Imao sam jedinstvenu priliku da na liniji vidim i egzemplarne primerke našeg »naoružanja«. Tako mi je jedan mladić pokazao svoju pušku, na njoj grb monarhističke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?
Kako smo, uopšte, uspeli?« Neshvatljivo mi je da smo mi, pripadnici TO i MUP-a, smogli snage, umešnosti i hrabrosti, pa 2. maja 1992. godine sprečili elitne jedinice JNA da podele grad i uspostave svoju vlast?
Ponavljam poruku da treba pustiti kolonu da nastavi kretanje ka Skenderiji. Duž kolone, tamo prema mostu Drvenija, čuje se sporadična pucnjava. Iz sveg glasa vičem, pre bi se reklo da se derem: "Ne pucaj. Ne pucaj!"
I dalje sam sklon procenama da ovo ludilo ne može još dugo trajati. Ne može! Pa nisu svi u toj »JNA« luđaci, ne mogu, valjda, svi izdavati ili slušati komande da se »bije« po gradovima i ubijaju nedužni ljudi, civili.
JNA i TO opština sa većinskim srpskim stanovništvom (za)posedaju povoljne topografsko – taktičke položaje oko naseljenih mesta i duž komunikacijskih pravaca, a objektivnog razloga za to nemaju. Na tim područjima nema naoružanih
Nervira način na koji TV Sarajevo informiše javnost o stanju u BiH. Već dve noći daju skupne vesti sa TV Beogradom i Novim Sadom, što stvara konfuziju kod gledalaca. Ispada kao da se puca negde u Africi i Aziji, a ne na našem kućnom pragu i u našoj kući
Izlazim iz stana nakratko, da kupim novine i hleb. U toku dana posećuju me moje komšije, Muhamed i Kimeta Hadžikapetanović, pa Jelica i Rešad Ćatović. Hoće da čuju moje mišljenje o neveselim događajima.
6. aprila pucaju maskirane osobe, čarapama skrivaju lice. Bitange, teroristi. Je li slučajno, pitam se, što se ovo događa baš na godišnjicu fašističkog bombardovanja Sarajeva 1941. godine?
Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima
Obavezu da sredim beleške iz ratnog i poratnog dnevnika i da ih pretočim u knjigu moje istine o BiH imam prema majkama i očevima koji su izgubili po pet-šest sinova i kćeri i sada, ojađeni čekaju, s varljivom nadom, da im se bar neko od dece vrati.
