Rusko priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije ima dalekosežnije posledice po međunarodne odnose od vojne intervencije u Gruziji. Skoro deceniju i po Kremlj je koristio te dve oblasti kao sredstvo pritiska na Gruziju i adut u nadmetanju sa Zapadom da bi eventualno dobio ustupke na drugoj strani. Zapad je – ispostavilo se pogrešno – računao da će se Rusija, bez obzira na nezadovoljstvo zbog odluka većine zapadnih zemalja da priznaju nezavisnost Kosova, uzdržati od sličnog poteza.
Ovaj „postmoderni rat” se nastavlja. Taj „rat” je pokazao ograničenost moći Rusije, uključujući vojnu, limitiranost „meke moći” Evrope, ranjivost SAD ali i Kine
Kraj Hladnog rata, odnosno propast komunizma i raspad Sovjetskog Saveza, nagoveštavao je trijumf liberalne demokratije. Dve decenije kasnije istorija se na dramatičan način „vratila“.
Bilo je jasno da će u odsustvu sporazuma lideri kosovskih Albanaca proglasiti nezavisnost, što su odranije najavljivali, uz svesrdnu podršku većine zapadnih zemalja. Srbija, ukazujući da će to biti flagrantno kršenje međunarodnog prava, u čemu je posebno zdušno podržana od Rusije, upozoravala je da će time biti stvoren opasan presedan za etničke sukobe širom sveta, pre svega takozvane „zamrznute konflikte” na Kavkazu.
