Dok se pregovori o nuklearnom programu Teherana nastavljaju, sudbina iranskih zaliha visoko obogaćenog uranijuma ostaje jedno od najtežih pitanja za rešavanje.
Pre vazdušnih napada SAD i Izraela na iranska nuklearna postrojenja u junu 2025. godine, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) procenila je da Iran poseduje 440,9 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto. Taj materijal, iako nije na nivou oružja, značajno je blizu nivou od 90 odsto koji se generalno povezuje s pravljenjem nuklearnog oružja.
Pitanje s kojim se sada suočavaju pregovarači je šta bi trebalo da se uradi s tim zalihama u okviru šireg sporazuma između Teherana i Vašingtona. Poslednjih nedelja, Kazahstan je pominjan kao moguća treća strana koja bi čuvala te zalihe.
Generalni direktor IAEA Rafael Grosi (Grossi) izjavio je prošlog meseca da je predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev otvoren za ideju skladištenja iranskog uranijuma i Astana je kasnije potvrdila svoju spremnost.
"Nekoliko zemalja, uključujući Kazahstan, izrazilo je spremnost da u duhu dobre volje pruži tehničku pomoć u rešavanju problema, pod uslovom da se postignu relevantni međunarodni sporazumi između svih uključenih strana i da stvar pređe na praktičnu primenu", rekao je 1. juna portparol kazahstanskog Ministarstva spoljnih poslova Ajbek Smadijarov.
Nedelju dana posle te izjave, ambasador Kazahstana u Iranu sastao se sa zamenikom iranskog ministra spoljnih poslova Kazemom Garibabadijem. Nijedna strana nije otkrila da li je razgovarano o transferu uranijuma.
Moguće kompromisno rešenje
Kazahstan ima snažan kredibilitet po pitanju nuklearne energije.
Od 2019. godine, u toj zemlji se nalazi jedina banka nisko obogaćenog uranijuma na svetu u vlasništvu IAEA, postrojenje od 90 tona koji podržavaju Sjedinjene Američke Države, Evropska unija, Norveška, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati. Astana takođe održava odnose sa svim glavnim uključenim stranama i ima dugu istoriju u sprečavanju širenja nuklearnog oružja.
"Kazahstan je zapravo veoma zanimljiv i dobar izbor", rekao je Džon Roberts (John), stručnjak za energetiku u Atlantskom savetu. "Ima etabliranu nuklearnu industriju i bio je uključen u izgradnju nuklearnih elektrana."
Ipak, tehničke kvalifikacije možda nisu odlučujući faktor.
Ali Vaez, vodeći stručnjak za neširenje nuklearnog oružja i direktor Iranskog projekta u Međunarodnoj kriznoj grupi, ističe da centralna prepreka nije logistika, već poverenje.
Teheran verovatno neće posmatrati uranijum isključivo kao nuklearni materijal koji zahteva bezbedno skladištenje: To je takođe izvor uticaja u pregovorima.
"S obzirom na duboko ukorenjeno nepoverenje Teherana prema SAD, malo je verovatno da će isporučiti sav svoj materijal ili odjednom", rekao je Vaez. "Više bi volelo da deo toga razblaži kod kuće kako bi održao uticaj i osigurao da Vašington ispuni svoj deo dogovora."
Deficit poverenja i diplomatsko usko grlo
To nepoverenje bi moglo da iskomplikuje šanse Kazahstana da postane čuvar. Za Iran, zemlja odredišta bi morala da bude ona koja bi mogla da garantuje vraćanje materijala ako sporazum propadne.
"Destinacija za isporuku materijala trebalo bi da bude zemlja kojoj Iran može verovati da će vratiti zalihe Iranu u slučaju da SAD odustanu od svojih obaveza", rekao je Vaez. "Jedine opcije za tu svrhu su Rusija i Kina."
A ipak, to su upravo opcije koje je Vašington javno odbacio. Američki predsednik Donald Tramp (Trump) javno je isključio Rusiju i Kinu kao potencijalne čuvare iranskog obogaćenog uranijuma, rekavši novinarima tokom sastanka kabineta 27. maja da mu ne bi bilo "prijatno" da bilo koja od te dve zemlje preuzme kontrolu nad zalihama u okviru budućeg sporazuma.
Tramp je takođe sugerisao da iranski obogaćeni uranijum na kraju bude prebačen u SAD. U intervjuu za Rojters (Reuters) u aprilu je rekao: "Sredićemo to... Donećemo ga u Sjedinjene Države."
Dok je Tramp isključio Rusiju i Kinu, Iran je kategorički odbacio transfer uranijuma u SAD. To je povećalo interesovanje za Kazahstan, zemlju s velikim nuklearnim iskustvom, istorijom saradnje sa Zapadom i bliskim vezama s Pekingom i Moskvom, kao moguće kompromisno rešenje.
Ako bi Kazahstan na kraju bio izabran, aranžman bi mogao da podigne globalni ugled te zemlje.
"To bi svakako podiglo međunarodni profil Kazahstana", rekao je nedavno bivši ambasador SAD u Kazahstanu (2022–2025) Danijel Rozenblum (Daniel Rosenblum) u podkastu Global Power Shifts. "Oni vole da vide sebe kao neutralnu stranu, a ponekad i kao posrednika."
Roberts tvrdi da bi takva uloga bila u skladu s spoljnom politikom Kazahstana koja je često nastojala da pozicionira zemlju kao most između suprotstavljenih sila.
Vaez napominje da je ta ambicija glavna pokretačka snaga diplomatije Astane: "Biti deo rešenja za sukob koji je negativno uticao na globalnu ekonomiju i bezbednost privlačno je mnogim zemljama."
Novi radioaktivni strahovi za grad koji već pati
Istovremeno, prihvatanje iranskog uranijuma nosilo bi rizike.
Banka goriva IAEA u metalurškom pogonu Ulba u Oskemenu je projektovana za skladištenje nisko obogaćenog uranijuma namenjenog civilnim nuklearnim reaktorima. Iranske zalihe, obogaćene do 60 odsto, klasifikovane su kao visoko obogaćeni uranijum i predstavljale bi potpuno drugačije zahteve za skladištenje i bezbednost.
"Glavna briga je koliko bi bezbedno bile zaštićene", rekao je Daulet Asanov, naučnik za zaštitu životne sredine koji prati industrijske rizike u Oskemenu. "Moglo bi postojati interesovanje i drugih država ili organizacija. S današnjim ratovima, čak i dronovi mogu da unište infrastrukturu."
Kazahstan bi takođe morao da odmeri geopolitičke implikacije. Prema Robertsu, Astana je godinama balansirala odnose sa Zapadom, dok je istovremeno održavala bliske veze s Rusijom i Kinom.
"Kazahstan vodi pažljivu politiku, razvijajući odnose sa Zapadom, a istovremeno održavajući veze s Kinom i Rusijom", rekao je on.
Reakcija u zemlji bi mogla biti podjednako osetljiva. Oskemen je grad u kome ekološka zabrinutost već dominira javnom debatom, uglavnom zato što stanovnici već pate od ozbiljnog industrijskog zagađenja vazduha. Dodavanje kontroverznog nuklearnog oružja je teško prodati u Istočnom Kazahstanu, regionu gde su stope raka već znatno više od nacionalnog proseka.
"Ljudi će verovatno negativno reagovati", rekao je stručnjak za životnu sredinu Roman Čestnih. "Čak je i skladištenje nisko obogaćenog uranijuma ranije izazvalo zabrinutost javnosti."
IAEA nije odgovorila na pitanja RSE o detaljima tehničkih i bezbednosnih zahteva za skladištenje uranijuma obogaćenog do 60 odsto u Kazahstanu. U kratkom odgovoru, agencija je navela da je primila zahtev za intervju k znanju, ali nije ponudila dalje informacije.
Pristalice predloga ukazuju na dugogodišnje iskustvo Kazahstana u nuklearnoj diplomatiji.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, zemlja se dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja stacioniranog na njenoj teritoriji. Kazahstan je 1994. omogućio transfer oko 600 kilograma uranijuma na nivou potrebnom za oružje u SAD u operaciji kasnije poznatoj kao Projekat Safir.
Kazahstan je takođe isporučio prirodni uranijum Iranu 2015. u okviru aranžmana vezanih za značajan nuklearni sporazum postignut te godine između Teherana, SAD i drugih globalnih sila.