* Duboko sam svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
* Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
* Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici!
Pišem zbog novinara Roja Gatmana, koji je prvi svetu otkrio stradanje Muslimana (Bošnjaka) u srpskim logorima na Manjači, u Keratermu i Omarskoj, kao i zbog Džona Barnsa, novinara New York Times-a, koji je od juna do novembra 1992. godine svakodnevno slao u svet dramatične izveštaje o stradanju građana opkoljenog Sarajeva, a koji nam je bio sugrađanin i sapatnik u tim dramatičnim okolnostima. Iz istih razloga i osećanja činim to i za francuskog filozofa Anri Bernara Levija i njegovog saradnika Žila Hercoga, tih sjajnih i angažiranih ličnosti, koje su uporno objašnjavali neodlučnoj Evropi i svetu karakter i ciljeve rata, ustajući odlučno u odbranu demokratske i nezavisne BiH. Njihov film Bosna je dokumentarno remek-delo o bestijalnosti agresivnih nasrtaja JNA, paravojnih jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, Draškovića i drugih četničkih doborovoljaca iz Srbije i Crne Gore na suverenu, međunarodno priznatu Republiku BiH.
Pišem da bih se zahvalio i plejadi svetskih humanista – intelektualaca, političara i umetnika, od Tilmana Cilha, Suzan Zontag, Ota, Pavla Urbana, do Alojza Moka, Simona Vizentala i stotine drugih, hrabrih muškaraca i žena, koji su riskirali svoje živote dolazeći u ratno Sarajevo, da posvedoče svoje humano opredelenje i odbrane ideju Bosne i Hercegovine kao nacionalno, kulturno i religijski raznovrsne, ali zajedničke države njenih naroda Srba, Hrvata, Bošnjaka i svih drugih.
Ratne zabeleške, koje sada pretvaram u knjigu, pravio sam i zbog brojnih hrabrih i visoko profesionalnih filmskih i tv snimatelja, koji su u svet slali informacije sa lica mesta o patnjama i stradanjima građana Sarajeva, ali i cele Bosne i Hercegovine. Među njima su nemerljiv doprinos odbrani građanske Bosne dali Den Dejmond, Kristijana Amanpur, Livije Klingl, ta slavna imena svetskog novinarstva, svojim jasnim i argumentarnim člancima, izjavama, publikacijama o tragičnoj sudbini Bosne i Hercegovine.
Dužan sam zabeležiti trajnu zahvalu velikim ljudima s naših južnoslovenskih prostora - Predragu Matvejeviću, Mirku Kovaču, Bogdanu Bogdanoviću, Safetu Zecu, Mersadu Berberu, Radomiru Konstantioviću, Saši Vugdaliću, članovima Beogradskog kruga, beogradskom radio/TV Studiju B, Stjepanu Mesiću, Špegelju, Tomcu, Đuriću, koji su »tamo daleko« od sarajevskog pakla, u belom svetu, uporno ponavljali istinu o agresiji na suvrenu Bosnu i Hercegovinu, o genocidu nad njenim narodima, a naročito nad Bošnjacima, kao i istinu o rušenjima kulturnih i verskih objekata neprocenjive materijalne i istorijske vrednosti, o progonima, izgonima, stratištima nedužnih i nevinih, civila – žena, dece, staraca...
Pišem i zbog svojih drugara i drugarica iz zrenjaninske gimnazije, generacija 1956. godine. Pišem zbog Maje, Saše, Bogdanke, Ksenije, Mišeka, Save, Pere, Veljka, Vlade, Kiša... koji su 1996. godine obeležili 40 godina naše mature, a mene nisu pozvali na proslavu! Hoću da znaju, a knjiga će im pomoći, da ih njihov Jova, sa gimnazijskim nadimkom Đivi, nije ljudski izneverio. Borio se za iste ideale koje smo negovali u našoj gimnaziji – za demokratiju, ravnopravnost, tolerantnost, ljubav, ljudsku sreću …Prosto im je da mi budu sudije, ali pravedno suđenje podrazumeva objektivnost. Ako je ikada dosegnu, njihovog suda o moje tri i po ratne godine neću se nimalo plašiti.
Obavezan sam da ove zapise dam na uvid javnosti i zbog hiljade pitomaca, studenata i oficira i pripadnika TO okruga Mostar i Sarajevo, kojima sam bio učitelj i vaspitač. Jednima, da bih se javno zahvalio, jer su učestvovali na pravoj strani, u odbrani Bosne i Hercegovine, i dostigli najviše činove u Armiji RBiH i visoke funkcije u vlasti, društvenim institucijama i u privredi Bosne i Hercegovine. Ponosan sam na njih i njihovo delo. Ali, i da iskažem svoj javni prezir prema onima koji su pošli za »novim učiteljima«, onima koji su propagirali ideju da se samo oružjem i krvavim delom može preseći Gordijev čvor Bosne i Hercegovine. Danas su oni okruženi majkama u crnom, koje se pitaju gde su im sinovi, za koga i za kakve ideje su ostavili kosti širom Bosne i Hercegovine? Oni, koji su dopustili da ih zlikovci zavedu, prevare, koji su prepustili svoje sudbine u njihove zločinačke ruke, mogu se iskupiti samo spoznajom i priznanjem vlastite krivice i odgovornosti za učinjeno zlo.
Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o »velikoj Srbiji« i »svim Srbima u jednoj zemlji«, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija. Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima.
Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici! Pa, ipak, i takvi pišu »pobedničke« istorije! Istoriju ne pišu stručnjaci, istoričari, nego nacionalne stranke i njihovi ostrašćeni »historičari«, po diktatima svojih dnevno–političkih zahteva. I zbog toga mi valja publikovati ovo delo. Ne želim dozvoliti da ta »historija« zamagli činjenice, ostavi pokolenjima lažnu građu i nacionalistička tumačenja koja menjaju smisao i karakter minulog rata. Temeljni istorijski zaključak je da su poražene ideje »Velike Srbije« i »Velike Hrvatske« u troipogodišnjem ratu, ali je istina i to da nije realizovana ideja branilaca o jedinstvenoj Bosni i Hercegovini, državi tri konstitutivna naroda, u njenim međunarodno priznatim granicama. Teši činjenica da, koliko god je sigurno da se nikada neće ostvariti teritorijalne pretenzije susednih zemalja na teritoriju BiH, isto toliko je realno očekivati obnavljanje bosanske državnosti na celoj njenoj teritoriji, uz punu ravnopravnost svih naroda i građana. Možda se to neće desiti u desetinama narednih godina, ali jednom hoće sigurno, kad logika života i ljudskosti ovlada ovim, sada isparcelisanim materijalnim i duhovnim prostorima BiH.
Na pisanje me tera i moja obaveza prema najbližima, članovima moje uže i šire familije, koji su delili sve poteškoće zajedno sa svojiim sugrađanima, Sarajlijama, u ratnom obruču, ali su bili stalno uz mene, fizički, moralno i duhovno, dajući mi potporu u izboru, pri dilemama i u kratkim trenucima malodušnosti, ali i snagu da istrajem, prevladam, oprostim. Veliko i ljudsko hvala supruzi Veri, sinovima Želimiru i Vladimiru, snahama Vesni i Azri, unucima Gregoru i Damiru, unučici Nori, mojoj sestri Nadi. Mislim da sam im bio primeran uzor, a znam – oni su bili meni snažna potpora kada je bilo najteže.
Ovu knjigu treba da objavim i radi mojih bliskih saradnika, kako onih sa kojima sam sarađivao kraće, tako i onih sa kojima je saradnja potrajala duže u vreme ovog surovog rata - Branka, Srđan, Emir, Jasmin, Sakib, Neda, Siniša, Edo.… Svi su oni dali značajan doprinos mom radu u Štabu. Bili smo tim koji pobeđuje!
Konačno, pišem i radi brojnih prijatelja koje sam poznavao pre rata, ali i onih, takođe brojnih, koje sam stekao u ratu. Svi oni su mi bili svakodnevna inspiracija u nastojanju da sačuvam svoj vlastiti ponos, dostojanstvo i moral. Nemerljiva je njihova ljubav, podrška i poštovanje koje su mi pružili! Verujem da su se takva prijateljstva mogla ostvarivati samo u Sarajevu i nigde više na svetu!
Kimeti, Jelici, Cici, Emiru, Kemi, Rešadu, Samiru, Fadili, Abdulahu, Muhamedu. … malom delu pobrojanog komšiluka u Starom gradu, s kojima sam delio deo mog ratnog života, kao i onim zlatarima, obućarima, krojačima, trgovcima, kolporterima, kujundžijama, frizerima, čistačima ulica, slastičarima, konobarima, staklorescima, fotografima, pekarima, limarima, stolarima, imamima, crkvenim dostojnicima.… svom onom divnom svetu koji me, u neljudskom okruženju, toplim pogledom, razumevanjem, poštovanjem i zahvalnošću, darivao i kuražio - sada se i ovom knjigom odužujem.
Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
Nije mi bilo lako 1992. godine izvršavati ratne zadatke. Ali, nisam ni slutio da će mi pisanje knjige biti teže i napornije od toga. Pisao sam ja, nije da nisam. Pisao sam ja i apele srpskom narodu da prekine genocid nad bosanskim ljudima, posebno Bošnjacima. Pisao sam 1993. godine engleskoj kraljici i molio je da podigne svoj kraljevski glas protiv ubijanja dece u Bosni i Hercegovini. Pisao sam i narodu Sarajeva iz zatvora Armije BiH u Parsovićima kod Konjica. Napisao sam i svoju ostavku i proteste gospodi Izetbegoviću i generalu Deliću; pisao sam i Srpskom građanskom vijeću i Streljačkom savezu BiH i na mnoge druge adrese. Međutim, ništa mi od svega toga nije padalo teško kao oblikovanje ove knjige, sređivanje zabeleški iz tridesetak sveski, pregled raznovrsnih ličnih i društvenih arhiva: borbenih dokumenata, stotine intervjua, press-klipinga, radio i TV emisija. Preko deset hiljada stranica materijala je prošlo kroz moje ruke ratnika, nenavikle na ovakvu vrstu posla!
Spomenuh već da je ova knjiga moja istina o sudbonosnim događanjima devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Pravo na svoju istinu imaju svi ljudi i akteri tih događanja. Dajem pravo onima koji su do zadnjeg dana, s puškom u ruci, u rovu branili Sarajevo i Bosnu, kao što sam i ja činio, dajem im pravo da prosuđuju, potvrđuju ili osporavaju moje viđenje rata i postratnog doba. Isto pravo dajem majkama, očevima, braći i sestrama, udovicama i ucveljenim devojkama, koje ostadoše bez svojih najbližih. I lekarima, novinarima, vatrogascima, pekarima, apotekarima, umetnicima i drugima koji su samopregorno, bez straha i mane, pomagali herojskom sarajevskom narodu da živi i preživi. Mogu to, prosto im bilo, i majstori od pera, pameti i duše: jedan Izet Sarajlić, Marko Vešović, Avdo Sidran, Safet Plakalo, Dragan Jovičić, Gradimir Gojer, Šemsudin Gegić, Dževad Šabanagić, Šaćiragić, Ademir Kenović, Sabahudin Resić, Zija Dizdarević, Rasim Ćerimagić, akademik Ljubomir Berberović, Arif Tanović, Muhamed Filipović, Boro Bjelobrk.
To pravo pripada i vrlim damama Senadi Kreso, Nermini Kurspahić, Vildani Selimbegović, Arijani Saračević, Ines Fančović, Nadi Đurevskoj, Minki Muftić, Mireli Huković, Duški Jurišić, Halidi Bojadži, Madžidi Pavlović, Suadi Kapić, Amili Omersoftić, Jasni Diklić, Gordani Magaš, Emiri Žmiro, Behireti Šljivić i brojnim drugim dragim ženama Sarajeva.
Svima njima dajem moju ratnu istinu na sud. Njima, ljudima, ali ne i onima koji su klali, ubijali, silovali, sakatili i proterivali žene, decu, stare i nemoćne; onima koji su rušili i palili gradove, sela, spomenike mog bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda; onima kojima će suditi Hag i dragi Bog za njihova zla dela. Njihov sud ne priznajem.
To pravo oduzimam i onim političarima i generalima koji su nam Bosnu i Hercegovinu sveli na polovinu i četvrtinu teritorija. Bosna je ovo, budale! Nije ona za cenkanje i potkusurivanje. Ko je to činio i čini, stići će ga zaslužen prezir naroda i sud istorije.
Ne tiču me se ni mišljenja nacionalista, šovena, ratnih profitera, tatova, spletkara, travestita, nepismene rulje, izdajica, dezertera, svih onih kojima će suditi vlastita deca, unuci, pokolenja.
»Svaki čovjek na zemlji ima blago koje ga čeka – reče mu njegovo srce. Mi, srdašca, rijetko govorimo, jer ljudi ne žele naći to blago. O njemu govorimo samo maloj djeci. A onda puštamo život da on preuzme na sebe da vodi svakoga prema njegovoj sudbini.«
Ovu sentencu iz knjige »Alkemičar« brazilskog pisca Paola Coelha, najlepše knjige koju sam pročitao nakon rata, doživeo sam kao autentičnu potvrdu svog životnog izbora. Malo ljudi, nažalost, sledi put svog Srca, put autentične Priče, i Sreće… Ja se, na sreću, nisam oglušio na glas svog srca, i ovo je priča o tome, koja, verujem, može pomoći prilježnom čitaocu da stigne do svoje, vlastite, pa tako i do istine o stradanju i opstanku bosanskih naroda i njihove nesrećne domovine.
Prisećam se sa tugom i vremena kada su knjige gorele, što od dušmanskih granata, što od nepodnošljive zime, koja je promrzle ljude terala da ih spaljuju ne bi li se malo ugrejali. Isti osećaj je bio kada se u Fabrici duvana u Sarajevu zbog nedostatka papira duhan motao u stranice školske literature. Dok se telo grejalo, duša se ledila. Nekad manje - kad smo palili Ćosićeve, Draškovićeve, Nogine »tvorevine«, a nekad više - kad su na red došla dela Marksa, Lenjina, Tita, Šekspira, Andrića, Dostojevskog, Krleže, Crnjanskog,… U vremenu kada su »tamo« rušene bogomolje čudesne arhitekture – Aladža džamija, Ferhadija, Saborna crkva… a »ovde« postamenti spomen-bista Andrića, Ćopića, Dizdara, Kulenovića…
Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
Eto, imao sam, i imam potrebu i obavezu da o svemu ovome progovorim jasno i otvoreno, sa punom ljudskom i profesionalnom odgovornošću. Dosledno pozivu svog vlastitog, detinjeg Srca. I da, odajući počast Rami Biberu, radniku GRAS-a, koji je prvi ubijen 1. marta 1992. godine, na pravdi Boga, od četnika, knjigu posvetim svima znanim i neznanim patriotama Republike Bosne i Hercegovine.
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
* Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
* Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici!
Za koga pišem ovu knjigu?
Pišem zbog novinara Roja Gatmana, koji je prvi svetu otkrio stradanje Muslimana (Bošnjaka) u srpskim logorima na Manjači, u Keratermu i Omarskoj, kao i zbog Džona Barnsa, novinara New York Times-a, koji je od juna do novembra 1992. godine svakodnevno slao u svet dramatične izveštaje o stradanju građana opkoljenog Sarajeva, a koji nam je bio sugrađanin i sapatnik u tim dramatičnim okolnostima. Iz istih razloga i osećanja činim to i za francuskog filozofa Anri Bernara Levija i njegovog saradnika Žila Hercoga, tih sjajnih i angažiranih ličnosti, koje su uporno objašnjavali neodlučnoj Evropi i svetu karakter i ciljeve rata, ustajući odlučno u odbranu demokratske i nezavisne BiH. Njihov film Bosna je dokumentarno remek-delo o bestijalnosti agresivnih nasrtaja JNA, paravojnih jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, Draškovića i drugih četničkih doborovoljaca iz Srbije i Crne Gore na suverenu, međunarodno priznatu Republiku BiH.
Pišem da bih se zahvalio i plejadi svetskih humanista – intelektualaca, političara i umetnika, od Tilmana Cilha, Suzan Zontag, Ota, Pavla Urbana, do Alojza Moka, Simona Vizentala i stotine drugih, hrabrih muškaraca i žena, koji su riskirali svoje živote dolazeći u ratno Sarajevo, da posvedoče svoje humano opredelenje i odbrane ideju Bosne i Hercegovine kao nacionalno, kulturno i religijski raznovrsne, ali zajedničke države njenih naroda Srba, Hrvata, Bošnjaka i svih drugih.
Ratne zabeleške, koje sada pretvaram u knjigu, pravio sam i zbog brojnih hrabrih i visoko profesionalnih filmskih i tv snimatelja, koji su u svet slali informacije sa lica mesta o patnjama i stradanjima građana Sarajeva, ali i cele Bosne i Hercegovine. Među njima su nemerljiv doprinos odbrani građanske Bosne dali Den Dejmond, Kristijana Amanpur, Livije Klingl, ta slavna imena svetskog novinarstva, svojim jasnim i argumentarnim člancima, izjavama, publikacijama o tragičnoj sudbini Bosne i Hercegovine.
Dužan sam zabeležiti trajnu zahvalu velikim ljudima s naših južnoslovenskih prostora - Predragu Matvejeviću, Mirku Kovaču, Bogdanu Bogdanoviću, Safetu Zecu, Mersadu Berberu, Radomiru Konstantioviću, Saši Vugdaliću, članovima Beogradskog kruga, beogradskom radio/TV Studiju B, Stjepanu Mesiću, Špegelju, Tomcu, Đuriću, koji su »tamo daleko« od sarajevskog pakla, u belom svetu, uporno ponavljali istinu o agresiji na suvrenu Bosnu i Hercegovinu, o genocidu nad njenim narodima, a naročito nad Bošnjacima, kao i istinu o rušenjima kulturnih i verskih objekata neprocenjive materijalne i istorijske vrednosti, o progonima, izgonima, stratištima nedužnih i nevinih, civila – žena, dece, staraca...
Pišem i zbog svojih drugara i drugarica iz zrenjaninske gimnazije, generacija 1956. godine. Pišem zbog Maje, Saše, Bogdanke, Ksenije, Mišeka, Save, Pere, Veljka, Vlade, Kiša... koji su 1996. godine obeležili 40 godina naše mature, a mene nisu pozvali na proslavu! Hoću da znaju, a knjiga će im pomoći, da ih njihov Jova, sa gimnazijskim nadimkom Đivi, nije ljudski izneverio. Borio se za iste ideale koje smo negovali u našoj gimnaziji – za demokratiju, ravnopravnost, tolerantnost, ljubav, ljudsku sreću …Prosto im je da mi budu sudije, ali pravedno suđenje podrazumeva objektivnost. Ako je ikada dosegnu, njihovog suda o moje tri i po ratne godine neću se nimalo plašiti.
Obavezan sam da ove zapise dam na uvid javnosti i zbog hiljade pitomaca, studenata i oficira i pripadnika TO okruga Mostar i Sarajevo, kojima sam bio učitelj i vaspitač. Jednima, da bih se javno zahvalio, jer su učestvovali na pravoj strani, u odbrani Bosne i Hercegovine, i dostigli najviše činove u Armiji RBiH i visoke funkcije u vlasti, društvenim institucijama i u privredi Bosne i Hercegovine. Ponosan sam na njih i njihovo delo. Ali, i da iskažem svoj javni prezir prema onima koji su pošli za »novim učiteljima«, onima koji su propagirali ideju da se samo oružjem i krvavim delom može preseći Gordijev čvor Bosne i Hercegovine. Danas su oni okruženi majkama u crnom, koje se pitaju gde su im sinovi, za koga i za kakve ideje su ostavili kosti širom Bosne i Hercegovine? Oni, koji su dopustili da ih zlikovci zavedu, prevare, koji su prepustili svoje sudbine u njihove zločinačke ruke, mogu se iskupiti samo spoznajom i priznanjem vlastite krivice i odgovornosti za učinjeno zlo.
Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o »velikoj Srbiji« i »svim Srbima u jednoj zemlji«, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija. Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima.
Floskula da istoriju pišu pobednici u ovoj poharanoj zemlji Bosni i Hercegovini ne vredi. Ovde nema pobednika – svi su gubitnici! Pa, ipak, i takvi pišu »pobedničke« istorije! Istoriju ne pišu stručnjaci, istoričari, nego nacionalne stranke i njihovi ostrašćeni »historičari«, po diktatima svojih dnevno–političkih zahteva. I zbog toga mi valja publikovati ovo delo. Ne želim dozvoliti da ta »historija« zamagli činjenice, ostavi pokolenjima lažnu građu i nacionalistička tumačenja koja menjaju smisao i karakter minulog rata. Temeljni istorijski zaključak je da su poražene ideje »Velike Srbije« i »Velike Hrvatske« u troipogodišnjem ratu, ali je istina i to da nije realizovana ideja branilaca o jedinstvenoj Bosni i Hercegovini, državi tri konstitutivna naroda, u njenim međunarodno priznatim granicama. Teši činjenica da, koliko god je sigurno da se nikada neće ostvariti teritorijalne pretenzije susednih zemalja na teritoriju BiH, isto toliko je realno očekivati obnavljanje bosanske državnosti na celoj njenoj teritoriji, uz punu ravnopravnost svih naroda i građana. Možda se to neće desiti u desetinama narednih godina, ali jednom hoće sigurno, kad logika života i ljudskosti ovlada ovim, sada isparcelisanim materijalnim i duhovnim prostorima BiH.
Na pisanje me tera i moja obaveza prema najbližima, članovima moje uže i šire familije, koji su delili sve poteškoće zajedno sa svojiim sugrađanima, Sarajlijama, u ratnom obruču, ali su bili stalno uz mene, fizički, moralno i duhovno, dajući mi potporu u izboru, pri dilemama i u kratkim trenucima malodušnosti, ali i snagu da istrajem, prevladam, oprostim. Veliko i ljudsko hvala supruzi Veri, sinovima Želimiru i Vladimiru, snahama Vesni i Azri, unucima Gregoru i Damiru, unučici Nori, mojoj sestri Nadi. Mislim da sam im bio primeran uzor, a znam – oni su bili meni snažna potpora kada je bilo najteže.
Ovu knjigu treba da objavim i radi mojih bliskih saradnika, kako onih sa kojima sam sarađivao kraće, tako i onih sa kojima je saradnja potrajala duže u vreme ovog surovog rata - Branka, Srđan, Emir, Jasmin, Sakib, Neda, Siniša, Edo.… Svi su oni dali značajan doprinos mom radu u Štabu. Bili smo tim koji pobeđuje!
Konačno, pišem i radi brojnih prijatelja koje sam poznavao pre rata, ali i onih, takođe brojnih, koje sam stekao u ratu. Svi oni su mi bili svakodnevna inspiracija u nastojanju da sačuvam svoj vlastiti ponos, dostojanstvo i moral. Nemerljiva je njihova ljubav, podrška i poštovanje koje su mi pružili! Verujem da su se takva prijateljstva mogla ostvarivati samo u Sarajevu i nigde više na svetu!
Kimeti, Jelici, Cici, Emiru, Kemi, Rešadu, Samiru, Fadili, Abdulahu, Muhamedu. … malom delu pobrojanog komšiluka u Starom gradu, s kojima sam delio deo mog ratnog života, kao i onim zlatarima, obućarima, krojačima, trgovcima, kolporterima, kujundžijama, frizerima, čistačima ulica, slastičarima, konobarima, staklorescima, fotografima, pekarima, limarima, stolarima, imamima, crkvenim dostojnicima.… svom onom divnom svetu koji me, u neljudskom okruženju, toplim pogledom, razumevanjem, poštovanjem i zahvalnošću, darivao i kuražio - sada se i ovom knjigom odužujem.
Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…
Nije mi bilo lako 1992. godine izvršavati ratne zadatke. Ali, nisam ni slutio da će mi pisanje knjige biti teže i napornije od toga. Pisao sam ja, nije da nisam. Pisao sam ja i apele srpskom narodu da prekine genocid nad bosanskim ljudima, posebno Bošnjacima. Pisao sam 1993. godine engleskoj kraljici i molio je da podigne svoj kraljevski glas protiv ubijanja dece u Bosni i Hercegovini. Pisao sam i narodu Sarajeva iz zatvora Armije BiH u Parsovićima kod Konjica. Napisao sam i svoju ostavku i proteste gospodi Izetbegoviću i generalu Deliću; pisao sam i Srpskom građanskom vijeću i Streljačkom savezu BiH i na mnoge druge adrese. Međutim, ništa mi od svega toga nije padalo teško kao oblikovanje ove knjige, sređivanje zabeleški iz tridesetak sveski, pregled raznovrsnih ličnih i društvenih arhiva: borbenih dokumenata, stotine intervjua, press-klipinga, radio i TV emisija. Preko deset hiljada stranica materijala je prošlo kroz moje ruke ratnika, nenavikle na ovakvu vrstu posla!
Spomenuh već da je ova knjiga moja istina o sudbonosnim događanjima devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Pravo na svoju istinu imaju svi ljudi i akteri tih događanja. Dajem pravo onima koji su do zadnjeg dana, s puškom u ruci, u rovu branili Sarajevo i Bosnu, kao što sam i ja činio, dajem im pravo da prosuđuju, potvrđuju ili osporavaju moje viđenje rata i postratnog doba. Isto pravo dajem majkama, očevima, braći i sestrama, udovicama i ucveljenim devojkama, koje ostadoše bez svojih najbližih. I lekarima, novinarima, vatrogascima, pekarima, apotekarima, umetnicima i drugima koji su samopregorno, bez straha i mane, pomagali herojskom sarajevskom narodu da živi i preživi. Mogu to, prosto im bilo, i majstori od pera, pameti i duše: jedan Izet Sarajlić, Marko Vešović, Avdo Sidran, Safet Plakalo, Dragan Jovičić, Gradimir Gojer, Šemsudin Gegić, Dževad Šabanagić, Šaćiragić, Ademir Kenović, Sabahudin Resić, Zija Dizdarević, Rasim Ćerimagić, akademik Ljubomir Berberović, Arif Tanović, Muhamed Filipović, Boro Bjelobrk.
To pravo pripada i vrlim damama Senadi Kreso, Nermini Kurspahić, Vildani Selimbegović, Arijani Saračević, Ines Fančović, Nadi Đurevskoj, Minki Muftić, Mireli Huković, Duški Jurišić, Halidi Bojadži, Madžidi Pavlović, Suadi Kapić, Amili Omersoftić, Jasni Diklić, Gordani Magaš, Emiri Žmiro, Behireti Šljivić i brojnim drugim dragim ženama Sarajeva.
Svima njima dajem moju ratnu istinu na sud. Njima, ljudima, ali ne i onima koji su klali, ubijali, silovali, sakatili i proterivali žene, decu, stare i nemoćne; onima koji su rušili i palili gradove, sela, spomenike mog bošnjačkog, srpskog i hrvatskog naroda; onima kojima će suditi Hag i dragi Bog za njihova zla dela. Njihov sud ne priznajem.
To pravo oduzimam i onim političarima i generalima koji su nam Bosnu i Hercegovinu sveli na polovinu i četvrtinu teritorija. Bosna je ovo, budale! Nije ona za cenkanje i potkusurivanje. Ko je to činio i čini, stići će ga zaslužen prezir naroda i sud istorije.
Ne tiču me se ni mišljenja nacionalista, šovena, ratnih profitera, tatova, spletkara, travestita, nepismene rulje, izdajica, dezertera, svih onih kojima će suditi vlastita deca, unuci, pokolenja.
»Svaki čovjek na zemlji ima blago koje ga čeka – reče mu njegovo srce. Mi, srdašca, rijetko govorimo, jer ljudi ne žele naći to blago. O njemu govorimo samo maloj djeci. A onda puštamo život da on preuzme na sebe da vodi svakoga prema njegovoj sudbini.«
Ovu sentencu iz knjige »Alkemičar« brazilskog pisca Paola Coelha, najlepše knjige koju sam pročitao nakon rata, doživeo sam kao autentičnu potvrdu svog životnog izbora. Malo ljudi, nažalost, sledi put svog Srca, put autentične Priče, i Sreće… Ja se, na sreću, nisam oglušio na glas svog srca, i ovo je priča o tome, koja, verujem, može pomoći prilježnom čitaocu da stigne do svoje, vlastite, pa tako i do istine o stradanju i opstanku bosanskih naroda i njihove nesrećne domovine.
Prisećam se sa tugom i vremena kada su knjige gorele, što od dušmanskih granata, što od nepodnošljive zime, koja je promrzle ljude terala da ih spaljuju ne bi li se malo ugrejali. Isti osećaj je bio kada se u Fabrici duvana u Sarajevu zbog nedostatka papira duhan motao u stranice školske literature. Dok se telo grejalo, duša se ledila. Nekad manje - kad smo palili Ćosićeve, Draškovićeve, Nogine »tvorevine«, a nekad više - kad su na red došla dela Marksa, Lenjina, Tita, Šekspira, Andrića, Dostojevskog, Krleže, Crnjanskog,… U vremenu kada su »tamo« rušene bogomolje čudesne arhitekture – Aladža džamija, Ferhadija, Saborna crkva… a »ovde« postamenti spomen-bista Andrića, Ćopića, Dizdara, Kulenovića…
Vandalskim komandama »Pali!« i »Ruši!«, suprostavio sam vlastitu »Ne pucaj!« u predvečerje 3. maja 1992. godine u Sarajevu, u ulici simboličkog imena - Dobrovoljačka.
Eto, imao sam, i imam potrebu i obavezu da o svemu ovome progovorim jasno i otvoreno, sa punom ljudskom i profesionalnom odgovornošću. Dosledno pozivu svog vlastitog, detinjeg Srca. I da, odajući počast Rami Biberu, radniku GRAS-a, koji je prvi ubijen 1. marta 1992. godine, na pravdi Boga, od četnika, knjigu posvetim svima znanim i neznanim patriotama Republike Bosne i Hercegovine.
* Ostale delove možete pročitati OVDE.
Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod
Biti i ostati na ljudskoj obali životaRadio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.
”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.
U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.
Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.
Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.
Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.
Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.
Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.