Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Zaključak nije teško izvesti. Zvanična Srbija (da li i većinska? Neka sama na to odgovori, recimo na sledećim izborima) ima problem sa filmom jer ima problem sa Srebrenicom, a ima problem sa Srebrenicom....piše uz ostalo Teofil Pančić.
Moglo bi se reći da je devetogodišnja istorija vladavine Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke istorija izguravanja opozicije sa terena, piše Teofil Pančić
Izgleda da je vlastima Srbije sasvim u redu da se svetla uspomena na Mladićeve podvige u međuvremenu održava tobože neoficijelnim sredstvima - piše kolumnista Teofil Pančić.
Ovo stvarno već počinje da liči na doček pomalo napornog rođaka iz provincije koji je krenuo u veliki grad na lekarsku kontrolu, ali odjednom niko od odraslih u kući nije slobodan da ga dočeka, svi su misteriozno sprečeni. piše Teofil Pančić
Sama činjenica da Srbija odavno ne „otvara poglavlja“ u evrointegracijskom procesu dovoljno govori, to jest pokazuje da je taj proces takoreći zmrznut, a to je, u ovom delu posla, isključiva odgovornost srpske strane - piše Teofil Pančić.
To jest, SNS je predstavljan i (samo)reklamiran kao neka vrsta stranke bez ideologije, a ako neke ideologije i ima, onda je ona (neo)liberalna, dok su mračni nacionalizam i „identitetsko“ divljanje ostali daleko iza njih
"Srbiju ovih dana iznenađuje Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, praznik za koji verujemo da mu puno ime ne pamte ni oni koji su ga smislili", piše Pančić.
'Tako je ova godina nečega što je trebalo da bude dugo očekivani i priželjkivani uspeh „svesrpske“ vizije suštinski zaglavljene u paradigmi devedesetih, zapravo označila neprijatan i bolan razlaz sa iluzijama', piše Teofil Pančić o godinu dana nove crnogorske vlasti.
"Bilo bi dobro da se pokaže da je ova nepotrebna afera samo posledica lobiranja 'nervoznog' ili preambicioznog pojedinca, ali budimo realni: ništa ne ukazuje na to", piše Pančić.
Nije tu važan Belivuk nego njegova krajnje uznemiravajuća bliskost sa političkim vrhom, sa delovima državnog aparata, policije, vladajuće stranke, piše u novoj kolumni Teofil Pančić.
Valentin Incko, odlazeći Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, doneo je zakon o zabrani negiranja genocida u BiH. Na to je reagovao Milorad Dodik, „srpski“ član Predsedništva BiH, rekavši da će, ako taj zakon ostane, Republika Srpska blokirati sve bosanskohercegovačke institucije.
U čemu je tačno problem – tačnije, problem Srbije – s Rezolucijom o genocidu u Srebrenici koju je donela Skupština Crne Gore? Odakle sveopšta politička mobilizacija, medijska histerija, pretnje ostrakizmom, izlivi verbalne kaubojštine?
O tome kuda nas sve to vodi, o tome nećemo misliti ni sutra, pošto nećemo stići od „otvaranja fabrika“ i drugih manifestacija precizno koreografisanog zaborava.
Posle osam, skoro i devet godina politički devastirajuće vladavine SNS poretka, „regularna“ srpska opozicija doslovno je atomizovana, svedena na beznačajne ostatke sebe same, a nešto novo i drugačije, nešto što bi bilo pandan zagrebačkim partibrejkerima nije se pojavilo.
Greh mu je, mada pomalo nejasan, toliki da ne samo da ga se mora udaljiti sa partijskih i državnih funkcija, nego se to mora učiniti ritualno
Ono što je kod Handkea, recimo tako, atipično, jeste to što on, za razliku od ogromne većine drugih pisaca, ima jedno utočište u koje uvek može da se skloni od svake zamislive sumnje ili kritike: to je Srbija, a sa njom i bh. entitet Republika Srpska
Čak i da zamislimo da „non pejper“, kako mu ime kaže, zvanično uopšte ne postoji, njegove implikacije su i te kako postojeće piše u svojoj kolumni Teofil Pančić.
Nikome nije jasno kako je, osim pukim hirom moćnika, navodni Stefan Nemanja sleteo među građane Beograda i Srbije, baš u tom obličju i veličini, baš na tom mestu?
Šta god da smo pre 365 dana očekivali od 2020., to nismo dobili, jer ono jedino što smo od nje dobili, a nije da smo tražili, nikome nije bilo potrebno. Sada, nakon svega, od 2020. očekujemo još ovo: da se mirno završi, da se više nikada ne vrati i da je što pre zaboravimo.
Učitajte više sadržaja...
