Stošić: U Srbiji se nakon izbora ništa neće promeniti

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Aleksandar Stošić, beogradski novinar, danas s irskom adresom.

Subota 5. maj
Sedam je izjutra i sunce se promalja kroz zastore dok Viktor, naš jednogodišnji sin, odavno već nešto guguće i priča za sebe dok mi pokušavamo da ukrademo još koji sekund jutra u postelji. Ideja konačno propada onog trenutka kada Filip, šest godina stariji sin izvodi nešto što me je podsetilo na stage diving– skok iz jednog koraka u naš krevet, ne vodeći pritom računa ni o čemu, a ponajmanje o našim unutrašnjim organima. To je, međutim, već jutarnja rutina, na koju smo roditeljski bespogovorno odavno pristali.
Irska je najlepša zemlja na svetu kada je sunčan dan! Iza ove rečenice ostaću do kraja svog života. To mi je prvo rekao sedam – osam godina ranije moj tadašnji uredink u listu Danas, pokojni Milovan Jauković. Miško, kako smo ga zvali, bio je simbol modernog čoveka, obrazovanog, elokventnog, sa manimrima gospodina i pomalo Don Žuana. Imao je šarma i stila i znao je uvek da kaže pravu stvar. Kada sam mu, dok smo sedeli u beogradskoj kafani Lovac, obznanio da odlazimo u Irsku, sećam se da je bio zagledan u pod, pušio je cigaretu i samo rekao da nikada u životu nije video tako zelenu boju kakvu je video u Irskoj. “Predivna je kada je sunčan dan”, rekao mi je tada.

Gledam kroz prozor spavaće sobe i uživam u pogledu; u tom spektru suncem osunčnih boja; zelenih proplanaka, jarko žutih cvetnih polja, plavog sunca prošaranog belim oblacima. Sunce pušta svoj odraz po mirnom Atlantiku. To je tek prizor koji ostaje zauvek u sećanju.

Filipa smo ostavili da uradi svoj fudbalski trening, a mi smo se spustili do plaže i seli u lokalni i veoma populrni kafić – T Bay. S prvog sprata kafića prostire se pogled ka Atlantiku. Plaža, duga, široka i peščana, podseća na one u Tunisu s tim da je temperature vazduha ya dvadesetak stepeni niža. Gledamo ljude kako surfuju.
Predveče krećem sa suprugom put Limericka, grada na zapadnoj obali inače grada donaćina Munster Rugby Cluba, jednog od najvećih irskih i svetskih klubova, koji je pre nekoliko godina bio prvak Evrope. Odlazaimo na naš prvi ragbi meč u životu, naoružani entuzijazmom i sa vrlo malo znanja šta nas čeka i kako će sve to da izgleda.
Protivnik je Ulster, tim koji se ove godine plasirao u finale takmičenja koji je ekvivalent Ligi šampiona u fudbalu, dakle gledamo može se reći ragbi spetakl. Stadiom, Thomond park, relativno je nov, izuzetno lep i podseća na splitski Poljud. Prodavci prodaju navijačke rekvizite i atmosfera je slična atmosferi pred početak fudbalske utakmice kod nas, s tim da nema dranja niti urlanja. Na stadionu nas dočekuje novo iznenađenje – na stotine dece, od beba do desetogodišnjaka muva se po trbinama sa svojim roditeljima. Svi su prijatni, neformalno se razgovara, deca se malo dosađuju, malo igraju igrice i svi su obučeni u dresove Munstera. Agresije ni u tragovima. Veče završavamo u pabu uz po koju pintu Guinesa i živu muziku.

Nedelja 6. maj
Još jedan sunčan dan me budi. To nas oduševljava, tim pre što smo u Bank Holiday’u ili prevedeno na naš jezik “poduženom vikendu” ili, pak, “neradnom ponedeljku” - kako ko voli. A koliko u četvrtak uveče bili smo unezvereni kada je Met Eiran, državna meteorološka agencija najavila mračan i kišan vikend sa temperaturom ispod 10 C. Divno je što nije tako, zaključujemo. Viktora polako prolaze ovčije boginje, koje je pokupio ko zna gde, a to znači i kvalitetnije spavanje za rodtielje. Doručkujemo “Irish Breakfast” – kobasice, slaninu, jaje na oko i crni čaj. Irish pudding (nesto kao krvavica) obično zaobilazimo u tim jutarnjim ritaulima iako je to neizostavni deo svakog restoranskog menija za doručak.

Prelistavam Irish Times. Pažnju mi zaokuplja vest da je bivša predsednica Irske Mary McCaleese vratila u državni budžet 500.000 eura, od novca koji je bio namenjen reprezentaciji. Predsednica, naime, nije se razbacivala novcem, nije ludovala na prijemima i putovanjima i ono što joj ostalo na računu posle završetka mandata, pristojno je vratila.

Danas su u Srbiji predsednički, parlamentarni i lokalni izbori. Ima li je jednog ovako poštenog “Tamo daleko”, dole u onoj zemlji na “brdovitom Balkanu”, pitam se u sebi, ne želeći da kvarim divno irsko sunčano jutro.

Vikendi u Irskoj služe da se roditelji konačno posvete deci malo više nego obično, da ih obraduju nekakvim sadržajem koji nije svakodnevica. Filipu danas dolaze trojica drugara iz škole, Darragh, James i Liam, pošto ih je moj stariji sin pozvao, sve sa uredno ispisanim pozivnicama, na “picnic party”. To bi trebalo da izgleda tako što ću morati da razapnem mali šator za plažu u sred dvorišta i da izbacim sve igračke iz šupe koje imam. Mama, će za to vreme da napravi “chicken nuggets and chips” najomiljeniju dečju junk food bez koje ne može da prodje ni jedan irski party.

Popodne smo opet u pubu i gledamo Machester City – Newcastle. Irci, ma koliko ne podnosili Engleze, obožavaju njihov fudbal. Pub je pun ljudi obučenih u nebesko plave dresove. O Guinessu i viskiju mislim da ne treba da trošim reči.

Kako se približava noć sve smo nervozniji i sa strepnjom iščekujem vesti da su se u Srbiju vratile devedesete. Uključujemo se na RTS-ov streaming i slušamo Dačićev govor. Deluje poput izebezumljenog debeljuškastog tinejdžera, koji se, eto, najzad osvetio svojim drugarima iz kraja pošto su godinama zadirkivali. Eto, tako mi je izgledalo kada je prvi čovek policije rekao da je sada “došla maca na vratanca”. A onda je usledio hladan tuš i povratak u tužnu srpsku realnost:”Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se vrlo dobro zna ko će biti premijer”, rekao je nekadašnji glasnogovornik Slobodana Miloševića i čovek koji će u današnjoj kvazi modernoj Srbiji ostati upamćen po sramotnom gafu o Kalemgdanu - planini, posle kojeg bi se svaki normalan političar postideo, ali ne i on.

Ponedeljak 7. maj
Ovo je jedan od onih dana koji želite što pre da zaboravite. Ovo je dan koji vas podseti zašto ste pre četiri godine stavili u tri kofera manje-više sve vredno što ste imali i zaputili se sa trogodišnjim detetom u nepoznato.
Ne zanima me ko će vladati Srbijom, ionako se ništa neće promeniti; niti će se podići rast proizvodnje, niti će doći do pada indeksa korupcije, niti će biti manje kriminala podjednako i uličnog i državnog, niti će se rešiti pitanje Kosova, niti ćemo galopom krenuti ka Evropskoj uniji. Srbija prosto danas nema političku elitu koja bi bila u stanju da učini ono što je post-Mečijarova Slovačka uradila i koracima od sedam milja stigla osatak Višegradske grupe i zajedno sa Mađarskom, Češkom i Poljskom ušla u EU. Srbija danas nema nikoga ko bi mogao da nas u naredne četiri godine isporuči briselskoj administraciji. I zato me baš briga za novu srpsku administraciju.

Međutim, poražavajući su rezultati, jer kada stavite sve te procente u jednu cifru, dobijete horror-podatak da je gotovo 57 odsto srpske glasačke mašinerije i dalje naštelovano na rat, na miris krvi, na mržnju prema bivšoj SFRJ braći. Kako drukčije razumeti glasove za SNS. SPS, DSS, SRS ili Dveri, a oni u konačnom zboru daju više od 50 odsto.

Poražavajuća je i činjenica da se i takozvana moderna Srbija podelila i da se svađa, vređa i omalovažava baš kao da su izdanci najprimitivijeg dela našeg društva. Tužna je istina kada vidite sve te intelektualce, kako ismejavaju jedni druge oko pitanja belih glasova. Strašno je teško prihvatiti činjenicu da ljudi od kojih ste možda očekivali jedan nivo u ponašanju, debatovanju, argumentovanju, zapravo koristi palanačke metode i principe. Tužno je videti tu narcisoidnu zaslepljenost svojih istomišljenika, naravno ne svih. Jako je teško prihvatiti da su intelektualni kapaciteti našeg liberalno-građanskog kruga ipak limitirani palanačkim pedigreom.

Frustracije lečim surfovanjem. Navlačim odelo za surfing i odlazim u ledeni okean u potragu za talasima. Dva sata kasnije od umora nisam u stanju da izgovorim ni svoje ime.

Utorak 8. maj
Danas je poslednji dan jednogodišnjeg kursa novinarstva, naravno na engleskom jeziku. Otkad sam se doselio u Irsku imao sam samo jedan strah. Strahovao sam koliko sam “pismen” za pisanje na engleskom jeziku i mogu li uopšte raditi posao koiji volim i ovde, u zemlji u kojoj je glavni jezik engleski. Nisam znao gde su granice znanja za ovdašnje novinarstvo, a znao sam da bih bez unapeđivanja i dodatnog obrazovanja mogao jedino da potražim neko novo zanimanje.

Kurs koji sam upisao prošle godine na lokalnom koledžu bio je zaista sjajan. Upoznao sam mnogo irskih novinara, ostvario kontakte, napravio kvalitetan portfolio a svakodnevno pisanje dalo mi je samopouzdanje da mogu da uđem u taj čarobni svet engleskog novinrstva.

Već je podne i otišli smo u pub, a gde bismo drugo, da proslavimo kraj. Irci su narod koji voli da otvori diskusiju, da postavi pitanje i konačno da saslušaju. Vole da vam priđu i da pitaju odakle ste, kao vam se sviđa njihova zemlja, i slična pitanja kojima se razbija početna neprijatnost u vazduhu kad je puno ljudi na jednom mestu. To volim i to mi prija.
Sa prijateljima Albankom s Kosova, Poljakom i dvojicom Iraca prepričavamo izbore u Evropi, preko Srbije, Francuke i Grčke. Razmenjujemo politička gledišta, poredimo jedne narode s drugim, dajemo primere i iskustva. Edona, moja kovoska prijateljica se žali da avionska karta do Prištine košta i preko 500 evra. Pitam je da li bi joj bio strah da ide preko Beograda, gde je karta neuporedivo jeftinija. Ona nervozno i mladalački buntovno kaže da je ne bi bio strah, ali brzo menja temu. Ja vidim da se ne bi usudila. Rane su jos sveže.

Sreda 9. maj
Hladno je i kišno, a ja sam loše obučen. Postoji ona saksonska umotvorina da ne postoji loše vreme već loša odeća i obuća. Planiram put za Beograd za jun, šaljem takozvane poslovne mailove raznim državnim službama i zauzvrat dobijam samo čekanje. Čemu li im služe E-mailovi pitam se. Kakva je to zemlje kada ljudi koji su zaposleni na najvažnijim državnim institucijama poput Univerziteta nisu u stanju da vam odgovore na jedno prosto i kratko pitanje? Recimo, pišem pismo čoveku koji je simbol etike i morala u Srbiji i takav čovek, nije u stanju odgovori već danima. Nije važno njegovo ime za ovu priču već princip neodgovornosti koji je nešto što najbolje uspeva u Srbiji. Navikao sam se na red i naviklo me je irsko društvo da na postavljeno pitanje dobijem ekspresan odgovor.

Popodne vodim sina u SpecSavers po nove naočare. Prethodne je, naravno, polomio. Vozimo se kolima i slušamo “I am a Lonely Boy” od The Black Keys. Filip zna ceo tekst. Zatim mi traži da mu pustim Jedward!? To su ona dva brata blizanca, John i Edward koji su predstavljali Irsku na prošlogodišnjoj pesmi Evrovizije. Oni su idoli genercija od 7 do 10 godina starosti iako bolje da ne komentarišem šta mislim o njima. Na sreću, nemam u kolima te smešne dečake.

Filip počinje da priča na engleskom o tome šta mu se desilo u školi. Priča brzo i nepovezano, misli mu skaču sa jedne teme na drugu, uzbuđen je i pravi se važan što tako dugo priča i što ga ja slušam i postavljam potpitanja. I posle sedam godina, osećam uzbuđenje činjenicom kako ovo dete raste, kako se razvija i kako postaje jedinka s svojim osobinama, sa određenim karakterom i sposobnostima. Za mene je to i dalje fascinantno i verovatno će uvek biti.

Četvrtak, 10. maj
Sinoć mi je supruga prepričala kako starijeg sina nije našla u školskom dvorištu i kako nastavnici nisu znali gde je on. Filip je, naime, sam krenuo put kuće misleći da je mama tu negde, na pola puta, pa će se sresti. Zato ovo jutro uz doručak počinjemo pričom o maloj devojčici Madeline McCann koja je nestala kada je Filip imao otprilike dve godine. Pričali smo mu o opasnostima te sulude dečačke avanture i ukazivali na to da je vrlo lako mogao neko da ga kidnapuje. Rasplakao se i obećao da više neće to da radi. Kasnije u školi tražim razgovor sa učiteljicom koja odbacuje krivicu sa sebe, ostavljajući me u šoku. Zarad zaštite sopstvenog deteta ne ulazim u raspravu o očiglednoj - njenoj - (ne)odgovornosti već je pozdravljam i krećem prema kancelariji direktora škole. Tu već nailazim na razumevanje svog stava da Filip to nije smeo da uradi ali da je odgovornost na nastavnom osoblju da čuvaju moje dete dok ne dođemo po njega.

Ova priča je bitna jer želim da ukažem svim mladim roditeljima (koji verovatno to već znaju) na značaj odgajanja dece. Nekad pomislimo da nas ta mala stvorenja sve razumeju i često od njih očekujemo i previše, nekad smo i sebični u zadovoljenjima sopstvenih potreba koje idu na uštrb njih, ali na kraju priče oni su ti kojima je potrebna pažnja i roditeljska nega i ljubav.

Drugo, ovo je poučna priča kako ne treba dozvoliti nikome da te pravi ludim i da na nepravdu uvek treba odreagovati na određeni način. Konačno, neizmerno sam zahvalan irskom društvu što me je naučilo da ovakve neprijatne situacije rešavam na civilizovan način, bez dranja i svađanja.

Petak, 11. maj
U Irskoj dominira samo jedna tema u medijima – referendum o novoj fiskalnoj politici u zemljama evro zone. Jutros nam je poštom stigla brošura o značaju i sadržaju tok dokumenta koji treba da se ratifikuje na referendum koji će bit održan 31. maja.
I tu dolazite do onog što se zove birokratska glupost. Naime, broušura je osmiljena kao jedan priručnik koji će vam pomoći da shvatite šta zapravo treba da izglasate. Međutim, način na kojem je napisano ukazuje da je to samo još jedan aljkavo odrađen posao. Rečenice su dugačke i nejasne, pisane teško shvatljivim birokratskim rečnikom, preduge i prosto čoveku nije jasno kako neko ovo može nazvati priručnikom. U neku ruku, taj podatak simbolizuje aktuelni tenutak u kojem se nalazi Irska, zemlja koja se od keltskog tigra pretvara u staru olinjalu mačku bez znanja i plana kako izaći iz krize.

O istoj temi diskutovaće kasnije do ranih jutarnji časova grupa od petnaestak izuzetno zanimljivih ljudi, mahom građevinskih inžinjera, u restoranu francuske kuhinje L’atmoshpere u Waterfordu u kojem smo se našli supruga i ja. Kulminacija cele večeri desiće se, naravno, u pubu Munster uz nazdravljanje i kucanje pintama čuvenog crnog irskog piva.