Moć Radikala u Srbiji

Omer Karabeg: Kako se desilo da Srpska radikalna stranka, koja je bila jedan od stubova Miloševićevog režima i koja je nakon njegovog pada oktobra 2000. godine bila maltene pred zabranom, postane najjača partija u Srbiji?

Čedomir Čupić: Uzroke treba tražiti u siromaštvu, osećanju ugroženosti i sve većem broju gubitnika zbog neispunjenih obećanja koja je Demokatska opozicija Srbije dala nakon pada Miloševića. Pokazalo se isto tako da veliki broj ljudi još uvijek živi u prošlosti, da su zarobljenici prošlosti.

Jovan Komšić: Mislim da je reč o izneverenim očekivanjima. Ljudi su nakon 5. oktobra 2000. godine očekivali brzi ekonomski oporavak, bolji život i više pravde. Suočili su se, međutim, sa opozicionom elitom koja se nije držala obećanja koja je dala 2000. godine. Ta romansa građana sa slobodom, što bi rekao jedan filozof, brzo je prešla u manir vladavine u kome se elita ponašala po principu - prvo da nama bude mnogo bolje, a posle može i narodu da bude malo bolje. Suočivši se sa tom logikom nove garniture vlasti građani su se, nažalost, vratili činilo se zauvek pokopanoj nacionalpatriotskoj politici Socijalističke partije Srbije i Radikala. Tu su koreni povratka Radikala na velika vrata na političku scenu Srbije.

Omer Karabeg: Ko je Radikalima dao šansu da se na velika vrata vrate na političku scenu?

Jovan Komšić: Ja ću sad pomenuti možda jednu jeretičku ideju, ali ona u teoriji nije nepoznata - demokratija, politička utakmica za vlast, tiranija broja, mogućnosti sklapanja koalicionih sporazuma, stvarnih i potencijalnih, da bi se sačuvala ili osvojila vlast, uz, naravno, podelu odgovarajućih pozicija. U tom kontekstu je Demokratska stranka Srbije pemijera Koštunice maestralno igrala igru medijatora između nacionalističke i demokratske priče. U nastojanju da ostane na vlasti, ona je, što konkretno što potencijalno, nudila koalicije Radikalima, a prvi put je to učinila u Novom Sadu pre četiri godine. Radikali ne bi osvojili vlast u Novom Sadu da im Demokratska stranka Srbije nije priskočila u pomoć i to im omogućila.

Čedomir Čupić: Pitanje je šta bi bilo uopšte sa Srpskom radikalnom strankom da je nakon pada Miloševićevog režima izvršena lustracija, ne lustracija u smislu nekog revolucionarnog čina, nego lustracija po kriterijumu da svako odgovara za štetu koju je počinio. Međutim, mnogi od onih koji su napravili velike štete su preživeli. Preživeli su iz raznoraznih razloga, a najviše zbog lakomosti ljudi iz Demokratske opozicije Srbije koji su, kad su došli na vlast, počeli da se razmeću i traže šansu za ličnim bogaćenjem. Pavda nije namirena, a kad je tako ljudi koji su na ivici bede i siromaštva nasedaju lakim rešenjima koja nude Radikali. Kada govori o standardu, vlast u Srbiji se olako razbacuje ciframa, pa kaže da je prosek zarada 400 evra na šta se zapanje ljudi koji primaju ispod 100 evra plate, a takvih je veoma mnogo. Pre nekoliko godina Bogoljub Karić je javno govorio da ima 200.000 evra mesečna primanja, ja sam tada imao oko 400 i kad mi to podelimo dođe da u proseku svaki ima po 100.200 mesečno. Kad su u pitanju siromaštvo i teški egzistencijalni problemi upotreba statistike je vrlo opasna i čak uvredljiva.

Omer Karabeg: Ali, uzmimo Vojvodinu, gde vi živite gospodine Komšiću, ne bi se moglo reći da ljudi u Vojvodini baš tako loše žive kao u nekim drugim, siromašnijim delovima Srbije, pa ipak je Vojvodina jedno od veoma jakih uporišta Radikala. Kako se desilo da ona nekadašnja multietnička Vojvodina postane njihovo uporište.

Jovan Komšić: Vojvodina je školski primer socijalnih, ideoloških i političkih rascepa. U Vojvodini, s jedne strane imamo veoma izražen proevropski sindrom, a s druge strane veoma značajnu populaciju izbeglica iz Hrvatske i Bosne. Oni su iskorenjeni iz svojih bivših krajeva, svojih bivših zavičaja, socijalno su nezbrinuti i lako postaju plen socijalnih i nacionalnih demagoga. A što se tiče mulietničnosti Vojvodine, ona nacionalnim demagozima, koji propagiraju nemogućnost zajedničkog života, deluje kao neka vrsta akcidenta, pa nešto, što bi u normalnoj situaciji trebalo da bude prednost, u Vojvodini postaje problem. Vojvodina je, rekao bih, opitno polje odbrane demokratije u Srbiji. Ukoliko se u njoj ne odbrani normalan život i ljudska prava, onda ni Vojvodina ni Srbija nemaju šanse.

Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu

Čedomir Čupić: Veliki problem Vojvodine je što ogroman broj stanovnika živi na selu. To su ogromna sela sa velikim brojem stanovnika koja su sada potpuno ekonomski opustošena i upropašćena. Mesto odakle ja potičem nekada je imalo 17.000, a danas svega 7.000 stanovnika. Život ljudi koji su tamo ostali naprosto je preživljavanje. Neverovatno je da su ljudi u bogatoj, ravničarskoj Vojvodini dovedeni u takvu situaciju. Danas vojvođanska sela drže neki novi bogataši koji su uveli modernu tehnologiju, obrađuju ogromne komplekse zemljišta, pa je veliki broj seljaka ostao bez posla. Sve je lepo obrađeno, sređeno, a ljudi nemaju od čega da žive. I oni se onda okreću Srpskoj radikalnoj stranci koja se pojavljuje kao pravednik koji će ispraviti sve nepravde. A zna se šta je ta stranka radila u pošlosti, koliko je štete nanela Srbiji za šta bi trebalo da odgovaraju njeni vrhovi.

Ta stranka sada u svojoj predizbornoj kampanji insistira na obračunu sa korupcijom i kriminalom, a upravo je ona učestvovala u Miloševićevoj vlasti koja je sistematski i organizovano širila korupciju i kriminal tako da je to postalo način života u Srbiji. I umesto da odgovaraju za ono što su tada činili njeni lideri kažu da će se upravo oni obračunati sa kriminalom i korupcijom. Međutim, nikada nisam od njih čuo kakva im je strategija, kako će to uraditi, koje će mehanizme primeniti, koje zakone doneti. To bi bio ozbiljan pristup kriminalu i korupciji, a ovo što sada rade obična je demagogija koju oni prodaju unesrećnim ljudima. Jedan od radikalskih lidera u svojim istupanjima voli da kaže: ’Mi ćemo ih sve pohapisit’, ali ne kaže koga će to pohapsiti. Ali mi znamo Radikale i iz Miloševićevog vremena kada je njihov lider Vojislav Šešelj u jednoj od predizbornih kampanja obećao penzionerima da će obezbediti sigurnu isplatu penzija. Rekao je da će prodati neke savezne zgrade i na taj način napuniti ispražnjeni penzioni fond. A kada je došao na vlast i kad su penzioneri došli kod njega da ga pitaju šta je sa njihovim penzijama, on im je onako bezobzirno odgovorio: „Pa jedno sam ja govorio dok je trajala kampanja, a sad kad sam došao na vlast ne pada mi na pamet da to radim, ja to i ne mogu da rešim“. To je ta demagogija.

Omer Karabeg: Ali, kako je moguće da su ljudi zaboravali kakvu je ulogu igrao Šešelj, kakvu je ulogu igrala Srpska radikalna stranka u Miloševićevo vreme? Nije to bilo tako davno, to se dešavalo pre nekih desetak godina - i sad odjednom oni su pravednici?

Čedomir Čupić: Ljudi zaboravljaju kada vide da oni koji su nakon pada Miloševića došli na vlast ne rešavaju njihove probleme. Sećam se jednog svog razgovora sa jednim taksistom u vreme kada je Karić osnovao svoju stranku. Pitao sam ga za koga će da glasa, on kaže za Karića. Ja ga onda upitam: „Da li vi znate ko je Karić,“ a on kaže: „Znam ja ko je on, znam i kako se je obogatio, ali hoću da vidim da li će možda rešiti i moju situaciju.“ Pamćenje se gubi pod teškim udarcima, ljudi, koji se bukvalno bore da prežive, ne ponašaju se kao socijalna bića. Oni padaju na nivo jedinke - najvažnije je preživeti. A kad uz to još i vide da nova vlast ne dovodi u pitanje funkcionere bivšeg režima, da su oni i dalje na političkoj sceni, da ni za šta ne odgovaraju, onda pomisle „Pa dobro, ti ljudi verovatno nisu ništa zgrešili kada ih niko ne poziva na odgovornost.“

Jovan Komšić: Ja predajem generaciji studenata koja je rođena 1988. godine. Oni se ne sećaju vremena iz devedesetih godina i nisu kao njihovi reditelji imali uvid u mehanizme vladavine Radikala i Socijalista. Među njima postoji jedna ćutljiva defanzivna većina koja shvata prednosti Evrope, ali je istovremeno prisutno i nezadovoljstvo zbog gubitka Kosova i zbog korupcije, kao i iščekivanje promena koje bi, možda, moglo nešto doneti. A to je plodno tle za novi radikalizam. Čini mi se da se ponovo reaktivira menatlitet opsednutog logora, države sa malo prijatelja, države koja je pogrešno krenula ka Zapadu i koja treba sebe da traži izvan ponuda Evropske unije.

Omer Karabeg: Gospodine Čupiću, mislite li da Šešelj iz haškog zatvora upravlja strankom, da im govori šta treba da rade, da sklapa sporazume sa Koštunicom i tako dalje?

Čedomir Čupić: To su za sada sve pretpostavke i kalkulacije. To će se videti odmah posle izbora 11. maja. Jedan od testova biće i kakav će Radikali, ako pobede na izborima, imati odnos prema Haškom tribunalu i drugim međunarodnim obavezama koje je Srbija kao država preuzela. Ako se ne bude priznavao Haški sud i ako se ne budu poštovale međunarodne obaveze, onda ćemo znati da Šešelj upravlja Radikalima. Ja pretpostavljam da on i upravlja, da oni ne mogu da urade ništa drugo sem ono što on hoće. Navešću vam jedan primer iz predizborne kampanje Tomislava Nikolića na nedavnim predsedničkim izborima. Otišao je pred beogradsku Palatu pravde i rekao da će on, ako bude izabran za predsednika, preispitati presude ljudima za koje je dokazano da su ubice i da su učestvovali u velikim zločinima. To je bio nerazuman potez, verovatno iniciran od strane Šešelja kome se sada sudi u Haškom tribunalu, jer kakav je to legalizam, kada predsednik, koji uz to još i nije pravnik, preispituje sudske odluke. Taj potez je iritirao javnost i mogao je samo da šteti Nikoloćevoj kampanji.

Jovan Komšić, profesor Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu

Jovan Komšić: Ponudiću jedan drugi primer u prilog tezi da Šešelj upravlja Srpskom radikalnom strankom. Na početku izborne kampanje za parlamentarne izbore Tomislav Nikolić je vrlo tvrdo insistirao na tome da premijer treba da bude iz iz redova Srpske radikalne stranke, ukoliko ona pobedi na izborima. Nije prošlo mnogo vremena, a Tomislav Nikolić je prestao na tome da insistira da bi na kraju pristao i na mogućnost da premijer bude Vojislav Koštunica, što je prema nekim medijama predviđeno sporazumom Šešelj - Koštunica čije postojanje demantuje Demokratska stranka Srbije. S druge strane, postoji zapanjujuća sličnost između stavova Vojislava Koštunice i Vojislava Šešelja kad je reč o prekidu diplomatskih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo i o insistiranju na što žešćim merama prema tim zemljama. Prema tome, izgleda da Vojislav Šešelj ima vrlo efektivnu kontrolu nad svojom strankom i da nisu tačne prognoze nekih analitičara na srpskoj političkoj sceni koji gorljivo insisiraju na tezi da su se Radikali transformisali i da je to stranka koja sada poštuje pravila demokratije i političkog sistema.

Omer Karabeg: Gospodine Čupiću, mislite li vi da se program Demokratske stranke Srbije premijera Koštunice praktično poklapa sa programom Srpske radikalne stranke?

Čedomir Čupić: Ne bih ulazio u programe, ali pogledajmo trenutne stavove, na primer, oko Kosova. Tu ne postoji nikakava razlika između Srpske radikalne stranke i Demokratske strankSrbije, one su otprilike na istom. To je praktično pozicija Miloševića iz devedesetih godina. To je tačka koja ih spaja i koja može biti osnov za koaliciju te dve stranke. Naravno, u igri je sve. Ja nisam siguran šta će biti nakon izbora 11. maja, u kom pravcu će Srbija krenuti - da li će izabrati evropsku perspektivu, ulazak u Evropsku uniju i saradnju sa najrazvijenijim zemaljama sveta ili će otići u neku vrstu izloacije. To je izuzetno važna odluka koja može imati katastrofalne posledice ukoliko se ne izabere proevropski put, jer će se vrlo brzo pokazati da izolacija i odbijanje saradnje sa najrazvijenijim zemljama znači uništavanje i ovoga što sada imamo. To smo već videli devedesetih godina..

Omer Karabeg: Mislite li da bi Srpska radikalna stranka, ukoliko nakon majskih izbora dođe na vlast u Srbiji, krenula u obračun sa svojim političkim protivnicima?

Jovan Komšić: Radikali su devedestih godina bili samo dodatak koji je popunjavao odaje vlasti u kojima je nesporno vladao Slobodan Milošević. Oni sada očekuju da budu stožer vlasti. Ako u njima prevlada želja za

praktikovanjem dugo očekivane moći i ako se suoče sa erozijom ekonomske situacije, koja je neizbežna ukoliko se opredelimo za izolaciju, onda bi moglo doći do porasta autoritarnosti uz već viđenu proizvodnje unutrašnjih neprijatelja. Ne isključujem tu mogućnost, iako ne verujem da to može dugo potrajati.

Čedomir Čupić: Verovatno će oni, ako dođu na vlast, pokušati da uklone sve ljude koji im smetaju proglašavajući ih izdajnicima kako bi osvojili važne segmente državne administracije. Ali, sadašnja Srbija ipak nije ona iz Miloševićevog vremena. Oni su tada mogli da budu i vulgarni i bahati, da pokazuju veliku brutalnost u segmentima koje su pokrivali. Setite se samo kako su tada prekršajni sudovi u roku od 24 sata presuđivali i kažnjavali nezavisne medije. Ako krenu tim putem, brzo će se protiv njih organizovati svi demokratski orijentisani građani. Neće to tako lako proći, okolnosti su sada drugačije, okruženje je drugačije. Srbija je na kraju krajeva zemlja koja je okružena ili državama članicama NATO pakta ili kandidatima za ulazak u taj savez. Mi smo praktično jedno izolovano ostrvo. Ne mislim, dakle, da će postojati opasnost od prevelikog nasilja. Oni će verovatno to pokušati, mada mislim da bi u tom slučaju brzo završili.

Omer Karabeg: Bojite li se da bi bilo progona nepodobnih profesora sa univerziteta, kao što je to bilo 1998. godine na inicijativu Srpske radikalne stranke?

Čedomir Čupić: Može i to da se desi. Sve zavisi od toga kako će reagovati akademska zajednica. Ako bi akademska zajednica pružila otpor, onda oni neće moći to da urade. Međutim, ako se akademska zajednica sagne, kao što je to bilo 1998. godine kada od 5.000 nastavnika i saradnika na Beogradskom univrezitetu samo 172 nisu potpisala ponižavajući Ugovor o radu, odstrel nepodobnih će biti moguć. Verovatno bih se se na toj listi našao i ja, pošto sam tada pružao veliki otpor njihovoj politici i bio sam među onima koji nisu potpisali Ugovor o radu. Sve je moguće očekivati.

Spreman sam na sve, ništa me ne može iznenaditi, jer znam ko su ti ljudi. Ipak, pretpostavljam da Radikali, ako dođu na vlast, neće imati takvu moć kakvu su imali u Miloševićevo vreme. Sve je sad drugačije. Na kraju krajeva, postoji jedan problem sa kojima će se Radikali verovatno suočavati i u svojim redovima. To je sindrom Maje Gojković, radikalske gradonačelnice Novog Sada. Kada se suočila sa problemima grada koji je veliki kulturni i univerzitetski centar, središte jedne od najmoćnijih autonomija u Srbiji, verovatno je videla da se njegovi problemi ne mogu rešavati metodima Radikala, pa je došlo do razlaza. Ako se krene sa progonima, sa drastičnim merama, pretpostavljam da će se u redovima Srpske radikalne stranke pojaviti još neki ljudi koji neće moći to da izdrže.

Omer Karabeg: I na kraju, verujete li da na parlamentarim izborima 11. maja Srpska radikalna stranka ima ozbiljne šanse da osvoji vlast?

Jovan Komšić: Ima, ali ja se nadam da će ipak prevagnuti onaj ježicak na vagi, ono 50 posto plus 1, pa će se građani Srbije opredeliti za Evropu, opredeliće se za to da ne kradu budućnost svoje dece.