* »Kako smo, uopšte, uspeli?« Neshvatljivo mi je da smo mi, pripadnici TO i MUP-a, smogli snage, umešnosti i hrabrosti, pa 2. maja 1992. godine sprečili elitne jedinice JNA da podele grad i uspostave svoju vlast?

* Želimir, bled kao krpa, mutnih očiju, nepokretnog donjeg dela tela, « zeza» se kao i uvek: “Gde si, bre, rista”, ja skoro mandrkn’o, a ti mi tek sada dolaziš!

Za bolje sutra

6. maja 1992.
Noć provodim u bunilu, u košmaru. Ne mogu da spavam. Buljim u mrak, pa onda palim svetlo. Vidim na satu, 3.25! Prethodnih dana nisam bio sposoban ni fizički, ni psihički, da zapišem ni reč u svoj dnevnik! I kako bih mogao? Po deseti put noćas u svojoj haotičnoj glavi vrtim film događanja iz prethodnih dana. Ne znam da li je to realnost ili snoviđenje? Plod bujne mašte, nečim nepoznatim provocirane, sklonost knjigama i filmovima s ratnim i akcionim događanjima, »zamor mog ljudskog materijala«, šta li? Sve mi liči na to, a svest mi kazuje drugo. Istina je, nije fikcija. A ta me istina zbunjuje, šokira i plaši. Kako tek sada, kada su »sve igre odigrane«!? Posttraumatski stres, kaže li se to tako? Paničim kada su razlozi panici, u najvećoj meri, već prestali…

Bistri mi se u glavi i javljaju se jasnije misli. To mi omogućava da se latim pera i nastavim svoje prekinute dnevničke zabeleške. Prisećam se kada sam baš ja, početkom maja, na pres konferenciji pozvao psihologe da se oglase preko medija s uputima građanima kako da najlakše relativiziraju jako osećanje straha i izbegnu trajne psihičke posledice. Kako da se suprotstave razornoj moći panike!

Nadolazeća jasnoća mi je podarila i »nemoguće« pitanje: - »Kako smo, uopšte, uspeli?« Neshvatljivo mi je da smo mi, pripadnici TO i MUP-a, smogli snage, umešnosti i hrabrosti, pa 2. maja 1992. godine sprečili elitne jedinice JNA da podele grad i uspostave svoju vlast? Moram to sebi ponovo i ponovo razjašnjavati, kako bih stigao do pravog i konačnog odgovora.

Počelo je, dakle, u ranim jutarnjim satima, 2. maja 1992. godine. Sarajevo gori! Požari na sve strane. Rezultat su tog noćnog, a naročito upornog i žestokog ranog jutarnjeg granatiranja. Svi vitalni objekti grada su pogođeni, a i dalje su meta gađanja. Pogođeni su Predsjedništvo, Skupština RBiH, Skupština Grada, Tržni centar »Hepok«, Ekonomska škola, Dom policije, Višegradska kapija, Socijalno osiguranje, Elektroprivreda BiH, Republički zavod za statistiku, Alipašina džamija, robna kuća »Zema«, hoteli »Bristol«, »Nacional«, »Evropa«, TV predajnik na Humu i RTV dom, brojne zgrade u ulici Maršala Tita. Ko zna šta li se dešava po gradskoj periferiji, kad je ovako u centru grada i njegovoj okolici?

TO Novi Grad javlja Štabu da je iz Nedžarića, prema gradu, krenula mehanizovana kolona od tri tenka i dva transportera. »Idu« prema RTV domu i zgradi PTT inžinjeringa na Alipašinom polju. Iz kasarne »Jusuf Džonlić« im daju potporu: artiljerijskom vatrom »čiste« im put, prave »vatreni tepih« pred tenkovima i transporterima u pokretu.

U Operativnom centru zavladao strah – kako će teritorijalci zaustaviti oklopna vozila? Ne brine nas rešenost i hrabrost boraca, već njihovo oružje. Znamo, imaju po jednu »osu«, »zolju« i dva minobacača, i to je sve! Čujem Amira Bilajca, govori sebi u bradu, verovatno hrabri sebe: »Siguran sam da će Ramiz Salčin naći neko rešenje. Siguran!« A ja, ko zna koji put u ratu, vrtim svoju besmislenu ateističku misao: »Neka im je Bog na pomoći!«

A onda u Operativni centar stiže nova mučna vest. Javlja je Vlatko Marković, dežurni u odredu »Vukovi sa Zlatišta«: »Dva tenka i jedan transporter kreću 'zaobilaznicom' prema Jevrejskom groblju! Sa magistrale otvaraju vatru prema stambenim objektima u ulici Vojvode Putnika, gađaju Skupštinu, zgrade »Unis«-a. Čujem zaglušujuću buku motora. Nemamo protivtenkovskih sredstava! Postavili smo jednu protivtenkovsku minu na putu, ispod ulaza u Jevrejsko groblje. Drugo nemamo.«

Ne, neće uspeti »Vukovi« sa Zlatišta da zaustave tenkove! I kako bi!? Ne može se goloruko na tenk? I baš će on na onu jednu – jedinu minu nagaziti!?, - mučim samog sebe, rezignirano. A ako prođu, a proći će, strahujem realno, eto ih na puškomet od zgrade Predsedništva!

Zloslutnu misao mi prekide nova informacija. Javljaju iz Starog Grada, iz Štaba TO, da je jutros došlo do snažne eksplozije u Glavnoj pošti na Obali. Misle, nisu još sigurni, da je delo diverzije!? I mi smo je čuli oko osam ujutru, ali nismo znali gde se desila. Sada znamo i još nam je veća muka od tog saznanja! Vest potvrđuje i izveštaj Štaba TO opštine Centar. Sve telefonske linije na ovom području su prekinute.

A zle misli dube li, dube po mome mozgu. Roje se nove sumnje – jesu li se četnici već dohvatili gradskih ulica?

Prozori na Predsedništvu podrhtavaju od detonacija minobacačkih mina koje padaju okolo zgrade i u dvorište. Više se ne čuju zvuci tramvaja. Stali su još jutros i sami Bog zna hoće li i kada proraditi ponovo.

Štab TO Sarog Grada šalje novu informaciju. Njegovi borci ratuju sa elitnim jedinicama JNA, zvanim »niški specijalci«. Njih tridesetak već ranije su zaposeli Dom JNA u centru grada i sada odatle vatrom kontrolišu park ispred poslovne zgrade »Svjetlost« i Ekonomskog fakulteta.
…
Vrhunac uzbuđenja u Centru doživljavam kada su u našu salu ušli, oko 16.00 sati, Mustafa Hajrulahović Talijan i Kerim Lučarević Doktor. Stigli su sa najkompletnijim informacijama o dramatičnim događajima i borbi na sarajevskim ulicama. Najkritičnije je, govore naizmenično, bilo na Skenderiji, ni tri stotine metara daleko od Predsedništva. Dva motorna vozila tipa »Picgauer« sa dvadesetak vojnika JNA prešla su skenderijski most, s leve na desnu obalu Miljacke, dok su iz pravca Vrbanje mosta, u isto vreme, levom stranom reke, uzvodno, pristizala tri njihova transportera.

Četiri naše borbene grupe kojim je komandovao Mustafa Hajrulahović – Talijan i dve pod komandom komandanta vojne policije Kerima Lučarevića – Doktora bile su raspoređene na potezu: Skupština BiH – Čobanija most. Grupa pod komandom Dede Šišića bila je na položaju u staroj centrali, zgradi »IRC-a«, na samoj Skenderiji.

Naši su borci osuli paklenu vatru po »Picgauerima« i direktnim pogocima »osama« i »zoljama« zapalili vozila, a vojnike, koji su iskakali iz zapaljenih vozila, dočekali su smrtonosnim rafalima. U takvoj situaciji, videvši stradanje prethodnice, transporteri su odustali od pokreta prema Starom Gradu. Prešavši most, tri transportera su žurno krenula put Marijin Dvora, a četvrti je »hrabro« krenuo, ipak, desnom obalom reke, verovatno da pomogne »specijalcima« u Domu JNA. U visini kafea »Estrada« sustigao ga je pogodak »zolje« i spalio ga.

Istovremeno, tenk JNA, koji se kretao Lenjinovom ulicom na Grbavici, pravcem prema Vrbanja mostu, zaustavljen je protivtenkovskim preprekama. Nije mogao dalje.

A kada sreća i junaštvo krenu po dobru, stiže i izveštaj od »Vukova«, od Vlatka Markovića, da je tenk kod Jevrejskog groblja nagazio na onu jedinu PT minu i da je oštećen. Sada se moglo lakše disati…Ali, događaji koji slede pokazaće da je to bio samo mali predah i varljiva nada da su prestala uzbuđenja.

9. maj 1992.
Danas, 9. maja, prisustvovao sam sahrani Radeta Todorovića, mladića od 17 godina. Doktor II (Kerim Lučarević) zamolio me da prisustvujem tom tužnom činu, najviše zbog roditelja. Teško mi je bilo izreći reči utehe roditeljima, a još teže govoriti nad Radetovim grobom, pred rodbinom i borcima iz čete TO Otoka. Govorio sam, ali veoma konfuzno, zbunjeno i sa dubokim bolom za poginulim mladićem i bolom prema roditeljima koji su ostali bez sina.

11. maj 1992.
Jedva sam smogao snage da zabeleležim događaje u poslednja tri dana. Tragičan slučaj u kome se našao sin Želimir skoro me je paralisao, do pomisli da sve ovo što sada radim napustim i odem bilo kuda iz ovoga pakla.

Naime, 8. maja, posle popodnevnog obilaska bolnice Koševo i Vojne bolnice i dugih razgovora sa medicinskim osobljem, koje je iskazalo visok stepen profesionalizma i humanosti i sa borcima i sa civilima, od kojih je većina u veoma kritičnom životnom stanju, a mnogi od njih amputerci, vratio sam se u Štab pred emitovanje dnevnika TV Sarajevo. Ulazeći u neveliku prostoriju uz Operativni centar, zatekao sam pet-šest oficira. Pozdravili su me kako je to i propis, vojnički, ali na jednu moju šalu niko nije glasno reagovao. To me je začudilo, znajući da su ti mladi ljudi uvek bili raspoloženi za pošalice.

U očekivanju dnevnika osetio sam uskomešanost, razaznao sam poneku od rečenica… »Priča se da je danas na ulici ranjen Divjak Želimir… Sigurno to nije pukovnikov sin »… « Provocirao je vojnike na ulici pokazujući tri prsta », čuh jedan drugi glas. Uzdržavao sam se da ne pitam o čemu se radi, jer, poznavajući karakter i temperament sina Želimira, slutio sam da je nešto uradio što nije u redu. Ali, isto tako odbijao sam mogućnost da je nešto kardinalno uradio da bi neko na njega pucao. Pravio sam se da ništa nisam čuo, a nisam tražio da mi se objasni o čemu se radi, iako je to Želimir u pitanju. A još samo pre tri sata Želimir mi je bio u kancelariji sa svoja dva školska druga Ivanom Foglom i Nebojšom Mitrašinovićem. Razgovaralo se o svemu i svačemu, smanjila se flaša viskija koju mi je poklonio Alija Delimustafić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova.

U toku sklapanja mozaika o mogućem pogrešnom potezu mog sina, na vratima se pojavio komandantov sekretar: “Gospodine pukovniče, zove vas komandant Efendić.” U komandantovoj kancelariji bili su Efendić i Vehbija Karić. Nisam ni seo, kad otpoče naizmenična priča njih dvojice. “Biće sve u redu.” - reče Efendić “Sada smo bili u bolnici, dobro se oseća tvoj sin” - nastavlja Karić.

“Ovo je čudnovat rat, gori od onog 1941-1945. Tada je u mojoj porodici ubijeno i zaklano preko 20 duša, pola ih je završilo u Drini”, govori Efendić, a ne vidim svrhu toga.

“Pukovniče, nikome na glavi ne piše čiji je sin. A ne znam zbog čega je pokazivao tri prsta” - Karić govori nebuloze.

Slušam, ali me njihova priča ne dotiče, jer ništa mi konkretno nisu ni rekli. Pa ni najvažnije - da li je ranjavanjem ugrožen njegov život, gde, kada, ko i zbog čega je pucao na Želimira.

Razljućen i uvređen ponašanjem Efendića i Karića, naglo sam ustao i kao furija izleteo iz kancelarije, ne obazirući se na njihove reči: ”Stani, biće sve u redu… Kazniće se krivci… Vrati se!”

Uleteo sam u kancelariju koju sam delio sa Pečenkovićem i zaključao se. Ridao sam kao malo dete. Neki su dolazili na vrata i pozivali da ih otvorim, da porazgovaraju sa mnom. Pečenkoviću sam rekao da se “snađe” za noćas.

Dugo sam se borio sam sa sobom da ne izletim iz kancelarije i odem u bolnicu u posetu sinu. Valjda je bilo normalno, očinski, da ga vidim odmah po saznanju. Ali, tvrdoglavost koja je sastavni, negativni deo mog karaktera, sputala me da odem. Noć sam proveo u košmaru. Napisao sam pismo-ostavku predsedavajućem Predsednistva RBiH Aliji Izetbegoviću. Razlog ostavke je haotično stanje u gradu, koje je posledica samovoljnog ponašanja samoproglašenih komandira po mahalama i kvartovima, krađe u prodavnicama, ulaženje u stanove radi otimanja privatne svojine i sl., i nesposobnosti Štaba TO i Vlade RBiH da to spreči. Uzgred, naveo sam da je verovatno informisan o ranjavanju moga sina Želimira!
…
U sedam sati i petnaest minuta 9. maja stajao sam uz Želimirov krevet na Traumatološkoj klinici Medicinskog centra Koševo. Dr. Adnan Dizdar, hirurg specijalista, koji je operisao Želimira, trenutak-dva ranije umirio me informacijom da Želimir nije u životnoj opasnosti, da je bila prostrelna rana na obe noge i da se nada da neće biti posledica. Zanimljivo, dr. Dizdar operisao je Želimiru ahilovu petu pre nekoliko godina.

Želimir, bled kao krpa, mutnih očiju, nepokretnog donjeg dela tela, « zeza » se kao i uvek: “Gde si, bre, rista”, ja skoro mandrkn’o, a ti mi tek sada dolaziš! Šta si se tu prepao, kakav si ti komandant, pa si se usr’o!?” Najradije bih ga ošamario zbog ove njegove priče, jer zaista nije svestan koliko me njegovo ranjavanje uplašilo.

“Oprosti, sine, što te nisam već sinoć posetio. Jednostavno to nisam uradio iz prkosa prema sebi i tebi. Šta se desilo, kaži mi?”

“Ni sam ne znam.Vraćali smo se od tebe, Fogl, Mitar i ja, Titovom ulicom, kada su u velikoj brzini iz pravca Večne vatre “furala” dva džipa bez cerade. Iznerviran tom ludom vožnjom, podigao sam tri prsta! Usledila je škripa kočnica, naglo zaustavljanje vozila, iskakanje vojnika sa automatskim puškama… “Daj akreditaciju!”, viknu jedan dežmekasti. Smejem se dok mu je pružam. Zatim šamar, jedan, pa drugi i eto me na zemlji…dalje ništa ne znam šta se desavalo.”

Pažljivo sam saslušao sina, ništa ne pitajući i ne komentarišući. "Hvala Bogu, da je ostao živ, a za posledice biće vremena", rekoh u sebi.

Dogovorili smo se da od majke, koja je od ove klinike na 300 metara, na Psihijatrijskoj klinici, što duže sakrivamo njegovo ranjavanje. Kada bude saznala znamo da će doživeti novi šok.

Posle razgovora sa Želimirom posetio sam suprugu Veru. Uz velika naprezanja suzdržao sam se da ne govorim o Želimirovom stradanju.

U Štabu sam izbegavao razgovore o nemilom događaju, dva dana nisam prisustvovao jutarnjem referisanju i izbegavao sam kontakte sa komandantom i Karićem.

Gospodin Izetbegović je na moje pismo-ostavku odgovorio pismom u kojem me poziva da dobro razmislim pre nego donesem odluku o daljem angažovanju u TO RBiH.

I sada mislim da je bila normalna moja reakcija vezana za slučaj sina Želimira. Poziv koji mi je gospodin Izetbegović uputio budi nadu da će se pitanje Sarajeva odvijati u povoljnijem smeru i da mi je u tom slučaju i dalje mesto među borcima i građanima koji žrtvuju sebe i porodice za bolje sutra svih građana koji žive u Sarajevu.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.