Razgovaralo se o bezbednosti Srba, o tome zašto se ne kažnjavaju počinioci zločina nad Srbima, da li Srbi, koji se sada nalaze u vladi Kosova, mogu da predstavljaju srpsku zajednicu, zbog čega se predstavnici Srpskog nacionalnog veća ne uključuju u kosovske institucije, šta je albanska, a šta srpska realnost na Kosovu, kao i o tome da li je iluzorno uverenje Srba da se mogu ponovo otvoriti razgovori o statusu Kosova.
Omer Karabeg: Da li su Srbi danas bezbedni na Kosovu?
Dragan Velić: Ako se pogleda ono što smo imali 1999., 2000., 2001. i 2004. godine, kada je, kao što znamo, više hiljada Srba i drugih nealbanaca ubijeno, situacija je nešto relaksiranija, no to sigurno nije odraz stanja apsolutne bezbednosti, već pre svega političke odluke rukovodstva kosovskih Albanaca kako bi se nakon sticanja nezavisnosti predstavili u što boljem svetlu. Jer ni nakon 10 godina nije se pronašao nijedan vinovnik zločina nad Srbima što govori da institucije nisu sposobne da garantuju bezbednost, a tamo gde nema institucionalne zaštite teško se može govoriti o nekakvoj bezbednosti..
Dukađin Gorani: Smatram da su Srbi bezbedniji pogotovo u odnosu na vreme nakon završetka konflikta 1999. godine kada je nastalo bezakonje zbog potpunog vakuma vlasti i zbog svega onoga što se odvijalo na Kosovu tokom devedestih godina. Međutim, najveća barijera je percepcija jednog dela srpskog stanovništva Kosova. Jer, bez obzira koliko se kosovske institucije trudile, njihovi napori neće dati rezultata sve dok u delu srpske zajednice bude vladalo mišljenje da im kosovske vlasti ne mogu garantovati bezbednost.
Omer Karabeg: Gospodin Velić kaže da na nesigurnost Srba na Kosovu bitno utiče to što nisu kažnjeni počinioci zločina nad Srbima. Zbog čega ima toliko nerasvetljenih zločina?
Dukađin Gorani: Na Kosovu je, kao što sam rekao, nakon 1999. godine postojao ogroman vakum vlasti. Dok Ujedinjene nacije nisu započele svoju misiju, dok KFOR nije preuzeo kontrolu, celo Kosovo je bilo nesigurno, bilo je izuzetno mnogo zločina i svakojakih osveta. Stradao je i veliki broj Albanaca. Osvete su najvećim delom prošle nekažnjeno što ne znači da se njihovi vinovnici neće privesti pravdi. Teško je, međutim, pronaći krivce zbog vakuama vlasti i to će biti dugotrajan proces. Kao i svugde, pravda na Kosovu je spora, ali mi smatramo da će biti dostižna.
Dragan Velić: Mislim da ne stoji ovo što je rekao gospodin Gorani. Albanski lideri su pravdali osvete koje su se desile 1999. godine haosom i bezakonjem koje je tada vladalo na Kosovu i Metohiji, ali to se nastavilo 2001., 2002. i 2003. godine, a kulminacija je bila pogrom Srba 2004. godine. Kako to da do sada nisu rasvetljeni zločini nad decom u Goraždevcu i žeteocima u Starom Gracku, ubijanje porodice u Obiliću, kao i teroristički napad na autobus Niš ekspresa, a sve su to zločini koji su se dogodili posle 2001. godine. A što se tiče percepcije, o kojoj govori gospodin Gorani, podsetio bih da je bezbednost stvar osećanja ljudi. Ne možete nekome reći - sad ste slobodni, možete slobodno da se krećete Prištinom, možete slobodno da razgovarate na srpskom jeziku, možete da upotrebljavate svoja nacionalna obeležja, pa onda očekivati da se on oseća bezbednim. Ljudi će se osećati bezbednim tek kada se u stvarnosti uvere da je to tako. Osećaj nesigurnosti kod Srba nije neopravdan, kao što se to želi da prikaže, nego je rezultat stvarnog stanja.
Dukađin Gorani: Naravno, bezbednost nije svugde ista. Pripadnici srpske zajednice se osećaju slobodnije u Prištini nego u Peći ili Đakovici zbog ratne istorije, ali to ne znači da se i tamo stvari neće menjati. Ja mislim da, umesto davanja apokalitičkih izjava, mi treba da odgovorimo na pitanje - kako ćemo se izvući odavde, da li uopšte ima izlaza i da li se ovakvo stanje može nastaviti u nedogled. Ja smatram da srpska zajednica na Kosovu mora da smogne i hrabrosti i snage da učestvuje u kosovskim institucijama i u kosovskoj političkoj realnosti. To je jedini način da se izađe iz ove situacije. Naravno da mi možemo da nastavimo da živimo ovako ušančeni, ali to najmanje ide na na ruku srpskoj zajednici. Kosovske institucije i kosovski Albanci se polako navikavaju da su, kao pripadnici većinskog naroda, odgovorni za situaciju nealbanaca i da im moraju omogućiti što sveobuhvatnije učestovanje u institucijama.
Omer Karabeg: Gospodine Gorani, koliko sam shvatio, vi smatrate da je za stabilizaciju situacije i za smanjenje tenzija bitno da Srbi učestvuju u institucijama Kosova?
Dukađin Gorani: Oni već učestvuju. Deo srpskog stanovništva na Kosovu učestvuje preko Samostalne liberalne stranke, preko naših ministara u vladi, kao što su Saša Rašić, Nenad Rašić, Slobodan Petrović, Bojan Stojanović. Sve su to uvaženi kosovski Srbi koji stvarno čine mnogo na stabilizaciji stanja i povratku Srba, kao i na jačanju poverenja među zajednicama.
Dragan Velić: Izuzetno mi je drago što gospodin Gorani poziva Srbe da učestvuju u institucijama Kosova. Za nas iz Srpskog nacionalnog veća nikad nije bilo dileme oko toga da li se stanje može popraviti kroz institucionalno delovanje. Sigurno da može i sigurno da treba u institucijama učestvovati i rešavati probleme. Srbi žele da učestvuju u institucijama, ali moraju da prepoznaju svoj interes. Predstavnici UNMIK-a i lideri Albanaca nisu prepoznali tu našu želju nego su prišli metodu pronalaženja Srba koji će biti samo dekor u institucijama i legalizovati čitav proces stvaranja nezavisnog Kosova. To je ono isto što je radio Slobodan Milošević devedestih godina.
Dragan Velić, , predsednik Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije: "Rešenja se moraju tražiti u dogovoru sa relevantnim srpskim političkim predstavnicima, onima koji imaju uporište u narodu, a ne tražiti nekakve kvazi lidere koji će biti samo ikebana u institucijama Kosova."I on je imao svoje Albance, ali time nije rešio nijedan problem. Dobro znamo čemu je to na kraju vodilo. I što je najvažnije, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova mimo Saveta bezbednosti sigurno nije nešto što će privući Srbe da učestvuju u institucijama. Da zaključim, institucionalno delovanje - svakako, ali, ako se od nas traži da uvažimo albansku realnost, onda se mora uvažiti i srpska realnost. Rešenja se moraju tražiti u dogovoru sa relevantnim srpskim političkim predstavnicima, onima koji imaju uporište u narodu, a ne tražiti nekakve kvazi lidere koji će biti samo ikebana u institucijama Kosova.
Dukađin Gorani: To je vaše mišljenje, gospodine Veliću, koje nije ohrabrujuće, ali vi imate pravo na njega. Kosovo je demokratska država, a u demokratskim državama ljudi imaju pravo da budu u krivu. Mislim da poređenje današnjeg Kosova sa Miloševićevim režimom ne zaslužuje nikakav komentar, to je van svake logike, ne bih se upuštao u to. Smatram da se ovakovom logikom, koju zastupa gospodin Velić, samo komplikuje situacija i kupuje vreme, mada mi je nejasno zašto se to radi, pošto gubljenje vremena ne ide na ruku srpskoj zajednici. Ja smatram da je svaki izgubljeni minut zločin prema Srbima koji žive na Kosovu i koji žele da tu i ostanu. Međutim, ovakvi odgovori me uveravaju da je jedan broj Srba žrtva ideoloških shvatanja i dileme da li je Kosovo ustvari država i da li je ta realnost prihvatljiva. To su pitanja koja uopšte ne traže odgovore, dovoljno je samo pogledati oko sebe. Ovakvi stavovi su stvarno obeshrabrujući i žao mi je što ih čujem 2009. godine, deset godina nakon svega što se dogodilo. Ponavljam još jednom, kupovanjem vremena se ništa ne može postići.
Dragan Velić: Albanska strana permanentno ponavlja, a to čujem i u ovom razgovoru, da srpska zajednica treba da vidi realnost, a realmost je samoproglašenje nezavisnog Kosova. Hajde da o tome razgovramo na osnovu činjenica. Realnost je da je 56 zemalja priznalo nezavisno Kosovo, a 140 nije. Dakle, i to je realnost. Mene čudi da albanska strana u ovom trenutku ne razmišlja o tome da je Kosovo pod međunarodnim protektoratom, da nije država koja ima puni kapacitet i da to neće biti sve dotle dok ne bude priznata u Ujedinjenim nacijama. Da li je to bolje ili da zajedno sa Srbijom potražiti kompromisno rešenje koje će joj obezbediti određeni međunarodno priznati državni kapacitet koji će biti prihvatljiv za obe strane. Samo tako se može garantovai stabilnost.
Omer Karabeg: Gospodine Veliću, vi znači smatrate da ponovo treba otvoriti razgovore o statusu Kosova?
Dragan Velić: Apsolutno. Albanska strana kaže - to je rešen problem. Možda je za njih rešen, za nas nije.
Dukađin Gorani, , politički savetnik kosovskog premijera Hašima Tačija: "Kosovo nije samo država Albanaca. Kosovo je država svih ljudi koji žive na njemu. Onima koji uporno i tvrdoglavo ponavljaju da je Kosovo druga albanska država preporučio bih da pogledaju kosovsku zastavu i pročitaju kosovski ustav. Sve je urađeno kako bi se Kosovo kao država deetniziralo."
Dukađin Gorani: Ja aposlutno ne znam kako da odgovorim na ovakav stav. Tokom ovog razgovora ja pokušavam da nađem makar malo zajedničkog prostora za razgovor o zajedničkim interesima građana Kosova. Za mene je apsolutno neprihvatljivo da razgovor vraćamo na pitanje statusa Kosova. Pa valjda je Kosovo postalo nezavisna država preko međunarodnog kompromisa. Kosovo nije samo država Albanaca. Kosovo je država svih ljudi koji žive na njemu. Onima koji uporno i tvrdoglavo ponavljaju da je Kosovo druga albanska država preporučio bih da pogledaju kosovsku zastavu i pročitaju kosovski ustav. Sve je urađeno kako bi se Kosovo kao država deetniziralo. Deetnizacija je bila tako sistematična da je to bilo traumatično za albanski narod na Kosovu, ali on je prihvatio ideju življenja u državi koja će svima obezbediti ravnopravnost, koja će istovremeno biti svačija i ničija. Ahtisarijev plan i kosovski ustav su proizvod jednog veoma teškog međunarodnog kompromisa. Međutim, ako bi se prihvatila logika gospodina Velića ispalo bi da je međunarodna zajednica, koja je stvorila kosovsku državu, ustvari sluga velikoalbanskih tendencija.
Dragan Velić: Ja se izvinjavam, vi kažete da je kosovska država plod međunarodnog kompromisa? S kim je napravljen taj kompromis?
Dukađin Gorani: Pa valjda se svi sećamo razgovora u Beču.
Dragan Velić: Ja sam išao u Beč i mislim da su razgovori bili potpuno fingirani, nikakvih ozbiljnih razgovora nije bilo, vi to odlično znate. Ne može biti država i svačija i ničija, mora biti prihvatljiva za sve strane, a biće prihvatljiva samo onda kada sve strane budu učestovale u traženju resenja. Vi kažete status je za nas rešen, za mene nije. Vi kažete da se decentralizacija radi po planu Martija Ahtisarija, ali Srbi nisu prihvatili taj plan. Mi smo, međutim, spremni da razgovaramo o planu Martija Ahtisarija, da ga modifikujemo kako bio on uvažio srpsku realnost na terenu, pa da onda idemo u decentralizaciju.
Dukađin Gorani: Mi ne možemo da razgovaramo o decentralizaciji, mi moramo da je sprovodimo. Mi ne možemo da razgovaramo o Ahtisarijevom planu jer je najveći deo tog plana ugrađen u naš ustav. Mi moramo sprovoditi i decentralizaciju i slovo zakona. Nećemo da se ponovo vraćamo na nulu, pa da razgovaramo o svemu i svačemu. Od decentralizacije će imati koristi sve nacionalne zajednice, a najviše srpska. Ja smatram da će i ljudi kao vi biti naši partneri, mada mi naše partnere već imamo. To što vi naše partnere omalovažavate, to je vaša stvar. Ja ne mislim da su naši partneri u vladi takvi kakvim ih vi predstavljate, ali, bilo kako bilo, kosovskim institucijama potrebno je što više partnera i što više ljudi dobre volje. I ako nećete vi, ja sam aposlutno siguran u to da će unutar srpske zajednice uvek biti ljudi koji će biti spremni da učestvuju u institucijama jedne nove, demokratske i evropske države.
Dragan Velić: Mi ne omalovažavamo vaše partnere, ali ih ignorišemo zato što oni ne predstavljaju Srbe. I to ne govorimo mi, to govore izborni rezultati. Ljudi koji imaju stotinjak glasača ne mogu da budu relevantni predstavnici Srba.
Omer Karabeg: Pošto nema saglasnosti ni o statusu, ni o Ahtisarijevom planu, ni o decentralizaciji, može li se nezavisno od toga razgovarati o praktičnim pitanjima - o struji, vodi, bezbednosti, slobodi kretanja?
Dragan Velić: Može, ali ne mogu se zaobilaziti relevantni srpski predstavnici i realnost na terenu. Hajde da razgovaramo o pitanjima koja su vrlo važna za svakodnevni život građana, o snabdevanju strujom, vodom, bezbednosti, pa ćemo stići i do decentralizacije i do drugih ključnih pitanja. Ali ako nam kažete - mi već imamo sve gotovo, donet je ustav, doneti su zakoni, sve je završeno, onda mi ne možemo da razgovaramo u uslovima diktata.
Omer Karabeg: Gospodine Gorani, može li se razgovarati o praktičnim pitanjima nezavisno od ovih krupnih pitanja?
Dukađin Gorani: Zar se ne sećate kako su se rešavala pitanja struje za građane sela Šilovo i Prilužje? Na Kosovu se pokušava uraditi sve da bi došlo do neke stabilizacije, čak ponekad i po cenu kršenja zakona, kao što je bilo puštanje struje uprkos neplaćanja. Sve su to gestovi dobre volje. Sva ta pitanja se pokušavaju rešavati mimo velikih naracija, mimo velikih ideoloških dilema. Kako god uzmete, život na Kosovu teče dalje, sutra će biti novi dan, biće novih problema, novih zahteva. Ja bih samo molio gospodina Velića da razume jednu stvar - da neučestvovanje Srba ili dela Srba sa Kosova neće zakočiti, niti usporiti razvoj Kosova. To neće uticati na razvoj kosovske državnosti, kosovske ekonomije i kosovskog društva. To će uticati samo na usporavanje razvoja srpske zajednice. Naravno da je od izuzetne važnosti učestvovanje srpske zajednice u tom procesu, ali ono nije ni od životne, ni od kritične važnosti, jer se proces evropeizacije Kosova ne može niti usporiti, niti zakočiti, niti paralizovati.
Dragan Velić: Meni je čudno da gospodin Gorani govori da neko želi da uspori proces evropeizacije Kosova. To nam ne pada na pamet jer to nije naš interes. Mi smo samo protiv toga da se nezavisnost Kosova posmatra kao završena stvar i da se traže neki Srbi koji će učestvovati u izgradnji kosovske državnosti. Mi nismo za takav put. Mi smo za takvo rešenje koje će uvažiti ne samo realnost o kojoj gospodin Gorani priča, nego i realnost o kojoj ja govorim. Samo tako Srbi mogu prepoznati svoj interes da učestvuju u institucijama, samo tako se može graditi ovaj prostor Kosova i Metohije. U to sam duboko ubeđen. Svaka druga solucija može biti samo nametanje, a mi znamo da nametanje nije nigde, pa ni na Kosovu, dalo dobro rezultatee. To može biti rešenje, ali sigurno ne trajno. A što se tiče struje, Srbi hoće da plaćaju struju, ali ne najskuplju u Evropu. Za pet sati struje, koliko je dnevno imam, ja moram da platim 10 evra dnevno, dakle 300 evra mesečno. Kad bih je imao 24 sata, morao bih da platim 1.000 evra mesečno. Srbi žele da plaćaju struju, ali i da imaju provajdera koji neće biti toliko skup, koji će dati kvalitet i uredno servisirati. Uostalom, UNMIK je doneo uredbu koja omogućuje da na Kosovu i Metohiji može biti više provajdera, ali ona se ne primenjuje i to pitanje se premanentno politizuje.
Dukađin Gorani: Na Kosovu se ništa nikome neće nametati. Ljudi mogu da žive na Kosovu i da smatraju da kosovska država ne postoji. Nešto sasvim drugo je poštovanje zakona i poštovanje ustava. Kao demokratska država, Kosovo i njegove institucije će uvek voditi računa da se nikome ne nameću politički stavovi. To je naša trajna politika.
Omer Karabeg: Da li su Srbi danas bezbedni na Kosovu?
Dragan Velić: Ako se pogleda ono što smo imali 1999., 2000., 2001. i 2004. godine, kada je, kao što znamo, više hiljada Srba i drugih nealbanaca ubijeno, situacija je nešto relaksiranija, no to sigurno nije odraz stanja apsolutne bezbednosti, već pre svega političke odluke rukovodstva kosovskih Albanaca kako bi se nakon sticanja nezavisnosti predstavili u što boljem svetlu. Jer ni nakon 10 godina nije se pronašao nijedan vinovnik zločina nad Srbima što govori da institucije nisu sposobne da garantuju bezbednost, a tamo gde nema institucionalne zaštite teško se može govoriti o nekakvoj bezbednosti..
Najveća barijera je percepcija jednog dela srpskog stanovništva Kosova. Jer, bez obzira koliko se kosovske institucije trudile, njihovi napori neće dati rezultata sve dok u delu srpske zajednice bude vladalo mišljenje da im kosovske vlasti ne mogu garantovati bezbednost.
Omer Karabeg: Gospodin Velić kaže da na nesigurnost Srba na Kosovu bitno utiče to što nisu kažnjeni počinioci zločina nad Srbima. Zbog čega ima toliko nerasvetljenih zločina?
Dukađin Gorani: Na Kosovu je, kao što sam rekao, nakon 1999. godine postojao ogroman vakum vlasti. Dok Ujedinjene nacije nisu započele svoju misiju, dok KFOR nije preuzeo kontrolu, celo Kosovo je bilo nesigurno, bilo je izuzetno mnogo zločina i svakojakih osveta. Stradao je i veliki broj Albanaca. Osvete su najvećim delom prošle nekažnjeno što ne znači da se njihovi vinovnici neće privesti pravdi. Teško je, međutim, pronaći krivce zbog vakuama vlasti i to će biti dugotrajan proces. Kao i svugde, pravda na Kosovu je spora, ali mi smatramo da će biti dostižna.
Ne možete nekome reći - sad ste slobodni, možete slobodno da se krećete Prištinom, možete slobodno da razgovarate na srpskom jeziku, možete da upotrebljavate svoja nacionalna obeležja, pa onda očekivati da se on oseća bezbednim.
Dukađin Gorani: Naravno, bezbednost nije svugde ista. Pripadnici srpske zajednice se osećaju slobodnije u Prištini nego u Peći ili Đakovici zbog ratne istorije, ali to ne znači da se i tamo stvari neće menjati. Ja mislim da, umesto davanja apokalitičkih izjava, mi treba da odgovorimo na pitanje - kako ćemo se izvući odavde, da li uopšte ima izlaza i da li se ovakvo stanje može nastaviti u nedogled. Ja smatram da srpska zajednica na Kosovu mora da smogne i hrabrosti i snage da učestvuje u kosovskim institucijama i u kosovskoj političkoj realnosti. To je jedini način da se izađe iz ove situacije. Naravno da mi možemo da nastavimo da živimo ovako ušančeni, ali to najmanje ide na na ruku srpskoj zajednici. Kosovske institucije i kosovski Albanci se polako navikavaju da su, kao pripadnici većinskog naroda, odgovorni za situaciju nealbanaca i da im moraju omogućiti što sveobuhvatnije učestovanje u institucijama.
Omer Karabeg: Gospodine Gorani, koliko sam shvatio, vi smatrate da je za stabilizaciju situacije i za smanjenje tenzija bitno da Srbi učestvuju u institucijama Kosova?
Deo srpskog stanovništva učestvuje u institucijama Kosova preko Samostalne liberalne stranke, preko naših ministara u vladi, kao što su Saša Rašić, Nenad Rašić, Slobodan Petrović, Bojan Stojanović. Sve su to uvaženi kosovski Srbi koji stvarno čine mnogo na stabilizaciji stanja.
Dragan Velić: Izuzetno mi je drago što gospodin Gorani poziva Srbe da učestvuju u institucijama Kosova. Za nas iz Srpskog nacionalnog veća nikad nije bilo dileme oko toga da li se stanje može popraviti kroz institucionalno delovanje. Sigurno da može i sigurno da treba u institucijama učestvovati i rešavati probleme. Srbi žele da učestvuju u institucijama, ali moraju da prepoznaju svoj interes. Predstavnici UNMIK-a i lideri Albanaca nisu prepoznali tu našu želju nego su prišli metodu pronalaženja Srba koji će biti samo dekor u institucijama i legalizovati čitav proces stvaranja nezavisnog Kosova. To je ono isto što je radio Slobodan Milošević devedestih godina.
Dukađin Gorani: To je vaše mišljenje, gospodine Veliću, koje nije ohrabrujuće, ali vi imate pravo na njega. Kosovo je demokratska država, a u demokratskim državama ljudi imaju pravo da budu u krivu. Mislim da poređenje današnjeg Kosova sa Miloševićevim režimom ne zaslužuje nikakav komentar, to je van svake logike, ne bih se upuštao u to. Smatram da se ovakovom logikom, koju zastupa gospodin Velić, samo komplikuje situacija i kupuje vreme, mada mi je nejasno zašto se to radi, pošto gubljenje vremena ne ide na ruku srpskoj zajednici. Ja smatram da je svaki izgubljeni minut zločin prema Srbima koji žive na Kosovu i koji žele da tu i ostanu. Međutim, ovakvi odgovori me uveravaju da je jedan broj Srba žrtva ideoloških shvatanja i dileme da li je Kosovo ustvari država i da li je ta realnost prihvatljiva. To su pitanja koja uopšte ne traže odgovore, dovoljno je samo pogledati oko sebe. Ovakvi stavovi su stvarno obeshrabrujući i žao mi je što ih čujem 2009. godine, deset godina nakon svega što se dogodilo. Ponavljam još jednom, kupovanjem vremena se ništa ne može postići.
Dragan Velić: Albanska strana permanentno ponavlja, a to čujem i u ovom razgovoru, da srpska zajednica treba da vidi realnost, a realmost je samoproglašenje nezavisnog Kosova. Hajde da o tome razgovramo na osnovu činjenica. Realnost je da je 56 zemalja priznalo nezavisno Kosovo, a 140 nije. Dakle, i to je realnost. Mene čudi da albanska strana u ovom trenutku ne razmišlja o tome da je Kosovo pod međunarodnim protektoratom, da nije država koja ima puni kapacitet i da to neće biti sve dotle dok ne bude priznata u Ujedinjenim nacijama. Da li je to bolje ili da zajedno sa Srbijom potražiti kompromisno rešenje koje će joj obezbediti određeni međunarodno priznati državni kapacitet koji će biti prihvatljiv za obe strane. Samo tako se može garantovai stabilnost.
Omer Karabeg: Gospodine Veliću, vi znači smatrate da ponovo treba otvoriti razgovore o statusu Kosova?
Dragan Velić: Apsolutno. Albanska strana kaže - to je rešen problem. Možda je za njih rešen, za nas nije.
Dragan Velić: Ja se izvinjavam, vi kažete da je kosovska država plod međunarodnog kompromisa? S kim je napravljen taj kompromis?
Dukađin Gorani: Pa valjda se svi sećamo razgovora u Beču.
Vi kažete status je za nas rešen, za mene nije. Vi kažete da se decentralizacija radi po planu Martija Ahtisarija, ali Srbi nisu prihvatili taj plan.
Dukađin Gorani: Mi ne možemo da razgovaramo o decentralizaciji, mi moramo da je sprovodimo. Mi ne možemo da razgovaramo o Ahtisarijevom planu jer je najveći deo tog plana ugrađen u naš ustav. Mi moramo sprovoditi i decentralizaciju i slovo zakona. Nećemo da se ponovo vraćamo na nulu, pa da razgovaramo o svemu i svačemu. Od decentralizacije će imati koristi sve nacionalne zajednice, a najviše srpska. Ja smatram da će i ljudi kao vi biti naši partneri, mada mi naše partnere već imamo. To što vi naše partnere omalovažavate, to je vaša stvar. Ja ne mislim da su naši partneri u vladi takvi kakvim ih vi predstavljate, ali, bilo kako bilo, kosovskim institucijama potrebno je što više partnera i što više ljudi dobre volje. I ako nećete vi, ja sam aposlutno siguran u to da će unutar srpske zajednice uvek biti ljudi koji će biti spremni da učestvuju u institucijama jedne nove, demokratske i evropske države.
Dragan Velić: Mi ne omalovažavamo vaše partnere, ali ih ignorišemo zato što oni ne predstavljaju Srbe. I to ne govorimo mi, to govore izborni rezultati. Ljudi koji imaju stotinjak glasača ne mogu da budu relevantni predstavnici Srba.
Omer Karabeg: Pošto nema saglasnosti ni o statusu, ni o Ahtisarijevom planu, ni o decentralizaciji, može li se nezavisno od toga razgovarati o praktičnim pitanjima - o struji, vodi, bezbednosti, slobodi kretanja?
Dragan Velić: Može, ali ne mogu se zaobilaziti relevantni srpski predstavnici i realnost na terenu. Hajde da razgovaramo o pitanjima koja su vrlo važna za svakodnevni život građana, o snabdevanju strujom, vodom, bezbednosti, pa ćemo stići i do decentralizacije i do drugih ključnih pitanja. Ali ako nam kažete - mi već imamo sve gotovo, donet je ustav, doneti su zakoni, sve je završeno, onda mi ne možemo da razgovaramo u uslovima diktata.
Omer Karabeg: Gospodine Gorani, može li se razgovarati o praktičnim pitanjima nezavisno od ovih krupnih pitanja?
Neučestvovanje Srba ili dela Srba u institucijama neće zakočiti, niti usporiti razvoj Kosova. To neće uticati na razvoj kosovske državnosti, kosovske ekonomije i kosovskog društva. To će uticati samo na usporavanje razvoja srpske zajednice.
Mi smo za takvo rešenje koje će uvažiti ne samo realnost o kojoj gospodin Gorani priča, nego i realnost o kojoj ja govorim.
Dukađin Gorani: Na Kosovu se ništa nikome neće nametati. Ljudi mogu da žive na Kosovu i da smatraju da kosovska država ne postoji. Nešto sasvim drugo je poštovanje zakona i poštovanje ustava. Kao demokratska država, Kosovo i njegove institucije će uvek voditi računa da se nikome ne nameću politički stavovi. To je naša trajna politika.
