Dostupni linkovi

Gde je antifašizam u Srbiji?


****

SAMARDŽIĆ: Danas je pitanje antifašizma pitanje opšteg postojanja odnosa prema nasleđu i fašizma i nacizma i komunizma, tri ekstremne ideologije, tri totalitarna učenja i tri masovne kriminalne prakse koje su obeležile XX vek, veoma karakteristična za Srbiju. I u svemu onome po čemu se Srbija odlikuje svojim odnosom i prema prošlosti i prema sadašnjosti i budućnosti zaista je vezano za ceo kompleks problema koji se možda nedovoljno precizno nazivaju antifašizmom. U Srbiji ne postoji jasan odnos prema bilo kome totalitarizmu, budući da Srbija nije napravila onu vrstu raskida sa totalitarnom vladavinom, kako su to učinile ostale istočno-evropske zemlje rušenjem Berlinskog zida 1989. godine. Srbija je tada odlučila da krene jednim drugim putem, u razvijanje jedne druge Jugoslavije i u nacionalne, verske, rasne i ideološke obračune sa ostalim narodima koji su sačinjavali jugoslovensku federaciju i sa svima onima koji su unutar srpskog društva pokušavali da se suprotstave kontinuitetu totalitarizma.

Ukoliko danas govorimo o Srbiji koja ne uspeva da pronađe nekadašnje svoje antifašističke kodove, ili antitotalitarne, trebalo bi uzeti u obzir i čitavu dosadašnju istoriju od proteklih 15 godina u kojima je Srbija, u ideološkom smislu, lutala, tako da je to njeno lutanje podsećalo na onu konfuziju sa kojom je sačekala Drugi svetski rat i sa kojom se odnosila prema zbivanjima u tom ratu, u kojem je bila pod nemačkom okupacijom. U Srbiji nije bilo ozbiljnih antifašističkih pokreta. I partizanski i ravnogorski pokret su bila dva stanja stvari, koja nisu bila u mogućnosti da znatnije osujete nemačku okupaciju. Zapravo je oslobođenje Srbije i Jugoslavije došlo s polja, pritiskom onih slojeva jugoslovenskog društva koji su se pokrenuli u neku vrstu socijalne borbe, tako da su komunistički partizani svoj zamah upravo dobili u pasivnim krajevima, gde je taj pokret iznikao i kao socijalpokret i kao pokušaj otpora genocidu i naravno uz pomoć sovjetskih trupa koji su oslobodili deo Jugoslavije, a sve to i uz podršku zapadnih saveznika, budući da su se Amerikanci i Britanci negde 1943. godine opredelili u prilog komunističkih partizana za koje su smatrali da su u stanju da završe Drugi svetski rat u Jugoslaviji.

Današnja Srbija, ona zvanična, ima veoma problematičan odnos, ne samo prema fašizmu i antifašizmu, nego prema svakom totalitarizmu, budući da ponovo pokazuje neka totalitarna odličja. Današnja vlast je neka vrsta kontinuiteta ili post-kontinuiteta komunizma. Budući da je vladajući režim proizašao iz komunističke nomenklature, samo je današnjoj vladajućoj ideologiji zapravo pridodat čitav jedan kompleks ideoloških obeležja koji čine neku vrstu novog amalgama da se prepliću i levi i desni totalitarizam i socijalni populizam i ekstremna desnica, gde se na istu ideološku ravan dovode i komunizam i pravoslavlje koje nije obeleženo poganskim, a u ideološkom smislu totalitarnih obeležja. S tim što se ta post-ljotićevska ideologija, koja i ovlada vladajuću zvaničnu Srbiju, danas više ogleda u novom panslavizmu koji takođe ima rasistička obeležja, kao što je imao ljotićevski pokret za vreme Drugog svetskog rata. U novoj Srbiji zapravo nema antitotalitarizma, ne postoji otpor ni jednom ideološkom ekstremizmu koji je obeležo XX stoljeće jer je u tom smislu, u ideološkom, u političkom, u moralnom, Srbija nije izišli iz onih najekstremnijih ideologija koje su obeležile to stoleće.

Drugim rečima, Srbija nije imala svoju 1989. godinu. Srbija nije srušila svoj Berlinski zid. Totalitarizmi su ekstremna mišljenja koja su u svojim pojedinim ideološkim naznakama ili ideološkim polazištima sasvim bliska.

Ako se kaže da se danas zaboravljaju žrtve nacističkih zločina u Srbiji, pre svega đaci u Kragujevcu, gotovo čitavo muško civilno stanovništvo Kragujevca je pobijeno, Kraljevo, ogromne civilne žrtve u Beogradu, to je potpuno tačno. Jedna od ličnosti koje su učestvovale u tom procesu i u tom smislu su veoma simbolične je naša pesnikinja Desanka Maksimović koja je vrlo potresnim strofama opisala stradanje đaka u Kragujevcu, a zapravo je učestvovala u izgradnji novog ideološkog i političkog pokreta koji je zapravo zatro mnoge krajeve u Hrvatskoj i Bosni posredstvom agresije JNA i srpskog režima tokom devedesetih godina. Upravo je ta nova ideologija učestvovala u zatiranju sećanja na te strašne žrtve i na te užasne simbole nacističke okupacije. U tom smislu jedna od takvih ličnosti je jedno od mogućih objašnjenja u kom smislu su ideologija, politika, moral, sećanje na prošlost i sposobnost suočavanja s prošlošću u Srbiji u potpunosti kolabirali. Taj kolaps se upravo odigrao u poslednjih recimo dvadesetak godina, tako da su potpuno zamenjene one osnovne vrednosti koje je Srbija čuvala, iako se nalazila u jednom stanju totalitarizma, a sama je naginjala totalitarizmu staljinističkog mita. I to je veoma zanimljiva situacija koja bi bila vrlo primamljiva za izučavanje da ne postoji taj jedan zaista zabrinjavajući moralni kontekst, a taj moralni kontekst ukazuje na nesposobnost Srbije da se suočava i sa bližom i sa daljom prošlošću i da ponovnim isčitavanjem te prošlosti, na osnovu činjenica i znanja koje su njoj dostupne i onih koji to čine iz inostranstva, daje, nudi neke moralne okvire za budućnost. Mislim da je ovo pitanje jedno od svedočanstava jedne užasno problematične moralne situacije u kojoj se Srbija danas nalazi.

****

MARKOVIĆ: Postoji jedna zabuna oko toga kako proslavljati antifašističku tradiciju u našoj zemlji. Naravno ti praznici su bili tumačeni u jednom potpuno ideološkom smislu i antifašizam je bio potpuno vezan za partizanski pokret i komunističku ideologiju. Normalno da su sa padom komunizma neki komunistički praznici ukinuti, ali s druge strane tačno je da su donekle zanemareni neki događaji koji su vezani za opštu borbu protiv fašizma, ne samo za komunistički pokret. Jedno vreme je 20. oktobar bio zanemaren, a sada se opet obeležava na dosta visokom nivou. I sam predsednik države polaže venac za 20. oktobar.

Pojavila se jedna vrlo glupa kritika ovih dana u javnosti - zašto se Srbija ne izvini za uništenje Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, kao što je uradila mađarska vlada. Tu Helsinški odbor, kao i obično kada su u pitanju istorijske teme, pokazuje priličnu neupućenost. Vlada Milana Nedića nije imala nikakvu ingerenciju nad nemačkom politikom istrebljenja Jevreja. Srbija je zaista bila jedna od zemalja gde su Jevreji prvo istrebljeni, ali ne zbog velike uloge lokalnih kolaboracionista, nego zbog toga što ih je bilo malo i što su bili u par velikih gradova i to je bilo tehničko pitanje. Zapravo je uloga vlade Milana Nedića sasvim nebitna u holokaustu. Srbija je uglavnom bila skoro potpuno u ingerenciji nemačkih okupacionih vlasti, za razliku od Mađarske, koju pominje Helsinški odbor, koja je imala svoju samostanu vladu sve do 1944. godine, a Srbija je bila okupirana teritorija koja u tom smislu ne može da se meri sa državom kao što je Mađarska ili Rumunija. Tako da su te optužbe Srba za antisemitizam potpuno netačne. Činjenica je da se recimo u bivšoj Jugoslaviji veliki procent Jevreja spasao baš zahvaljujući tome što je učestvovao u lokanom pokretu otpora, pogotovo partizanskom. Naročito u Bosni je to slučaj, tako da su u tom smislu Srbi jedan od naroda koji je najviše sarađivao sa Jevrejima u okviru zajedničke antifašističke borbe.

Što se tiče tih optužbi da rehabilitacijom nepartizanskog pokreta otpora Srbi relativizuju svoje učešće u antifašističkoj borbi, te optužbe dolaze često iz bivših jugoslovenskih republika i one nisu sasvim opravdane jer ima i drugih naroda koji su imali dvostruke pokrete otpora – Poljaci, Albanci, Grci. Naravno da ne treba zaboraviti tekovine komunističkog oslobodilačkog pokreta, ali one nisu jedine tekovine oslobodilačkog pokreta u Srbiji.

Priča o ravnogorskom pokretu je vrlo komplikovana i on je bio različit u različitim delovima zemlje, ali je u Srbiji on svakako bio, čak i po mišljenju zvaničnih vojnih istoričara iz Titovog vremena, antifašistički pokret. Bilo je i u drugim zemljama nekomunističkih pokreta otpora.

Postoji jedna konfuzija oko tih datuma koje treba proslaviti, ali ne bih rekao da mlade generacije ne znaju za ta stradanja. Generalno je u udžbenicima širom Evrope tendencija da se potiskuju uspomene na ratove. Recimo, Narodna biblioteka je promenila svoj praznik i nije više 6. april, dan paljenja biblioteke u bombardovanju, nego je neki drugi datum, da se ne bi slavio taj tužan datum, nego neki veseliji. Da se u ime nove evropske sloge i bratstva i jedinstva među evropskim narodima pomalo potiskuju uspomene na stradanje je opšti evropski trend. Holokaust se dosta ističe kao jedna opomena, ali je on dosta istaknut i u našim udžbenicima.

Što se srpskih stradanja tiče, najveće srpsko stradanje koje se pominje je Jasenovac. Ali se pominje i Kragujevac i Kraljevo i Šabac i druga stratišta. Naravno manje, nego u ono doba kada je negovanje tradicija NOB-a zauzimalo najveći deo medijske i kulturne politike.

Kristalna noć je relativno noviji datum. Što se toga tiče naša diplomatija koja je trebala da alarmira državu u slučaju jubileja Aušvica prošle godine je jedna od najgorih ikada. To nisu ljudi koji su u stanju da reaguju na te signale. U pitanju nije neka svesna želja, koliko nekompetencija. Nije im padalo na pamet da se, niti u slučaju Aušvica, niti u slučaju Kristalne noći, raspituju oko toga i da to vide kao nešto značajno. Oni imaju jedna privid loše diplomatije. Ta proslava 40 godina oslobođenja Aušvica je imala stvarno veliki značaj. Kristalna noće je noviji datum koji još nije dovoljno privukao pažnju van Nemačke. Nemci tome najviše pridaju pažnju u želji da se distanciraju i da uvek kritički opomenu sami sebe i na taj deo svoje prošlosti. U drugim zemljama, 9. novembar ne igra tu ulogu kao što igra u Nemačkoj.

****

LIHT: Deveti novembar je godišnjica Kristalne noći ili datum koji se obeležava širom sveta kao datum početka borbe protiv fašizma i datum koji je u celom svetu učinio potpuno jasnim da je fašizam pojava globalnog karaktera. U to vreme se sigurno taj termin nije upotrebljavao. Na žalost, kod nas je prošla još jedna godina a da taj datum nije obeležen.

Vrlo mi je teško da razumem zašto. Ubeđena sam da tu nema neke naročite namere, nego ima samo jedan vrsta odvojenosti od sveta. Sve više se, i sve ozbiljnije, očigledno zbog ovih kriza koje predugo traju, osećamo i ponašamo mimo sveta. Mene lično to vrlo zabrinjava.

Borba protiv fašizma je za mene, kao i za mnoge građanke i građane ove zemlje, jedna od najsvetlijih stranica naše savremene istorije. Srbija, Jugoslavija, je sigurno bila u vrhu onog spiska zemalja koje su, ne samo imale najveći broj žrtava, nego koje su se i na jedan vrlo aktivan način uključile u borbu protiv tog svetskog zla. Kao da na neki način, ni bivša Jugoslavija, ni sadašnja Srbija, nisu uspele da tu svoju pripadnost jednom globalnom progresivnom pokretu na pravi način istaknu. Poljska je izgubila jako mnogo žrtava u poređenju sa našom bivšom, pa i sadašnjom domovinom. Poljska je to učinila izuzetno značajnim delom i svoje unutrašnje i svoje spoljne politike. Mi to nismo uspeli ni tada, a ni sada.

Druga stvar je problem sa našim pamćenjem. Zaista mislim da imamo ozbiljan problem sa pamćenjem ovih relativno skorih događanja. Ne mogu da se otmem utisku da se to ne događa samo sa borbom protiv fašizma, nego i sa mnogim drugim još skorijim događanjima. Godine 2005. kao da je skoro svako zaboravio da se osvrne na 5. oktobar 2000. Moja organizacija, Beogradski fond za političku izuzetnost, je organizovala konferenciju koja je trajala dva dana, međunarodnu konferenciju, koja je pokušavala da se bavi ozbiljnom analizom onoga šta je postignuto, a šta ne. Bili smo zapanjeni činjenicom da je to bio jedini događaj koji se osvrnuo na taj značajan datum. Za par dana, 17. novembra, biće deset godina od početka jednog izuzetno značajnog demokratskog pokreta u Srbiji. Zbog krađe lokalnih izbora od strane Miloševića i njegovog režima 1996. godine, ljudi su izašli na ulice 17. novembar i tri meseca se smrzavali. Stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda i ostalih gradova i sela po Srbiji koji su se borili za ostvarenje svog osnovnog ljudskog i građanskog prava – prava da budu birani i da biraju. Za sada nisam čula bilo kog da misli da obeleži taj datum. Imamo problem sa nedostatkom sećanja na sve događaje i na one koji treba da nas brinu i zbog kojih treba da osećamo duboki stid, kao što je zločin u Srebrenici, ili događanja zbog kojih treba da smo ponosni, kao što je 17. novembar 1996. ili 2000. godine. Problem nedostatka sećnaja i nespremnosti da se suočavamo sa svim stranama svoje nedavne prošlosti, mislim da je vrlo ozbiljan problem. Zaborav te vrste, kao što je zaborav da se obeleži u školama, fakultetima, medijima 9. novembar, shvatam kao deo jednog mnogo šireg konteksta zaborava sopstvene prošlosti, naročito ove relativno bliže prošlosti. Lako nam je da se setimo onoga što je bilo pre 600 i više godina, ali nam je teško da se setimo šta je bilo pre 50, 20, pet godina. I to je ozbiljan problem našeg društva i mislim da je to upravo dokaz toga da nekako živimo mimo svet i da smo toliko opsednuti dnevno-političkim temama koje su nekada baš onako dosta neprijatne, frustrirajuće, kao što je bila ova rasprava o Ustavom zakonu, tako da jednostavno zaboravljamo da sebe pozicioniramo, kako u sopstvenoj istoriji, tako i u svetu u celini. To je nešto što me brine i to je nešto čemu mislim da bi trebalo posvetiti mnogo više pažnje.

Mislim da je vrlo važno i da razmišljamo o tome. Određeni procesi imaju izuzetnog značaja i u kolektivnom pamćenju ljudi. Imali smo žrtve, imali smo ozbiljne žrtve od 1941. do 1945. godine. Naravno da je određeni broj žrtava pao i u građanskom ratu, ali ogroman deo ih je pao i kao žrtva fašističke okupacije i bombardovanja naših gradova. Ako zaboravimo te žrtve, Kragujevac, Kraljevo, racije u Novom Sadu, onda na neki način nemamo više ni oslonca sa koga možemo da se odnosimo prema nekim pojavama koje se, hvala Bogu, i dalje pojavljuju samo marginalno, kao što su s vremena na vreme incidenti sa skin-hedsima. Onda neki ljudi kažu kako se pojavljuje u Srbiji fašizam i antisemitizam, koga nikada nije bilo. Nije tačno da ga nije bilo. Bilo ga je i ranije, ima ga i sada, kao što ga ima i u drugim delovima sveta. To ne sme ni na koji način da nas teši, samo kažem da ne volim preterivanja. Bilo ga je, ali bilo je i ovog drugog, bilo je i borbe protiv fašizma, bilo je i poštovanja tih žrtava i to ne smemo da zaboravimo jer onda stvarno može da se dogodi da neki novi ljudi koji dolaze, neki mladi, zaista počnu i da se zabavljaju nekim simbolima ne znajući šta to znači.

Zato mislim da je izuzetno važno sećati se žrtava, sećati se svetlih stranica antifašističke borbe u kojoj su učestvovali Srbi, u kojoj su učestvovali građani Srbije. Mislim da je važno sećati se svega onoga što je obeležilo našu istoriju na različite načine, zato što narod bez sećanja i nema istoriju.

* * * * *

Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.

To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
XS
SM
MD
LG