Subota, 10. 5. 2008.
Za izbornu tišinu obično biram tiha mesta. Tako može biti i Požega. Nekome poznata kao tačka B. (tačka A je Horgoš) famoznog "Veljinog autoputa", nekima pozanta i po kompoziciji (da ne kažemo pesmi) Ramba Amadeusa "Alo Požega" - citatom iz partizanskog vesterna "Užička republika" koji je ušao u žargon. Ona (Požega) subotom popodne, i bez izborne tišine ima neku unikatnu melanholičnu tišinu. Još kad je sunce, eto prave sijeste. Ipak, tenzija se oseća. Uveče stižem u Užice. Hladno je. Na gradskom Trgu na kome više nema bronzanog Tita, na delu je neki kvazipankerski ugođaj. Tobože se slavi Dan pobede. U stvari se agituje za proevropske snage. Motiviše se punoletna, a rokerska omladina da glasa. Čini se da u Užicu nema toliko rokera kao nekad dok je Tito (bronzani) bio tu.
Nedelja, 11. 5. 2008.
Ne bismo da budemo patetični, ali stvarno je osvanuo lep i sunčan dan. Za izbornu noć se spremamo kao za novogodišnju. Kupuje se pivo, mesište za roštilj. A, i izborni TV program je već odavno postao zanimljiviji od novogodišnjeg. Dobijamo poziv od druga koji ima "plazmu" TV i koji nam kaže da je već 'oladio pivo. Ipak, moramo u prestonicu. I da glasamo i da radimo. U Užicu je tog dana bilo mnogo svadbi. Trubači ispred opštine i crkve. Ne razaznajemo ko se lepo obukao zbog svadbe, a ko zbog glasanja.
Stižemo i do Zlatibora. Tamo kao na razglednicama. Kafica, malo šetnje, i pravac Beograd. Krećemo u pola pet popodne, ali Đenka kaže da se ne sekiramo i da ćemo stići da glasamo - "audi je ovo". A, i on je Lauda kad je sudbinski referendum u pitanju. Još jedan referendum, kažemo i počinjemo da se smejemo. Opet Požega, pa čačak, Milanovac, Rudnik, Topola, Mladenovac, auto - put i eto nas u pola osam u Durmitorskoj. Đenka glasa, a onda gas ka Višnjici. Tamo i ja glasam. Stižem u pet do osam. Tamo sam samo prijavljen, pa tako častim glasom nekog kandidata za odbornika. Onda brzinsko piće u bašti "Lovca", pa pravac na izborni raspored. U štab SPS.
"Imaju li deca šta da jedu i piju", bile su česte reči potpredsednika SPS Milutina Mrkonjića u obraćanju novinarima. Kad su počeli da stižu rezultati koji su najavljivali renesansu SPS, Mrkonjić je sve nervoznije počeo da prekoreva stranačke aktiviste u stilu "pa, gde su ti trubači". Mrkonjić je bio pravi šoumen i prvi štimung majstor, a zbog pomalo euforične atmosfere noć u izbornom štabu SPS za neke novinare nije bio samo posao, već i provod. Bilo je i veterana sedme sile koji su osetili ko je "hit" te noći, pa su se tu i usidrili.
- Da ste vi ovako pratili moju kampanju, ja bih danas bio predsednik Srbije - peckao je Mrkonjić novinare, pa u hodu nam dobacio da nije zadovoljan, jer je - zamislite - realna snaga SPS (pa makar i u koaliciji) negde oko 20 do 25 odsto. "Nisam zadovoljan, jer sam radio k'o konj", požalio nam se Mrka, ne skidajući osmeh s lica.
Stano je ponavljao da SPS nikome neće biti "privezak", a što se njega tiče nikada ne bi išao u koaliciju sa onima koji su isporučili Slobu u Hag, i koji olako daju Kosovo. Odmah se Mrkonjić ogradio da je to njegovo lično mišljenje, a učinilo se da su neki u sali pustili uzdah olakšanja jer je koalicioni kapacitet SPS bio očuvan.
Prone se ekspresno vest kako je koalicija u Jagodini protivnicima "napravila malu decu", da je tamo apsolutna pobeda SPS - PUPS - JS, i da je Palma "pun pogodak". Mrkonjić je opet zamolio aktiviste da obrate pažnju da "deca nisu gladna i žedna", a u tom su neka "deca" počela da cirkaju i belo vino, kao uvertiru šampanjcu koji je, naravno, otvorio Mrka, i potegao iz flaše. Prethodno nam je šoumen domaćin rekao da ove godine očekuje još jedne izbore, i naglasio da će SPS biti "ili u vlasti, ili ništa". U svakom slučaju, biće van nekog manjinskog klišea.
U štabu je bio i Bata živojinović - sa diskretnim smeškom, i Svetlana Kitić sa atraktivno dezeniranom haljinom. Neka televizija je počela da "lovi" Ivicu Dačića, sa obrazloženjem da se za njega sad "raspituje i Si - En - En". Eto ga lider malo pred ponoć. Okasnili Dačić i Krkobabić zato što je Koštunica sa svojom konferencijom odužio. Stigla i maketa vozića, kao najava novi kapitalnih investicija.
Dačić ponavlja principijelne stavove. Ovo je njegova noć. Nije propustio da podseti na slogan "počnimo ljubav iz početka".
Utom neko otpozadi, pomalo "cirka" nestrpljivo dobaci "a, sad 'ajmo svi u Jagodinu". I tako izgleda i bi. čini nam se da su tamo otišli i oni Mrkonjićevi trubači nedočekani na Studentskom trgu.
Ponedeljak, 12. 5. 2008.
Od danas samo radimo na postizbornim kalkulacijama. Usput malo spavamo, pomalo jedemo i pijemo, tako da slutimo da će ostatak dnevnika biti "tok svesti". Dakle suva politika. Još uvek ne znamo koje stranke će formirati vladu, ali sve potencijalne vlade izgledaju, bar za sada, kao nemoguća misija.
Ovi izbori su pokazali da se nije radilo ni o kakvom referendumu. Niti će nas vlada SRS - DSS - NS - SPS izolovati od Evrope, niti će nas vlada koalicije oko DS i SPS uvesti ekspresno u Evropu i od Srbije napraviti nekakvog famoznog "lidera" u regionu. Srbija je 11. 5. birala između taljiganja i tavorenja. Pobedilo je taljiganje, ali matematički do 126 poslanika mogu stići i snage tavorenja. Svaka vlada sa Koštunicom sigurno garantuje više mrcvarenja.
Mnogi tvrde da je ovo bila jedna od najprljavijih izbornih kampanja. Ne treba preterivati. To je izborni kolorit. Ovoga puta iznenađenje je bio "diskurs" kojim su se služili takozvani "narodnjaci". S jedne strane, takva julovska terminologija u etiketiranju protivnika bila je razumljiva jer bi bez agresivnosti u kampanji koalicija DSS - NS bila ispod deset odsto. To znači, da bi Voja, bez Velje bio negde "egal" s LDP - om. Ipak, u toj kampanji je postojalo i nešto iracionalno i frustrirajuće. Što su Tadić i Dinkić igrali pametnije, narodnjaci su utoliko više gubili kompas, dovodeći sebe sa "srcem Srbije" i "izdajnicima" do blage dosade kod auditorijuma. Ali, ma koliko se trudili da se dodvore radikalima, Voja i Velja nikad neće imati "umetnički dojam" (što bi rekla Milka Babović) kao oni, jer nije lako sa sebe, posebno Velji, saprati sve zasluge za demokratizaciju Srbije. Zato nas danas Pera i Mika više u čudu pitaju: "Šta se desilo s Veljom?" Svoju kampanju, kažemo im, narodnjaci su doveli do apsurda i poistovećivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, maltene sa "trojnim paktom" koji je potpisala vlada Cvetković - Maček 1941. Dinkićeve "besplatne akcije" i 'fijat" u Kragujevcu su bile dve marketinške serve koje narodnjaci nisu umeli da vrate.
Utorak, 13. 5. 2008.
Zovu me eks YU kolege da me pitaju kako objašnajvam “buđenje socijalista”?
Kažem im da se u izbornom štabu SPS nisu mogli sakriti cinični osmesi zbog lošeg rezultata radikala, jer SPS ne zaboravlja olako otimanje birača, istina prouzrokovano i činjenicom da je i sam Milošević u Hagu maltene evoluirao u radikala. Ipak, najveće probleme SPS nema ni s Vukovim ravnogorstvom, ni s Dinkićevim ekonomskim liberalizmom, ni s čankovim "separatizmom". Tek ih nema sa Tadićevim "socijaldemokratama". Najveći problem SPS ima sama sa sobom, odnosno sa raskorakom između pragmatičnog, pa hajde da kažemo i "modernog" rukovodstva, i miloševićevski konzervativne biračke baze - antihaške, antiđinđićevske, rusofilske na boljševički način, socijalno egalitarne, konspirološki zadojene, paranoično nacionalističke ali antičetničke. Mnogo je lakše ideološki, u generacijskom jazu povezati, recimo Desimira Tošića i čedomira Jovanovića, nego Petra Gračanina i Branka Ružića.
Taj implicitni sukob u SPS može se čak tumačiti i kao generacijski problem koji Slobino navodno mučeništvo ne može da niveliše. Ušima takvog biračkog tela, više od Dačićeve dvosmislene principijelnosti, gode Mrkonjićeve reči da SPS, da se on pita, nikada ne bi išla u koaliciju s onima koji su izručili Miloševića Hagu i koji olako predaju Kosovo. Opet, Dačić u vladi inercije s Nikolićem i Koštunicom nema snagu da uspostavi trijumvirat. Sumnjamo i da bi ga ova dva "barda" odbrane nacionalnih interesa tek tako prihvatila kao premijera sa autoritetom, čak i u iznuđenoj - sklepanoj koaliciji. S vladom "nacionalnog jedinstva", Dačić bi podišao svom biračkom telu, ali bi s pravim desničarima izgubio na duge straze svoju levičarsku ambiciju. Problem SPS je demografski, zaključujemo i idemo na pivo u "Lovac". Posle na osnovu ovih "teza" pišemo redovnu kolumnu za Danas. Naslov je "Dačića za premijera". Ovo nam je drugi nastavak. Slutimo ih još. I ne odolevamo cinizmu: Dakle, kad je SPS sa Koštunicom, onda je to "povratak u devedesete" i "izdaja petooktobarskih načela", a kad je SPS sa Tadićem - to je "strateško partnerstvo" i "savez moderne, proevropske, levice". Ima tu prilično licemerja. Ipak, kad je u pitanju "zlatna poslanička akcija", to moralisanje je u suštini apolitično.
Sreda, 14. 5. 2008.
To što Dačić neće sa LDP, mnogi u DS mogu samo da pozdrave. Ni oni ne bi, ako ne moraju. Rekli nam. Uz kafu. Diskretni smo i ne otkrivamo naša "duboka grla" kad daju oduška strastima. Dačić neće ni sa Vukom i Čankom. To se već da nekako sinhronizovati. Pa sa Vukom je i Milošević (preko saveznog premijera Momira Bulatovića) jedno vreme bio u koaliciji, dok je Daćić već podržavao manjinsku vladu sa SPO. Ako od Čanka "separatiste" SPS ne vidi idejno bliskog Čanka "socijaldemokratu", bar može da ceni političara koji je ostavio LDP na cedilu, i time je cenzusno ugrozio. A uostalom, i takav principijelan političar i programski čistunac, kakav je Ivica, ima luksuz da napravi kompromis koji bi bio kap u bari komplimenata i konkretnih ponuda kojima ga obasipa proevropska Srbija. Nekako se stiče utisak da je i Čanku SPS pomalo simpatična partija.
Realno, SPS bi najviše principijelnih problema trebalo da ima sa G17 Plus koja se zalaže za liberalnu privredu i kojoj socijala, uprkos hit akcijama javnih preduzeća, nije jača strana. Ali, Dačić pre izbora nijednom nije rekao da neće sa Dinkićem. Pa i njega je podržavao u prvoj Koštuničinoj vladi. I sve ovo divanimo od kafe do kafe.
Četvrtak, 15. 5. 2008.
Mića iz Kragujevca poručio preko Miloša da nas je slušao dok smo ćakulali na Radio Beogradu o postizbornim kalklulacijama. Svi analitičari odavno podsećaju na one grčke filozofe sofiste. To mu je nešto između demagoga i šoumena. Ali, potkovano logosom i empirijom. Koliko je podela na “narodnjačko” i “proevropsko” opredeljenje u Srbiji starija od poslednjih izbora, tipično je sholastičko pitanje koje nam postavljaju u stilu onog pitanja - koliko anđela može da stane na vrh igle?
Savezima SRS sa DSS - NS, i DS sa SPS, Srbija dobija normalniju ideološku distribuciju i emancipuje se od učaurene i blokirajuće podele po liniji Petog oktobra. Time bi valjda i sve bitne partije konačno postale "sistemske". Takva podela bila bi najveći, maltene civilizacijski domet ovih izbora.
Zvoni telefon: Ko je odneo glasove radikalima?
Malo Dačić, Palma i Krkobabić, ali najviše Dinkićeve akcije i Fijat. To je demoralisalo radikalske birače, terajući ih u apstinenciju. I njih je "zagolicao" marketing. Više od odbrane Kosova koja je već postala monotona. Posle dve decenije od mitinga "Uhapsite Vlasija", Srbija ništa pametnije od mitinga nije mogla da ponudi. Krug se zatvorio. Udarilo se glavom o zid. Jedino bi gluplji bio iracionalni rat ili "libanizacija".
Petak, 16. 5. 2008.
Sad nas zovu da nas pitaju da li će Vučić stvarno biti gradonačelnik Beograda. Uvukao se strah jer je na svim nivoima najvaljena koalicija SRS, DSS, NS, SPS. Ne radimo, kažemo. Pijemo jutarnju kafu, sređujemo dnevnik i čekamo poziv iz slobodarskog Praga.
