****
PANČIĆ: Godine 1968. su studenti i vlast, režim, Tito, kako god hoćeš, formalno bili na istoj strani jer druga strana nije bila ni moguća. Bilo je zabranjeno. Dakle, država je komunistička, a studenti traže još više komunizma po glavi stanovnika. Optužuju državu da nije dosledna u onome što je proklamovala. Inače, nemaju nikakav problem sa njom. Oni se ne deklarišu kao opozicija režimu, nego se deklarišu kao oni koji hoće da režim bude ideološki čistiji u onome što zastupa. Kada imaš takvu situaciju, onda na kraju dođe veliki meštar Tito i kaže da su studenti u pravu. Onda studenti padnu na grudi i odigraju kozaračko kolo. To je sve logično.
U devedesetim godinama svi ovi protesti imaju drugačiju dramaturgiju, drugačiju strukturu. Oni se suprotstavljaju režimu, oni sebe proglašavaju, ili opozicijom, ili već nečim tome sličnim, nečim što je na drugoj strani od režima. Tu ne može da bude kozaračkog kola. Tu ne može da bude padanja na grudi. Tu može da bude nečeg drugog. Tu može da bude neke vrste dekadencije tog samog protesta, ili pak zvaničnog proglašenja uspeha protesta, što se može izjednačiti sa kozaračkim kolom. Kasnije se svi ti uspešno izboreni ciljevi protesta, jedan po jedan, negde izjalove, relativizuju, negde se izgube uz put. Na kraju se sve promeni da bi ipak sve ostalo isto.
Naravno da se to dešavalo devedesetih godina i naravno da je Milošević znao kako to da radi. Pri tome, neretko smo i mi imali isuviše velika očekivanja. Primer su protesti 1996/1997 godine. Milošević je izgubio lokalne izbore. Na kraju je morao te lokalne izbore da vrati. Ali to su i dalje samo lokalni izbori. Režim nije pao. Očigledno da nije bilo zrelo vreme da režim tada padne. Kada je to vreme sazrelo, onda je režim pao. Tome su doprineli studenti preko Otpora, ali i tu je na kraju krajeva došlo do neke vrste dekadencije. Imamo s jedne strane vrhunac represije i vrhunac te neke dekadentne, već otvoreno idiotske, ali i otvoreno zločinačke faze samog režima. Govorim o 1998. godini, a naročito 1999. i 2000. godini. U isto vreme imamo i jak porast svake vrste otpora, prvo pravo ujedinjene opozicije što se tiče stranačke scene. S druge strane, imamo nezavisne medije koji su odigrali ogromnu ulogu, veću nego bilo kada, pre ili posle toga, u padu režima. S treće strane imamo studente okupljene oko Otpora. To je taj neki zvezdani trenutak studentskog političkog angažmana. On je odigrao ogromnu ulogu.
Nakon famoznog 5. oktobra 2000. godine je trebala ta priča da stane. O tome sam nekoliko puta pisao neposredno nakon 5. oktobra. Narodni pokret otpora, ili kako se već zvanično zvao, je trebao svečano da se samo-raspusti 6. oktobra 2000. u jutro i da se na veličanstven način ta priča završi. Umesto toga trajala je ta neka posmrtna agonija. Kada od nečega što je bio jedan akt nadpolitičkog otpora pokušavate da napravite neku političku opciju, neku političku stranku, to ne ide. Otpor je doživeo jedno strašno veliko poniženje kada se preobrazio u političku stranku i izašao na izbore. U to vreme sam govorio i pisao da će oni neslavno da prođu, ne da neće da pređu cenzus, nego neće biti ni blizu toga. Mislili su da to pišem jer ih ne znam i imam nešto protiv njih. Naravno, pokazalo se da je to tako, ne zato što sam vidovit, nego zato što je to u prirodi stvari. Ljudi u nečemu, što makar liči na demokratiju, hoće da glasaju za političke stranke. Za to smo se i borili, da imamo politički pluralizam, da imamo levičare, desničare, nacionaliste, globaliste, klerikalce, sekulariste, mondijaliste, sve moguće, a ne da imamo nekakve meta-ideološke organizacije kao što su studentski pokreti i tome slično. To je primereno autoritarnim društvima. U autoritarnim društvima se ta vrsta pokreta pojavljuje i može da odigra užasno važnu ulogu, kao i neki drugi, tako da su se i studentski protesti, i ti razni pokreti, i sam Otpor kao vrhunac cele te kulture otpora, negde nužno degenerisali i danas, u dvehiljaditim godinama, oni više ne predstavljaju ništa. U najboljem slučaju predstavljaju jednu romantičnu uspomenu. Tako i treba da bude.
Ljudi koji su u tome učestvovali nemaju nikakvog razloga da se stide toga. Naprotiv, imaju svaki mogući razlog da se time ponose, ali nipošto ne bi trebali ni da pokušavaju, ako su ozbiljni, da od toga prave neki politički kapital za budućnost. Ta priča je završena 2000. godine. Valjda je svako normalan do sada shvatio da se ne može po profesiji biti otporaš, da se ne može po profesiji biti revolucionar, nego da ljudi treba da se bave drugim stvarima, a za onog koji hoće aktivno da se bavi politikom postoje političke stranke i nevladine organizacije. To je neki okvir u kojem se, u iole demokratskom društvu, možeš kretati. Sve drugo je jedna romantična iluzija koja vuče na neku vrstu kiča.
Obično kažem da je to već tada bilo kičasto. Mnogo ljudi je polagalo preterane i nerealne nade u taj otpor, kao da će oni sada iz korena i fundamentalno da promene društvo. To je u skladu sa tim soc-realistčkim nasleđem obožavanja mladih i mladosti. Ta sama činjenica da je neko mlad, da nije jedna neutralna biološka činjenica, da je to neko ko se nedavno rodio, pretvara se u neku vrstu etičkog kvaliteta. Kao tobože ako si mlad onda si, em pametniji, em sposobniji, em neiskvareniji od drugih. To je samo jedna romantična zabluda i ništa više od toga. Onda se stalno iznova pokazuje, sa svakom dolazećom generacijom, da se to brzo istopi i da to verovanje u mlade, kao mlade, ne znači ništa. Važni su samo individualni kvaliteti. Od nekih mladih ljudi izrastu geniji, a od nekih drugih mladih ljudi izrastu moroni, a i jedni i drugi su mladi. To ništa ne znači. Protest 1992. godine, protest 1996. godine, Otpor su neke romantizovane, mitologizovane omladinske strukture. Zapravo svi bitni ljudi iz tih struktura su se kasnije razišli, kao rakova deca, na sve moguće strane. Neki su na sreću ostali u toj politici, a neki su ostali na žalost, a neki nisu ostali, nego su sada ko zna gde. To je sasvim prirodna stvar.
Recimo da bi kozaračko kolo ovih novih vremena bilo to neko mirenje sa činjenicom da se svet, koliko god ga ti menjao, svede na to da promeni tebe ili u najboljem slučaju da ti naučiš bolje da igraš po njegovim pravilima, a iznutra praviš neki unutrašnji svet za sebe. Bojim se da je to ono što se desilo i mnogima od tih studentskih lidera. Jedan od glavnih studentskih lidera devedesetih mlati pare na marketingu. Za mene je marketing pojam nečega najstrašnijeg i najkomformističnijeg na svetu. Mene ljudi koji se bave marketingom u današnje vreme podsećaju na one neo-skojevce. To su bili oni iz Saveza socijalističke omladine, oni likovi u odelima. Ima 20 godina, a ide okolo u odelu. Ono što su bili ljudi iz Saveza socijalističke omladine 1979. godine, to su 2006. godine ljudi koji se bave marketingom, ili ne daj Bože, PR-om.
****
STOJANOVIĆ: Studentski pokreti su zapravo recidivi revolucija, onih građanskih revolucija o kojima nešto znamo jer smo čitali o onoj prvoj, Francuskoj građanskoj revoluciji. Kao i svi revolucionarni pokreti imaju svoje razne faze, od kojih je uvek najzanimljivija ta faza dekadencije, ili ta faza kozaračkog kola. Naravno, postoje faze revolucionarnog terora, postoje faze zanosa i entuzijazma, koje tome prethode. Hajde da se skoncentrišemo na fazu koja je zapravo neka ishodišna situacija i koja nam uvek govori nešto o budućnosti, ne tog pokreta, nego društva u kome živimo. Bez obzira što imam izrazito kritičko raspoloženje prema studentskim pokretima poslednjih petnaestak godina, ipak smatram da je reč o jednoj vrlo značajnoj društveno-političkoj pojavi, po više osnova.
Jedan osnov je to što iz toga izranjaju izvesne pod-kulturne situacije, a druga stvar je to što se, da se ne lažemo, iz takvih pokreta generišu budući lideri, budući političari i budući društveni predstavnici, ili delovi društveno-političke elite, ponekada i kulturne. To je vrlo značajno, ne nužno negativno. U našim slučajevima, od te čuvene 1968. godine, uvek sam imao jednu vrstu spora sa tim ljudima. Oni su naravno živeli u svojoj mladosti, u svojoj prošlosti, što je vrlo lepo i slatko, pomalo kičasto, ali s druge strane su iz te svoje popravke socijalizma, tog šminkanja ondašnjeg leša, pokušavali da izvode naputke za budućnost. Neki od njih to i dan danas čine. Šta je sudbina, može se videti u KPGT-u ili u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nema sumnje šta mi je bliže od toga, a ako ima sumnje, neću se ni truditi da objašnjavam. Unutar te jedne društvene situacije postoji nekoliko problema. Osim mog problema sa 68-šima i njihovim kozaračkim kolom, u kome su neminovno, pokušavajući da poprave nepopravljivo, završili, moj problem sa studentskim pokretima 1991/1992, a naročito 1996/1997, sa okupljanjem studenata koje je išlo paralelno sa građanskim okupljanjem, je njegova svrha, njegov cilj, a naročito njegova taktika. Vrlo precizno sam znao zašto šetam iza ljudi iza kojih ne bih disao ni vazduh. Zato što su nam određeni izbori pokradeni, zato što sam smatrao da su pokradeni glasovi mojih prijatelja i da u tome treba da učestvujem. To je bio neposredni cilj. Pritajena želja je bila, još od avgusta 1990. godine, od onih demonstracija kada su Boru Pekića tukli ispred Takovske, pokoj mu duši, promena političkog sistema i odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića i njegove klike. To radim od tri-četiri popodne, pa tako do šest-sedam i tako svaki dan. Neki ljudi, koji se zovu studenti, to isto rade, ali u podne. Nikako nisam razumevao zašto su oni to radili u podne i da li uopšte imamo isti cilj i kakva je to taktika. Onda su mi taktičari i pragmatičari objašnjavali da je to pružena ruka režimu. Ja nisam režimu želeo da pružam nikakve ruke i da se sa režimom grlim i rukujem, niti na bilo kakav način da opštim, pogotovo ne tako taktilno, ali sam rekao - pa dobro, ako je to nekakva ideja šta mi time dobijamo. Kažu mi - mi time dobijamo to da privlačimo penzionere, babe, majke, tetke, sestre tih studenata, neće oni da biju decu. I sve bude tako do mosta u Brankovoj gde tu decu premlate kao volove u kupusu i naprave od njih grupu premlaćenih građana, koji opet odbijaju da postanu građani i nastavljaju da bivaju studenti i da nose onu užasavajuću, provincijalnu parolu "Beograd je svet", pa još na ćirilici napisanu, da je razvlače po gradu. Ne znam koga su oni time ubeđivali. Sebe? Mene teško mogu ubediti takvom rečenicom. Znam ja koliko je moj grad svet, ili nije. A pošto je napisano ćirilicom, mislio sam da je ta poruka upućena Makedoncima, Bugarima i eventualno Crnogorcima, pošto više niko ne čita ćirilicu. I zašto bi se Beograd označavao svetom? Ako on to već sam po sebi nije, onda se teško može nekom etiketom nazvati.
Ovo deluje kao neko zakeranje nekog čiče. Svestan sam toga, ali mislim da to upravo pokazuje tu vrstu nepreciznosti u mišljenju, koja gotovo uvek prati i te zanosne pokrete kakvi su studentski. Sećam se jedne tribine na koju me je taj pokret pozvao na Filozofskom fakultetu. Govorio sam – Znate, među vama sede ljudi koji su budući političari i koji imaju vrlo precizan cilj zašto sa vama šetaju u podne, a ne sa nama u četiri popodne. Tada sam im ispričao priču o dve Čede. Bili su neki Antić i Jovanović i naravno obojica su posle toga završili u nekim strankama, pa su prelazili u neke druge stranke, pa pokušavaju da budu prisutni na političkoj sceni, u kolumnama. To je potpuno u redu, to je potpuno legitimno i tu nema ništa sporno. Jedini moj problem je zašto oni nekoga ubeđuju da to nije tako, da su oni pokret koji želi nemoguću stvar - reforma društva. Isti ti ljudi, vrlo brzo po dobijanju vlasti posle 2000. godine, nisu imali nikakav problem da ne reformišu to društvo, govorim o celoj toj ekipi, nego su brže bolje otrčali na televiziju PINK. Ništa im nije smetalo što je to ta ista televizija koja im je tada smetala. Pokušali su opet da reformišu, ovaj put ne trulo lice socijalizma, nego divlje lice tranzicije ka kapitalizmu. Bili su spremni da za tu stvar šuruju i sa vrlo rđavim svetom protiv koga su se bunili. To što sam to znao te 1996. godine u novembru ili decembru, meni ništa ne pomaže. Sećam se jedne studentkinje koja je imala neki jak akcent, očigledno je bila brucoškinja, koja me je pitala: "Da li čovek mora da se prepusti zanosu, ili treba da ostane racionalan i hladne glave"? Na takvo jedno pitanje nekoga ko ima 18 godina, jako je teško odgovoriti sa cinizmom svojih 30 i reći: "Sine, u svakom slučaju ti ćeš pogrešiti, i ovako i onako". Svako ima pravo na svojih 18 godina i na sve svoje zablude. Isto tako svako ima odgovornost prema nečemu što se zove trezveno razmišljanje o svojoj budućnosti.
U tom smislu ova sadašnja okupljanja studenata vidim kao jednu vrlo preciznu sindikalnu borbu koja ama baš nikakve veze nema sa bilo kakvom reformom društva, a ponajmanje ima veze sa građanskim protestom 1996/1997. Upravo iz tog razloga mislim da ni 1996/1997 taj studentski pokret nije imao nekog velikog uticaja, bar ne na moj život. Oni jesu šurovali sa patrijarhom i njegovom klikom, šurovali su sa određenim sistemom, jesu bili ta pružena ruka. Mislio sam da tom sistemu nikada ne treba pružati ruku, ni tada, ni 2000., ni 5. oktobra. Voleo bih da me budućnost demantuje. Voleo bih da ispadne da sam u krivu i da je to bila jedna odlična taktika, jedan odličan i dobar način da se neke stvari promene u društvu, a da se ne završi u kozaračkom kolu.
Bojim se da kozaračko kolo još uvek traje i da sve ono što je ostalo od 1968. godine od institucija propada, poput čuvenog Studentskog doma kulture Studentski grad, koji je Veljko Vlahović, sedeći na onoj čuvenoj fotografiji na Dravi sa studentima, njima obećao, pa i napravio, i SKC-a, koji propada iz dana u dan. Ništa nije ostalo ni od te 1968., ni od 1992., ni od 1996/1997, pa svakako neće ostati ništa ni od 2006. Mislim da jedini način da se ne završi u kozaračkom kolu, bukvalno ili metaforički, jeste da studenti ne budu ništa drugo od građana države u kojoj žive.
****
JOVANOVIĆ: Kozaračko kolo? Prvo sam pomislila da je to metafora onoga kako se završi svaki aktivizam mladih u Srbiji, pa mi je Nataša objasnila da se protest 1968. godine završio kozaračkim kolom. Nisam o tome imala pojma.
Kada sam prvi put doživela studentski protest 1992. godine, bila sam relativno mlada, druga-treća godina srednje škole. Sve mi je to bilo jako zanimljivo i uzbudljivo, pogotovo što sam imala jak politički stav, ali nije bilo nekog načina da ga izrazim. Tako da je to bila neka moja prva prilika, makar da u okviru prijatelja kažem da se slažem. Nisam imala pojma, niti sam razmišljala, o tome kakve su političke igre iza toga i kakvi interesi stoje iza toga. To me nije zanimalo. Moram da kažem da me jako dugo nije zanimalo zašto neki drugi učestvuju u studentskim protestima, zašto ih prave, zašto su aktivni. Shvatila sam da ne moram da ulazim u tu motivaciju i 1996/1997 je za mene bila to. Bila sam lično u tome. Nije me zanimalo da li neko pravi političku karijeru, niti me to potresalo u smislu neke negativne konotacije. Smatrala sam da mladi ljudi u Srbiji nemaju dovoljno prilike da pokažu svoj politički stav. Smatrala sam da je svaka vrsta mogućnosti te situacije u kojoj neko može da se izdigne i da uradi nešto što hoće, pa makar to bila politička ambicija, i ne smatram je kao prljavu po defaultu, dobra prilika i da je treba iskoristiti. Nisam se osećala iskorištenom u tom smislu jer smatram da je to normalno, obzirom da smo živeli u jednom sistemu koji nije nimalo podržavao iznošenje sopstvenog mišljenja, ni ambicija.
Ono što se promenilo za mene Otporom i onim što se desilo posle jeste da se promenio moj stav. I dalje smatram da je apsolutno legitimno da se ljudi profilišu kroz svoj studentski aktivizam. To mi ne smeta. Naravno, treba raditi sa nekom merom i ukusom. Ne treba biti brutalan u smislu da sve treba podrediti svojoj političkoj karijeri, ali ako se uloži neki rad i trud, zaslužuješ da budeš regrutovan u stranke, da postaneš portparol za šta god, a kako ćeš se nositi sa tim individualno, to je nešto u šta ne želim da ulazim.
Mogu da pravdam nemaštovitost koja se sada pokazuje u odnosu na 1996/1997 i na Otpor jer mislim da studenti nisu dovoljno animirani, ali to je jasna slika celokupnog društva i ne može se očekivati da će studenti biti iznad proseka. To je praznina koja postoji u svima nama. Praznina postoji jer mislim da niko ne vidi nikakvu budućnost ove države, ma koliko se folirao i ma koliko pričao da je vidi. To su prazne priče i mi tu budućnost ne osećamo. Vidi se taj osećaj potpune neizvesnosti i nemogućnosti da se napravi neka vizija i neka jasna tačka u budućnosti ka kojoj se krećemo. To se ne vidi u studentskim protestima i oni zbog toga zapadaju u trivijalnosti i neke banalizacije.
Ova zemlja je poprilično depresivna. Tu svako mora da pronađe neku svoju unutrašnju vatru, da bude drugačiji od drugih, ili drugačiji od tog uobičajenog diskursa koji nema nikakve posledice. To je prilično teško. Ali ako neko ko ima 20 ili 22 godine nema tu vatru sada, onda je neće imati nikada jer će za pet godina biti portparol neke stranke, ili PR neke firme i radiće po nekom kalupu koji je nametnut nekim opštim principima, nekom tradicijom i sličnim konvencijama.
Na žalost, to se završava tim kozaračkim kolom u kojem se ide u krug. Da li će se završiti kozaračkim kolom ili rejvom, za mene je nebitno. Bitno je da su ovo ciklični problemi koji se ponavljaju i koji ne uspevaju da budu prekinuti na jednoj tački i da se odatle krene ka nekom rasterećenju tih problema. Metafora kola je u tome da se sve ponavlja, da vlasti nikada ništa nisu naučile, da studenti nikada ništa nisu naučili. To kolo će se ponavljati iz godine u godinu, a da li će ovo ikada biti promenjeno, iskreno sumnjam. Tako je država dozvolila da se desi ubistvo premijera i to od strane nekog organizovanog kriminala i da li su političke strukture bile u tome, ili ne, u to neću da ulazim. Na nivou simbolike za mene je to bio kraj. Posle toga ne možete ništa da uradite. Moram da psujem da bih rekla onako kako mislim, ali do te mere je za mene to nepromenjivo i zaustavljeno da sam izgubila svaku vrstu želje da pokušavam bilo šta.
* * * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
PANČIĆ: Godine 1968. su studenti i vlast, režim, Tito, kako god hoćeš, formalno bili na istoj strani jer druga strana nije bila ni moguća. Bilo je zabranjeno. Dakle, država je komunistička, a studenti traže još više komunizma po glavi stanovnika. Optužuju državu da nije dosledna u onome što je proklamovala. Inače, nemaju nikakav problem sa njom. Oni se ne deklarišu kao opozicija režimu, nego se deklarišu kao oni koji hoće da režim bude ideološki čistiji u onome što zastupa. Kada imaš takvu situaciju, onda na kraju dođe veliki meštar Tito i kaže da su studenti u pravu. Onda studenti padnu na grudi i odigraju kozaračko kolo. To je sve logično.
U devedesetim godinama svi ovi protesti imaju drugačiju dramaturgiju, drugačiju strukturu. Oni se suprotstavljaju režimu, oni sebe proglašavaju, ili opozicijom, ili već nečim tome sličnim, nečim što je na drugoj strani od režima. Tu ne može da bude kozaračkog kola. Tu ne može da bude padanja na grudi. Tu može da bude nečeg drugog. Tu može da bude neke vrste dekadencije tog samog protesta, ili pak zvaničnog proglašenja uspeha protesta, što se može izjednačiti sa kozaračkim kolom. Kasnije se svi ti uspešno izboreni ciljevi protesta, jedan po jedan, negde izjalove, relativizuju, negde se izgube uz put. Na kraju se sve promeni da bi ipak sve ostalo isto.
Naravno da se to dešavalo devedesetih godina i naravno da je Milošević znao kako to da radi. Pri tome, neretko smo i mi imali isuviše velika očekivanja. Primer su protesti 1996/1997 godine. Milošević je izgubio lokalne izbore. Na kraju je morao te lokalne izbore da vrati. Ali to su i dalje samo lokalni izbori. Režim nije pao. Očigledno da nije bilo zrelo vreme da režim tada padne. Kada je to vreme sazrelo, onda je režim pao. Tome su doprineli studenti preko Otpora, ali i tu je na kraju krajeva došlo do neke vrste dekadencije. Imamo s jedne strane vrhunac represije i vrhunac te neke dekadentne, već otvoreno idiotske, ali i otvoreno zločinačke faze samog režima. Govorim o 1998. godini, a naročito 1999. i 2000. godini. U isto vreme imamo i jak porast svake vrste otpora, prvo pravo ujedinjene opozicije što se tiče stranačke scene. S druge strane, imamo nezavisne medije koji su odigrali ogromnu ulogu, veću nego bilo kada, pre ili posle toga, u padu režima. S treće strane imamo studente okupljene oko Otpora. To je taj neki zvezdani trenutak studentskog političkog angažmana. On je odigrao ogromnu ulogu.
Nakon famoznog 5. oktobra 2000. godine je trebala ta priča da stane. O tome sam nekoliko puta pisao neposredno nakon 5. oktobra. Narodni pokret otpora, ili kako se već zvanično zvao, je trebao svečano da se samo-raspusti 6. oktobra 2000. u jutro i da se na veličanstven način ta priča završi. Umesto toga trajala je ta neka posmrtna agonija. Kada od nečega što je bio jedan akt nadpolitičkog otpora pokušavate da napravite neku političku opciju, neku političku stranku, to ne ide. Otpor je doživeo jedno strašno veliko poniženje kada se preobrazio u političku stranku i izašao na izbore. U to vreme sam govorio i pisao da će oni neslavno da prođu, ne da neće da pređu cenzus, nego neće biti ni blizu toga. Mislili su da to pišem jer ih ne znam i imam nešto protiv njih. Naravno, pokazalo se da je to tako, ne zato što sam vidovit, nego zato što je to u prirodi stvari. Ljudi u nečemu, što makar liči na demokratiju, hoće da glasaju za političke stranke. Za to smo se i borili, da imamo politički pluralizam, da imamo levičare, desničare, nacionaliste, globaliste, klerikalce, sekulariste, mondijaliste, sve moguće, a ne da imamo nekakve meta-ideološke organizacije kao što su studentski pokreti i tome slično. To je primereno autoritarnim društvima. U autoritarnim društvima se ta vrsta pokreta pojavljuje i može da odigra užasno važnu ulogu, kao i neki drugi, tako da su se i studentski protesti, i ti razni pokreti, i sam Otpor kao vrhunac cele te kulture otpora, negde nužno degenerisali i danas, u dvehiljaditim godinama, oni više ne predstavljaju ništa. U najboljem slučaju predstavljaju jednu romantičnu uspomenu. Tako i treba da bude.
Ljudi koji su u tome učestvovali nemaju nikakvog razloga da se stide toga. Naprotiv, imaju svaki mogući razlog da se time ponose, ali nipošto ne bi trebali ni da pokušavaju, ako su ozbiljni, da od toga prave neki politički kapital za budućnost. Ta priča je završena 2000. godine. Valjda je svako normalan do sada shvatio da se ne može po profesiji biti otporaš, da se ne može po profesiji biti revolucionar, nego da ljudi treba da se bave drugim stvarima, a za onog koji hoće aktivno da se bavi politikom postoje političke stranke i nevladine organizacije. To je neki okvir u kojem se, u iole demokratskom društvu, možeš kretati. Sve drugo je jedna romantična iluzija koja vuče na neku vrstu kiča.
Obično kažem da je to već tada bilo kičasto. Mnogo ljudi je polagalo preterane i nerealne nade u taj otpor, kao da će oni sada iz korena i fundamentalno da promene društvo. To je u skladu sa tim soc-realistčkim nasleđem obožavanja mladih i mladosti. Ta sama činjenica da je neko mlad, da nije jedna neutralna biološka činjenica, da je to neko ko se nedavno rodio, pretvara se u neku vrstu etičkog kvaliteta. Kao tobože ako si mlad onda si, em pametniji, em sposobniji, em neiskvareniji od drugih. To je samo jedna romantična zabluda i ništa više od toga. Onda se stalno iznova pokazuje, sa svakom dolazećom generacijom, da se to brzo istopi i da to verovanje u mlade, kao mlade, ne znači ništa. Važni su samo individualni kvaliteti. Od nekih mladih ljudi izrastu geniji, a od nekih drugih mladih ljudi izrastu moroni, a i jedni i drugi su mladi. To ništa ne znači. Protest 1992. godine, protest 1996. godine, Otpor su neke romantizovane, mitologizovane omladinske strukture. Zapravo svi bitni ljudi iz tih struktura su se kasnije razišli, kao rakova deca, na sve moguće strane. Neki su na sreću ostali u toj politici, a neki su ostali na žalost, a neki nisu ostali, nego su sada ko zna gde. To je sasvim prirodna stvar.
Recimo da bi kozaračko kolo ovih novih vremena bilo to neko mirenje sa činjenicom da se svet, koliko god ga ti menjao, svede na to da promeni tebe ili u najboljem slučaju da ti naučiš bolje da igraš po njegovim pravilima, a iznutra praviš neki unutrašnji svet za sebe. Bojim se da je to ono što se desilo i mnogima od tih studentskih lidera. Jedan od glavnih studentskih lidera devedesetih mlati pare na marketingu. Za mene je marketing pojam nečega najstrašnijeg i najkomformističnijeg na svetu. Mene ljudi koji se bave marketingom u današnje vreme podsećaju na one neo-skojevce. To su bili oni iz Saveza socijalističke omladine, oni likovi u odelima. Ima 20 godina, a ide okolo u odelu. Ono što su bili ljudi iz Saveza socijalističke omladine 1979. godine, to su 2006. godine ljudi koji se bave marketingom, ili ne daj Bože, PR-om.
****
STOJANOVIĆ: Studentski pokreti su zapravo recidivi revolucija, onih građanskih revolucija o kojima nešto znamo jer smo čitali o onoj prvoj, Francuskoj građanskoj revoluciji. Kao i svi revolucionarni pokreti imaju svoje razne faze, od kojih je uvek najzanimljivija ta faza dekadencije, ili ta faza kozaračkog kola. Naravno, postoje faze revolucionarnog terora, postoje faze zanosa i entuzijazma, koje tome prethode. Hajde da se skoncentrišemo na fazu koja je zapravo neka ishodišna situacija i koja nam uvek govori nešto o budućnosti, ne tog pokreta, nego društva u kome živimo. Bez obzira što imam izrazito kritičko raspoloženje prema studentskim pokretima poslednjih petnaestak godina, ipak smatram da je reč o jednoj vrlo značajnoj društveno-političkoj pojavi, po više osnova.
Jedan osnov je to što iz toga izranjaju izvesne pod-kulturne situacije, a druga stvar je to što se, da se ne lažemo, iz takvih pokreta generišu budući lideri, budući političari i budući društveni predstavnici, ili delovi društveno-političke elite, ponekada i kulturne. To je vrlo značajno, ne nužno negativno. U našim slučajevima, od te čuvene 1968. godine, uvek sam imao jednu vrstu spora sa tim ljudima. Oni su naravno živeli u svojoj mladosti, u svojoj prošlosti, što je vrlo lepo i slatko, pomalo kičasto, ali s druge strane su iz te svoje popravke socijalizma, tog šminkanja ondašnjeg leša, pokušavali da izvode naputke za budućnost. Neki od njih to i dan danas čine. Šta je sudbina, može se videti u KPGT-u ili u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nema sumnje šta mi je bliže od toga, a ako ima sumnje, neću se ni truditi da objašnjavam. Unutar te jedne društvene situacije postoji nekoliko problema. Osim mog problema sa 68-šima i njihovim kozaračkim kolom, u kome su neminovno, pokušavajući da poprave nepopravljivo, završili, moj problem sa studentskim pokretima 1991/1992, a naročito 1996/1997, sa okupljanjem studenata koje je išlo paralelno sa građanskim okupljanjem, je njegova svrha, njegov cilj, a naročito njegova taktika. Vrlo precizno sam znao zašto šetam iza ljudi iza kojih ne bih disao ni vazduh. Zato što su nam određeni izbori pokradeni, zato što sam smatrao da su pokradeni glasovi mojih prijatelja i da u tome treba da učestvujem. To je bio neposredni cilj. Pritajena želja je bila, još od avgusta 1990. godine, od onih demonstracija kada su Boru Pekića tukli ispred Takovske, pokoj mu duši, promena političkog sistema i odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića i njegove klike. To radim od tri-četiri popodne, pa tako do šest-sedam i tako svaki dan. Neki ljudi, koji se zovu studenti, to isto rade, ali u podne. Nikako nisam razumevao zašto su oni to radili u podne i da li uopšte imamo isti cilj i kakva je to taktika. Onda su mi taktičari i pragmatičari objašnjavali da je to pružena ruka režimu. Ja nisam režimu želeo da pružam nikakve ruke i da se sa režimom grlim i rukujem, niti na bilo kakav način da opštim, pogotovo ne tako taktilno, ali sam rekao - pa dobro, ako je to nekakva ideja šta mi time dobijamo. Kažu mi - mi time dobijamo to da privlačimo penzionere, babe, majke, tetke, sestre tih studenata, neće oni da biju decu. I sve bude tako do mosta u Brankovoj gde tu decu premlate kao volove u kupusu i naprave od njih grupu premlaćenih građana, koji opet odbijaju da postanu građani i nastavljaju da bivaju studenti i da nose onu užasavajuću, provincijalnu parolu "Beograd je svet", pa još na ćirilici napisanu, da je razvlače po gradu. Ne znam koga su oni time ubeđivali. Sebe? Mene teško mogu ubediti takvom rečenicom. Znam ja koliko je moj grad svet, ili nije. A pošto je napisano ćirilicom, mislio sam da je ta poruka upućena Makedoncima, Bugarima i eventualno Crnogorcima, pošto više niko ne čita ćirilicu. I zašto bi se Beograd označavao svetom? Ako on to već sam po sebi nije, onda se teško može nekom etiketom nazvati.
Ovo deluje kao neko zakeranje nekog čiče. Svestan sam toga, ali mislim da to upravo pokazuje tu vrstu nepreciznosti u mišljenju, koja gotovo uvek prati i te zanosne pokrete kakvi su studentski. Sećam se jedne tribine na koju me je taj pokret pozvao na Filozofskom fakultetu. Govorio sam – Znate, među vama sede ljudi koji su budući političari i koji imaju vrlo precizan cilj zašto sa vama šetaju u podne, a ne sa nama u četiri popodne. Tada sam im ispričao priču o dve Čede. Bili su neki Antić i Jovanović i naravno obojica su posle toga završili u nekim strankama, pa su prelazili u neke druge stranke, pa pokušavaju da budu prisutni na političkoj sceni, u kolumnama. To je potpuno u redu, to je potpuno legitimno i tu nema ništa sporno. Jedini moj problem je zašto oni nekoga ubeđuju da to nije tako, da su oni pokret koji želi nemoguću stvar - reforma društva. Isti ti ljudi, vrlo brzo po dobijanju vlasti posle 2000. godine, nisu imali nikakav problem da ne reformišu to društvo, govorim o celoj toj ekipi, nego su brže bolje otrčali na televiziju PINK. Ništa im nije smetalo što je to ta ista televizija koja im je tada smetala. Pokušali su opet da reformišu, ovaj put ne trulo lice socijalizma, nego divlje lice tranzicije ka kapitalizmu. Bili su spremni da za tu stvar šuruju i sa vrlo rđavim svetom protiv koga su se bunili. To što sam to znao te 1996. godine u novembru ili decembru, meni ništa ne pomaže. Sećam se jedne studentkinje koja je imala neki jak akcent, očigledno je bila brucoškinja, koja me je pitala: "Da li čovek mora da se prepusti zanosu, ili treba da ostane racionalan i hladne glave"? Na takvo jedno pitanje nekoga ko ima 18 godina, jako je teško odgovoriti sa cinizmom svojih 30 i reći: "Sine, u svakom slučaju ti ćeš pogrešiti, i ovako i onako". Svako ima pravo na svojih 18 godina i na sve svoje zablude. Isto tako svako ima odgovornost prema nečemu što se zove trezveno razmišljanje o svojoj budućnosti.
U tom smislu ova sadašnja okupljanja studenata vidim kao jednu vrlo preciznu sindikalnu borbu koja ama baš nikakve veze nema sa bilo kakvom reformom društva, a ponajmanje ima veze sa građanskim protestom 1996/1997. Upravo iz tog razloga mislim da ni 1996/1997 taj studentski pokret nije imao nekog velikog uticaja, bar ne na moj život. Oni jesu šurovali sa patrijarhom i njegovom klikom, šurovali su sa određenim sistemom, jesu bili ta pružena ruka. Mislio sam da tom sistemu nikada ne treba pružati ruku, ni tada, ni 2000., ni 5. oktobra. Voleo bih da me budućnost demantuje. Voleo bih da ispadne da sam u krivu i da je to bila jedna odlična taktika, jedan odličan i dobar način da se neke stvari promene u društvu, a da se ne završi u kozaračkom kolu.
Bojim se da kozaračko kolo još uvek traje i da sve ono što je ostalo od 1968. godine od institucija propada, poput čuvenog Studentskog doma kulture Studentski grad, koji je Veljko Vlahović, sedeći na onoj čuvenoj fotografiji na Dravi sa studentima, njima obećao, pa i napravio, i SKC-a, koji propada iz dana u dan. Ništa nije ostalo ni od te 1968., ni od 1992., ni od 1996/1997, pa svakako neće ostati ništa ni od 2006. Mislim da jedini način da se ne završi u kozaračkom kolu, bukvalno ili metaforički, jeste da studenti ne budu ništa drugo od građana države u kojoj žive.
****
JOVANOVIĆ: Kozaračko kolo? Prvo sam pomislila da je to metafora onoga kako se završi svaki aktivizam mladih u Srbiji, pa mi je Nataša objasnila da se protest 1968. godine završio kozaračkim kolom. Nisam o tome imala pojma.
Kada sam prvi put doživela studentski protest 1992. godine, bila sam relativno mlada, druga-treća godina srednje škole. Sve mi je to bilo jako zanimljivo i uzbudljivo, pogotovo što sam imala jak politički stav, ali nije bilo nekog načina da ga izrazim. Tako da je to bila neka moja prva prilika, makar da u okviru prijatelja kažem da se slažem. Nisam imala pojma, niti sam razmišljala, o tome kakve su političke igre iza toga i kakvi interesi stoje iza toga. To me nije zanimalo. Moram da kažem da me jako dugo nije zanimalo zašto neki drugi učestvuju u studentskim protestima, zašto ih prave, zašto su aktivni. Shvatila sam da ne moram da ulazim u tu motivaciju i 1996/1997 je za mene bila to. Bila sam lično u tome. Nije me zanimalo da li neko pravi političku karijeru, niti me to potresalo u smislu neke negativne konotacije. Smatrala sam da mladi ljudi u Srbiji nemaju dovoljno prilike da pokažu svoj politički stav. Smatrala sam da je svaka vrsta mogućnosti te situacije u kojoj neko može da se izdigne i da uradi nešto što hoće, pa makar to bila politička ambicija, i ne smatram je kao prljavu po defaultu, dobra prilika i da je treba iskoristiti. Nisam se osećala iskorištenom u tom smislu jer smatram da je to normalno, obzirom da smo živeli u jednom sistemu koji nije nimalo podržavao iznošenje sopstvenog mišljenja, ni ambicija.
Ono što se promenilo za mene Otporom i onim što se desilo posle jeste da se promenio moj stav. I dalje smatram da je apsolutno legitimno da se ljudi profilišu kroz svoj studentski aktivizam. To mi ne smeta. Naravno, treba raditi sa nekom merom i ukusom. Ne treba biti brutalan u smislu da sve treba podrediti svojoj političkoj karijeri, ali ako se uloži neki rad i trud, zaslužuješ da budeš regrutovan u stranke, da postaneš portparol za šta god, a kako ćeš se nositi sa tim individualno, to je nešto u šta ne želim da ulazim.
Mogu da pravdam nemaštovitost koja se sada pokazuje u odnosu na 1996/1997 i na Otpor jer mislim da studenti nisu dovoljno animirani, ali to je jasna slika celokupnog društva i ne može se očekivati da će studenti biti iznad proseka. To je praznina koja postoji u svima nama. Praznina postoji jer mislim da niko ne vidi nikakvu budućnost ove države, ma koliko se folirao i ma koliko pričao da je vidi. To su prazne priče i mi tu budućnost ne osećamo. Vidi se taj osećaj potpune neizvesnosti i nemogućnosti da se napravi neka vizija i neka jasna tačka u budućnosti ka kojoj se krećemo. To se ne vidi u studentskim protestima i oni zbog toga zapadaju u trivijalnosti i neke banalizacije.
Ova zemlja je poprilično depresivna. Tu svako mora da pronađe neku svoju unutrašnju vatru, da bude drugačiji od drugih, ili drugačiji od tog uobičajenog diskursa koji nema nikakve posledice. To je prilično teško. Ali ako neko ko ima 20 ili 22 godine nema tu vatru sada, onda je neće imati nikada jer će za pet godina biti portparol neke stranke, ili PR neke firme i radiće po nekom kalupu koji je nametnut nekim opštim principima, nekom tradicijom i sličnim konvencijama.
Na žalost, to se završava tim kozaračkim kolom u kojem se ide u krug. Da li će se završiti kozaračkim kolom ili rejvom, za mene je nebitno. Bitno je da su ovo ciklični problemi koji se ponavljaju i koji ne uspevaju da budu prekinuti na jednoj tački i da se odatle krene ka nekom rasterećenju tih problema. Metafora kola je u tome da se sve ponavlja, da vlasti nikada ništa nisu naučile, da studenti nikada ništa nisu naučili. To kolo će se ponavljati iz godine u godinu, a da li će ovo ikada biti promenjeno, iskreno sumnjam. Tako je država dozvolila da se desi ubistvo premijera i to od strane nekog organizovanog kriminala i da li su političke strukture bile u tome, ili ne, u to neću da ulazim. Na nivou simbolike za mene je to bio kraj. Posle toga ne možete ništa da uradite. Moram da psujem da bih rekla onako kako mislim, ali do te mere je za mene to nepromenjivo i zaustavljeno da sam izgubila svaku vrstu želje da pokušavam bilo šta.
* * * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.