Jesmo li u stanju da ikada više budemo deo normalnog sveta? Postoji li, uopšte, taj "veliki svet", ili se i on, poput nas, pretvorio u jedan globalni Dogvil - pita se u dnevniku Maja Lalić, arhitektica, urbana dizajnerka i osnivačica kulturne organizacije Mikser.
Subota, 17. januar
Život u ritmu Miksera podrazumeva da za našu porodicu ne važi uobičajeno radno ili porodično vreme, vikendi i praznici. Posao, ljubav i život se prepliću na sto i jedan način što je, ponekad, pomalo frustrirajuće za porodicu sa troje dece, ali vremenom te male osobe ti dokažu da si baš Ti, baš Takav i Takva, izvor njihovih nepresušnih radosti i zanimljivosti, te da njihovo odrastanje u tom našem kreativnom vrtlogu bez klasičnog "reda", zapravo predstavlja privilegiju.
Naravno, i mi smo, kao i sve druge "normalne" porodice snažno osetili "tektonski poremećaj" rutine zvane Novogodišnji praznici. Iako smo ih Ivan i ja proveli veoma radno, u do sada nezabeleženoj istoriji Mikser Housea sa po nekoliko kulturnih događaja dnevno, deci smo dali "voljno" od svih obaveza i uz nesebičnu pomoć baka i deka, ujaka i tekte, te tete koja ih čuva (Hvala im što postoje!), omogućili im sve moguće zimske radosti.
Posle novogodišnjih praznika vraćamo se u regularni ritam i danas se zvanično nastavljaju mnogobrojne obaveze, od kojih je prva čas slikanja moje devojčice Tine koja ima pet godina, ali rad u Dečijoj likovnoj radionici doživljava vrlo ozbiljno. Danas je ujedno verovatno i poslednji dan kada ću moći ovako dugo da pišem, upozoravam na vreme!
Dok čekam u delu gde i ostali roditelji, jednako zahvalni za ove retke trenutke razgovora sa samim sobom, čitaju svoje novine, natenane uživaju u svojoj kafi ili jednostavno, kao ja zure u tačku i razmišljaju… motam protekle dane, razmišljam o jednom divnom interdisciplinarnom projektu koji predstavlja rezultat saradnje između Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Mikser Housea i ekipe predstave Dogvil koju ću vam sa zadovoljstvom posebno predstaviti.
Sinoć je, dakle, otvorena izložba "Dogvil: Idealni grad" koja se može pogledati do 24. januara. Glavnu postavku izložbe čine radovi studenata na temu "Budućnost grada - Budućnost Dogvila: kreiranje koncepta scene" na istoimenom predmetu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu koji predvode mentori: prof. Miodrag Ralević, asistent Tatjana Mrđenović sa saradnicom Milenom Ivanović.
Studenti, inspirisani predstavom, razmatrali su tematske oblasti budućnosti gradova od društvenih, ekonomskih, tehnoloških, ekoloških, antropoloških, estetskih, itd. iz čijih perspektiva su kreirali koncept i razradu scene za predstavu Dogvil, odgovarajući ujedno i na aktuelne društvene problem koje tretira i predstava Dogvil sa ciljem osmišljavanja Budućnosti Dogvila kao lokalne (urbane) zajednice.
U tom kontekstu razvoj društvenog kapitala se ističe u kreiranju novih likova, građana, budućeg Dogvila i osmišljavanju koncepcije urbanog dizajna javnog prostora - scene oko Mikser Housea kao dijaloške arene za komunikativnu akciju i razvoj građanskog društva. Razmišljam kako se sve u budućnosti mogu povezati slične inicijative i već imam obilje ideja koje žurno zapisujem na kraju Tininog časa, kao da će neko da mi otme vežbanku na pismenom.
Ostatak dana provodimo svi zajedno u igri i, zahvaljujući inventivnom ujkinom poklonu za novu godinu - botaničkom setu za decu, "sadimo" zrno pasulja, kukuruza i seme cveta potočarke, tačnije pripremamo im uslove za klijanje i čitamo šta je sve potrebno da bi se rodio novi život ovih biljčica… Svesno ulažem svaki sekund vremena u druženje sa klincima, jer me sutra čeka gomila obaveza iako je nedelja… Sveti dan - mislim se - kako kome.
Nedelja, 18. januar
Jutro mi počinje jednim predivnim iskustvom. Gostujem u jutarnjem Prelistavanju na poziv izuzetno prijatnog i zanimljivog novinara Nikice Lopičića da zajedno prokomentarišemo najaktuelnije dnevne naslove u emisiji kod njegove koleginice Irene Jovanović Pucarević.
Koliko god paradoksalno zvuči da listanje novinskih članaka, koji oslikavaju našu realnost može biti prijatno, uživala sam u razgovoru sa ovo dvoje divnih i pametnih ljudi. Dotakli smo se švajcarskog franka, kredita i jadnih ljudi koje je pogodila ova elemenatrna finansijska nepogoda, komentarisali smo globalnu polemiku oko slučaja Charlie Hebdo, potkačili malo sramotno stanje u našim tabloidnim medijima, i na kraju se okrenuli lepšim temama, procesu kreativnog vrenja u Savamali i pozvali beograđane da nam se pridruže na Miksalištu - klizalištu koje smo napravili tokom jednog radnog vikedna i time promenili fizionomiju Mostarske ulice.
Ostatak nedelje provodim radno, ovog puta kao arhitekta, pripremam jedan veoma zanimljiv projekat za finalnu predaju u ponedeljak, dok klinci vršljaju po Mikser Houseu, uglavnom na, iza i oko bine, u jednoj od svojih pozorišnih improvizacija.
Ponedeljak, 19. januar
Nakon uspešne prezentacije projekta novog koncepta poslovnica za Telekom Srbija, taman sam pomislila da ću moći da se nagradim sporim danom, odgovorima na zaostale mejlovima, kafom sa saradnicima i ranijim izlaskom sa posla, kada mi stiže poziv naših divnih saradnika iz Henkel Srbija koji su nam pomagali u bezbroj društvenih akcija u Savamali, konrketno u realizaciji dva murala, od kojih najnoviji, rad švajcarskog dvojca Nevercrew, predstavlja sliku kita - amfibije koji lebdi nad Mikser Houseom, simbolizujući snalažljivost srpskog naroda koji mora da pliva, leti, hoda, kako to već životne prilike nalažu.
Javljaju mi da su upravo dobili odobrenje da me žiri Međunarodnog arhitektonskog konkursa, u čijem sam i ja bila sastavu, povede na svečanu ceremoniju dodele nagrada u Minhen, na jedan od većih evropskih sajmova arhitekture i građevine, i da krećemo u sredu rano ujutro! Ponedeljak je dobio novu dimenziju, treba u narednih 30-ak sati organizovati posao, kuću, decu, tako da niko ne oseti moje 24-očasovno odsustvo.
Utorak, 20. januar
Akcija se nastavlja, moje uobičajeno žongliranje različitih uloga: arhitekte, menadžera u kulturi, dizajn aktiviste, mame, supruge, ćerke, drugarice… danas dobija ubrzanje.
Odgovoram na bezbroj prepiski od kojih jedna ima posebnu važnost, uskoro sa kolegama iz Hrvatskog dizajnerskog društva iz Zagreba, i Public Rooma iz Skoplja, pokrećemo stranicu Balkanske dizajn mreže koju smo nedavno osnovali sa ciljem artikulisanja i pružanja strateške podrške razvoju i promociji balkanskog dizajna, kako u regionu, tako i na evropskom i međunarodnom nivou, podizanja svesti o važnosti dizajna u procesima društvenog i ekonomskog razvoja, kao i promovisanja vrednosti dizajna među širokom publikom.
Zapravo, ta naša inicijativa, na koju sam vrlo ponosna, nastala je kao reakcija na nepovoljnu klimu za razvoj kreativnih delatnosti na Balkanu, prouzrokovanu nizom faktora, od prerano prekinutog procesa modernizacije, preko nestabilne političke situacije, stihijske tranzicije, do odsustva stimulativne poslovne politike prema lokalnim proizvođačima, te stoga Balkanska dizajn mreža će okupiti stručnjake, dizajnere svih profila, dizajnerske kolektive, formalne i neformalne obrazovne institucije, kompanije i razvojne agencije, da svoja iskustva koja proističu iz veoma sličnih turbulentnih istorijskih okolnosti, konstantnih ekonomskih ograničenja i sveprisutnog osećanja nedostatka egzistencijalnih perspektiva, udruže i pod okriljem novofromirane otvorene platforme usmere ka proaktivnom menjanju stvarnosti na Balkanu.
Pogled na sat me vraća u realnost, jurim da preuzmem klince, lista radnih prioriteta odlazi na stand-by, na redu je provera vlažnosti u činiji u kojoj klijaju naša zrnevlja, radost je neopisiva, pasulj je prvi proklijao. Ništa ne može da zameni ovaj sjaj radosti u očima dece. Pomogli su da nikne novi život!
Pakovaću se noćas kada zaspu…
Sreda, 21. januar
Rano jutro, nalazim se sa divnim curama iz Henkela, Marijanom i Jelenom u pet na aerodromu, jedva gledamo i govorimo, ali znamo da je ovo početak nezaboravne 24-očasovne avanture.
Slede slike koje se brzo smenjuju, Bau Minhen, jedan od najznačajnijih sajmova za arhitekte i građevince, pregršt novih informacija iz domena tehnologija i inovacija u struci, oštrim čula da skeniram što više. U 14h počinje ceremonija na kojoj dodeljujemo nagrade mladim arhitektama, sledi zajednički ručak, ponovo obilazak izložbi, sastanci, druženje. Čestitam našim dobitnicima nagrada, kolegi Vladimiru Lojanici, Radici i Milošu Nediću, kao i Kontra studiju iz Niša, arhitektama Miroljubu Stankoviću i Zoranu Nikoliću koji u Nišu pokušavaju da pokrenu stvari na kulturnoj sceni.
Prvi trenutak predaha koristim za kratko viđanje sa svetski priznatim dizajnerom Konstantinom Grčićem, dugogodišnjim prijateljem i mentorom projekta Young Balkan Designers. Dogovaramo njegov dolazak na Mikser Festival 2015., što je posebno važna vest hiljadama mladih dizajnera kojima je on profesionalni uzor. A donosim i lepe vesti, Konstantin je postao tata prelepe Klare koja će nas, možda, posetiti u junu 2015.
Četvrtak, 22. januar
Već u 11 sati sedim ponovo za svojim radnim stolom. Pokušavam da pohvatam konce ovih 232 e-maila koji su stigli u proteklih 24 sata mog odsustva, ali mi se smeši brk kada pomislim na večerašnje posebno veče, ponovno igranje predstave Dogvil koju smo producirali sami sa kolegama iz Novog Sada i Pančeva kao dokaz da nezavisna pozorišna scena ima perspektivu.
U pitanju je pozorišna adaptacija scenarija istoimenog filma Larsa fon Trira, koja se bavi specifičnom psihologijom izolacije koja dugoročno ostavlja posledice na psihu svakog pojedinca u izolovanoj zajednici.
Jesmo li se, decenijama izolovani od normalnog života, nakon ratova, sankcija i zabluda pretvorili u stanovnike Dogvila? Treba li nam pomoći, ili nas se plašiti? Jesmo li u stanju da ikada više budemo deo normalnog sveta? Postoji li, uopšte, taj "veliki svet", ili se i on, poput nas, pretvorio u jedan globalni Dogvil?
Gde su međe između empatije, razumevanja, moralnosti i nagonske samoodbrane od zla? Ova granična stanja društvenog ponašanja i individualne psihologije prati forma izvedbe, koja se upravo kreće tankom linijom između koncerta, pozorišne predstave i filma.
Dogvil je scenski komad koji je pozorišna predstava koliko i koncert: na bini su tri muzičara, dve glumice i glumac, a narativ se predstavlja glumom, koncertnim izvođenjem i interakcijom sa videom, odnosno scenama na velikom platnu, koje dominira scenografijom.
Režiju potpisuje hrabri i beskompromisni Kokan Mladenović, muziku talentovani Marko Grubić. Igraju: Branislav Trifunović, Tamara Aleksić i Milica Majstorović, koje su izabrane na audiciji za žensku ulogu. Autor tekstova za veoma snažne songove je, takođe, Kokan Mladenović, dok muziku uživo izvodi Vrooom u sastavu: Andrijana Belović, Jamal Al Kiswani i Marko Grubić.
Uveravam vas, posle Dogvila više ništa neće biti isto.
Petak, 23. januar
Od ranog jutra nam zvone telefoni. Nije u pitanju ni posao, ni sastanci, već zovu prijatelji sa svih strana i krajeva naše zemlje i regiona da ih nekako ubacimo na večerašnji koncert bluz dive Ane Popović koja je izazvala potpunu pometnju u Beogradu.
Radoznala sam, šta je to, koja je to luda energija koja se raširila među ljudima, a da nismo ni stigli da sprovedemo nikakvo oglašavanje ovog događaja. Pitam se i unapred radujem večerašnjem iskustvu...
I razmišljam kako je, zaista, privilegija spojiti rad, lični kredo i pasiju, zabavu i zadovoljstvo u jedno nerazmrsivo klupko koje se zove život.
