Višegradska grupa, koja okuplja četiri centralnoevropske članice Evropske unije i NATO-a – Češku, Mađarsku, Poljsku i Slovačku – možda još nije mrtva, ali je svakako na aparatima za održavanje života, i biće još neko vreme. To je očigledan zaključak koji se može izvući sa samita četvorice premijera grupe u Pragu 27. februara.
Ne tako davno, Višegradska četvorka (ili V4 kako je obično nazivaju) bila je pravi igrač kada je u pitanju sklapanje dogovora u koridorima moći u Briselu. Nastala 1991. godine, Višegradska četvorka je jedan od najstarijih neformalnih političkih saveza unutar Evropske unije i NATO-a.
Obrazovana kao platforma za saradnju na kraju Hladnog rata kako bi kvartet odbacio decenije sovjetskog nasleđa i kako bi se njegove članice međusobno podržavale u priključivanju zapadnim političkim organizacijama i institucijama brzo se transformisala u blok koji se ne sme ismevati u tim političkim strukturama.
Zasebno članice četvorke lako bi mogli da ignorišu teškaši poput Nemačke i Poljske, ali ujedinjene, s ukupno skoro 65 miliona građana, one su oblikovali evropsku politiku u različitim oblastima kao što su imigracija, poljoprivreda, pa čak i spoljna politika.
Grupa se možda i razjedinila po pitanju spoljnopolitičke teme dana u Evropi – rata u Ukrajini. Ovde je divergencija poput kanjonu postala toliko očigledna da ne bi bilo naodmet govoriti o V2+V2.
S jedne strane, Češka i Poljska, kao neke od najvećih pristalica Kijeva u smislu političke i vojne podrške, zalažu se za još veću i bržu isporuku oružja ratom razorenoj zemlji. A daleko, u drugom uglu, Mađarska i Slovačka odbijaju da pošalju oružje na istok i žele "mir" po naizgled po svaku cenu, a posebno prva od ove dve koja su razvile osobitu politiku ublažavanja sankcija Rusiji, dovodeći u pitanje integraciju Ukrajine u EU, a čak i u jednom trenutku pomoć EU Kijevu.
Dosta govori činjenica da je bilateralni sastanak premijera Češke i Poljske, Petra Fiale i Donalda Tuska, ujutru pre samita V4 trajao duže od samog samita. Prema rečima čeških diplomata, tog jutra razgovor je bio "veoma srdačan" sa saglasnošću o gotovo svemu, dok je Poljska nagovestila spremnost da podrži inicijativu Praga da od trećih zemalja kupi preko potrebnu municiju za Ukrajinu i isporuči je u najkraćem mogućem roku.
Konferencija za novinare kvarteta posle sastanka V4 bila je sasvim druga stvar, s usiljenim osmesima i manje više priznanjem svih da im se stavovi uveliko razlikuju. Fiala, čija Češka predsedava V4 do kraja juna pre nego što Poljska preuzme, nastojao je da ne deluje obeshrabreno, braneći potrebu za ličnim sastancima, a čak i našao dve stvari oko Ukrajine oko kojih bi se svi mogli složiti: da je ruska agresija protivna međunarodnom pravu i da je Ukrajini potrebna pomoć.
Po drugoj tački, razlika je u tome kako. Mađarski premijer Viktor Orban brzo je istakao da Budimpešta nije protiv humanitarne ili finansijske pomoći, rekavši da mađarski lekari pomažu na prvim linijama fronta.
Zatim je skup otišao u dva različita narativa. Dok je Tusk insistirao da Zapad nikada ne bi trebalo da pravi kompromise po ključnim pitanjima kao što su nezavisnost i teritorijalni integritet, a Fiala podvukao da Rusija ne treba da bude nagrađena za agresivnu politiku, Orban i slovački premijer Robert Fico govorili su o potrebi za hitnim prekidom vatre, da rat se ne može rešiti s više oružja i da će za dve godine Kijev i Moskva biti na istom mestu, ali s još desetinama hiljada mrtvih.
Dakle, očigledno još nema dogovora kako 2+2 može ponovo da postane 4 po pitanju Ukrajine, iako su brzo okupljenim predstavnicima medijima stavili do znanja da postoji još jedna stvar oko koje se svi mogu složiti kad je u pitanju rat: da niko nije spreman da pošalje svoje vojnike da se bore u Ukrajini – naizgled odbacujući izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona (Emmanuel MAcron) posle sastanka o Ukrajini u Parizu dan ranije, kada je rekao da zapadne zemlje ne mogu isključiti slanje muškaraca i žena u uniformama da podrže Kijev u ratu.
Međutim, mimo Ukrajine, čini se da je V4 možda dobrog zdravlja. Fiala je napomenuo da su se saglasili oko energetike, posebno potrebe za više nuklearne energije, da dele čvrst stav o "ilegalnim migracijama", posebno averziju prema obaveznim kvotama EU za raspodelu migranata unutar kluba, i da ne žele temeljne promene unutar EU, ka više "federalnoj" uniji sa manje mogućnosti veta država.
A onda, naravno, tu je bila poljoprivreda, gde su se svi složili da Zeleni dogovor EU, koji bi trebalo da otvori put ka nultim neto emisijama gasova s efektom staklene bašte do 2050. godine, ne bi trebalo da dolazi po cenu konkurentnosti poljoprivrednika EU.
Dok poljoprivrednici širom Evrope protestuju, uglavnom zbog povećanih troškova proizvodnje, to je nešto što treba uzeti u obzir. A tu je Tusk u teškoj poziciji. Iako želi da podrži Ukrajinu koliko god je to moguće, on takođe treba da obrati pažnju na više od milion poljoprivrednika u svojoj zemlji – superuticajnoj glasačkoj grupi koja sada blokira ukrajinsku granicu i ulazak ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda.
Njegov prilično unezveren pogled kada je rekao da solidarnost s Ukrajinom, u ovom slučaju dogovor u EU o puštanju ukrajinske robe bez carina u blok, ne može da ide na račun poljskih preduzeća, pokazao je da mu je teško da izračuna kvadraturu kruga. Tu se takođe mogao primetiti osmeh na licima Fica i Orbana.
Možda to sada ne bi priznale članice, ali V4 bi, ako preživi, mogla da se usaglasi da uski nacionalni interes svake od njih, na kraju, nadmašuju svaku solidarnost s Ukrajinom.
