Srđan Srdić je rođen 1977. u Kikindi. Poslednjih trideset godina živi u Mikro-naselju, Zrenjaninu, Beogradu. Doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, vica radi. Navijao za "Partizan" dok je bilo kluba. S Vladimirom Arsenićem osnovao "Partizansku knjigu", kad je nestalo "Partizana" i kada više niko nije hteo da bude partizan. Radi kao bibliotekar, urednik, predavač kreativnog pisanja i čitanja, kritičar i mentor deci koja su bolja i pametnija nego što će on ikada biti. Trenutno piše roman, a nedostaje mu talenta i znanja za takav tekst. Sprema se za neuspeh.
Subota, 3. 12. 2016.
Jedan od papagaja je bolestan. Juče nije bio. Postoje forumi, nešto sam pokušao. Brine me doba godine; ljudi umiru, nestaju. Ne znam da li važi za životinje.
Završavamo prvu knjigu sabranih dela Đure Đukanova. Već je sedamnaest godina od njegove smrti. Svi su tu: Čiča, Srđan Tešin, Mića Vujičić. Nataša mi pomaže i spasava noć. Dan sam žrtvovao, još jedan. Ne znam šta bi nam Đura rekao. Mislim da bi opsovao. Šta ste radili sedamnaest godina, pa psovka. Stvarno. Šta smo radili?
Subotom u Mikro-naselju prodavnica radi do devet. Nema muzike; kasirke stoje u tišini. Hteo sam da pitam – vama su ovu tišinu naredili? Nisam pitao. Ostavio sam ih tamo, tek tako.
Predsednik najavljuje izbore. Hteo sam da pitam – šta ako ostanete s onima čiji ste izbor, predsedniče, samo s njima? Da li smete i da pomislite? Da vas mi ostali ostavimo jedne drugima, tek tako.
Prvi put pišem dnevnik. Želim da zapišem i trideset godina staru stvar. Kako sam izašao iz stana i otišao u bioskop, avgust 1987, bioskop Zvezda, projekcija od šest, i nije bilo nikoga, a Mirko i Kreca su se sažalili na mene, klinca, i pustili film. Samo za mene. Ves Krejven, "Deadly Friend". Trebalo je to tad da zapišem.
Nedelja, 4. 12. 2016.
Mislim da papagaj ima tumor. Mislim da previše radimo. Radimo nedeljom, socijalizam je mrtav – živeo! Telefoni, internet, imejl; dobrodošli u pakao. A ko bi rekao, na početku. Naseli smo, to je.
Đurina knjiga je poslata u štampariju. Postoje stvari koje nas amnestiraju. Možda smo loši, većim delom, tek ponekad uspemo da budemo bolji od onog što jesmo. Danas je taj dan, dan kad smo bolji. Štampamo istoriju. Vraćamo dugove.
Izbori u Austriji. Apsolutno sam nezainteresovan. Svet kao gadna farsa. Kao utakmice Partizana u poslednje dve, tri godine. Previše neželjenih vesti. Italija, referendum.
Za ručak sam izabrao ćuretinu u sosu od višanja. I gle, dobro je bilo. Pristojan restoran. Starim, prohtevi lagano nestaju. Ne ide mi se iz Mikro-naselja.
Sutra sledi loš dan. I datum je loš. Zapravo, sutra je sad. 00:39; pišem dnevnik, drugi dan. Sutra zaista ne očekujem ništa sjajno. Sve prognoze sumorne. Čak i leđa, tradicionalni bolovi. To je valjda to, nisam mogao sve da izbegnem.
Napisao sam još stranicu romana. Precenjujem svoje znanje, pišem teško, nedopustivo teško. Trebalo bi navikavati se na neuspeh.
Soundtrack za noć: Tiamat – A Pocket Size Sun.
Nedelja, 5. 12. 2016.
Bolje od očekivanog. Dan je protekao lakše nego što sam mislio. Važno je pripremiti se. Ne paničiti, biti u pripravnosti.
Jutros minus šest. Ne odustajem od bicikla. Ne tek tako.
Mnogo nepotrebnog u biblioteci. Niko ne čita, to je dobra vest. Za sve zaposlene po bibliotekama. Zaposlene s poslovima čija priroda nije bibliotečka. Niko ništa ne čita, odgovorno tvrdim. Obavio sam dosta nebibliotečkog posla u biblioteci. Živeli.
Čitao sam Lakloa. To godinama nisam radio. Greška. Valmon je zauvek ostao Džon Malkovič. Prokletstvo ekranizacije. Knjiga satanskog podteksta. Trebalo bi je zabraniti, kad bi bilo čitalaca. Sve bi trebalo zabraniti. Kako bi postalo uzbudljivo, poželjno. Zabraniti čitave živote. Zabraniti svet.
Trenirao sam i gledao niskobudžetno đubre s Dejvidom Karadinom. Računi su stizali, telefon je zvonio, pao je mrak; ničeg novog.
Napisao sam još jednu stranicu romana. Zabavilo me. Romantičari su zaglupljivali i lagali. Mora da bude zabavno. Prvi čitalac uvek sam ja.
Pinokio u Skupštini je zaglupljivao i lagao. I besneo.
Ovo je treći dan kako pišem dnevnik. Ko bi rekao…
Utorak, 6. 12. 2016.
Ološ iscrpljuje. Lenj sam da bih bio predostrožan. Ološ zahteva primitivne strategije. Prestar sam za to. Radim u biblioteci i čovek bi rekao da mi je dosadno.
A prethodno sam spektakularno spavao. Kao tinejdžer. Probudio se s idejom da je sa svetom mnogo više u redu nego što nije. Ništa od toga.
U pošti me svi poznaju. Silna javljanja, pozdravljanja na ulici. Sve se smanjlio. Setio sam se dede. Mirnog čoveka s kikindskog trga. Kupovao mi je sladoled kako ne bih prekidao njegove beskrajne razgovore s poznanicima. Ponekad i dva. Imam četrdeset godina i svoje unuke neću doživeti. Deda je bio predobar za ovo. Starim, raznežio sam se.
Završio Lakloa. To je moja knjiga. Uvek je bila. Intelektualni fašizam, fašizam volje. Mogao bih da napišem nešto o tome. Nekad. Čisto da se upišem u klub doživotnih ljubitelja.
Na Kursu sam pričao o "Opasnim vezama". Tišina u biblioteci posle osam uveče. Portir u hodniku razgovara s nekim. Larma. Portir čuva biblioteku noću. Od čitalaca, valjda. Vlast zna. Noćni portir u biblioteci galami, nekog na drugoj strani obaveštava o nekakvim domaćim životinjama. Ja predajem kreativno čitanje, govorim o fašizmu volje. Utorak, veče u Kikindi.
Sutra uveče se selimo u Zrenjanin. Proslava prvog rođendana "Partizanske knjige". I srećna nam bila.
Sreda, 7. 12. 2016.
Sredu pišem iz četvrtka. Slavili smo rođendan; Zrenjanin, viđeniji ljudi. Pre toga mahom loši razgovori s mizernim ljudima. Podsećanje na zaključak da za državu Srbiju rade uglavnom oni koji inače nigde ne bi mogli da rade. I uglavnom ništa ne znaju.
Jedan deo dana proveo sam bez interneta. Podsećanje na Zlatno doba.
Pored standardnih problema s leđima, imam i povremeni problem s desnim okom. Živela starost.
Četvrtak unapred deluje preintenzivno za nekog kom se samo spava. Videćemo.
Čitao sam Nervala. Dugo nisam. Nerval se ubio. Uvek tražiš nepotrebno vezu između jednog i drugog. Književnost je preživela. Čitao sam i našu rođendansku priču, izabrane priče Berija Kalahana. Prilično sam ponosan.
Na putu iz Zrenjanina čudni kamioni na neočekivanim mestima, poslovi o kojima ne želiš ništa da znaš. Ili želiš. Ali se ne usuđuješ da pitaš. Noćni poslovi noćnih ljudi. Amen.
Četvrtak, 8. 12. 2016.
Četvrtak na kraju četvrtka. Pretposlednja stanica. Možda mi se ovo čak i dopada. O tome sam slabo mislio: šta ako mi se dopadne? Toliko pretenciozan ipak nisam.
Dosta komešanja danas; govorio sam deci o Desnici, rekao im da ne zaborave. Neko mora da stražari, da ostane. Njihovi profesori su otišli, njihovi roditelji su otišli, većina se nikada neće vratiti. Neko mora da bude tu. Pričao sam im kako sam čitao Desnicu pre dvadeset godina i kako sam postao čitalac. Bio je rat, što kaže Zvonko. Bio je rat. Dobro je postati čitalac, kad već nešto mora da se postane. Elegantan, gospodstven izbor. Čist anahronizam.
U medijima Srbi i Hrvati. Preskočio sam.
Sutra dodeljujemo nagradu Svetislavu Basari.
Sutra prestajem da pišem dnevnik.
Nešto će se već desiti.
Petak, 9. 12. 2016.
Osam ujutro, nadzor iz matične biblioteke. Ne duže od deset minuta nadzora. Pre toga frka s taksijem. Saobraćajni špic u Mikro-naselju. Žena koja nadzire pita me o nekakvim inventarnim knjigama, pečatima. Kažem, sve je tu. Pita koliko škola novca izdvaja za nabavku novih knjiga. Ne pita ko čita stare knjige. Nadzor, odvratna reč, jadna ideja.
Teško sam se probudio. Opet autobus danas. Hladno je i magla umara. Ne vidim ništa čemu bih se mnogo obradovao. Basara da dobije nagradu, to je u redu.
Kirk Daglas je napunio sto godina. Kako li to izgleda?
Kraj dnevnika. Gadan osećaj, kad uradiš nešto za šta nisi siguran da ćeš još jednom uraditi. Kao kad odlaziš s mesta na koje se izvesno nećeš vratiti. Ili od osobe kojoj se sigurno nećeš vratiti. Još gore je kad to naknadno shvatiš. Kraj partije.
Tako mu je to, tvrdio je Bili Pilgrim. Tako mu je to.
Facebook Forum