Rat s Izraelom prošlog meseca desetkovao je viši ešalon iranskog vojnog rukovodstva, osakatio njegovu vazdušnu odbranu i otkrio ranjivost njegovog vazduhoplovstva. Za nekoliko dana, Izrael je uspostavio vazdušnu nadmoć, otvarajući put za američke vazdušne napade na iranska nuklearna postrojenja.
Rat je takođe testirao granice saveza Irana s Rusijom koja je Teheranu tokom 12-dnevnog sukoba ponudila malo više od diplomatske podrške.
S poverenjem u Moskvu na niskom nivou, Iran sada hitno nastoji da obnovi svoju odbranu i okreće se Kini za nabavku napredne vojne opreme koju Rusija nije isporučila. Međutim, kako se Teheran okreće Pekingu, suočava se sa novim preprekama i sumnjama, otkrivajući i ograničenja svojih opcija i dubinu svoje strateške izolacije.
Rusija samo nominalno strateški partner
Uprkos nedavno potpisanom sporazumu o strateškom partnerstvu i godinama bliske saradnje, ruska podrška Iranu tokom ove krize pokazala se uglavnom na retoričkom nivou.
Kako proreformiski list Šargh primećuju, "ovaj savez, u kritičnim trenucima, zasniva se više na promenljivim interesima nego na čvrstim obavezama".
Dok je ruski predsednik Vladimir Putin osudio američke napade kao "neopravdane" i ponudio dijalog, on se nije obavezao na pružanje vojne pomoći i Kremlj je više puta insistirao da sporazum o partnerstvu ne sadrži odredbe o vojnoj pomoći u ratno vreme.
Ali Motahari, bivši zamenik predsednika iranskog parlamenta, potcrtao je rastući osećaj frustracije u objavi na mreži X.
On je ukazao da je Rusija odbila da proda Iranu sistem protivraketne odbrane S-400, uprkos tome što je Teheran snabdevao Moskvu dronovima za njen rat u Ukrajini, dok je takve sisteme obezbedila Turskoj i Saudijskoj Arabiji.
Bivši poslanik je tvrdio da je uzdržan ruski stav posledica zabrinutosti da bi Iran mogao da upotrebi S-400 protiv izraelske agresije, otkrivajući površnost takozvanog strateškog partnerstva "koje Putin ističe".
Pokušaji Irana da kupi naprednu rusku vojnu opremu, uključujući borbene avione Suhoj-35 (Su-35) i borbene helikoptere Mi-28, takođe nisu napredovali.
Prema Šargu, "osim nekih trenažnih aviona, ništa od obećane opreme nije isporučeno", dok su kao ključni razlozi navedeni problemi s proizvodnjom u Rusiji i diplomatski pritisak zemalja Persijskog zaliva, Izraela i SAD.
Taj obrazac neobavezujući stav Rusije verovatno je naveo iranske zvaničnike i analitičare da otvoreno dovode u pitanje pouzdanost Rusije kao saveznika.
Kinesko oklevanje i realpolitika
S nepouzdanom Rusijom kojoj je fokus na drugim mestima, nepotvrđeni izveštaji i u iranskim i u zapadnim medijima tvrde da se Iran okrenuo Kini u nadi da će dobiti naprednu vojnu opremu, posebno višenamenski borbeni avion Čengdu J-10C.
Iransko ratno vazduhoplovstvo je ozbiljno zastarelo i loše opremljeno za suočavanje s modernim protivnicima. Njegova flota se uglavnom sastoji od zastarelih američkih i sovjetskih aviona nabavljenih pre revolucije 1979. godine, od kojih se mnogi održavaju u upotrebi zahvaljujući polovnim delovima i improvizaciji.
J-10C je jednomotorni lovac generacije 4,5, opremljen naprednim sistemima, AESA radarom i s mogućnošću da nosi rakete dugog dometa PL-15. Smatra se kredibilnim, mada ne ravnopravnim, protivnikom za izraelske avione F-35I.
Međutim, Kine upadljivo okleva da snabdeva Iran, rekao je Andrea Giseli (Ghiselli), predavač na Univerzitetu u Ekseteru i šef istraživanja projekta ChinaMed u okviru TOChina Hub.
"Peking pokušava da stabilizuje odnose s Vašingtonom kako bi kupio malo vremena za dalje povećanje svoje tehnološke i ekonomske samodovoljnosti", rekao je Giseli za RSE. "To je važnije od obnove iranskog ratno vazduhoplovstva".
Stručnjaci se takođe slažu da odnosi Kine s regionalnim rivalima Irana doprinose njenom uzdržavanju da ojača iransku vojsku.
"Kina je delovala kao ekonomski ili geoekonomski akter na Bliskom istoku", rekao je Hamidreza Azizi, saradnik Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove.
On je za RSE rekao da Kina ceni svoje odnose sa sunitskim arapskim susedima Irana u Savetu za saradnju zemalja Zaliva – Katarom, Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima – koji su ključni snabdevači energenatima i trgovinski partneri, ali održavaju oprezne odnose s Teheranom.
Analitičari se uglavnom slažu da je najefikasniji način Kine da podrži Iran kontinuirana kupovina nafte koja Teheranu obezbeđuje vitalne prihode dok je pod sankcijama.
Za Peking, održavanje pristupa energentima i izbegavanje regionalne destabilizacije nadmašuju sve potencijalne koristi od prodaje naprednog oružja Iranu, rekao je Giseli.
Strateška izolacija Irana
Događaji prošle nedelje razotkrili su dubinu strateške izolacije Irana.
I Moskva i Peking su dali prioritet sopstvenim interesima i odnosima s iranskim protivnicima u odnosu na bilo kakve formalne obaveze prema savezu s Teheranom.
Kako Šarg zaključuje, nevoljnost Rusije da ide dalje od političkih izjava ozbiljno je narušila njen kredibilitet kao saveznika, dok kineska realpolitika osigurava da Iranu neće biti dostupna značajna vojna podrška.
Farzan Sabet, glavni istraživač na Ženevskom postdiplomskom institutu, rekao je za RSE da Teheran "nema dobre opcije" kada su u pitanju strani vojni partneri.
Čak i ako bi Teheran uspeo da kupi borbene avione od Kine, trebalo bi mu mnogo više nego što može da plati da bi mogao da održava vazdušnu nadmoć u budućim sukobima, barem na svom nebu.
"To je veoma, veoma skupo", rekao je Sabet. "Budući da je Iran pod sankcijama, nikome nije jasno ko bi imao novac da to plati."