi danas živimo.
Naravno, čovek može da se preda toj slici i da podlegne toj atmosferi i da prihvati da je to jedino što postoji oko nas, ali srećom nije tako do kraja. Srećom postoje i formiraju se neka nova ostrva koja se bave i lepim stvarima. Postoje ljudi koji stvaraju, postoje ljudi koji uživaju u lepim stvarima. Mislim da je to pre svega jedna urbana pojava kod nas. To čak nije urbano u onom pravom smislu jer imamo malo gradova. Imamo nekih varošica i zapuštenih socrealističkih prostora koji bi trebalo da liče na gradove. To je, pre svega, beogradska stvar. U tom smislu Beograd se zaista izdvaja i postaje po mnogo čemu svetska metropola. Sećam se kako je izgledala Noć muzeja u Beogradu. To je bilo lepo. Ne može se reći da nije bilo lepo. Činjenica je da su stotine, hiljade, ljudi išli od muzeja do muzeja da vide lepe stvari, da uživaju u onome što su drugi stvarali i da, možda, u tome pronađu inspiraciju za neko svoje stvaranje.
Kuda god pogledate, sve lepo što se događa, zapravo ima jako puno publike, bilo da su to koncerti, bilo da su to izložbe, bilo koji drugi događaji iz oblasti kulture. To sve se prati sa pažnjom. Tu ima sve više mlade publike, sve više mladih koji žele da, kada već ne mogu da razbiju izolaciju i da putuju po svetu, taj svet dođe ovamo, da ga upoznaju što bolje.
Ima još jedna prostor za koji moram da kažem da ima svoj poseban život. To su blogovi, jedan virtualni prostor u kome ljudi dosta otvoreno iskazuju i svoje emocije i svoje stavove. U poslednjih nekoliko nedjelja, nekoliko blogova je upravo govorilo o tome da postoji empatija, da postoji moral i da postoji sećanje na neke ljude koji su nas zadužili. Goran Marković je nedavno u svom blogu pomenuo i podsetio na Maksu koji je tragično ubijen na Zelenom vencu jer su mislili da je Rom. Pokrenuo je inicijativu da se to mesto obeleži pločom, da se obeleži mesto na kojem je počinjen zločin i da se obeleži čovek koji je doprineo našoj kulturi i koji je nešto učinio za ovaj Beograd, trajno i nepovratno. Toj inicijativi su se odmah pridružili mnogi i ta inicijativa će sasvim sigurno biti uspešna. Imaćemo na Zelenom vencu, jednom inače jako ružnom prostoru, jednu tačku koja će nas podsećati na tragičan događaj i na nekoga koji nam je mnogo pružio.
Janko Baljak je sa grupom ljudi pomenuo i setio se Nebojše Đukelića, mog kolege i prijatelja. Deset je godina kako on nije sa nama. Pokrenuo je inicijativu da se obeleži njegovim imenom jedna ulica i da seća na čoveka koji je voleo nešto, koji je imao ljubav prema nečemu, koji je umeo da je prenese i zadrži u gradu, da postane deo duha ovoga grada. Posebno me obradovala inicijativa jednog anonimnog čoveka koji je rekao da se pokrene nešto za onog malog Roma koji je pre nekoliko godina ubijen na Slaviji. Ubili su ga skinhedski, kao i Maksu. Možda bi trebalo napraviti nešto što bi nas podsećalo na žrtvu Roma od strane fašista, od strane nacionalista, od strane onih koji ne trebaju da budu među nama slobodni. Mislim da je to jedna strašna poruka koju možemo da pošaljemo. Prolazeći pored Ćukr-česme pomislio sam da se na taj način može obeležiti tragedija jednog deteta od nasilnika i mislim da ovo vreme i taj mali Rom to zaslužuju. Mislim da će i ta inicijativa naići na podršku i da ćemo svi zajedno u tome učestvovati.
Svi ovi primeri koje sam naveo, sve ovo što sam govorio, treba da pokažu da postoji jedan pokret otpora prema slici koja nam se nameće, prema odsustvu morala. Taj pokret otpora kao i uvek izgleda neprimetno u početku, a onda sve jače i jače zauzima prostor, sve više i više ga ima, sve se glasnije čuje. Uveren sam da će na kraju ipak ovde pobediti ljudi koji vole lepo, ljudi koji se zalažu za lepo, ljudi koji se zalažu za sreću, koji se zalažu za ljubav, koji se zalažu za saradnju, koji imaju razumevanja za raznolikosti, koji žele da budu deo Evrope, a ne ovi koji nas drže tu gde nas drže. Za mene je prvi znak pokreta otpora bilo, ipak mislim, više od tih 50 posto ljudi koji nisu izašli da glasaju za ovaj Ustav.
* * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.