(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Dva prizora od prošlog viknda možda najbolje svedoče u čemu je problem sa Srbijom od 2012, šta je to što je, šekspirovski rečeno, „iskočilo iz zgloba“. U prvom prizoru, gledamo sednicu rukovodstva Srpske napredne stranke kao da gledamo neki stari kongres komunističke partije: svi izražavaju bespogovornu lojalnost vođi i ideologiji – pri čemu je vrlo jasno ko je vođa, a nije baš jasno šta je i kakva je ideologija, osim što je jasno da je prilično nespojiva sa funkcionalnom demokratijom.
Odabran je i partijski otpadnik i negativac, ritualno je i bez i jednog jedinog glasa protivljenja ili barem suzdržanosti zaliven katranom i perjem, skinut je sa partijskih funkcija ali je barem trenutno zadržao one državne; moglo bi se, ovaj put danteovski, reći da je politički usmrćen, ali je umesto pravo u pakao poslat u – čistilište. A s takvom presudom se i on izgleda slaže pošto je u svom jedinom javnom obraćanju u poslednje vreme osuo paljbu jedino po – opoziciji. I to nas tako podseća na žrtve kojekakvih „moskovskih procesa“ koje su negirale svoje grehe (dok ih naposletku ne priznaju, u turobnom činu konačne autodegradacije), ali su i tada izražavale bespogovornu, mučno servilnu lojalnost Generalisimusu.
Drugi prizor stiže nam iz glavnog grada susedne i po mnogo čemu „sestrinske“ države Hrvatske, gde skupina „postmodernih“ aktivista zeleno-leve provenijencije slavi zaista i po merilima zapadnoevropskog mejnstrima veliki uspeh: ubedljiv trijumf njihovog kandidata Tomislava Tomaševića na izbora za gradonačelnika Zagreba, kao i totalnu predominaciju liste Možemo! u novom sazivu zagrebačke gradske skupštine.
Šta povezuje ova dva prizora? Povezuju ih, naravno – razlike. Ne samo one neposredno vidljive, nego i kontekstualne. Na istom onom “partijskom plenumu“ SNS, obavljen je i obred ujedinjenja ove „sveproždiruće“ stranke (koja se, dakle, kosmološki rečeno, u srpskom političkom ekosistemu ponaša kao „crna rupa“) sa strankom ili pre će biti pokretom SPAS nekadašnjeg vaterpolo asa Aleksandra Šapića, koji je svoju pomalo bizarnu političku karijeru poslednjih godina čvrsto usidrio na Novom Beogradu, kao nesmenjivi predsednik jednog dela glavnog grada Srbije, kao lokalni vezir koji se na rečima znao buniti protiv „sultana“, ali zapravo nikada nije delovao kao ozbiljna opozicija, sa pretenzijama da ga svrgne sa trona.
Sada je i ta tanka pokorica paraopozicionarstva nestala, a SPAS ne samo da se bez ostatka priklonio „carstvu“, nego je i postao njegov integralni deo, bez makar i privida samostalnosti; ne sastojak, nego tek začin, gastronomski rečeno...
Šta je razlog ovome manevru? Nastojeći uvek da gleda bar dva-tri poteza unapred, Aleksandar Vučić zna da njegova vlast stoji lošije u Beogradu nego drugde u Srbiji, a da je Beograd istovremeno najvažniji deo i plen i „osigurač“ te vlasti: kako iz suvo materijalnih, tako i iz političko-simboličkih razloga. Ako dopusti sebi rizik da izgubi Beograd, ili makar da mu se zaljulja vlast tu gde je „centar svega“ u jednoj visoko centralizovanoj državi, Vučić bi ugrozio temelje svoje vladavine, a to je poslednje što mu pada na pamet. Vučić se, uostalom, seća da je tako počeo i bespovratni pad Slobodana Miloševića.
Tu Šapić uskače kao svojevrsni džoker, a potrebe trenutka će preciznije definisati njegov konkretan zadatak. Važno je samo da prestonica ostane čvrsto u rukama Dvora, da ovaj ne ostane izolovan na „neprijateljskoj teritoriji“ nad kojom neće imati neposrednu kontrolu.
Veza sa onim spomenutim zagrebačkim prizorom je, dakle, jedino u tome da – „nigde veze“. Ti se prizori kontrastiraju samo zato da se podsetimo kako izgledaju izbori u pluralističkom političkom okruženju. U njemu ne samo da umesto jednog centra političke moći imamo dva, tri ili više međusobno konkurentnih (plus lokalno jaki regionalni igrači), nego čak i te međusobno suprotstavljene centre, dakle sav politički mejnstrim, može da ugozi pa čak i nadvlada neko ko kreće iz sasvim autsajderske pozicije, a ideološki je pozicioniran kao sve suprotno od vladajućeg, dominantnog modela, kao njegova krležijanski drska negacija.
Posle osam, skoro i devet godina politički devastirajuće vladavine SNS poretka, „regularna“ srpska opozicija doslovno je atomizovana, svedena na beznačajne ostatke sebe same, a nešto novo i drugačije, nešto što bi bilo pandan zagrebačkim partibrejkerima nije se pojavilo, ili nije steklo ni približno istu snagu i uverljivost. Kao da su svi čvrsto rešili da nastupe pod zajedničkim imenom „Ne možemo!“.
Facebook Forum