Srbljanović: Glasala sam za Tadića

Biljana Srbljanović, dramski pisac, govori o tome zašto se odlučila da u drugom krugu glasanja za predsednika Srbije, umesto belog listića, zaokruži predsedničkog kandidata Borisa Tadića, u čemu se slaže, a u čemu ne, sa Vesnom Pešić, koja je pozvala da se glasa za Nikolića u ime smenjivosti vlasti.

Kako vidi budućnost Srbije posle najnovijih izbora? Zašto se deo birača odlučio za bele Listiće? Kuda Srbiju vodi Tomislav Nikolić, a kuda ju je svih proteklih godina vodio Boris Tadić? Zašto smatra da je Ivica Dačić najveća opasnost za Srbiju?

RSE: Kako se dogodilo da u Srbiji građanska opcija praktično nema za koga da glasa i da se vraćaju političke partije iz devedesetih godina?

Srbljanović: Mislim da se to nije dogodilo preko noći, pogotovo ne samo u poslednjih nekoliko meseci ili godinu dana, od kada mi očekujemo da će biti izbori i od kada je ta vrsta aktivizma oko belih listića, koji je jedini formulisan izraz te neke građanske nemoći, najradikalnije struje građanskog radikalizma. Oni ne idu da bacaju Molotovljeve koktele, nego iskazuju svoje nezadovoljstvo na takav organizovan način.

Dakle, još od pre toga kada se pojavila ta ideja, smo mi tu bitku već izgubili. Mi smo tu bitku izgubili 2008. godine, kada je formulisana prethodna Vlada, tom zvaničnom rehabilitacijom SPS-a. Čini mi se da u stvari svi zanemarujemo ovu činjenicu, zaboravljamo činjenicu da čitave četiri godine mi gledamo veliki cameback. A tu ne govorim samo o partiji SPS ili o Ivici Dačiću, a imala bih o tome svašta da kažem. Mislim da je to veliki povratak tim vrednostima i tome da je ponovo legitimno i dozvoljeno i društveno prihvaćeno biti glasač te opcije. To nije nikakvo reformisano glasačko telo.

Ta stranka se kozmetički doterala, odnosno, nije se ni kozmetički doterala. Oni izgledaju potpuno isto, samo su dvadeset godina stariji. To su ti isti ljudi, ali čak ni to nije problem. Politika je potpuno ista. Pogled na svet je potpuno isti. To je jedna vrsta manipulacije populizmom. Jedna vrsta prodaje magle, koja ovde stalno prolazi.

RSE: Zašto govorite stalno o Dačiću i njegovoj partiji?

Srbljanović: Zbog toga što mislim da je ona najveći pobednik i zbog toga što smatram da Dačićeva partija zapravo pokazuje pravu dijagnozu stanja među glasačima. Mislim da je Boris Tadić izgubio zbog toga što glasači SPS-a nisu poslušali svog lidera, koji je znao da ga oni neće poslušati, i glasali su za Tomislava Nikolića.

RSE: Zar nije Boris Tadić izgubio zbog svojih glasača koji su, ili apstinirali, ili su ubacivali bele listiće?

Srbljanović: Boris Tadić je izgubio zbog mnogo stvari. Više manjih stvari, nekoliko većih stvari, a među tim stvarima su i beli listići. Najveća stvar su apstinenti. Mislim da je gubitak legitimnosti politike u ovoj zemlji u količini apstinenata koji su sa svih strana, a svi znamo da je najveći broj apstinenata zapravo neka vrsta potencionalno demokratskih glasača, ne samo DS-a, nego demokratskih opcija. To je važna stvar jer je politika u ovoj zemlji izgubila legitimitet. Jer ako za nju glasa 30% ljudi, onda jedna polovina od toga izviče jednog. Koliki je procenat, od ukupnog građanstva, izabralo ovog predsednika? Jednostavno shvatam da je, pogotovo ovaj drugi krug, konačna osveta i pokazatelj za 5. oktobar.

RSE: Otvorila su se mnoga pitanja posle ovih izbornih rezultata. Jedna od polemika je upravo apstinencija i pojava belih listića. Tadić, a i deo javnosti, okrivljuje apstinente za pobedu Nikolića. Drugi kažu da je to hrabar potez ljudi koji više neće da biraju manje zlo.

Srbljanović: Vi mislite na bele listiće ili na apstinente? To su dve različite stvari? Apstinentima smatram ljude koji imaju, čak i nedovoljnu, političku kulturu i apstinentima smatram ljude koji nisu dovoljno zainteresovani za sopstveni život i sudbinu. Bele listiće smatram politički veoma aktivnim učesnicima. Beli listići jesu promenili rezultate, u Beogradu na primer. Ali, sa druge strane, ih je bilo mnogo manje u drugom krugu predsedničkih izbora.

Mislim da su, bez ikakve kampanje i organizovane misli, beli listići pokazali jednu vrstu građanske neposlušnosti i to koliko nas ima. Ima nas tačno toliko koliko nas ima, tih belih ili delimično belih listića. Mi ne možemo da očekujemo da, ne samo da nećemo biti većina, nego ne možemo jedva ni da pređemo cenzus, čak ni u Beogradu, gde su bili u najvećem broju. Nas nema toliko da pređemo cenzus.

To je nešto sa čim sada mi moramo da računamo. Treba da razmislimo kako mi da se organizujemo i koji je to korpus ljudi koji deli tu vrstu političke potrebe, kako da se taj korpus uveća i da naraste. Očigledno da ta potreba postoji. U jednom trenutku je LDP zauzeo to polje, a onda se LDP počeo ponašati kao i svaka druga politička stranka. Tu i dalje postoji jedna grupacija glasača kojima to nije dovoljno. Znači to je, pre svega za nas, pokazatelj koliko nas je, da se prebrojimo i da vidimo šta tu možemo da organizujemo bez kampanje, viralno. Putem tri i po naloga na Internetu se ipak skupilo skoro pet posto ljudi u Beogradu da nešto našara i da neku poruku, što je veoma važan pokazatelj. Kako bi tek bilo da se zaista stvorila neka misao?!

RSE: Kakav je to gubitnik na izborima, ako on samo promeni adresu? Govorim o varijanti Vlade koja će nastaviti politiku koju je vodila i pre ovih izbora, ako na njenom čelu i dalje bude Tadić? Kakav je onda to poraz, odnosno, kakva je to pobeda?

Srbljanović: To su stvari takođe dosta komplikovane zbog toga što se mi svi fokusiramo oko toga ko je dobio, a ko izgubio na izborima, a zapravo naša politička stvarnost nam govori da su izbori potpuno nebitni, osim na mestu predsednika, gde konkretno biraš, ili ne biraš, jednog čoveka.

Zbog toga je moja lična, i privatna odluka bila, iako sam ubacila beli listić u prvom krugu i na parlamentarnim izborima, ipak sam u drugom krugu glasala za Tadića. Već 22 godine svog života se bavim nekom vrstom aktivizma. Uvek me rukovodilo neko moje iskreno osećanje. Moje iskreno osećanje u nedelju ujutro je bilo da ne mogu da pristanem da Tomislav Nikolić bude predsednik ove države, niti da tome doprinesem. Tog trenutka, kada se bira između njih dvojice, ja sam za sebe lično, bez ikakve želje da ubeđujem ikoga drugog, osim što sam moju majku u gipsu naterala da to isto uradi, to uradila. Mirna sam prema sopstvenoj savesti. Razumem političke ideje koje govore da je trebalo to nekako pokazati, ali to shvatam cinično. Ne mislim da ova država ne može ništa dobro da dobije od toga što će imati pet godina Tomislava Nikolića kao predsednika.

RSE: Kažu, smenjivost vlasti, pa makar došao i neko gori?

Srbljanović: Ne. Svaki put dolazi neko gori i posle njega će doći neko gori. On će još toliko urušiti ovu državu, da će sledeći put predsednik biti Ivica Dačić. Dolaziće svaki put sve gori i gori. Ja ne znam šta mi dobijamo time? Da pokažemo da može da se smeni vlast? Naravno da može da se smeni vlast. Pa apsolutno to svi znamo i vidimo u ovoj državi, ali na žalost, vlast se često smenjuje i nasilnim putem.

Šta tačno nudi Tomislav Nikolić?

RSE: Ali ako ste u prvom krugu ubacili beli listić, znači da vas je Vesna Pešić ubedila?

Srbljanović: Nije mene ubedila Vesna Pešić. Ja sam dosta dugo imala tu istu ideju. To su sada nijanse. Mislim da u tome greše kritičari belih listića jer to nisu ljudi koji slušaju nekoga. O tome je nekada Čedomir Jovanović pametno govorio kada je rekao da on ne rukovodi glasačima LDP-a. To su ljudi koji su stvarno išli i mlatili se i radili nešto svih devedesetih i svih godina dvehiljaditih. E, ta grupacija ljudi, koja je spremna i glavu da izgubi za neku ideju koju ima, njima ne možeš da kažeš kako da glasaju. Ja se nisam složila sa idejom Vesne Pešić, koju volim i poštujem i sa kojom delim milione istih misli, barem se nadam i sebi sama laskam, ali nisam se složila sa tom idejom da je bolji i Tomislav Nikolić, odnosno, koji god predsednik, nego Tadić. Ja iskreno reagujem. Ne delujem politički. Nemam verovatno mudrost, nego moja ruka to ne može da podnese.

RSE: Nisu li iznenađujući neki komentari iz regiona da će nam sa Nikolićem biti lakše jer znamo šta je šta. Tadić se šetao sa Josipovićem, ali nije rešavao probleme. Tadić je donosio deklaraciju o Srebrenici, ali nije rekao da je to genocid. Tadić je rekao da je za jedinstvenu BiH, ali je ostajao u čvrstom zagrljaju sa Dodikom. Tadić je krenuo u dijalog o Kosovu, ali je ispod žita organizovao barikade.

Srbljanović: Slažem se sa tim mišljenjima iz regiona, ali ne vidim šta oni dobijaju Nikolićem? Nikolić je otvoreno na ovoj strani. Imam jako puno kritika na Tadićevu politiku i neću uopšte da govorim o tome jer ja uopšte nisam njegov glasač. Ja sam samo u krajnjoj nuždi glasala za njega, kada sam videla da Tomislav Nikolić pobeđuje, glasala sam za Tadića, zbog toga što ne želim čovek, koji je pio u Antinu, vodi ovu državu. Ja sa tim ne mogu da legnem da spavam, sa tim da je moj glas otišao tome. To nije vraćanje u prošlost.

Ne radi se o tome što je on neobrazovan. Radi se o tome da je on praktično falsifikovao svoje studije. Ja ne želim, kao profesor na Univerzitetu, da imam predsednika države koji je za tri dana dao sve ispite i očistio godinu. Šta tačno nudi Tomislav Nikolić? Koji tačno program nudi Tomislav Nikolić? Kada kritikujemo Tadića da nešto nema, to ne znači da to isto Nikolić ima.

RSE: Vi, kada ste glasali za Tadića, Vi ste glasali i za Dačića?

Srbljanović: Ne. Ja sam glasala samo za predsednika. Ne znam kako sam to sebi uspela predstaviti. To je kao kod ljudi koji jedu meso, a vole životinje.

RSE: Tadić, kao predsednik, je napravio Vladu u kojoj je Dačić. Dačić je odgovorniji za devedesete, nego što je Toma Nikolić. Zašto je Nikolić neprihvatljiviji od Dačića u zagrljaju sa Tadićem?

Srbljanović: Zbog toga što je tako formulisan glasački mehanizam za predsednika. Da direktno glasaš, ili ne glasaš, za nekog čoveka.

RSE: To nije odgovor. Ja vas pitam, zašto je Dačić prihvatljiviji nego Nikolić?

Srbljanović: Uopšte nije prihvatljiviji. Potpuno se slažem sa vama i ne govorim da je Nikolić prihvatljiviji od Dačića, samo mislim da je Tomislav Nikolić jedna mala uvertira u veliku pobedu na predsedničkim i parlamentarnim izborima na prvim sledećim izborima Ivice Dačića. Jer ovo je taj put. Ovo je sada legitimisanje prihvatljivih.

RSE: Dačić je duplirao svoje glasače, zahvaljujući učešću u Vladi sa DS-om?

Srbljanović: On ima svoje glasače koji sede i ćute još od 5. oktobra, a onda od kada im je Tadić dao legitimitet, oni su počeli da se bahate i da se ponovo pojavljuju. Ti se glasači nisu ništa promenili. Oni su ćutali i sada to naplaćuju. To otvoreno govore. Treba da se slušaju njihovi radijski i televizijski programi. Glasači SPS-a su Miloševićevi glasači, koji su se 5. oktobra povukli iz straha zbog onog što su uradili i u šta su verovali. To su ljudi koji drže ideologiju devedesetih i koji se, glasajući za Dačića, svete za Miloševića. Oni čvrsto, u svojoj političkoj ograničenosti, veruju da se time svete onima koji su njima odneli vladavinu Miloševića.

RSE: Da li to znači da je ovih dvanaest godina propušteno da se ovo društvo suoči sa onim vrednosnim sistemom iz devedesetih godina i da zapravo ova partija i ova vlast, od 5. oktobra do danas, nije ništa na tome radila?

Srbljanović: Tačno. Ne baš od tada, ali od 12. marta pa na dalje. Smatram da je ova država gurnula u stranu pitanje devedesetih, kao pitanje prošlosti. Sad se naglo vratila tome za potrebe kampanje, da se vraćamo šta je bio Tomislav Nikolić. Ja nikada nisam zaboravila ni šta je bio Tomislav Nikolić, ne samo šta je bio, nego šta on jeste. Jer on nije ništa drugo.

Mnoge moje kolege, koji su sedeli u Parlamentu, govorili su da je Ivica Dačić postao jedan moderni evropski socijalista. Ne. Ivica Dačić je isto ono što je bio kada je bio portparol Slobodana Miloševića, u vreme najgorih masakara na teritoriji Balkana. To je i danas isti čovek, sa istim političkim i mentalnim sklopom. Sada obavlja jednu jako važnu funkciju. Samo je dao mogućnost svojim glasačima da se ponovo pojave.

RSE: Vi znači mislite da je posle ovih izbora mračnija budućnost Srbije, nego što je to bila pre?

Srbljanović: Mislim da je mnogo mračnija i da nas tek čeka na sledećim izborima. Pogotovo u ovoj varijanti sa Tomislavom Nikolićem. Mislim da on nema čak ni neku ličnu snagu da formuliše svoju potrebu da napravi Vladu. Mislim da nas čeka gore vreme. Pokazali smo da postoji smenjivost, ali ne znam šta smo time tačno dobili? Sada bi trebali da se pripremamo da je sledeća smenjivost još gora.

Mislim da smo propustili veliku šansu da kao društvo zahtevamo od svoje vlasti, i svog predsednika lustraciju i potpuno jasno ograđivanje, a ne nikakvo pomirenje. Ovoj državi ne treba pomirenje jer mi nikada jedni sa drugima nismo bili u ratu. Mi smo druge ugrožavali, a mi smo ovde sedeli dosta mirno. Mi ne možemo izjednačavati jednu i drugu stranu i to relativizirati.

Lustracija je propuštena. Suočavanje sa našim zločinima, ne samo da je propušteno, nego je sistematski stavljano u stranu. Svako ko se pojavljivao na bilo kom nivou vlasti, on je nekako potpuno usisavan u vlast i ta se pitanja više ne postavljaju. Mi se samo odmotavamo u tom smeru da sad vladaju ljudi, koji su držali Miloševića, koji je na kraju krao izbore i koji je izglasavan od ljudi koji su verovali u tu ideologiju.

Srbi glasaju prema ideologiji, ne glasaju prema ekonomskom sistemu ili prema programu. Ovde se glasa za onog ko se jače dere, a ti da digneš tri prsta. Po tome se glasa. Onog momenta kad se od tri prsta mrdneš malo levo, ti tog trenutka gubiš glasače. Problem je kada u jednom trenutku uzmeš vlast na bilo kom nivou, ti ne radiš na tome da se to glasačko telo promeni. Ti si dobio nove glasače, nove punoletne građane, koji su gori nego prošli. Momci su barem devedesetih bežali od vojske. Ovi na juriš idu u vojsku i išli bi u novi rat.

RSE: Posle onog skandala u tabloidima, vas jedno vreme nije bilo u javnosti. Da li je to bio vaš izbor?

Srbljanović: Ja sam dosta smanjila pojavljivanje u javnosti već pre dve tri godine, odnosno od vremena kada sam bila u Azerbejdžanu.

RSE: Ovo bi se moglo nazvati vašim medijskim camebackom?

Srbljanović: Smatram da ljudi zanemaruju Internet, pa izgube izbore. Tu se svašta može uraditi. Veoma sam prisutna na svom Internet nalogu i sve što mogu da kažem na Twiteru mora da stane u 140 slova. Ali, ni mediji me nešto nisu ni zvali.