Omer Karabeg: Da li se zna koliko je težak Miroslav Mišković, koliko je njegovo bogatstvo?
Miroslav Prokopijević: To ne bih mogao tačno da kažem. Postoje razne liste koje, po pravilu, nisu precizne. Neko kaže nekoliko stotina miliona, a drugi pominju cifru od preko milijardu evra. Teško je to reći. Za razliku od zapadne Evrope i Amerike, te stvari u istočnoj Evropi nisu jasne.
Verica Barać: Mislim da su podaci koji kod nas postoje potpuno nepouzdani. Nema kontrole porekla novca, naše institucije to ne proveravaju tako da valjanih podataka uopšte nema.
Omer Karabeg: Koliko znam, postoje firme koje Miškoviću formalno ne pripadaju, a u kojima se, tako se pretpostavlja, nalazi njegov kapital. Znači da je vrlo teško ući u trag gde se sve nalazi njegov kapital.
Miroslav Prokopijević: Kod neprozirnih firmi i neprozirnih odnosa vlasništva ne možete ništa da doznate. Verujem da ima raznoraznih kombinacija jer današnje zakonodavstvo i kod nas i u svetu to dopušta.
Verica Barać: Mi ustvari ne znamo čiji se novac pojavljuje prilikom kupovine raznih firmi i nekretnina. Uzmimo slučaj kupovine akcija C marketa i Luke Beograd. Tu se pojavljuju dve firme Novafin i Vorldfin. Jedna je kupila C market, a druga Luku Beograd. Svedočeći u krivičnom postupku protiv stečajne mafije Milan Beko, takođe poznati tajkun, rekao je da su to školjka firme koje se formiraju u određenom trenutku za određenu namenu. Te dve firme, koje su kupile ova dva preduzeća, ne samo što su imale veoma malo novca na svojim računima, nego pre toga nisu imale nijedan posao, nijedan ugovor. Firma koja je kupila Luku Beograd imala je 30.000 evra na računu, a ipak je, navodno, platila 38 miliona evra. U Srbiji se nije utvrđivalo poreklo novca prilikom kupovine firmi i nekretnina u procesu privatizacije. Nije bilo nikave kontrole. Kao kupac se pojavi ova ili ona firma, a krajnji vlasnik se kod nas uopšte ne utvrđuje.
Omer Karabeg: Kako je Mišković uspeo da stekne to ogromno bogatstvo? Koliko znam, i on je, kao i ostali tajkuni u Srbiji, počeo da se bogati za vreme Miloševićevog režima?
Miroslav Prokopijević: Praktično nijedan tajkun nije nastao posle tog perioda. To je za njih bilo zlatno doba. Ako ste hteli da postanete tajkun ili bar tajkunčić, morali ste tada to da uradite, posle toga je mogućnost da uđete na tržište bila mnogo manja, jer su karte već bile podeljene. Kako se ko tačno obogatio nije na ekonomistima da istražuju. Ja ne znam tačno kako se on obogatio, ali sumnjam da je počeo anđeoski čisto.
Verica Barać: Svi ti ljudi su bili veoma bliski Miloševićevom režimu. Vreme sankcija i ratova očigledno je bilo dosta dobro za bogaćenje, jer nikakve kontrole nije bilo. Očigledno su to stvari koje su nastale zahvaljujući Miloševićevom režimu, mada se ne bi moglo reći da i vlast, koja je došla nakon pada Miloševića, nije tim ljudima išla na ruku. Zakoni su ostavili dovoljno prostora da se novac opere i legalizuje tako da se danas više ne govori o tajkunima i kontroverznim biznismenima nego o najuticajnijim ljudima i najbogatijim biznismenima koji su motori našeg razvoja.
Omer Karabeg: Mišković poseduje najveći deo tržnih centara i prodavnica prehrambene robe u Srbiji tako da može da diktira cene. Ko mu je omogućio taj monopol?
Miroslav Prokopijević: Očito da su mu to vlasti omogućile. Ako vlasti nisu mogle da istraže poreklo novca, jer je, recimo, dokumenatcija bila uništena - mada nikakve ozbiljne istrage ni za jednog većeg tajkuna nije bilo jer su oni platili ove nove na vlasti da toga ne bude - najmanje što se moglo učiniti bilo je da se zemlja ekonomski otvori. To je bio uljudan način da se stvari dovedu u red, a da ne terate veštice i da ne pravite neki veliki cirkus jer investitori, i strani i domaći, zaziru od bilo kakvog ispitivanja porekla imovine, pogotovo kada ono uzme masovnije razmere. To nije urađeno i sada to debelo plaćamo preko kvazimonopolskih i monopolskih renti koje tajkuni imaju.
Verica Barać: Poznato je da je prilikom preuzimanja akcija C marketa prethodno u Vladi Srbije i uz podršku tadašnjeg premijera Koštunice napravljen memorandum između Miroslava Miškovića, Slobodana Radulovića, direktora C marketa, i Milana Beka. Taj memorandum o načinu kako će se preuzeti C market je ustvari bio tajni kartelski sporazum koji je kažnjiv u svakoj državi. Spajanje C marketa i Miškovićeve Delte nije se smelo uraditi bez saglasnosti Antimonopolske komisije. Ona nije dala saglasnost i tvrdila je da je preuzimanjem akcija C marketa Miškovićeva Delta postala monopolista na beogradskom tržištu i time ugrozila i potrošače i dobavljače. Međutim, spajanje je ipak izvršeno. I tu se videlo koliko su pravosudne institucije pod kontrolom vlasti. Ja bih se složila s onim što kaže gospodin Prokopijević da nije trebalo ispitivati poreklo imovine. Trebalo je postaviti pravila koja bi važila i za domaći i za strani kapital, kao što to rade sve zemlje. To znači da se prilikom svake kupovine mora tačno pokazati odakle novac dolazi, jer problem sa prljavim novcem nije samo njegovo poreklo nego i činjenica da on, kada uđe u legalne tokove, nastavlja da se na tržištu prljavo ponaša. To je trebalo uraditi i otvoriti vrata konkurenciji. Ni jedno ni drugo, međutim, nije urađeno.
Omer Karabeg: Čini mi se da je najnoviji primer demonstracije Miškovićeve moći sve ovo što se u dešava oko Luke Beograd koja je u vlasništvu preduzeća koje on kontroliše. Sva je prilika da će luka biti izmeštena i da će njemu i njegovim partnerima pripasti atraktivno građevinsko zemljište na kome se mogu graditi stanovi i zaraditi milijarde.
Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište iz Beograda: "Niko ne sme da takne Beograd jer bi, ja mislim, cela struktura ove sadašnje i one prethodne vlasti sve do 2000. godine unazad morala da ide u zatvor kada bi se ozbiljno istražili svi ti slučajevi."
Miroslav Prokopijević: Očigledno je da se u tom slučaju nekom namešta perfektan biznis za male pare. To je samo jedna od mnogih ilustracija kako se radi u Beogradu. Bilo je najava, čak i od predsjednika Tadića, da će se povesti borba protiv korupcije, pa je kao rezultat svega toga uhapšen jedan periferijski zmaj. Niko ne sme da takne Beograd jer bi, ja mislim, cela struktura ove sadašnje i one prethodne vlasti sve do 2000. godine unazad morala da ide u zatvor kada bi se ozbiljno istražili svi ti slučajevi. U pitanju su bezočne kriminalne sprege vrha vlasti i pojedinih biznismena, većih ili manjih.
Verica Barać: Luka Beograd je dobar primer za tu vrstu sprega, jer je reč o velikim štetnim posledicama. Luka je nešto što je infrastrukturni objekat, to je uvek javna svojina. To nikada ne može i ne treba da bude u privatnoj svojini. Time što su preuzeli akcije Luke Beograd novi vlasnici nisu kupili zemljište, posebno nisu mogli da kupe javno zemljište, jer ono nije u prometu, ono je u državnoj svojini. Oni imaju pravo da koriste to zemljište samo dok objekti Luke na njima postoje. Tako izričito piše u zakonu. Međutim, to ne smeta da se sa vlasnicima Luke pregovara o zemljištu i da se otvoreno govori da će zbog njihovih interesa biti izmenjen generalni urbanistički plan i Luka premeštena. Čak smo čuli gradonačelnika koji kaže da gradu ni ne treba ova luka, može da koristi pančevačku. Pri tome se zaboravlja da je Luka skupi infrastrukturni objekat koji je ova država nekoliko decenija gradila. Može se ona, naravno, premestiti i na bolje mesto, ali se onda postavlja pitanje ko će platiti njeno izmeštanje. Ako se ovo zaista desi, onda smo otišli rekom bez povratka, onda od razbijanja sprege između tajkuna, kriminala i državnih institucija nema ništa.
Omer Karabeg: Ali zašto se država odriče svog vlasništva, svoje imovine u korist privatnika?
Miroslav Prokopijević: Vrlo jednostavno, mora da postoje plaćanja. Kad se desi ovakva stvar, postoje samo dve pretpostavke - ili su ovi koji su na vlasti potpuni tupani i nesposobni, ili su plaćeni. Pošto ne deluju tako da su nesposobni, onda ostaje samo ova druga pretpostavka - da ih neko plaća. A ko može da ih plaća? Onaj ko ima interes da nešto kupi. To je toliko očito da tu nema šta da se doda. Ja se slažem da je ovo test-slučaj koji će pokazati da li ćemo otići u neku treću kategoriju banana republika ili ćemo ostati u ovoj postojećoj, prvoj ili drugoj.
Omer Karabeg: Govori se da je Mišković finansirao, a i danas finansira, mnoge političke stranke i da mnogi političari zavise od njega?
Miroslav Prokopijević: Verovatno je to tačno, mada preciznih dokaza nema jer niko ne daje pare u prisustvu kamera i javnosti. Ali, čim se vlast ponaša ovako kako se ponaša pretpostavka je da je to u pitanju. Mišković je samo jedan od slučajeva. Ima mnogo drugih slučajeva, pre svega s nekretninama u Beogradu, sa zemljištem i zgradama. Kad pogledate kako se odvijala privatizaciju, to jeste kupovina firmi, cija je vrednost bila mala jer nisu imale nikakvu proizvodnju, ali su imale nekretnine, bilo zemljište, bilo zgrade i poslovni prostor, ili sve zajedno, onda vidite da se sve to svelo na poprilično netransparentno potkradanje države. I, naravno, onaj ko vam je to omogućio morao je za to biti plaćen. Svi ti koji su došli na vlast posle 2000. godine su maltene došli u dva leva opanka. Većinu tog sveta ja znam jer sam svojevremeno i sam na neki način bio u politici. Kad ih sada pogledate, oni nose poprilično skupa odela, voze se u skupim automobilima, imaju velike stanove. Otkud, ako su imali platu između 50 i 130 hiljada dinara?
Omer Karabeg: Gospođo Barać, kakve su veze Miškovića sa političarima?
Verica Barać, predsednica Saveta Srbije za borbu protiv korupcije: "Ja mislim da bi se jednom poštenom revizijom utvrdilo, ne da tajkuni finansiraju političke stranke, nego da se svi oni zajedno finansiraju iz budžeta i prodajom državne imovine."
Verica Barać: Potpuno direktne. Besmisleno je ako oni misle da se to ne vidi. To se već odavno vidi. Kod Luke je ta sprega potpuno jasna. To zaista ima oblik organizovanog kriminala. Kako se ta sprega manifestuje, odnosno kakve posledice ima, mi to dobro vidimo. Mada ja ponekad, kada se govori da Mišković finansira političke stranke, imam utisak da se oni svi zajedno finansiraju iz budžeta. Sada se govori da se Miškoviću moraju dati povoljni krediti, koje će budžet dotirati, da bi, između ostalog, mogao da plati dobavljače koje ne plaća više od šest meseci. Ja mislim da bi se jednom poštenom revizijom utvrdilo, ne da tajkuni finansiraju političke stranke, nego da se svi oni zajedno finansiraju iz budžeta i prodajom državne imovine. Ceh se uvek prevaljuje na poreske obveznike.
Omer Karabeg: U ovoj finansijskoj krizi Vlada Srbije ni ne pokušava da bar deo tereta prebaci na Miškovića i druge tajkune. Umesto toga, rupe u budžetu se pokrivaju povećanjem poreza, uvođenjem novih taksi, zamrzavanjem plata i penzija.
Miroslav Prokopijević:To je jedna potpuno nesposobna vlast. Do 2000. godine imali smo zlikovačku i zločinačku vlast, a posle toga smo dobili jednu benignu, ali totalno nesposobnu, antireformsku vlast. Umesto da rade reformu države i poslovnog okruženja i tako stvore uslove da preplivamo ovu krizu, oni pokušavaju obrnuto - da još više oporezuju one koji nešto rade.
Verica Barać: Tajkuni, ili kako god ih zovemo, ustvari određuju kako će se formirati vlada, o čemu će se odlučivati u parlamentu, kakvi će se zakoni donositi. Da nije tako ne bismo imali ovakve zakone. Ne mogu da verujem da se ne mogu napraviti bolji zakoni od ovih sadašnjih, od kojih su mnogi neupotrebljivi.
Omer Karabeg: Koliki je Miškovićev uticaj na medije? Njega ne dira čak ni žuta štampa koja nikoga ne ostavlja na miru, čak ni predsednika države. On je, izgleda, nedodirljiv.
Miroslav Prokopijević: Moguće je da on ima udela u nekim medijima, ili ljudi bliski njemu, ali pretpostavljam da mediji izbegavaju kavgu s njim zato što znaju da može da ih ekonomski uništi, budući da ima i ekonomsku i političku moć. Ja pretpostavljam da je to razlog. Trebalo je da prođe 10 godina, pa da se pojavi emisija na temu imperije Delta. Mislim na Insajder Televizije B-92. Očito je da postoji zaziranje od bavljenja tom temom.
Verica Barać: U vašem pitanju ima jedno dobro zapažanje, a to je da žuta štampa sme da zakači predsednika države, a ne sme Miškovića. Iz toga se vidi ko koga dovodi na vlast i ko koga kontroliše. Međutim, nije tu reč samo o Miškoviću. Ima i drugih koji su kupili medije, ali ne znamo ko su, jer se ne zna ko su vlasnici naših medija. Priča se da iskusni novinari izlaze iz lista Vreme zato što je nejasna njegova vlasnička struktura. Pa i sada, kada se govori o Luci Beograd i o Miškoviću, odmah se traže slični slučajevi koji će malo da ublaže celu stvar. Tako se pravi poređenje između Luke i tržnog centra Ušće, gde je takođe reč o nezakonito pribavljenom zemljištu. Međutim, u slučaju Ušća radi se o pet, a u slučaju Luke o 250 hektara, tako da ta dva slučaja imaju potpuno različitu težinu. Inače, mislim da svi tajkuni imaju uticaj na medije, a pre svega Mišković zato što ima najviše moći. Za neke novine, kao što su Večernje novosti, vidi se da su potpuno njegov medij. Kad treba protiv nekoga napraviti kampanju Večernje novosti u tome prednjače.
Omer Karabeg: Da li mislite da vlast ima instrumente da uništi Miškovića, ako bi jednog dana počeo da joj smeta, kao što je to svojevremeno učinila sa Karićem, ili je on već postao toliko moćan da mu niko ne može ništa?
Miroslav Prokopijević: Kad bi htela, vlast bi mogla da uništi svakog tajkuna jer je svako od tih većih poslovnih ljudi beskrajno puta kršio zakon. Dakle, mogla bi, ali nema razloga. Zašto bi ga uništavala? On nema političke pretenzije, kao što je imao Karić, niti se kao on svađa sa političkim stranakama. Ovo je brak koji fantastično funkcioniše sa stanovišta obe strane. Jedini je problem što nas sedam i po miliona stanovnika Srbije plaća taj ceh.
Verica Barać: Mislim da sada ima vrlo malo mogućnosti da se za takve ljude, kao što je Mišković, uspostavi važenje zakona. Nije nikakva tajna da se u parlamentu ne donose odluke, da vlada ne postoji osim četvrtkom kad se sastane, a premijer javno priznaje da on nikada ne zakazuje sednicu vlade pre nego što se sa određenim ljudima iz stranaka ne dogovori kakve će odluke biti donete. Mislim da u ovako razorenom sistemu teško može nešto da se uradi.
Omer Karabeg: I na kraju, kakva je budućnost Miškovićeve poslovne imperije? Da li će se ona i dalje širiti ili je već dostigla svoj zenit?
Miroslav Prokopijević: Ne znam, čak se govori da Mišković ima određene teškoće, da traži zajam od države. Ako je to tačno, ja mislim da država ne bi trebalo da mu ga da. Neka založi svoju imovinu ili neka proda deo firme, pa neka nastavi poslovanje. Prema tome, ne verujem da će nešto fatalno da se širi. Pre bi trebalo očekivati da stvari ipak polako počnu da se normalizuju, da dođe malo više konkurencije. Ali to neće biti koliko sutra nego, koliko ja shvatam, za jedno 10 do 15 godina.
Verica Barać: Očigledno da se radi o grupi ljudi čija pohlepa nema ograničenja. Pošto nema nekih brana, to može da ide do onog trenutka dok balon ne pukne. Postavlja se pitanje šta će biti sa toliko siromaha u Srbiji. To što ljudi iz očajanja seku sebi prste, unose bombu u Predsedništvo ili štrajkuju glađu ovde se pokušava pokazati kao ekstrem, kao nešto što je izolovano. A u Srbiji je stotine hiljada ljudi zaista na ivici gladi. Neki dan smo čuli podatak da preko 50 posto ljudi preko 65 godina živi sa 6.000 dinara ili manje od toga. To je strašno. Gde će se sudariti ta pohlepa i to siromaštvo ne znamo, ali mislim da su Miškovićeva ambicija i pohlepa tolike da to zaista preti da dovede do ozbiljnih posledica.
Miroslav Prokopijević: To ne bih mogao tačno da kažem. Postoje razne liste koje, po pravilu, nisu precizne. Neko kaže nekoliko stotina miliona, a drugi pominju cifru od preko milijardu evra. Teško je to reći. Za razliku od zapadne Evrope i Amerike, te stvari u istočnoj Evropi nisu jasne.
Verica Barać: Mislim da su podaci koji kod nas postoje potpuno nepouzdani. Nema kontrole porekla novca, naše institucije to ne proveravaju tako da valjanih podataka uopšte nema.
Omer Karabeg: Koliko znam, postoje firme koje Miškoviću formalno ne pripadaju, a u kojima se, tako se pretpostavlja, nalazi njegov kapital. Znači da je vrlo teško ući u trag gde se sve nalazi njegov kapital.
Miroslav Prokopijević: Kod neprozirnih firmi i neprozirnih odnosa vlasništva ne možete ništa da doznate. Verujem da ima raznoraznih kombinacija jer današnje zakonodavstvo i kod nas i u svetu to dopušta.
Verica Barać: Mi ustvari ne znamo čiji se novac pojavljuje prilikom kupovine raznih firmi i nekretnina. Uzmimo slučaj kupovine akcija C marketa i Luke Beograd. Tu se pojavljuju dve firme Novafin i Vorldfin. Jedna je kupila C market, a druga Luku Beograd. Svedočeći u krivičnom postupku protiv stečajne mafije Milan Beko, takođe poznati tajkun, rekao je da su to školjka firme koje se formiraju u određenom trenutku za određenu namenu. Te dve firme, koje su kupile ova dva preduzeća, ne samo što su imale veoma malo novca na svojim računima, nego pre toga nisu imale nijedan posao, nijedan ugovor. Firma koja je kupila Luku Beograd imala je 30.000 evra na računu, a ipak je, navodno, platila 38 miliona evra. U Srbiji se nije utvrđivalo poreklo novca prilikom kupovine firmi i nekretnina u procesu privatizacije. Nije bilo nikave kontrole. Kao kupac se pojavi ova ili ona firma, a krajnji vlasnik se kod nas uopšte ne utvrđuje.
Omer Karabeg: Kako je Mišković uspeo da stekne to ogromno bogatstvo? Koliko znam, i on je, kao i ostali tajkuni u Srbiji, počeo da se bogati za vreme Miloševićevog režima?
Ja ne znam tačno kako se Mišković obogatio, ali sumnjam da je počeo anđeoski čisto.
Svi ti ljudi su bili veoma bliski Miloševićevom režimu. Vreme sankcija i ratova očigledno je bilo dosta dobro za bogaćenje.
Omer Karabeg: Mišković poseduje najveći deo tržnih centara i prodavnica prehrambene robe u Srbiji tako da može da diktira cene. Ko mu je omogućio taj monopol?
Miroslav Prokopijević: Očito da su mu to vlasti omogućile. Ako vlasti nisu mogle da istraže poreklo novca, jer je, recimo, dokumenatcija bila uništena - mada nikakve ozbiljne istrage ni za jednog većeg tajkuna nije bilo jer su oni platili ove nove na vlasti da toga ne bude - najmanje što se moglo učiniti bilo je da se zemlja ekonomski otvori. To je bio uljudan način da se stvari dovedu u red, a da ne terate veštice i da ne pravite neki veliki cirkus jer investitori, i strani i domaći, zaziru od bilo kakvog ispitivanja porekla imovine, pogotovo kada ono uzme masovnije razmere. To nije urađeno i sada to debelo plaćamo preko kvazimonopolskih i monopolskih renti koje tajkuni imaju.
Verica Barać: Poznato je da je prilikom preuzimanja akcija C marketa prethodno u Vladi Srbije i uz podršku tadašnjeg premijera Koštunice napravljen memorandum između Miroslava Miškovića, Slobodana Radulovića, direktora C marketa, i Milana Beka. Taj memorandum o načinu kako će se preuzeti C market je ustvari bio tajni kartelski sporazum koji je kažnjiv u svakoj državi. Spajanje C marketa i Miškovićeve Delte nije se smelo uraditi bez saglasnosti Antimonopolske komisije. Ona nije dala saglasnost i tvrdila je da je preuzimanjem akcija C marketa Miškovićeva Delta postala monopolista na beogradskom tržištu i time ugrozila i potrošače i dobavljače. Međutim, spajanje je ipak izvršeno. I tu se videlo koliko su pravosudne institucije pod kontrolom vlasti. Ja bih se složila s onim što kaže gospodin Prokopijević da nije trebalo ispitivati poreklo imovine. Trebalo je postaviti pravila koja bi važila i za domaći i za strani kapital, kao što to rade sve zemlje. To znači da se prilikom svake kupovine mora tačno pokazati odakle novac dolazi, jer problem sa prljavim novcem nije samo njegovo poreklo nego i činjenica da on, kada uđe u legalne tokove, nastavlja da se na tržištu prljavo ponaša. To je trebalo uraditi i otvoriti vrata konkurenciji. Ni jedno ni drugo, međutim, nije urađeno.
Omer Karabeg: Čini mi se da je najnoviji primer demonstracije Miškovićeve moći sve ovo što se u dešava oko Luke Beograd koja je u vlasništvu preduzeća koje on kontroliše. Sva je prilika da će luka biti izmeštena i da će njemu i njegovim partnerima pripasti atraktivno građevinsko zemljište na kome se mogu graditi stanovi i zaraditi milijarde.
Ako se ovo sa Lukom Beograd zaista desi, onda smo otišli rekom bez povratka, onda od razbijanja sprege između tajkuna, kriminala i državnih institucija nema ništa.
Omer Karabeg: Ali zašto se država odriče svog vlasništva, svoje imovine u korist privatnika?
Miroslav Prokopijević: Vrlo jednostavno, mora da postoje plaćanja. Kad se desi ovakva stvar, postoje samo dve pretpostavke - ili su ovi koji su na vlasti potpuni tupani i nesposobni, ili su plaćeni. Pošto ne deluju tako da su nesposobni, onda ostaje samo ova druga pretpostavka - da ih neko plaća. A ko može da ih plaća? Onaj ko ima interes da nešto kupi. To je toliko očito da tu nema šta da se doda. Ja se slažem da je ovo test-slučaj koji će pokazati da li ćemo otići u neku treću kategoriju banana republika ili ćemo ostati u ovoj postojećoj, prvoj ili drugoj.
Omer Karabeg: Govori se da je Mišković finansirao, a i danas finansira, mnoge političke stranke i da mnogi političari zavise od njega?
Svi ti koji su došli na vlast posle 2000. godine su maltene došli u dva leva opanka. Kad ih sada pogledate, oni nose poprilično skupa odela, voze se u skupim automobilima, imaju velike stanove. Otkud, ako su imali platu između 50 i 130 hiljada dinara?
Omer Karabeg: Gospođo Barać, kakve su veze Miškovića sa političarima?
Omer Karabeg: U ovoj finansijskoj krizi Vlada Srbije ni ne pokušava da bar deo tereta prebaci na Miškovića i druge tajkune. Umesto toga, rupe u budžetu se pokrivaju povećanjem poreza, uvođenjem novih taksi, zamrzavanjem plata i penzija.
Miroslav Prokopijević:To je jedna potpuno nesposobna vlast. Do 2000. godine imali smo zlikovačku i zločinačku vlast, a posle toga smo dobili jednu benignu, ali totalno nesposobnu, antireformsku vlast. Umesto da rade reformu države i poslovnog okruženja i tako stvore uslove da preplivamo ovu krizu, oni pokušavaju obrnuto - da još više oporezuju one koji nešto rade.
Tajkuni, ili kako god ih zovemo, ustvari određuju kako će se formirati vlada, o čemu će se odlučivati u parlamentu, kakvi će se zakoni donositi.
Omer Karabeg: Koliki je Miškovićev uticaj na medije? Njega ne dira čak ni žuta štampa koja nikoga ne ostavlja na miru, čak ni predsednika države. On je, izgleda, nedodirljiv.
Pretpostavljam da mediji izbegavaju kavgu s Miškovićem zato što znaju da može da ih ekonomski uništi, budući da ima i ekonomsku i političku moć.
Verica Barać: U vašem pitanju ima jedno dobro zapažanje, a to je da žuta štampa sme da zakači predsednika države, a ne sme Miškovića. Iz toga se vidi ko koga dovodi na vlast i ko koga kontroliše. Međutim, nije tu reč samo o Miškoviću. Ima i drugih koji su kupili medije, ali ne znamo ko su, jer se ne zna ko su vlasnici naših medija. Priča se da iskusni novinari izlaze iz lista Vreme zato što je nejasna njegova vlasnička struktura. Pa i sada, kada se govori o Luci Beograd i o Miškoviću, odmah se traže slični slučajevi koji će malo da ublaže celu stvar. Tako se pravi poređenje između Luke i tržnog centra Ušće, gde je takođe reč o nezakonito pribavljenom zemljištu. Međutim, u slučaju Ušća radi se o pet, a u slučaju Luke o 250 hektara, tako da ta dva slučaja imaju potpuno različitu težinu. Inače, mislim da svi tajkuni imaju uticaj na medije, a pre svega Mišković zato što ima najviše moći. Za neke novine, kao što su Večernje novosti, vidi se da su potpuno njegov medij. Kad treba protiv nekoga napraviti kampanju Večernje novosti u tome prednjače.
Omer Karabeg: Da li mislite da vlast ima instrumente da uništi Miškovića, ako bi jednog dana počeo da joj smeta, kao što je to svojevremeno učinila sa Karićem, ili je on već postao toliko moćan da mu niko ne može ništa?
Kad bi htela, vlast bi mogla da uništi svakog tajkuna jer je svako od tih većih poslovnih ljudi beskrajno puta kršio zakon. Dakle, mogla bi, ali nema razloga... Ovo je brak koji fantastično funkcioniše sa stanovišta obe strane.
Verica Barać: Mislim da sada ima vrlo malo mogućnosti da se za takve ljude, kao što je Mišković, uspostavi važenje zakona. Nije nikakva tajna da se u parlamentu ne donose odluke, da vlada ne postoji osim četvrtkom kad se sastane, a premijer javno priznaje da on nikada ne zakazuje sednicu vlade pre nego što se sa određenim ljudima iz stranaka ne dogovori kakve će odluke biti donete. Mislim da u ovako razorenom sistemu teško može nešto da se uradi.
Omer Karabeg: I na kraju, kakva je budućnost Miškovićeve poslovne imperije? Da li će se ona i dalje širiti ili je već dostigla svoj zenit?
Miroslav Prokopijević: Ne znam, čak se govori da Mišković ima određene teškoće, da traži zajam od države. Ako je to tačno, ja mislim da država ne bi trebalo da mu ga da. Neka založi svoju imovinu ili neka proda deo firme, pa neka nastavi poslovanje. Prema tome, ne verujem da će nešto fatalno da se širi. Pre bi trebalo očekivati da stvari ipak polako počnu da se normalizuju, da dođe malo više konkurencije. Ali to neće biti koliko sutra nego, koliko ja shvatam, za jedno 10 do 15 godina.
Gde će se sudariti ta pohlepa i to siromaštvo ne znamo, ali mislim da su Miškovićeva ambicija i pohlepa tolike da to zaista preti da dovede do ozbiljnih posledica.
