Izbori za Evropski parlament se održavaju od 6. do 9. juna u 27 država članica Evropske unije.
Procenjuje se da u Uniji ima oko 370 miliona birača sa pravom glasa od kojih, prema nedavnoj anketi, 71 odsto planira da glasa, što bi bila visoka izlaznost.
Na poslednjim izborima 2019. godine bila je znatno manja – 50,7 procenata.
Doduše, i to se smatralo dobrom izlaznošću, jer se po prvi put od uvođenja direktnih izbora za Evropski parlament 1979. godine taj broj povećao, prekinuvši loš trend stalnog pada broja građana koji su izašli na birališta.
Naravno, te brojke se znatno razlikuje u državama članicama.
U Belgiji i Luksemburgu, gde je glasanje obavezno, skoro 90 odsto ih je izašlo na birališta pre pet godina, dok u Češkoj Republici samo 28 procenata i 22 u susednoj Slovačkoj.
Za šta ljudi zapravo glasaju?
Građani Evropske unije biraju 720 poslanika koji dolaze iz svih država članica na osnovu broja stanovnika.
To znači da će Nemačka poslati najviše poslanika u Brisel/Strazbur – 96, a Kipar, Luksemburg i Malta samo po šest.
Postoji nekoliko čuda sa evropskom demokratijom, a jedna od njih je da ne postoji evropski demos, već 27 demosa, što znači da, iako se izbori zovu "evropski", na njima se nadmeću nacionalne političke stranke, na primer, nemačke socijaldemokrate (SPD) ili španski konzervativci Partido Popular (PP).
Ali, kada se članovi Evropskog parlamenta biraju sa nacionalnih lista, skloni su da postanu deo transevropskih političkih grupa.
U ovom sazivu Evropskog parlamenta ima sedam takvih grupa, koje moraju da imaju minimalno 23 poslanika iz najmanje sedam zemalja EU.
Očekuje se da većina ili sve grupe opstanu, ali se ne isključuje formiranje novih.
Borba za evroposlanike orijentisane levo, desno i centristički već je počela i samo će se intenzivirati.
Koje su političke grupe?
Najveća je Evropska narodna partija (EPP) širokog desnog centra – u kojoj su, između ostalog, nemačke hrišćanske demokrate (CDU) i Poljska građanska platforma (PO) koju slede socijalisti i demokrate (S&D), okupljajući stranke levog centra, odnosno socijaldemokratske.
Postoji mnoštvo drugih grupa, počevši od Renew (Obnova) koju čine centrističke, liberalne stranke kao što je Renesansa francuskog predsednika Emanuela Makrona.
Tu su i Zeleni, koji okupljaju zelene/ekološke partije, ali i Piratske partije i katalonske separatiste.
Jedna od grupacija je i GUE/NGL, koju čine krajnje levičarske i komunističke partije, a na drugoj strani ideološkog spektra su evropski konzervativci i reformisti (ECR), koje jedni vide kao nacionaliste a drugi kao suvereniste.
Oni sami sebe radije kategorišu kao antifederalističke evroskeptike blaže varijante. Među njima su češka Građanska demokratska stranka (ODS), poljska Pravo i pravda (PiS) Jaroslava Kačinjskog, švedske Demokrate, Finska stranka i Braća Italije italijanske premijerke Đorđe Meloni.
Konačno, tu je i Identitet i demokratija (ID), grupa tvrde desnice sa članovima kao što su Nacionalno okupljanje Marin Le Pen, Austrijska slobodarska partija (FPO) i Liga Matea Salvinija.
Osim toga, postoji i veliki broj nezavisnih poslanika Evropskog parlamenta koji su često pripadali nekoj od grupa, ali su izbačeni i još nisu pronašli novi dom.
Recimo, Fides Viktora Orbana, koji je izbačen iz Evropske narodne partije 2021. godine, ili Smer Roberta Fica, koji je prošle godine doživeo istu sudbinu u klubu socijalista i demokrata.
Ko će pobediti?
Niko, jer evropska politika ipak počiva na izgradnji koalicija.
Evropska narodna partija će skoro sigurno ponovo završiti na vrhu, kao što je to bio slučaj na svim izborima za Evropski parlament od 1999.
Ankete pokazuju da će verovatno imati oko 170 poslanika u novom domu, što je nešto manje nego pre pet godina i daleko od svojih prethodnih vrhunaca kada su redovno osvajali više od 200 mandata.
Socijalisti i demokrate će verovatno završiti na drugom mestu, kao i na poslednjih nekoliko izbora, sa oko 140 poslanika, što je otprilike isto kao i 2019. godine.
Ali, postaje zanimljivo jer se predviđa da će svaka od preostalih pet grupa dobiti negde između 30 i 80 mesta mandata.
Veoma je neizvesno nadmetanje za treće i četvrto mesto.
Izgleda da će Renew i Zeleni izgubiti mandate u odnosu na pre pet godina, dok će grupa evropskih konzervativaca i reformista (ECR) dobiti.
Veoma je važno obratiti pažnju da može biti više od 100 poslanika koji do sada nisu bili vezani za bilo koju političku porodicu.
Mnogi od njih će biti populisti različitih nijansi, tako da će ih verovatno apsorbovati grupacije Identitet i demokratija (ID) ili evropski Konzervativci i reformisti (ECR) ili će se možda formirati još jedna desničarska grupa odmetnika.
Da li će populistička desnica biti veliki pobednik?
I da i ne.
Biračko telo će se verovatno nagnuti udesno. Ako se računaju predviđena mesta za grupacije Identitet i demokratija (ID), Konzervativce i reformiste (ECR) i nezavisne, koji će takođe uglavnom biti desničari, i njima se pridoda EPP desnog centra – onda se dobija većina sa više od 400 mesta.
Ali, stvar je u tome da je EPP, pre svega, veoma mejnstrim grupacija sa prilično značajnom federalističkom crtom u Evropskom parlamentu.
Godinama se priča o nekakvoj evroskeptičnoj supergrupi, ali do sada nikada nije formirana, a malo je verovatno da će se to desiti i sada.
Zašto?
Gotovo je nemoguće biti nacionalista na evropskom nivou. Zato su mnogi takozvani populisti raspoređeni u dve grupe, ECR i ID, a možda bi mogli da formiraju i treću.
Oni se mogu složiti da Brisel treba da ima manje moći, ali gotovo nikako oko drugih stvari.
Često su odnosi sa Rusijom i Kinom velika linija podela, pri čemu su neke populističke stranke prilično kritične prema ovim dvema zemljama, a druge su u veoma prijateljskim odnosima sa Moskvom i/ili Pekingom.
Činjenica da je Fides i dalje bez porodice, odnosno nije član nijedne grupacije u Evropskom parlamentu, posle tri godine, svedoči o tome.
Međutim, ništa bolje ne ilustruje desničarske podele od vesti početkom maja kada je Alternativa za Nemačku (AfD) izbačena iz ID grupe nakon što je jedan od njenih lidera rekao u intervju da nije svaki pripadnik nacističkog SS-a u vreme Trećeg rajha bio "automatski zločinac".
Inicijativu za izbacivanje AfD predvodila je Marin Le Pen, koja godinama pokušava da se predstavi kao umerena političarka usred glasina da bi možda želela da se pridruži u budućnosti "prihvatljivijoj" grupaciji ECR.
Takođe, spekuliše se da će Đorđa Meloni, čiji je dolazak na vlast pre dve godine izazvao strahove kod nekih da bi Italija mogla da koketira sa fašizmom, pokušati da dodatno ublaži svoj imidž tako što će svoju frakciju "Braća Italije" odvesti u EPP.
Dakle, "uspon desničara" bi mogao biti samo medijska histerija.
Najvažniji zaključak će verovatno biti sledeći: četiri dobro cenjene mejnstrim grupe – EPP, S&D, Renew i Zeleni – opet će verovatno dobiti više od 400 mesta, što znači većinu.
Ona se smanjuje u poređenju sa prethodnim godinama, ali je i dalje više nego funkcionalna.
Da li će Evropski parlament imati uticaja na politiku EU?
Evo još jedne evropske neobične stvari: Evropski parlament nema poziciju kao standardno demokratski izabrani nacionalni parlamenti jer poslanici ne predlažu zakone.
U EU je Evropska komisija ta koja ima pravo inicijative i započinje izradu potencijalno novog zakona.
Evropski parlament je tada kozakonodavac zajedno sa Savetom u kome su predstavljene države članice, što znači da menjaju predloženi zakon, često pregovarajući sa Komisijom i Savetom mesecima ili čak godinama u takozvanim trijalozima pre nego što se nešto zaista dogovori i postane pravilo u celom bloku.
Evropski parlament je najslabija od ove tri institucije, retko dobija sve ili čak većinu onoga što želi.
Ovaj trend će se nastaviti bez obzira na to na koju stranu Evropski parlament naginje.
Ali, ako postane desničarski orijentisan u narednih pet godina, može se očekivati da će biti manje ambiciozan o pitanjima koja se tiču klime, zatim biće prijateljski raspoložen prema poljoprivrednicima u EU i manje zainteresovan za migracije u klub – što u suštini odražava trend u mnogim evropskim prestonicama vidljiv u poslednje vreme.
Zašto su važni izbori za Evropski parlament?
Sada, ovde postaje zaista zanimljivo. Evropski parlament nastoji da postane relevantniji za prosečnog evropskog glasača.
Na neki način je to i uspeo. Recimo ideja o vodećem kandidatu – poznatom u Briselu pod nemačkim imenom Spitzenkandidat.
To je osmišljeno za izbore za Evropski parlament 2014. godine i funkcioniše na sledeći način: političke grupe imenuju ključnu osobu i ako ta grupacija osvoji najviše glasova, to lice biće nominovano za moćan posao predsednika Evropske komisije.
Ranije su ličnosti za tu poziciju, zajedno sa predsednikom Evropskog saveta i visokim predstavnikom EU za spoljnu politiku, birali lideri 27 zemalja članica EU u tajnim zakulisnim igrama u Briselu, uzimajući u obzir ne samo pripadnost političkoj partiji već i geografiju i pol.
U suštini, tri pozicije treba da zauzmu i muškarci i žene, odražavajući i ravnotežu između severa-juga, istoka-zapada u klubu sa tri najveće stranke, obično EPP, S&D i Renew popunjavajući ova mesta sa EPP kao najvećom grupacijom koja preuzima predsedavanje Evropskom komisijom.
Lideri EU su 2014. obratili pažnju na sistem vodećih kandidata odabirom bivšeg premijera Luksemburga i glavnog kandidata EPP Žan-Kloda Junkera za predsednika Evropske komisije.
Ali, odstupili su od toga 2019. kada je nemački poslanik Manfred Veber bio vodeći kandidat EPP.
Umesto njega, lideri EU su izabrali tadašnju nemačku ministarku odbrane Ursulu fon der Lajen, izvlačeći je iz relativne opskurnosti, kao kompromisnog kandidata.
Ove godine, Lajen traži ponovni izbor i glavni je kandidat EPP – koji bi, kao što je već pomenuto, trebalo da osvoji najviše glasova.
Da li Fon der Lajen ostaje na čelu Evropske komisije?
To se svi pitaju.
Lideri EU će na ovaj ili onaj način morati da poštuju rezultate evropskih izbora, a ako EPP ostvari pristojan rezultat, recimo više od 170 poslanika, biće teško zaobići Ursulu fon der Lajen.
Ali, ipak bi mogli da je ignorišu. Najpre, ona nije sveopšte omiljena.
Francuski predsednik Emanuel Makron, navodno, želi da promoviše bivšeg italijanskog premijera i šefa Evropske centralne banke Marija Dragija za tu poziciju, ali on, zapravo, ne pripada ni jednoj političkoj grupi.
Može se desiti da se pojavi još jedan kandidat EPP za predsednika Komisije.
Da li bi rumunski predsednik Klaus Johanis ili šefica Međunarodnog monetarnog fonda, poreklom iz Bugarske, Kristalina Georgijeva mogli da isplivaju kao neočekivani aduti?
S&D, kao drugoplasirani, verovatno će tražiti mesto predsednika Saveta, koje trenutno zauzima Belgijanac Šarl Mišel ali mora da ode posle jednog mandata.
Čini se da su favoriti bivši portugalski premijer Antonio Kosta ili njegova danska koleginica Mete Frederiksen.
Ako Renew uspe da se probije na treće mesto na izborima, imaće pravo na poziciju šefa spoljne politike EU koji sada drži Žozep Borelj.
Estonska premijerka Kaja Kalas je veliki favorit ove grupacije, ali ako ECR zauzme treće mesto, moguće je da tu ulogu preuzmu ličnosti poput češkog premijera Petra Fijale.
Sve je u igri.
Ali nisu samo lideri EU ti koji će na kraju odlučiti o sudbini Fon der Lajen (ili alternativnog kandidata za najviši položaj Komisije).
Upravo će novoizabrani Evropski parlament glasati o predloženom kandidatu prostom većinom. Fon der Lajen je prošla 2019. sa većinom od devet glasova.
Ovog puta, Evropski parlament bi možda želeo da demonstrira moć i odbaci predlog Saveta, što bi bilo bez presedana, ali ne i iznenađujuće.
S&D je već upozorio Fon der Lajen da bi trebalo da prestane da ugađa Meloni i ECR-u ako želi njihovu podršku. Trgovina će biti intenzivna. Potreban je 361 glas.
Imajte na umu da se čitava priča tu ne završava. Kasnije tokom godine, svaka država članica EU će predložiti svog kandidata za Evropsku komisiju.
Čelnik ove institucije će im dodeliti resore, a onda je na Evropskom parlamentu da propituje kandidate za članove Komisije. Po tradiciji, Evropski parlament će odbaciti nekoliko predloga.
Prošle godine su odbačeni prvi kandidati iz Francuske, Mađarske i Rumunije. A onda kada svi potencijalni poverenici dobiju prolaz, Evropski parlament će odobriti celu Komisiju u celini. Sve to može da potraje do Božića.
Kakav je uticaj Evropskog parlamenta na spoljnu politiku EU?
Ako ste građanin EU, trebalo bi da brinete o Evropskom parlamentu. Možda nije najmoćnija institucija u Briselu, ali je uticajna, budući da je kozakonodavac u važnim političkim oblastima poput energetike, transporta, životne sredine i zaštite potrošača.
Neki poslanici u Evropskom parlamentu takođe usavršavaju svoje veštine da bi kasnije postali ministri visokog ranga u svojim zemljama, dok bivši nacionalni lideri takođe imaju sklonost da završe u Evropskom parlamentu, tako da je to definitivno politička institucija na koju vredi obratiti pažnju.
Međutim, ako niste građanin EU i pitate se kakva je uloga parlamenta u ostatku sveta, onda treba da imate na umu sledeće: Evropski parlament ne diktira spoljnu politiku EU.
Spoljna politika i politika proširenja EU je u isključivom domenu država članica i samo njih. Evropski parlament nema uticaja na politiku sankcija, koja teži da bude najoštriji instrument koji Brisel ima na raspolaganju.
I dok Evropski parlament na kraju glasa o prijemu novih članica EU, on apsolutno nema pravo glasa u svim koracima koji vode tome: davanju statusa kandidata, otvaranju pregovora, otvaranju i zatvaranju 30 + poglavlja o pristupanju. Osim toga, Evropski parlament je naklonjen politici proširenja, tako da je glasanje uvek unapred odlučeno.
Isto važi i za trgovinske sporazume – Evropski parlament na kraju glasa o njima, ali je, u stvari, isključiva nadležnost Evropske komisije da pregovara o njima.
O pitanjima kao što su liberalizacija viznog režima ili olakšice, zemlje članice EU moraju da daju zeleno svetlo jednoglasno pre nego što glasa Evropski parlament.
Može se tvrditi da je Evropski parlament veoma otvoren o svim spoljnopolitičkim pitanjima, usvaja izveštaje i rezolucije sa mnogo preporuka.
To je tačno, ali sve ove aktivnosti su neobavezujuće i razlog zašto poslanici u Evropskom parlamentu često mogu da kažu više od, recimo, šefa evropske diplomatije ili komesara EU.
Neke od ovih izjava, izveštaja i rezolucija ponekad izazivaju pometnju u nekim trećim zemljama jer često pozivaju, na primer, na uvođenje evropskih sankcija ili prijem u članstvo EU, ali vredi se podsetiti da je to stav Evropskog parlamenta, ili ponekad samo njegovog odbora za spoljne poslove ili čak samo mišljenje nekolicine ili pojedinačnih poslanika u Evropskom parlamentu, a ne stav EU u celini.
Facebook Forum