Pešić: Tadić uzurpirao kompletnu vlast

(Ovaj intervju je do nedelje ujutro 20. maja pročitan 64.000 puta)

Mi smo posle 12 godina došli praktično na istu tačku da ponovo imamo vlast jednoga čoveka koji je stavio sve pod svoju kontrolu, a to je Boris Tadić. Ako uništite tri osnovne grane državne vlasti, i sve kontrolne mehanizme, ako tužilaštvo radi na SMS, ako nema nezavisnog suda – a bila sam u parlamentu i znam da su partije davale svoje sudije - onda je to totalna uzurpacija vlasti koju je izvršila grupa ljudi čiji je centar Boris Tadić i njegov kabinet, grupa ljudi koja vlada, ali koja je potpuno nekažnjiva, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa sociološkinja i doskorašnja poslanica Vesna Pešić.

RSE: Šta mislite o prigovorima i žalbama na regularnost izbora?

Pešić: Bilo je dosta nepravilnosti na izborima. Sama sam napisala članak za Peščanik, još pre nego su počeli izbori, da je bilo određenih problema. I profesorka Vesna Rakić Vodinelić i ja i neki drugi ljudi čudili smo se kako niko ne reaguje na birački spisak jer nije normalno da imate u biračkom spisku 7.026.000 birača, a da, prema popisu iz oktobra prošle godine, u Srbiji imate 7.120.666 stanovnika. A, setite se koliko su nam trubili da smo za prethodnih deset godina izgubili više od 300.000 stanovnika. Nikako ta brojka birača nije mogla da stoji. Milion stanovnika najmanje, odnosno 15-20 odsto, mora biti populacija ispod 18 godina starosti, a prema ovome bi ispalo da ih je samo 100.000. Drugo, dva dana pred izbore, ja sam i o tome govorila, oduzeli su iz biračkog spiska 250.000 birača. Još pre svega toga, gledala sam koliko je bilo birača na izborima 2008. godine - bilo ih je skoro 300.000 manje nego ove godine. Vrlo je čudno, dakle, da je toliko stanovništva nestalo, a da sada imamo mnogo više birača nego pre četiri godine. Morao bi valjda da se smanji broj birača, a ne da se poveća. I tada su, oni, odjednom, smanjili broj birača na tom izbornom spisku za 250.000.

Jedni su pričali da su to izbacili birače sa Kosova, a drugi da su izbacili neke druge naše državljane. Sa biračkim spiskovima, dakle, nešto apsolutno nije bilo u redu. Ja se čak sećam da je pre pet-šest meseci i sam ministar rekao da ne zna odakle nam tih 300.000 ljudi. Kada je taj spisak sa više od 7.000.000 ljudi bio zaključen, javila sam se određenim agencijama koje se bave statistikom i pitala ih kako je to moguće, ali ni oni nisu imali objašnjenje šta je problem i kakav je to birački spisak.

RSE: Vesna Rakić Vodinelić i vi ste govorili o izbornoj listi NOPO (Nijedan od ponuđenih odgovora), koja nije ispunila zakonski minimum od 10.000 prikupljenih glasova da bude registrovana kao stranka, a ipak je bila registrovana?

Pešić: Da, pa videli ste šta je bilo. NOPO se pojavio još ranije kao nekakva lažna vlaška stranka. Oni su doneli samo 6.600 potpisa. Umesto da tu prijavu odbaci, Republička izborna komisija im je rekla da dopune listu, što je, dakle, nezakonito. Tada biva uložen prigovor jednog birača, o čemu je Vesna Rakić pisala, pa Upravni sud odlučuje da prijavu za registraciju te stranke treba odbaciti jer nije u skladu sa zakonom, ali i on sedi na dve stolice jer ne daje instrukcije RIK-u kako da postupi. Eto, tako se NOPO registrovao kao stranka, učestvovao na izborima i protivzakonito dobio jedan mandat.

Navela sam kao problem i broj glasova na Kosovu jer sam videla da na Kosovu ima 110.000 birača, a izašlo je samo 30.000. To je, razume se, vrlo čudno s obzirom da je na Kosovu uvek bila velika izlaznost. A naročito me je zabrinulo kad su rekli da glasovi neće biti brojani na Kosovu iz bezbednosnih razloga. Dakle, tih 15-20 minuta potrebnih da prebrojiš glasove je vrlo bezbednosno rizično, pa se glasovi šalju u Rašku i Vranje na brojanje, a nije bilo bezbednosno rizično glasati ceo dan?!

RSE: Kako je objašnjivo da se dogode neregularnosti, pa čak i navodne krađe, ako imate 50-60 ljudi na biračkom mestu koji posmatraju izbore, od CESID-a preko OEBS-a, do pripadnika svih stranaka koji su u biračkim odborima?

Pešić: Pa, CESID ništa nije radio.A OEBS izabere mesta na kojima će da bude. Nije on taj proces pratio baš tako pomno, da sedi od početka do kraja, da svuda glasove prebrojava. A CESID je počeo odmah sa svojim projekcijama izbornih rezultata, tako da nekoliko dana nismo imali nikakve druge preliminarne rezultate nego samo CESID-ove. Uostalom, ko je CESID? Pa, to je samo jedna nevladina organizacija.

Drugo, kad se neke male stranke, poput „Dveri“, koje meni i vama i mnogima drugima nisu simpatične, žale da je bilo promašaja, onda RIK sve ono što oni navedu, odbaci. Ali kada Čedomir Jovanović, koji nije prešao cenzus u Beogradu, traži da se na 16 biračkih mesta ponove izbori u glavnom gradu, onda RIK prihvati te primedbe po principu - naš član nije prošao, pa hajde da mu otvorimo mogućnost da dobije to malo glasova što mu fali.

Principijelno, dakle, ako postoje ozbiljne primedbe, mora da se zaustavi proces da se istraže sve te primedbe.

Moram pomenuti i to da su slobodni mediji jedan od glavnih uslova za fer i poštene izbore. Kod nas su mediji totalno zatvoreni, potpuno kontrolisani. Šanse nema da se povede bilo kakva ozbiljna rasprava o bilo kom problemu u našem društvu, a kamoli o aktuelnim izbornim neregularnostima.

RSE: Nikolićeva priča o 3.000 glasačkih listića koji su nadjeni u kontejneru – kako vam zvuči?

Pešić: Ne bih odbacila bilo šta jer slušajući koliko je demokratama stalo da pobede, spremna sam da verujem da su odlučni da izbore dobiju po svaku cenu. Ne mogu o Nikolićevim optužbama o tim glasovima ništa da tvrdim jer sama nemam dokaze, ali sudeći po onome što jesam proveravala, moram reći da stvari smrde. A kolika je veličina smradeža tih izbora, to ne mogu da procenim. Međutim, kao što rekoh, ništa me ne bi iznenadilo.

RSE: Zašto se pridaje toliki značaj predsedničkim izborima ako predsednik države po Ustavu nema jaka ovlašćenja? Zašto Slavica Đukić Dejanović, kao v.d. Predsednika Republike, po zavšetku parlamentarnih izbora Srpskoj naprednoj stranci, koja je osvojila najviše glasova, nije ponudila mandat da sastavi vladu? Tek ako bi to SNS odbila, odnosno, ako ne bi uspela da sastavi većinu, mandat bi se dao drugoj po broju glasova, dakle, Demokratskoj stranci. Tome upravo ovih dana prisustvujemo u Grčkoj, zar ne?

Pešić: Zato što mi imamo jednog diktatora koji se zove Boris Tadić. Slušala sam pre nekoliko dana raspravu na televiziji u kojoj je učestvovao Slobodan Homen i u kojoj je rekao, otprilike ovim rečima – mi čekamo, to je cilj nad ciljevima, da na ovim izborima pobedi Boris Tadić, a ako on ne bi pobedio, ne bi bilo ni Vlade. Pa, čekajte – hoćemo li da procenjujemo šta to znači? Ovde, dakle, imate nekoga ko je sve stavio pod svoju kontrolu.

RSE: A zašto ne bi bilo Vlade ako Tadić ne pobedi na predsedničkim izborima?

Pešić: E, pa zato što imate novog Miloševića, što imate nekoga ko je stavio sve pod svoju kontrolu. Čitava ta piramida vlasti je napravljena, a glavni „štrumf“, šef te piramide, jeste Boris Tadić. Kada se ta piramida sruši, ne zna se šta će da bude jer, kao što je iskustvo sa rušenjem Miloševića pokazalo, kada srušite centar moći, srušićete celokupnu vlast. Mi smo, dakle, posle 12 godina došli praktično na istu tačku da ponovo imamo vlast jednoga čoveka koji je stavio sve pod svoju kontrolu, a to je Boris Tadić. I zbog toga se čeka.

Zašto je on uopšte davao tu ostavku na mesto predsednika? Zašto nismo imali samo lokalne i parlamentarne izbore? Zato što je to glavni način uzurpacije svih drugih vlasti – i parlamentarne i izvršne - svi znamo da je premijer Cvetković bio obična marioneta, za sve se pitao Kabinet. Mi, dakle, nismo imali Vladu iako po Ustavu našu državu i politiku u državi vodi Vlada i predsednik Vlade, a ne Predsednik Republike. E sad, kada se poklopi to da predsednik države dobije većinu u Parlamentu, a istovremeno zadrži i stranačku predsedničku funkciju, onda on preko te funkcije predsednika stranke postavlja svoje ministre i premijera, pa tako uzurpira kompletnu vlast. Vrhunac svega toga je što je tom uzurpacijom uništio i pravosuđe. Ako uništite tri osnovne grane državne vlasti, plus sve kontrolne mehanizme, ako tužilaštvo radi na SMS, ako nema nezavisnog sudstva – a nema ga, bila sam u parlamentu i znam da su partije davale svoje sudije - onda je to totalna uzurpacija vlasti koju je izvršila grupa ljudi čiji je centar Boris Tadić i njegov kabinet, grupa ljudi koja vlada, ali koja je potpuno nekažnjiva.

Pošto je Tadić sa Dačićem već „bezecovao“ Vladu, pa sad čeka da bude i predsednik i da nastavi po starom, ja sam rekla da mi kao građani treba da tražimo od ta dva predsednička kandidata koji uđu u drugi krug izbora da onaj ko postane predsednik Republike mora trenutno dati ostavku na mesto predsednika stranke, da ne bi došlo do ove uzurpatorske situacije o kojoj sam upravo govorila.

RSE: Tadić nije kovertirao ostavku na funkciju šefa stranke.

Pešić: Nije. Kovertirao ju je Nikolić, koji očigledno neće imati Vladu, ali je dobro što je to uradio. Svaki predsednik mora jednom za svagda da izbaci mogućnost uzurpacije vlasti jer kada zadržiš tu funkciju predsednika stranke, ti u stvari dobiješ i Vladu. To se dogodilo u Srbiji i zato smo mi sada praktično, za ove četiri godine, srušili sve institucije i napravili smo jedan autoritarni sistem iz koga izborna demokratija, kao jedina tekovina 5. oktobra - da ćemo imati poštene i fer izbore - ne može da se održi. Ne može da se održi ako nema ovu institucionalnu podršku. Čija je to odgovornost? Pa, razume se, Borisa Tadića i poslednje Vlade.

Vlast drži i pendrek i kasu

RSE: Zašto EU koja prati i ocenjuje etape na putu Srbije u svoje redove u tom pogledu ne čini gotovo ništa?

Pešić: To EU ne interesuje jer ne živi ona nego mi živimo ovde. Ne kažem da je za EU to nevažno pitanje, ali to ne može niko drugi da reši, to moramo mi sami. Nema „doktora“ iz inostranstva koji će to da sredi.

RSE: Dakle, šta činiti? Imaćemo opet istu Vladu, s tim što je Dačić sada mnogo jači, i, po svojoj prilici, Tadića opet za predsednika.

Pešić: Problem je što sada nemamo kontratežu autoritarnim tendencijama. Pa i destrukciji koja se desila u kriminalizovanoj privatizaciji nema otpora. Mi smo 90-tih godina bili potpuno mobilisani, mi kao mala stranka, zajedno sa drugim partijama, u borbi protiv jednog autoritarnog, ratnog i zločinačkog režima, ali danas više nemamo kontratežu. To smatram najvećim problemom.

Oni su napravili jedan politički kartel – jedan za sve, svi za jednog - to su provladine stranke koje su već bile na vlasti. A i ovi izbori – bili falš ili ne - pokazuju da u Srbiji nikada vlast ne može da se smeni, isto kao što je bilo za vreme Miloševića. Naši birači su u takvoj situaciji da uvek glasaju za provladine stranke, za vlast. Zato što drži pendrek i kasu.

U ovoj situaciji, nakon propalih privatizacija, gde se služba može naći samo kod države i nigde drugde - jer je privatni sektor potpuno propao - svi su se udenuli u razne sektore vlade i u javni sektor. Kod nas je i centralna i lokalna birokratija jezivo porasla i jasno je da je jedina fabrika koja danas u Srbiji radi državna administracija. Znate li koliko ljudi zavisi samo od države, a naročito od stožerne partije, od Demokratske stranke? I, razume se, u njihovom interesu je da na vlast ne dođe neko drugi, pa zato glasaju za vlast – jer tu je, jelte, kasa. Neće da dozvole da izgube posao ako sutra neko drugi dođe na vlast.

Dakle, logika i tog ogromnog segmenta stanovništva i svih malih satelita vladajuće stranke je sledeća: mi ćemo svi da radimo za DS, ali ćemo svi da pričamo tekst koji će da izgleda kao da smo mi neke nezavisne stranke. Onda će oni koji vole LDP, nezavisno Kosovo, toj partiji davati glasove, a ona će posle te glasove presipati Demokratama. Dačić će, ne znam, da priča „jasno i odlučno“, „ne damo Kosovo“, „isteraćemo MMF", staru Miloševićevu priču, mešaće tako karte da dobije glasove ali će sutradan odmah te glasove predati Borisu Tadiću.

RFE: Zašto je Tadić skratio predsednički mandat, šta mu je bila motivacija?

Pešić: Moja je hipoteza da je lažna pretpostavka da je on to uradio da bi svojom popularnošću povukao svoju stranku jer se ne vidi da on mnogo bolje stoji od te stranke, istraživanja to nisu ničim potvrđivala. Moja je hipoteza da je on hteo da se prilepi za parlamentarne izbore zato što je hteo da ima ucenjivački kapital pri sastavljanju Vlade. Po principu: Ako hoćeš da uđeš u Vladu, onda ćeš svoje birače da pozoveš da u drugom krugu glasaju za mene. On se, dakle, za skraćivanje svog mandata, čime je prekršio Ustav, nije odlučio zbog tobožnjih ušteda, kako je govorio. Da je ostao predsednik do kraja mandata, pa u predsedničku izbornu kampanju ušao tek u decembru, onda bi ostao sam. Vlada bi, dakle, već bila formirana i on bi vrlo teško mogao da dobije sve te kandidate – Dačića i druge - koje sada na ovaj način ucenjuje - ako hoćeš u Vladu moraš da mi daš glas na predsedničkim izborima. Dakle, vrlo bi mala bila verovatnoća da bi on u toj situaciji gde nema ucene mogao da prođe.

RFE: Zašto nije otvoreno pitanje trećeg predsedničkog mandata?

Pešić: Kao što sam rekla, kod nas ne može više da se otvori nijedno ozbiljno pitanje, pa tako nije otvoreno ni to. Smatram da je treći mandat potpuno nelegalan, a o legitimnosti da i ne govorim. Uprkos tome što u Ustavnom zakonu piše da se ne računa njegov prvi mandat, nego da on počinje tek posle Ustava koji je donesen 2006. godine, postavlja se pitanje na koje niko ne odgovara: da li vi zakonom možete da rušite ustavni princip? Naravno da ne možete jer je ustav iznad zakona. Zapravo, sve je jasno jer se iz člana 18 vidi da je to bila nagodba napravljena između Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, to, dakle, da je ovaj sebi izdejstvovao nagodbu unesenu u Ustavni zakon. To je, naravno, potpuno nelegitimno jer nema nijedne države gde su moguća tri predsednička mandata. Uprkos svemu tome, niti je neko ozbiljno otvorio to pitanje, niti je neko sprečio treći mandat. To niko i ne sme da pita, isto kao što ne sme da pita za bilo šta drugo. A ako se neko i usudi da pita – odgovor ne dobija jer je vlast tako arogantna da, šta god vi pitali, ne smatra za potrebno da odgovori.

RSE: Vi ste, kao personifikacija građanske Srbije, mnoge iznenadili time što ste pozvali da se u drugom krugu predsedničkih izbora glasa za Nikolića? Zašto ste to predložili?

Pešić: Ja to upravo kao građanka predlažem jer hoću da sprečim da se nastavi ovakva vlast, da sprečim slepljivanje te predsedničke funkcije sa partijskom funkcijom i sa Vladom jer se tako nastavilja ova uzurpacija i urušavanje sistema, što nikako ne ide na dobro. Smatrala sam da ništa ne smeta da ta „engleska kraljica“ bude Toma Nikolić, odnosno, da bi bilo pogubno da dozvolimo tu kombinaciju koja se pokazala izuzetno rušilačkom i destruktivnom. A što se tiče vlade koju bi vodila DS – ona bi i inače imala najveća ovlašćenja. Dakle, ta stranka je, uz pomoć SPS, već uzela vladu. Pa, zašto bi onda i predsednik morao da bude iz te stranke, odnosno, iz te vlade?

Drugo, ako znamo da je u autoritarnim sistemima sva vlast koncentrisana u glavnom „štrumfu“, a to je sada Boris Tadić, mi bismo onda ovakvim izborom izdejstvovali nekakvu promenu, zato što ako on ne bi bio izabran za predsednika, verovatno ne bi ostao ni predsednik DS-a. Logično je da bi ta stranka morala da se preispita i da izabere novog predsednika. Dakle, mi preko toga pokušavamo i otvaramo neke nove dinamične procese - da nekog smenimo u tim strankama i da nešto, konačno, počne da se odvija.

RSE: Građanska Srbija nema, međutim, razumevanja za to. Većina ima stav – gadi mi se takva opozicija, bolje birati manje zlo.

Pešić: Izložila sam jednu logiku za koju mislim da je u redu. Zovem to strateškim glasanjem – da glasaš zbog određenih razloga koje sam opisala. A povodom stava „gadi mi se takva opozicija“, moram reći da je činjenica da mi u Srbiji nemamo novu opoziciju. To je trebalo da bude LDP, ta stranka je trebalo da bude korektiv vlasti. Ja sam u njenim redovima bila i mi jesmo bili kritičari DS, ali nismo nastavili da budemo ta alternativa, nego smo se utopili u tu stranku, pa je LDP praktično postala vodonoša, svita DS-a. Zato su mnogi njeni glasači i bili razočarani. Nažalost, mi nemamo nijednu modernu stranku iz novog doba koja bi bila opozicija vlastima, tako da nam je ostala samo stara opozicija i to ljude zbunjuje: kako sad da glasam za staru opoziciju? LDP je, dakle, odjednom prešao na stranu vlasti i postao prorežimska stranka i sad smo ostali – s kim? Samo sa starom opozicijom.

Pa, nije moja greška u tome što nismo uspeli da formiramo tu kontratežu. Da se razumemo, i Demokratska stranka, i bilo koja druga, ako nema kritike, ako nema opozicije, vrlo lako će da preraste u tu autoritarnu vlast. Pa, nije Srbija zemlja koja već vekovima ima razvijen parlament, sudstvo i druge institucije. Naprotiv, mi smo bili na početku izgradnje tih institucija jer smo pre toga tek bili izašli iz ruševina. Rekla bih čak da smo rušenjem Miloševića odradili tek lakši deo posla jer i posle svrgavanja njegove vlasti ostali su njegovi ljudi, neotvoreni dosijei, nereformisane tajne službe itd. I šta se onda desilo? Za 10 godina vratili smo istu piramidu vlasti, samo nije više glavni „štrumf“ Milošević, nego Boris Tadić. Znači, mi se lako vratimo na autoritarni sistem i zato je važno da stalno negujemo kritičku opoziciju svakom režimu.

Politički kartel

RSE: Bilo je na ovim izborima 4,3 posto belih listića, duplo više nego do sada. Prepoznajete li u tome bar začetak nečega što bi mogla postati za 4 godine ta neka moderna opozicija nastala prilično spontanim putem? Kuda će stvari voditi?

Pešić: Ne mogu o tome da vam kažem ništa jer to glasanje za beli glas je toliko razljutilo režim da oni opet navode kako smo mi krivi što Čedomir Jovanović nije prošao nego je prošao beli listić i stalno pokušavaju da u nama za to pronađu krivce. Bio je veliki napad na takvu vrstu glasanja, pri čemu mi nije jasno zašto se neko uopšte meša u način kako ću ja da glasam. To je smešno, pogotovo kada sam videla i tu činjenicu, koju naši građani treba da znaju, da je Marie Lepen posle završenog prvog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, rekla da će u drugom krugu ubaciti beli list. U Francuskoj postoji beli list. Što je sada to nekog ovde strašno uznemirilo kada u svetu odavno postoji takva mogućnost?

Ali, ja zapravo znam zašto ih je uznemirilo. Zato što je reč o političkom kartelu. Čak iako beli list ne šteti najviše DS-u, nego šteti LDP-u ili URS-u ili SPS-u, pošto su oni svi u tom tajnom savezu, onda su protiv toga da bude oštećen bilo ko od njih.

Glavna motivacija „belog glasanja“, međutim, nije bilo to da se šteti ovome ili onome, pošto to kako će štetiti i nije moglo da se izračuna, nego je to bio način da se poruči da nema nove kritičke opozicije koja bi bila kontrateža negativnim tendencijama i da će zato što nema više alternative kao kritičke opozicije, oni izaći na izbore, ali će protestno poslati poruku da su nam šanse u ovom trenutku potpuno zatvorene. Čak i da nije bio povećan broj belih listića, mislim da je važna ta poruka o nezadovoljstvu zbog situacije u kojoj se nalazimo.

E, sad vi pitate da li će iz toga nešto da proizađe. Pravo da vam kažem – pojma nemam. Možda se napravi neka organizacija koja će da vrši pritisak na vlast da se unapred pokušaju dogovoriti određene promene političkog sistema. Pri tome, nije reč samo o izborima, nego o tome da li možemo da sednemo i da se dogovorimo kako da napravimo jedan mnogo efikasniji sistem koji može da funkcioniše, a da tek onda vidimo, ko hoće da se kandiduje. Da, dakle, ako neko uđe u vlast to ima nekakvog smisla, da zna da može nešto da uradi, da ta vlast nije prazna priča gde će svi da izdele plen, a onda da puste svoju mafiju iz stranke da upravlja dok celo društvo propada. Dakle, moramo to u korenu da izmenimo i da vidimo kako da ih učinimo smislenim, kako da učinimo da funkcionišu u našem javnom interesu. Sve to treba da se stavi pod lupu i da se organizuju građani, da probaju da utiču da se ovakav korumpirani partokratski sistem u osnovi promeni.

Ovo što smo do sada imali i imamo svodi se na to da veća stranka sa malima napravi vladu i onda u tom kabinetu više ni oko čega ne mogu da se dogovore. Ono što je u interesu velikoj partiji, nije u interesu manjim strankama, pa je onda one ucenjuju. Od promena nema ništa – dakle, sa formiranjem vlade sve se i završava.

RSE: Vrlo dobro ste poznavali Zorana Đinđića, i dok ste bili disidenti, i u opoziciji, i kasnije u DOS-u. Kada bi on sada pogledao ovo što se događa u Srbiji, i šefa svoje stranke, da li bi to prepoznao kao svoju DS?

Pešić: Apsolutno ne. Da on nije bio ubijen, uopšte ne bi bio ovakav tok događaja. Ako bi, pak, i bio, ako se on na sledećim izborima ne bi održao na vlasti – što je bilo vrlo moguće, ako bi, dakle, pobedile ove retrogradne snage restauracije, što je Koštunica od prvog dana zagovarao jer nije hteo da se tu išta suštinski, a pogotovu ideološki, promeni u pogledu tog srpskog nacionalnog interesa – mi bismo onda u Đinđiću imali predvodnika prave opozicije. I ranije kada je bilo ubistvo Gavrilovića i strašni pritisci, kad se dogodila pobuna Crvenih beretki, ja sam mu govorila - čoveče, pusti mu celu tu vlast, hajdemo u opoziciju da sledeći put da pobedimo na čisto, da znamo na čemu smo. Ne vredi više da se boriš. I na kraju je tako izgubio i život. Dakle, da je ostao živ, mi bismo nastavili svi zajedno i postali prava opozicija. Đinđić bi nastavio tu borbu. Verujem da bismo mi bili uspešni u toj borbi, da to ne bi išlo tokom kojim je išlo.

Umesto toga, nakon Đinđića, oni su probrali po toj DS, pronašli neke ljude koji nemaju kapacitet. Znate kako to ovde ide: što si pametniji, ugledniji i čvršći, to imaš manje šanse. Dakle, ako ne bi uspeo u tome, on ne bi živeo u Srbiji. On je imao mnogo ponuda. Bio je veoma dobar filozof. U mojoj knjizi sam obradila poslednji deo filozofije Zorana Đinđića, pre nego što je postao političar i opisala sam na čemu se njegova poslednja filozofska faza zasnivala. On je i onda imao velike ponude. Primera radi, pre početka pluralističkog sistema u Srbiji on je odbio ugovor na pet godina u Institutu za humanističke nauke u Beču, gde bi se bavio Huserlovom fenomenološkom filozofijom. On je to odbio kako bi došao i bavio se politikom u Srbiji. On ne bi ni živeo ovde, ako bi video da ne možemo da uradimo ništa.

Dakle, svakako bi pokušao da posle Koštunice krene u borbu, da uspostavi novu politiku i novu Srbiju. Ne bi se zadovoljio ovim - da srušimo Miloševića i vrh, a onda podmetnemo još većeg nacionalistu, glasamo za njega, a sve ostalo ostane isto, pa posle 12 godina ustanovimo da smo uzgojili novog diktatora.

Đinđić nije bio moćnik. On nije to želeo. On je bio, ipak, filozof. On je razumeo da nikad društvo ne može da dobije rat, ako vlast reši da vodi rat protiv društva. Razmeo je da ti kao vlast moraš da želiš da bude drugačije i da ako kao vlast to ne želiš, drugačije neće ni biti.

RSE: Da li je Tadić moćnik?

Pešić: A, pa da, pa, već smo završili taj deo priče.

RSE: Jeste li u početnoj fazi mogli da prepoznate tu njegovu želju za vlašću?

Pešić: Ne. Ja mislim da se on tu našao nekom igrom slučajnosti, da on nema mnogo sposobnosti. Evo ja ću vam odmah i reći zašto vidim da nema mnogo sposobnosti. On ima jednu hedonističku crtu. On voli da uživa kao predsednik, da se šeta okolo itd. Ali, da on stvarno hoće da se bavi politikom, što nije premijer onda? Brani li mu to neko? Pa, evo, sad je već mogao biti premijer. Zašto se kandidovao za predsednika? Ako bi sada čak i izgubio predsedničke izbore, on još uvek može da bude premijer A zašto neće da bude premijer? Pa, zato što tu treba da se radi. A on to neće, već hoće da bude predsednik i neodgovorno da se meša u ono u šta ne sme da se meša. To pokazuje da on nije ta ličnost koja stvarno hoće da zasuče rukave. On je mogao da ide na parlamentarne izbore i da se prebaci sa predsedničke funkcije na premijersku. Nije to uradio jer nije lud. Znate li vi šta znači biti premijer?! To znači da si „u rudniku“, a on neće da bude u rudniku. On hoće da se meša gde hoće i da za to nikome ne odgovara, da subverzivno deluje i minira institucije, da ih dovede dotle da više gotovo i ne postoje, da radi šta hoće i da nije odgovoran ni za šta.