Za poznavaoce prilika na Balkanu, garancije koje je tražila predsednica Kosova Vjosa Osmani u zamenu za formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom su pravične i neophodne.
Međutim, prema njima, isto važi i za zahteve međunarodne zajednice da Kosovo uspostavi tu Zajednicu.
"Najbolji način da Kosovo dobije garancije koje zaslužuje jeste da ponudi kosovskim Srbima garancije koje zaslužuju kao građani Kosova", kaže za RSE Edvard Džozef (Edward P. Joseph), predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u SAD.
Osmani je u intervjuu za Glas Amerike 10. jula tražila od međunarodnih partnera garancije za bezbednost i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, u zamenu za osnivanje Zajednice.
Radio Slobodna Evropa je pitao Vladu Kosova da li stoji iza ovih zahteva, ali su njeni zvaničnici rekli da se neće izjašnjavati o toj temi.
U intervjuu za RSE 19. marta, premijer Aljbin Kurti (Albin Kurti) je rekao da je "u saglasnosti" s predsednicom Osmani po pitanju Zajednice.
Zašto Zajednica?
Zajednica opština sa srpskom većinom bi obezbedila kosovskim Srbima više prava, odnosno nivo samoupravljanja u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji i drugim oblastima.
Oko njenog uspostavljanja Kosovo i Srbija su 2013. postigli dogovor u okviru dijaloga za normalizaciju odnosa uz posredovanje Evropske unije.
Sporazum je odobren i u Skupštini Kosova, ali je Ustavni sud Kosova kasnije utvrdio da je neustavan, jer ne uključuje druge etničke grupe.
Uprkos stalnim pozivima međunarodne zajednice, uzastopne vlade Kosova oklevale su da osnuju Zajednicu, plašeći se da će takva monoetnička organizacija uticati na funkcionisanje države.
Drugi sporazum koji je uključivao tu obavezu, Kosovo i Srbija su postigli u februaru 2023. godine, ali on takođe nije sproveden.
Da li bi međunarodna zajednica ponudila garancije Kosovu?
U Evropskoj uniji (EU) ne odgovaraju na to pitanje, ali kažu da Kosovo već duže vreme ima zakonsku obavezu da osnuje Zajednicu.
"Hitno je potrebno ispuniti tu obavezu", rekao je portparol EU Peter Stano za Radio Slobodna Evropa.
EU je krajem prošle godine izradila nacrt statuta za osnivanje Zajednice koji je dostavljen Kosovu i Srbiji.
Iako se u početku činilo da su ga obe strane prihvatile, nije bilo napretka.
Radio Slobodna Evropa je takođe pitao američki Stejt department da li će Kosovu ponuditi garancije koje je tražila predsednica Osmani, ali nije dobio odgovor.
Ranije su visoki američki zvaničnici iznosili uveravanja da podržavaju Zajednicu koja je u skladu s Ustavom i zakonima Kosova.
Da li su zahtevi Osmani opravdani?
Lion Hartvel (Leon Hartwell), viši saradnik na LSE IDEAS, tink-tenk Londonske škole ekonomije (London School of Economics), kaže da je Osmani s pravom skeptična da bi osnivanje Zajednice donelo opipljive koristi Kosovu.
Prema njegovim rečima, njene zahteve treba posmatrati u kontekstu napora Srbije da destabilizuje Kosovo.
Osmani zato traži garancije da bi se "ublažile moguće negativne posledice" i da se "osigura zaštita interesa Kosova", kaže Hartvel za Radio Slobodna Evropa.
Sporazumom o normalizaciji odnosa iz 2023. godine, poznatom kao Osnovni sporazum, Kosovo je pristalo da srpskoj zajednici obezbedi nivo samoupravljanja, dok je Srbija pristala da ne ometa članstvo Kosova, između ostalog, u međunarodnim organizacijama.
Međutim, Srbija je lobirala protiv članstva Kosova u Savetu Evrope; sastavila je službeno pismo kojim se obavezala da neće sprovoditi neke delove sporazuma i optužena je za oružani napad u Banjskom na Kosovu.
"Čitajući između redova izjave Osmani, vidljivo je da ona želi ili stvaran pravno obavezujući sporazum koji obavezuje Srbiju da ispuni svoje obaveze, ili – u nedostatku takvog sporazuma – suštinske međunarodne garancije", kaže Hartvel.
Sporazum iz 2023. i njegov aneks za implementaciju nisu potpisali Kosovo i Srbija, zbog odbijanja Beograda, a Hartvel kaže da iz perspektive međunarodnog prava ti dokumenti ne predstavljaju nikakvu obavezu, iako EU insistira na suprotnom.
Zašto su Kosovu 'neophodne' garancije?
Iz tri razloga, kaže Edvard Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u SAD.
Prvo, druga strana Osnovnog sporazuma, Srbija, nije postupala u dobroj veri, od trenutka kada su dve zemlje "dogovorile" aneks implementacije, kaže on.
Drugo, obaveze dve strane "nisu paralelne". "Od Kosova se traži da preduzme afirmativni korak za formiranje Zajednice... Ne postoji paralelni korak, na primer, za zajednicu unutar Srbije za Albance", kaže Džozef za Radio Slobodna Evropa.
Umesto toga, dodaje on, Srbija je u obavezi da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama. A prioritet broj jedan spoljne politike Srbije jeste upravo blokiranje članstva Kosova u međunarodnim organizacijama – rečima i delima, kaže on.
"Zbog toga je od suštinskog značaja da EU i SAD imaju plan – ne samo nadu ili napor – da unaprede članstvo Kosova u NATO pre svega, bez obzira šta Srbija radi", ocenjuje Džozef.
I, treći razlog zašto su garancije od suštinskog značaja, prema njegovim rečima, jeste činjenica da je EU "pokazala malo volje" da prihvati svoje obaveze prema Osnovnom sporazumu i njegovom implementacionom aneksu.
"Po dogovoru, 'Zajednički komitet za praćenje'... 'kojom predsedava EU'... trebalo bi da se uspostavi da nadgleda njegovu primenu. EU je dosad izbegavala tu odgovornost da arbitrira“, kaže Džozef.
Kako bi izgledale garancije?
Džozef i Hartvel navode nekoliko opcija.
Za početak, kaže Džozef, uticajne evropske prestonice, poput Berlina i Pariza, mogu da daju uveravanja Prištini da će, ako nacrt statuta EU za Zajednicu pošalje na ocenu Ustavnom sudu, imati glasove za članstvo u Savetu Evrope.
EU takođe može da smisli metod kojim bi odobrila zahtev Kosova za članstvo u Uniji, kaže on.
Pre ulaska u NATO ili EU, Kosovo može da traži bilateralne odbrambene sporazume s nekoliko ključnih zemalja, kao što su SAD, Velika Britanija, Turska i odabrane zemlje EU- navodi Hartvel moguću privremenu opciju.
Za Hartvela, optimalna opcija bi bio prijem Kosova u NATO i, donekle, u EU. Ali, pošto je to trenutno neizvodljivo, zbog činjenice da u obe organizacije postoje zemlje koje ne priznaju nezavisnost Kosova, prema njegovim rečima, postoji i privremena opcija.
"Pre ulaska u NATO ili EU, Kosovo može da traži bilateralne odbrambene sporazume s nekoliko ključnih zemalja, kao što su SAD, Velika Britanija, Turska i odabrane zemlje EU. Ovi sporazumi bi mogli da obezbede formalizovane bezbednosne garancije slične onima koje imaju zemlje saveznice NATO-a koje nisu njegove članice, poput Japana i Južne Koreje", kaže Hartvel.
Prema njegovim rečima, takvi sporazumi, koji podrazumevaju zajedničke vojne vežbe, tada bi poslužili kao "prepreka eventualnoj agresiji Srbije".
Da li bi garancije bile izlaz?
Hartvel kaže da su, s obzirom na to da je dijalog za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije u ćorsokaku, ako ne i mrtav, najefikasniji način da se okonča spor upravo ovi sporazumi, ili članstvo Kosova u NATO i EU.
"Kosovski Srbi bi takođe imali velike koristi od ovakvog pristupa, jer bi im on ponudio stabilnost i sigurnost", kaže on.
Za Džozefa, Osmani ima pravo da traži garancije, ali Vašington i Brisel takođe imaju pravo da zahtevaju podnošenje nacrta statuta Zajednice Ustavnom sudu, kao i puno poštovanje prava kosovskih Srba.
Zato je najbolji način da Kosovo dobije garancije koje zaslužuje da "ponudi kosovskim Srbima garancije koje zaslužuju kao građani Kosova", kaže predavač na Univerzitetu Džons Hopkins.
O dijalogu
U pregovorima za normalizaciju odnosa još 2011. Kosovo i Srbija postigli su desetine sporazuma na papiru, ali je malo njih sprovedeno na terenu.
Poslednji sastanak na visokom nivou – premijera Kosova Aljbina Kurtija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića – održan je u septembru prošle godine.
U poslednje tri godine sastajali su se osam puta, ali ni na jednom sastanku nije potpisan nikakav sporazum, a na svakom su međusobno iznosili optužbe.
