Dnevnik za RSE je vodio Dejan Ubović, jedan od osnivača nezavisne kulturne scene Beograda i direktor Evropskog centra za kulturu i debatu u Beogradu. Centar je organizovao i organizuje niz značajnih kulturnih manifestacija, kao i brojna gostovanja stranih umetnika. U Kulturnom centru u Beogradu upravo rade na projektu SFRJ dizajn, a jedna od zanimljivosti će biti i "otkriće" ko je i kako još polovinom 60-tih prošlog veka došao na vizionarsku ideju da slatki namaz nazove Euro-krem.
Subota
U gostima nam je cela jedna petočlana poridica iz Stokholma. Razlog je tronedeljni boravak švedskog umetnika Jakoba Dalgrena u rezidencijalnom programu koji smo upravo otpočeli u KC Grad. Sedimo zagledani u Dunav i pričamo o razlikama života u dva grada. Pričaju kako unazad par godina vlada veliko interesovanje Šveđana za Beogradom i Srbijom uopšte. S jedne strane deluje mi neobjašnjivo, opet s druge strane čovek valjda i putuje iz svoje prirodne potrebe da vidi nešto drugačije. A Beograd valjda sa svim svojim manama jeste drugačiji od većine evropskih metropola. Sećam se svog nekadašnjeg boravka u Švedskoj i utiska kako i pored svih blagodeti ugodnog života tamo, lično nisam uspeo da samom sebi objasnim neverovatan broj još neverovatnijih pravila za najosnovnije i najjednostavnije stvari u životu u gradu. Njima opet ovde izgleda prija upravo taj nesklad i spremnost na momentalnu improvizaciju koja se i desila iste večeri a po našoj ponudi se zvala „Hoćemo li da napravimo roštilj večeras kod nas u bašti?“ Kažu da bi za ovu akciju u Švedskoj prethodili dogovori tri nedelje unapred...Pijemo Tamjaniku iz Šumadije, gledamo u široki Dunav koji svojim dimenzijama i nezaustavljivim protokom uliva neopisiv smiraj misli...
Nedelja
Odlazim u obećanu posetu sa gostima iz Švedske Muzeju 25. maj. Ili kako se već zove Muzeju istorije Jugoslavije. Obilazimo dve izložbe. Jedna nosi naziv Tehnika narodu i prikazuje razvoj industrijske proizvodnje kućnih aparata u bivšoj Jugoslaviji. Neverovatno deluju isečci iz novina koji sa velikim entuzijazmom opisuju dolazak televizora u jugoslovensko domaćinstvo, sa sve određivanjem pozicije gledaoca i zaključkom da ćemo „eto i mi sada moći da uz ovaj neverovatan aparata provedemo 4,5 sata u svom domu“. Gosti iz Švedske žele da posete i Kuću cveća. Posle par godina, od poslednjeg obilaska, divim se kreativnosti ljudi koji su osmišljavali izgled štafeta mladosti. Hronološli poređane fotografije same primopredaje štafete na stadionu JNA, od 60-tih pa na ovamo. Gledam u lica na fotografijama tadašnjih funkcionera koji su primali štafetu posle 80-te godine...Možda se varam, ali deluju mi sve mračnije iz godine u godinu posle te 1980 od kada sin naroda nije bio u stanju da primi palicu.
Ponedeljak
Po prvi put odlazim u Gornji Milanovac. Iako se tu nekako puno puta prolazilo pored na putu za more, ostajao je uvek po strani. Razlog odlaska je poseta fabrici Takovo a zarad skupljanja materijala za pomenutu knjigu o SFRJ dizajnu. Po prvi put u životu na ovakav način obilazim jednu fabriku u procesu direktne proizvodnje. Dobijamo bele mantile, bele kape i ulazimo u pogon u kome se proizvodi Euro-krem. Opet razmišljam o neverovatnom vizionarstvu nekoga ko je jedan od najomiljenijih slatkiša u bivšoj Jugoslaviji nazvao Euro-krem. Najlađi deo cele nedelje i ovog dnevnika jeste momenat kada nas domaćini upućuju da probamo restlove euroblok čokoladice koje „izlaze“ iz predviđenog formata čokolade i upadaju u neke kutije. Zasigurno najpozitivniji i najukusniji tehnološki višak u našoj zemlji. Sedimo sa domaćinima u tzv. Norveškoj kući koju su norvežani izgradili u znak prijateljstva dva naroda i kompletno doneli ceo materijal tj. drvo iz Norveške. Zanimljiv podatak čujem od naše gostoljubive ekipe kako je nekada u fabrici Dečije novine radnička klasa iznosila viškove sa proizvodne trake i nosila ih kućama. To je rezultiralo tome da su čitave generacije u gradu i okolini odrastale na stripovima Mirko i Slavko, časopisu Dečije novine....Ne znam zašto, ali namah pomišljam kako je današnje vreme potpuno drugačije.
Utorak
U KC Grad-u pripremamo papire za sastanak borda vezano za projekat Urbani inkubator koji je pokrenula beogradska kancelarija Gete instituta. Inače, radi se o jednoj vrlo zanimljivoj stvari koja se tice delimicnog preseljenja Gete instituta u zgradu na uglu ulice Braće Krsmanović, odmah do KC Grad-a. Zgrada koja je nekada bila rečna carinarnica, pa posle rata sve do 1985. Muzej rečnog brodarstva sada ogoljena, bez prozora i krova, čeka neka bolja vremena i neke inventivnije ljude. Gledajući je svakoga dana i skoro svakodnevno odgovarajući na pitanja „A šta je sa ovom zgradom“ sve sam skloniji razmiljanju kako mi sami ne znamo da čuvamo ono što imamo a kamoli da nešsto vredno pretvorimo u nešto još vrednije što bi poslužilo kao predmet pokazivanja ljudima koji dolaze u Beograd. Sa projektom Urbani inkubator ljudi iz Gete-a žele da dodaju novu dimenziju ponovnom oživljavanju kraja između Brankovog i Starog (tramvajskog) mosta koji nosi naziv Savamala (od turskog Sava Mahala). I dalje, nakon tri godine boravka u tom kraju, verujem da ova svojevrsna terasa Beograda, može da bude najzaniljiviji deo grada u budućnosti.
Sreda
Rano ujutro krećemo putem Novog Sada. Cilj nam je ustvari Petrovaradin, a razlog učestvovanje na ovogodišnjem muzičkom festivalu Exit koji će biti održan sredinom jula meseca. Ideja nam je između ostalog da svetlosnim instalacijama doprinesemo ovom velikom događaju ali i da probamo da unesemo neko novo viđenje tvrđave na Dunavu. Neopisiv osećaj prijatnosti kada se nađem ponovo na tvrđavi. Namah vas zapahne dah duge i velike istorije i ne mogu da se otmem razmišljanju o kreativnosti i graditeljskim vizionarstvom nekadašnjih neimara. Sam Petrovaradin, tačnije deo koji se naziva Podgrađe je za mene jedno od onih mesta za koje u momentu pomislite da biste mogli momentalno da se preselite tamo. Kasnije uveče pronalazim na internetu podatak da je svojevremeno tvrđava na Petrovaradinu bila na listi onih koje treba poruštiti usled gubitka svrhe i napretka vojne tehnologije. Članak nosi naziv „Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu“ govori o izvesnom pukovniku Dragošu Đeloševiću koji je navodno odbio da uništi tvrđavu jer mu je bila previše lepa da bi tako nešto uradio. Pijemo kafu na terasi tvrđave, neizbežni Dunav je tu. Radujem se skorijem sedmodnevnom boravku u Novom Sadu.
Četvrtak
Uobičajeni radni dan u KC Grad. Imamo višesatni sastanak vezan za projekat u koji smo ambiciozno ušli a radni naziv mu je SFRJ dizajn. Vođeni delom nostalgijom, delom po uzoru na nesto slično što se zove DDR dizajn, krenuli smo u kopanje po lepšoj strani istorije Jugoslavije, ako ne i najlepšoj. Ideja nam je da u jednoj većoj antologiji prikažemo rad ljudi-dizajnera koji su kreirali svakodnevicu 22 miliona ljudi sa prostora nekada zajedničke države. Sa do sada prikupljenih preko 300 kontakata sa firmama i fabrikama od kojih neke rade i dalje, neke su rasprodate a neke uništene sa sve materijalima, shvatam da u ovom slučaju što dublje kopaš nailaziš na sve više vrednijih stvari. Sloboda usisivači, Kraš slatkiši, višnjevača Maraskino, jugoplastikine papuče, Rade Končar elektronika, Flavoreid sokovi u prašku, sapun za decu iz Nevene Leskovac, tomosovi motori, Cik-cak vata, plakat za film Neretva koji je radio Pikaso....Spisak je ogroman, kao i naša želja da sve ove stvari ostanu na jednom mestu, jednom zauvek. Za neke generacije koje dolaze.
Petak
Napokon. Dobili smo mandatara i jasniju sliku nove Vlade Srbije. Posle mesec dana pregovaranja, verujem više trgovine oko podele moći, preporođeni socijalista je dobio mandata od nekako nespretno uparađenog novog predsednika da formira vladu. Uprkos uvreženom mišljenju mnogih iz krugova ljudi u kojima se krećem mislim da smo kao društvo napredovali. Sporo, uz bespotrebno gubljenje vremena ali ipak mislim da sama činjenica najnormalnije promene vlasti jeste napredak. Na kraju krajeva, koliko god do skoro zvučalo kao nemoguća misija, sam narod je kaznio prethodnu vladu. Svi su videli korupciju na svim nivoima, nekažnjavanje nedela i ljude kojima u nekakvoj normalnoj zemlji nikako ne bi bilo mesto u nekoj izvršnoj vlasti. Sve u svemu, koliko god loše izgledalo sve ovo što nam se sprema, mislim da smo dobili bar to nešto u šta duboko verujem, veru u mogućnost stalnih promena nečega što ne valja.
