Balkan je pokazao da nacionalizam nije samo retorika, već često preteča rata.
Devedesetih godina prošlog veka, ideologija Slobodana Miloševića rasplamsala je sukobe koji su ostavili duboke rane u regionu. Danas se slične senke vraćaju kroz aktuelne lidere. U njihov centar, mnogi posmatrači stavljaju srpskog Aleksandra Vučića.
Na vlasti od 2014. godine, prvo kao premijer, a zatim kao predsednik, on je sprovodio strategiju koja kombinuje nacionalizam s političkim pragmatizmom, i koja se proteže van granica Srbije: na Kosovu kroz osporavanje državne vlasti; u Bosni i Hercegovini, kroz otvorenu podršku separatizmu lidera u entitetu Republika Srpska Milorada Dodika; i u Crnoj Gori kroz uticaj na prosrpske grupe.
U takvoj kritičnoj situaciji, Ivana Stradner iz Fondacije za odbranu demokratija u Vašingtonu primećuje da Vučić sam eskalira ili smiruje krize – ne zarad stabilnosti regiona, već zbog sopstvene moći, pri čemu, prema njenim rečima, ugrožava ravnotežu širom Balkana.
"Ništa nije izolovano, sve je međusobno povezano. Sve što se dešava u Srbiji upravo sada je veoma povezano s onim što se dešava u Bosni, s Dodikom, sa situacijom na Kosovu i s polarizacijom u Crnoj Gori. Jer, nažalost, ono što se dešava u Beogradu određuje pravac celog regiona", kaže Stradner za RSE.
I region izgleda kao da je zaglavljen u ciklusu kriza koje se produbljuju.
Na Kosovu je prošlo više od 200 dana od izbora, a institucije nisu konstituisane. Zbog političkih sukoba Skupština nema potpredsednika iz redova srpske zajednice, dok je zemlja godinama pod kaznenim merama EU, blokirana u procesu pridruživanja međunarodnim organizacijama i često u centru kritika zbog pristupa koji se percipira kao da nije koordinisan s mežđunarodnim partnerima.
U Crnoj Gori, prosrpske i proruske stranke su na vlasti. Zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, one podstiču etničke podele i traže bliže veze sa Srbijom.
Situacija je još napetija u Bosni i Hercegovini, gde srpski lider Milorad Dodik otvoreno osporava autoritet države, ignorišući sudsku odluku kojom mu je oduzet mandat predsednika entiteta Republike Srpske.
On širi etničku mržnju, veliča ratne zločince, poriče genocid u Srebrenici i otvoreno lobira za otcepljenje Republike Srpske od ostatka BiH i njeno ujedinjenje sa Srbijom.
Uz sebe Dodik ima Vučića, iako je on suočen sa studentskim protestima – jednog od najvećih u istoriji Srbije.
Iskra koja je zapalila njihov gnev pre deset meseci bilo je urušavanje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, gde je 16 ljudi izgubilo život. Katastrofa je pripisana korupciji u vlasti i podstakla je pozive na prevremene izbore.
Kako je gnev na ulicama rastao, odgovor Vučićevog režima bio je sve drastičniji. Bez ikakvih dokaza, on je optužio "strane agitatore" za pokušaj revolucije.
"Sprečićemo svaku njihovu želju da nas dovedu do građanskih sukoba i do ugrožavanja bezbednosti i mira u našoj zemlji. A znaćemo da kažemo i onima spolja koji su to sve organizovali i pomagali da u tome nisu uspeli, da u tome nikada neće uspeti", izjavio je Vučić posle nasilnog protesta u avgustu.
Vučića je 1998. za ministra informisanja postavio jugoslovenski autokrata Slobodan Milošević. U toj ulozi, Vučić je sprovodio neke od najrestriktivnijih zakona u Evropi protiv slobode izražavanja.
Skoro tri decenije kasnije, Vučić kontroliše sve u Srbiji – od medija do pravosuđa, od infrastrukturnih poslova do poslova s oružjem – i njegov cilj je da ućutka demonstrante svim potrebnim sredstvima, kaže Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
"Ljudi znaju da svaki izlazak na ulice može rezultirati brutalnim policijskim nasiljem, ali ipak izlaze i suočavaju se s režimom i policijom. Smatraju da je njihova borba za bolje društvo legitimna", kaže Bjeloš za RSE.
Stradner povlači snažnu paralelu između trenutne situacije na Balkanu i haosa devedesetih koji je doveo do raspada tadašnje Jugoslavije.
"Zapanjujuće je da u 2025. govorimo o još jednom autoritarnom režimu – gotovo 25 godina nakon pada Miloševićevog režima. Srbija nije doživela ovakve proteste još od tog vremena... Ono što se dešava u Crnoj Gori s etnonacionalističkom polarizacijom, na Kosovu s mogućim eskalacijama, u Bosni i Hercegovini s potencijalnim separatističkim pokretima, navodi me da shvatim da se, nažalost, povratak devedesetih može nazreti na horizontu", ističe Stradner.
Ona kaže da ne predviđa rat kao u 90-im, ali upozorava da se kroz moderne oblike hibridnog ratovanja mogu postići destabilizujući ciljevi.
Dejvid Kanin (David), profesor evropskih studija na Univerzitetu Džons Hopkins, slaže se, ali takođe napominje da je jedan aspekt drugačiji od 90-ih. Tada, kaže, SAD su bile veoma moćne i da je Rusija sarađivala s njima, dok su danas – suočene s ratom u Ukrajini, sukobom u Gazi, rastom pretne od Kine – mnogo manje angažovane na Balkanu.
"To za neke može biti dobra vest, jer velike sile više nisu toliko dominantne i region može više da deluje samostalno. Ali, loša vest je da, delujući samostalno, region preuzima punu odgovornost za svoju budućnost i više ne može da se oslanja na spoljne intervencije", kaže Kanin za RSE.
Loše vesti se tu, međutim, ne završavaju, kažu analitičari, jer Rusija, koristeći slabosti regiona i nedostatak angažovanja Zapada, interveniše sofisticiranim političkim i ekonomskim strategijama kako bi proširila svoj uticaj. Od podrške srpskim i prosrpskim liderima pa do korišćenja energetike i strateških investicija kao sredstva pritiska, Moskvi je dovoljno da izazove postepenu destabilizaciju bez upotrebe vojnika i tenkova, kaže Stradner.
Ona podseća da se samo ove godine Vučić dva puta sastao s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, kao i Dodik, koji je rekao da očekuje da će se ponovo sastati s njim u oktobru.
"Putin traži nove prilike da izazove Zapad i stvori haos u tom delu sveta. Tako bi mogao da se predstavi kao posrednik, a zatim da ucenjuje Zapad govoreći: ako ne želite da situacija izmakne kontroli, moraćete da pregovarate sa mnom", kaže Stradner.
U anketi koju je prošle godine sproveo Međunarodni republikanski institut (IRI), 43 odsto ispitanika u Srbiji smatralo je Zapad odgovornim za "vojni sukob između Rusije i Ukrajine", a samo šest odsto Rusiju odgovornom.
Poređenja radi, 73 odsto ispitanika na Kosovu smatralo je Rusiju odgovornom, a samo osam odsto Zapad.
SAD, preko svog ambasadora u NATO-u, Metjua Vitakera (Matthew Whitaker), jasno su stavile do znanja da žele stabilnost na Zapadnom Balkanu.
"Veoma pažljivo pratimo sve što se dešava i u Republici Srpskoj i u Srbiji. Trenutno smo fokusirani na sprečavanje da se situacija pretvori u potencijalni regionalni sukob", rekao je on.
Na pitanje da li bi NATO intervenisao u slučaju oružanog sukoba, posebno u BiH ili Srbiji, Vitaker je odgovorio da savez deluje jednoglasno, dodajući da "smo daleko od takvog scenarija".
A da bi se ta pretnja držala na distanci, Kanin ističe da Zapad – posebno Evropska unija – mora da zadrži fokus na regionu i da ispuni data obećanja.
"Podeljen je, previše birokratski i spor u delovanju, dok je njegova politika proširenja izgubila kredibilitet kod balkanskih zemalja koje još nisu deo njega. Važno je da EU pridruži Crnu Goru do 2030. godine. Ako se ovaj rok produži i nijedna druga zemlja ne bude primljena, onda će reputacija EU - ono što je od nje ostalo - biti uništena“, kaže Kanin.
"On je razjedinjen, previše birokratski i spor u delovanju, dok je njegova politika proširenja izgubila kredibilitet kod zemalja Balkana koje još nisu članice. Važno je da EU do 2030. primi Crnu Goru. Ako se taj rok pomeri i nijedna druga zemlja ne bude primljena, reputacija EU – šta god da je ostalo od nje – biće uništena", kaže Kanin.
U Srbiji, na primer, Evropska unija ima snažan uticaj, jer više od 60 odsto stranih investicija dolazi iz nje. EU je pozvala na uzdržanost svih strana u zemlji, ali strahovi da bi se Beograd mogao približiti Rusiji izgleda da su ublažili njene kritike Vučića, koji je ove nedelje najavio nove gasne sporazume s Moskvom.
Stradner kaže da je sada vreme za štap, a ne za šargarepu.
Posle raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, kaže ona, Zapad je verovao da će snažne ekonomije i otvorena tržišta sprečiti nove ratove u regionu, ali taj pristup nije uspeo.
Prema njenim rečima, Srbija jeste postala kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ali njen ideološki pravac ostaje vezan za Rusiju i Kinu.
Stoga bi EU trebalo da govori jezikom sankcija svakome ko ugrožava regionalnu stabilnost, kaže Stradner.
"Vučić se plaši zapadnih sankcija, ali i nedostatka zapadnog novca, jer su upravo ti faktori jedini razlog zbog kojeg se nalazi na takozvanoj putanji ka EU", dodaje ona.
Prema Bjeloš u Beogradu, Vučić mora da ode.
"Pitanje je vremena kada će se to dogoditi. Ono što je on stvorio, ovo nenormalno stanje u kojem živimo, više nije ni prihvatljivo ni podnošljivo za značajan broj građana", kaže ona.
Prema rečima profesora Kanina, ideja o povratku mira na Balkanu je obmanjujuća, jer je nesigurnost vekovima bila norma u ovom regionu. Rešenje, kaže on, ne leži u nepokolebljivoj stabilnosti, već u kretanju napred ka nečemu boljem. Uklanjanje Dodika s vlasti i organizovanje slobodnih izbora mogli bi biti skroman korak napred – pod uslovom da region ostane pod zapadnim okriljem, zaključuje poznavalac Balkana.