Predstava Milene Bogavac i Vojislava Arsića „Crvena: samoubistvo nacije“ u Leskovcu je proglašena za neželjenog gosta, da bi onda Stanislav Grujić, direktor tamošnjeg pozorišta, ipak, spustio nacionalni gard, pa će ovaj komad na „njegovim“ daskama zaigrati 19. marta. Višak kultur-patriotske aktivnosti na srpskoj sceni kao da je u poslednje vreme postao prihvaćeno stanje stvari, ocenjuju sagovornici RSE i kažu da ih to veoma plaši.
Autori Milena Bogavac i Vojislav Arsić premijeru predstave „Crvena: samoubistvo nacije“, u koprodukciji Bitef teatra i Centra E8, imali su pre godinu dana, a onda je gostovanje predstave u Leskovačkom pozorištu zabranio direktor Stanislav Grujić, uvređen songom „Je.i se Srbijo“. Hteo je, kaže medijima, da zaštiti dostojanstvo zemlje u kojoj živi. i dalje drži da se tekst pomenutog songa ne sme izgovoriti u pozorištu jer to vređa nacionalni identitet srpskog naroda. „Ali, eto“, kaže nakon što je, ipak, dozvolio komadu da gostuje u njegovoj kući, „neka publika dođe da to gleda i sluša ako toliko želi, pa neka sama prosudi o čemu je reč“.
Milena Bogavac za RSE kaže da direktor nije ispunio svoju radnu obavezu da vidi snimak predstave pre nego što ju je pozvao na gostovanje, a da je onda osetio strah:
„Mislim da se on uplašio da bi ta predstava mogla da izazove neke reakcije onih koji su ga verovatno postavili ili reakcije kod njegove publike, mada ne mislim da je to verovatno jer smo mi ovu predstavu igrali u drugim gradovima, gde je vrlo lepo komunicirala sa publikom. Mislim da publika koja gleda tu predstavu dobro zna zbog čega u njoj koristimo i neke eksplicitne izraze – iako nisam sigurna koliko su ti izrazi eksplicitni, s obzirom da se koriste na naslovnim stranama novina koje se ne prodaju upakovane već može da ih vidi svako na kioscima svakoga dana, a takođe se svakodnevno izgovaraju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama“, kaže autorka i ističe da ne veruje da je ovde figurisao neki centar moći koji je direktno cenzurisao ovu predstavu.
„Iz tog centra moći, izgleda, više ne mora ništa da se radi jer je tu gomila malih aparatčika koji će se postarati da eventualno, možda, potencijalno problematični sadržaji nikada i ne stignu do centra moći. Direktori nekih institucija u kulturi doživljavaju ih kao svoje, u ovom svlučaju kao svoje lično, privatno, a ne kao narodno pozorište. Mislim, ipak, da smo ovog puta videli njegovo predomišljanje kao posledicu toga što javnost ima neke drugačije ideje o pozorištu i da želi da se u njemu događaju predstave na društveno bitne teme“, ocenjuje Milena Bogavac.
Nedavno je otkazan i mjuzikl „Koštana“ u Pozorištu na Terazijama. Reditelj Kokan Mladenović uveren je da je pitanju bila cenzura. Ona se pokrenula, kako je rekao za RSE, „nakon što se premijer Srbije Aleksandar Vučić u nekoliko navrata latio mog imena, rekavši da sam ja sramota Srbije i da se očekuje od ljudi iz kuluture da se ne bave politikom i pozivaju na društvene promene. Pretpostavljam da je Pozorište na Terazijama požurilo da dokaže svoju lojalnost“.
Ne samo cenzura i autocenzura, dogodile su se čak i dve krivične prijave revnih „patriota-volontera“ protiv Mladenovića zbog jedne njegove izjave koja je pročitana kao rušenje poretka. U policiji je saslušavan, ali je tužilaštvo na kraju to odbacilo. Jednu od tih prijava podigao je publicista Ištvan Kajić „ne samo protiv mene, nego i protiv profesorke Vesne Rakić-Vodinelić i još nekoliko ljudi. To je metoda zastrašivanja“, kaže Mladenović.
Još u siva komunistička vremena, zbog svog kultnog „Plastičnog Isusa“, koji je zabranjen ležao u bunkeru, reditelj Lazar Stojanović dopao je i zatvora. A kada je film posle dve decenije ponovo prikazan, opet je gurnut u stranu.
Komentarišući leskovački slučaj, ali i druge fenomene zabrana i uklanjanja autora i njihovih dela sa repertoara, Stojanović kaže da „mi još uvek nismo uspeli da u potrošnji kulturnih dobara sazrimo toliko da možemo da odvojimo preovlađujuće vrednosne parametre od onih koji su rezultat istraživanja u okviru neke umetničke prakse, koji, dakle, moraju biti slobodni od pritisaka nametanja dominantnih normi“. To su, ističe, dva potpuno različita koloseka.
„Tužno je što nam se ovo događa ponovo, ali, jedino ako mogu da kažem nešto u odbranu Srbije, mnogo je nama bliskih i prijateljskih zemalja u kojima se to događa još gore. Kod nas se dogodila još jedna stvar, i to na čitavom ex-jugoslovenskom prostoru, a to je da umesto zaštite građanskih prava, u koje spada i sloboda izražavanja, mi u stvari imamo jednu vrstu davanja moći odlučivanja nekom stavu gomile, preovlađujućem stavu najmanje obrazovanog i najžešće nabrijanog dela društva koje želi da uspostavi neku konzervativnu normu. To se u vreme izbora naročito povećava i to je nešto što vidimo i na drugim mestima u Evropi u vezi sa raznim drugim krizama, tako da odjednom prvenstvo dobija predrasuda, nesposobnost društva da se suoči sa svojom prošlošću, jednom rečju – tabu dobija prednost nad građanskim slobodama. To je, naravno, veoma opasno i meni je nekako izostala jača reakcija na ovo što se događa u Leskovcu jer to je ozbiljan fenomen. To je zabrinjavajuće, to mene i plaši“, kaže Lazar Stojanović.
Strah od autocenzure
Reditelj Stefan Arsenijević kaže da mu je drago što će „Crvena“, uprkos stavu lokalnih dušebrižnika koji vode računa o nekakvom opštem nacionalnom „moralu“, ipak, u Leskovcu biti odigrana. „Suočeni sa izvesnim odjekom javnosti, moraju prihvatiti da je neophodno da imamo i različite poglede na stvari, iako se sve više sužavamo u jedan krug u kome je ispravno i moralno podobno samo jedno mišljenje“, primećuje ovaj autor, ali dodaje da ga više od ove cenzure koja je, doduše, u poslednje vreme česta, nešto drugo više plaši:.
„Plaši me autocenzura. Primećuje da ljudi, čak i kada u privatnim razgovorima kritikuju vlast spuštaju glas i kažu da se nikad ne zna ko sluša. Drugo, ono što je meni zanimljivije od tog konkretnog slučaja u pozorištu jeste jedan drugi fenomen, a to je ono što se trenutno dešava u medijima, sa svim tim realiti šoovima. Kada uključite televizor ili otvorite novine – to je jedna pornografija i nekrofilija. Prosto, mediji emituju sliku sveta u kome je sve strašno, svi su pokvareni, osim 'mudrog rukovodstva'. Mene to plaši i pitam se zašto neko ne pomisli da zaista treba uvesti efikasnu regulativu toga šta možemo da gledamo na televiziji i kakva se to slika sveta stvara kao normalna, pogotovo imajući u vidu mlade ljude koji sada odrastaju misleći da je to neka potpuno normalna stvarnost“, upozorava Stefan Arsenijević.
