Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Gojko Mišković, čelnik nevladine organizacije Otvoreni licej iz Sombora.
Subota, 03. oktobar
Ustajemo kasnije; posle ispijene kafe dobijam zadatak: pravac pijaca! A tamo... bogatstvo boja i svih plodova koje bačka zemlja radja, a marljive ruke oberu i donesu pred oči kupaca. Ceo spektakl dešava se u gradskom jezgru, posetilaca je mnogo, kupuje se obično posle obilaska svih tezgi. Obavezno sretnete mnoštvo poznatih lica, uz neizbežne razgovore koji prete da ugroze planirano vreme za ručak. Verovatno je tako bilo na agorama stare Grčke ili na forumima gradova širom Rimske imperije. Ipak, ne mogu a da ne primetim veliki, usudio bih se reći nikada veći broj prosjaka rasporedjenih po celom prostoru tržnice; to su živi dokazi dugotrajne krize i epidemije siromaštva.
Poslepodnevno preslušavanje reprize „Peščanika“... Sve više to doživljavam kao lokalnu varijantu terapije smislom, sasvim na tragu osnovne ideje Viktora Frankla. Proveravajući na portalu emisije da li sam nešto važno propustio, nailazim na naslov „Zid je mrtav, živeli zidovi“, novu knjigu u ediciji „XX vek“. Uz sasvim izuzetnu ličnost Ivana Čolovića, tu su i tekstovi autora koji su mi lično dobro poznati i dragi.
Nekako pred ponoć, preispitujem još jednom sopstvene zadatke u ostvarivanju novog koncepta funkcionisanja Medijskog servisa Vojvodine, medju narodom poznatijeg kao Radio televizija Vojvodine. Sa nedavno izabranim generalnim direktorom Blažom Popovićem delim isti svetonazor i zajedničko delovanje u nedavnoj prošlosti. Novina u radu treba da bude efikasna mreža partnerskih studija u gradovima Pokrajine, što bi omogućilo da „Novosadske razglednice“ prerastu u „Vojvodjanske“.
Nedelja, 04. oktobar
Sticajem sasvim posebnih životnih okolnosti, mala porodična zajednica Miškovića (koju osim mene čine supruga Sonja i sin Milenko), ima privilegiju da dovoljno vremena tokom radnih dana provodi zajedno. Zbog toga se zna desiti da nedelju posle podne provodimo na „posebnim zadacima“ (drugari, prijatelji, rodbina).
Odlazeći po štampu, još jednom sam se osvedočio u postojanje ciničnog igrokaza tranzicione Srbije na ulicama Sombora. Dok očajni i gladni radnici nekada uzornog poljoprivrednog kombinata „Graničar“ već dve nedelje teškim poljoprivrednim mašinama blokiraju prilaz zgradi nekada dične Bač-Bodroške županije, sindikalni čelnik muku muči kako da se iskobelja iz afere prodaje dečijeg odmarališta na hrvatskom Jadranu. Kao da mu taj do zla boga sumnjivi posao nije dovoljan teret na savesti i pred licem Justicije, pa je mrežu svojih kombinacija obogatio i nemogućim planom nadzidjivanja u zaštićenoj zoni grada, tik uz zadužbinu patrijarha Georgija Brankovića iz 1910. godine. Sve to začinjeno je pokušajem brzopotezne deložacije privatne radio televizije, jer baš oni smetaju da otpočne nadgradjivanje privatnih stanova za sindikalistu i sindikalistkinju. Takve pojave medju savremenicima, stari Rimljani su komentarisali rečima: „O Tempora, O Mores“(Grdna vremena, sramotni običaji).
Dva milenijuma kasnije, preostaje nam jedino upitanost o tome da li ima granica poročnosti u ljudskom rodu?
Sasvim intimno podsećanje na peti oktobar 2000.: od čega smo pošli ulaskom u višestranačje 1990., gde smo svi mi bili toga dana pre devet godina i gde smo danas? Da li je moguće prijateljstvo medju akterima političkog života?
Ponedeljak, 05. oktobar
Na ovaj istorijski datum, priuštio sam sebi kratko, sasvim intimno podsećanje na peti oktobar 2000.: od čega smo pošli ulaskom u višestranačje 1990., gde smo svi mi bili toga dana pre devet godina i gde smo danas? Da li je moguće prijateljstvo medju akterima političkog života? Moje je mišljenje da najveći upliv na način delovanja na javnoj sceni, ali i ishod društvenih tokova, ima karakter ličnosti i kućno vaspitanje, a sve ostalo jesu nijanse i medijsko ulepšavanje i spinovanje.
Odlazim u Apatin na razgovor sa predsednikom opštine dr. Živoradom Žikom Smiljanićem. Prešli smo put od političkih protivnika do iskrenih partnera u naporima da se ovaj deo Vojvodine i Srbije reevropeizuje. Tokom zaista burnih i većinom tragičnih dvadeset godina, neprekinuta linija medjusobnih odnosa podrazumevala je lično uvažavanje i kolegijalnost. Duboko sam uveren da smo time svi na trajnom dobitku.
Agilnost, profesionalna kompetentnost i pozitivna motivisanost načelnice zapadno-bačkog upravnog okruga dr. Liliane Sokolove transformisala je ovu, inače statičnu i sasvim formalno koncipiranu funkciju, u mesto okupljanja i delovanja kreativnih ličnosti. Upravo tako treba da se tumači dolazak ekipe televizije „Fox“ u Sombor; predlažem im da u program uvrste preduzetnički poduhvat ing. Saše Hrubenje, koji se bavi briketiranjem otpadaka biomase sa njiva u okolini Sombora. To je naš timski doprinos naporima da se „podizanjem vidljivosti“ ojačaju poslovni kapaciteti koji čine novu granu privrede, te nude otvaranje realnih radnih mesta.
Utorak, 06. oktobar
Jutro započinje neugodnim čekanjem da se nastave dogovori o probnom korišćenju ekološki poželjnog biogoriva u jednoj javnoj ustanovi grada Sombora. Umanjivanje budžetskih sredstava dovodi korisnike u veoma tešku situaciju, koja se mora prevazilaziti novim rešenjima. Kako to već ovde biva, sastanak je morao da bude odložen za petak. Svi mi koji smo „visili na čiviluku“ zlovolje i inertnosti lokalnih pisara i politikanata, izgubili smo celo pre podne, uz velike doze razarajućeg nerviranja i frustracija. Nadam se da takve epizode razočaranja neće osujetiti rad na strategiji energetske efikasnosti, koja može da bude glavni oslonac za izlaz iz zlokobnog, ali nedovoljno prepoznatog energetskog siromaštva. Rad na tom veoma važnom dokumentu treba da se desi pod okriljem nedavno osnovane Direkcije za izgradnju grada, koja je na delu već opravdala razlog postojanja; novoasfaltirane ulice, nova javna rasveta, popravke upropaštene podzemne infrastrukture jesu postignuća koja podižu kvalitet života Somboraca. Zbog ovih novih okolnosti, sa zadovoljstvom menjam sopstvene pravce kretanja u gradu, jer više nema udarnih rupa od kojih treba čuvati sebe i automobil.
Stiglo mi je, elektronskom poštom poslato, pismo Profesora dr. Rajka Igića, kliničkog farmakologa medjunarodnog ugleda, čiji životni i naučnički put obuhvata Despotovo Sent Ivan, Sombor, Sarajevo, Tuzlu i Čikago. Već treću godinu zajednički promovišemo njegovu ideju o stvaranju Univerziteta u Somboru, kao institucije koja bi bila nosilac razvoja regije u XXI veku. U svome obraćanju javnosti, Profesor Igić je dao principijelnu podršku naporima grupe profesora Pedagoškog fakulteta koji su obznanili sramotne plagijate „večitog dekana“ Dragana Soleše. Ulog u igri je nesumnjivo veoma veliki, pa dekan ne podnosi ostavku, iako činjenice govore potpuno u prilog „buntovnicima“.
Ustajem ranije nego obično, jer putujem u Beograd. Nevladina organizacija Centar za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina organizuje okrugli sto na temu „Verska prava u Srbiji- izmedju norme i prakse; iako ne znam ko su učesnici, profesionalni ugled Snežane i Vlade Ilić dovoljna su garancija za uspešan dogadjaj.
Iako mi je „prolazno vreme“ u Novom Sadu bilo odlično, tek na auto putu stvari dolaze na svoje mesto: čekamo u koloni više od pola sata, iako se ne vidi zbog čega policija i putari zaustavljaju saobraćaj! Istina je da u autu imam radio koji automatski prima informacije o stanju na putevima, taj dragoceni medijski servis izgleda da ne funkcioniše kod nas. U samom Beogradu saobraćajne gužve trenutno nema, te uspevam da stignem do „Medija centra“. U toj istoj zgradi je počela sa radom (tada nepodeljena) Demokratska stranka. Prvi put posle 1997. godine prelazim njen prag, iako sam u prethodnom periodu tu proveo mnoge sate i dane. Osnovni „greh“ u odnosu na delovanje tadašnjeg stranačkog vrha bio je moj autonomističko-regionalistički stav u odnosu na status Vojvodine, a 1998. sam postao suvišan i u Somboru, jer sam nastojao da osvajanjem većine u skupštini konačno i sprovedemo u delo obećanja data gradjanima.
Sve što je rečeno na okruglom stolu bilo bi odlična osnova za kreiranje politike države u toj oblasti, ali to nije u fokusu političkih stranaka u Srbiji danas. Tih nekoliko sati u Medija centru može se sažeti u stih Balaševićeve balade...“izbeglice iz besmisla“.
U povratku kući, zaustavljam se u Novom Sadu. Očekuje me Miroslav Mirko Krstonošić, arhitekta i protomajstor, živa legenda urbane Vojvodine. Njegova oštroumnost, energija i profesionalno postignuće u 54 godine dugoj karijeri deluje na mene kao podsticaj prvoga reda.
Četvrtak, 08. oktobar
Stigao je poziv iz Hrvatske (tačnije: Baranje) da pomognem u pronalaženju tima koji bi učestvovao na ženskom odbojkaškom turniru povodom proslave dana Belog Manastira (11. novembar). Već posle dva telefonska razgovora, učesnik iz Sombora je pronadjen. Za nekoliko dana, Baranjci će doći u naš Ravangrad, uklanjajući na taj način koprenu podozrenja i omraze iz poslednje decenije XX veka.
Petak, 09. oktobar
Prispela je pismena potvrda Helsinškog odbora iz Osijeka, kojom potvrdjuju moje učešće na tribini koju organizuju naredne nedelje. Govoriću o sopstvenom vidjenju načina koji bi motivisali gradjane da sami zaštite i unapredjuju životnu sredinu u kojoj bitišu.
Iščekujem tehnička uputstva Atlantskog saveza Slovačke kako da premostimo viznu barijeru, jer sam pozvan da budem akter Konferencije „New Challenges-Better Opportunities“ u Bratislavi, treće nedelje oktobra. Tema skupa jeste novi pristup evroatlantizmu. Bivajući njihov gost 2005. godine, brzo sam uočio suštinsku razliku u odnosu na Srbiju: nevladin sektor se u Slovačkoj shvata i tretira kao partner, a ne kao konkurent vlasti. Ta sinergija zdravog razuma sigurno je zaslužna za uspešnu tranziciju i transformaciju njihovog društva i države. Quo vadis, Srbijo?
