BITEF uživa više poštovanja u svetu nego kod kuće – kaže u Intervjuu nedelje RSE Ivan Medenica, umetnički direktor festivala BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival) koji počinje danas. No, BITEF od svog početka i jeste festival koji daleko nadilazi granice sredine u kojoj je stvoren, a ove godine kada obeležava pola veka svog postojanja, posvećen je izbegličkoj krizi. Takođe, odvija se pod sloganom "Na leđima mahnitog bika", čime se ukazuje upravo na aktuelnu krizu Evrope, ali, kako navodi naš sagovornik, ne i evropske ideje.
"Drago mi je da ljudi prepoznaju, iako opšta kultura nije baš na visokom nivou, jasnu i očiglednu asocijaciju na mitsku predstavu Evrope na leđima bika. S tim što je naš stav da je taj bik pomahnitao. Osnovna referenca, ili ono na šta ovaj slogan upućuje, jeste fenomen evropskog izolacionizma, podizanja novih granica u Evropi, kopanje rovova, podele na bogati i moćni sever i na potpuno obespravljen jug, i to ne samo jug Evrope, nego možemo da gledamo i južnije. Sa Bliskog istoka i Afrike dolazi većina izbeglica koja, baš na našoj teritoriji, čeka pravo na azil, da bi ušla u zemlje Evropske unije. Jedan problemsko tematski fokus ovogodišnjeg BITEF-a, koji nose predstave koje će biti prikazivane na BITEF-u, jeste izbeglička kriza", ističe Medenica.
RSE: Nije to jedina tema koja boji atmosferu u kojoj se događa ovogodišnji BITEF. Istorija je htela da 50 godina po osnivanju BITEF-a, festival, koji je od svog početka uspešno prevazilazio granice Istoka i Zapada, bude u poziciji da to čini ponovo. Da li vas to poražava?
Medenica: Kao građanina da, jer sa padom Berlinskog zida, sa krajem hladnog rata, čak smo maštali i o kraju istorije, o tome da se takve podele i takvi sukobi više ne mogu desiti, bar ne u Evropi. Sada svedočimo da se ponovo prave ideološka razmimoilaženja i podele. Onda smo imali podelu između kapitalističkog bloka, zapadno-parlamentarne demokratije, i totalitarnih, socijalističkih uređenja. Ovo danas jeste ideološka podela između bogatih i siromašnih, jedno klasno raslojavanje. Migranti dolaze iz društava u raspadu, što jeste velika odgovornost i zapadnih društava. To je nešto o čemu predstave, koje smo pozvali na BITEF, itekako kritički govore.
Vratiću se na pitanje – da li me poražava. Kao umetničkog direktora BITEF-a, koliko god ovo zvučalo besprizorno, te okolnosti jesu jedna nova šansa za BITEF, da opet bude, na osnovu nesrećnog sticaja okolnosti, mesto susreta i razmene između dva dela podeljene Evrope.
RSE: Da li je BITEF prostor za preispitivanje odgovornosti te Evrope za sve što se događa? To preispitivanje, čini se, dominira u temama jednog broja predstava? Ili ga, pak, treba shvatiti kao prostor aktivizma, upozorenja?
Medenica: Ne bih to razdvajao. Važno je da se tematski fokus ne shvati kao neka kritika evropskog projekta. Evropski projekt prolazi trenutno kroz vrlo ozbiljnu političku i ekonomsku krizu. Ubeđeni sam Evropljanin i ne verujem da su fundamenti, filozofski i kulturni projekti ujedinjene Evrope, dovedeni u pitanje.
Meni je drago da su upravo evropska pozorišta, pogotovo u onim sredinama koje su najviše kritički nastrojene prema prihvatanju izbeglica, kao što je pozorište u nemačkom govornom području, finansirana od države. Ta pozorišta i te kako kritički reflektuju i promišljaju situaciju. Meni nadu daje to što evropska umetnost i kultura ima snage da se suprotstavi onome što nam se trenutno dešava a to je eksplozija desnih ideja, šovinizma, izolacionizma, ksenofobije i tako dalje.
RSE: Ima li ikoga na BITEF-u iz Mađarske?
Medenica: Nema.
RSE: Gde su granice umetnosti? Nema se utisak da umetnost može prebaciti te teme o kojima govorite, teme etike, odgovornosti, u političku arenu. Po onome što vidimo, politika kao da je nezainteresovana za bilo koju vrstu preispitivanja.
Medenica: To je utisak koji se sigurno stiče na lokalnom, a možda i na nekom širem nivou. Mislim da smo svedoci ozbiljne krize i raspada političkih elita koje više nisu u stanju da artikulišu političke ideje. Mislim da politička sfera, sagledana u užem smislu partijskog organizovanja, i nije mesto za artikulaciju političkih ideja.
Mesto za artikulaciju političkih ideja jeste jedna manifestacija kao što je BITEF, gde će se kroz umetničko stvaralaštvo kritički tretirati određeni problemi. BITEF nije samo zbir predstava koje je umetnička direkcija izabrala, nego i brojnih pratećih programa tribinskog karaktera, kao što su konferencije i simpoziji. Tu se, povodom predstava ili nekih tematskih okvira, debatuje o mnogim bitnim umetničkim i društvenim temama. Tako se zapravo stvara mnogo šira platforma u sferi kulture, unutar koje se određene teme mogu tretirati.
Jedan od odlika programa ovogodišnjeg BITEF-a je otvaranje ka najširem međunarodnom kontekstu, izlazak iz regionalnog i evropskog okvira, koji je dominirao prethodnih godina. Na repertoaru su predstave i iz Singapura, Kine, Indonezije, Libana, sa afričkim umetnicima i umetnicima iz Obale Slonovače, Ruande i tako dalje. Time se stvaraju određeni kulturni i društveni modeli. Pri tome se uopšte ne libim da se pozivam na tradiciju pokreta nesvrstanih kao jednog od najznačajnijih međunarodnih diplomatskih tekovina ovih prostora. Artikulišu se i određene političke ideje.
RSE: Niste si Vi zaustavili samo na modelu u svom radu ove godine na BITEF-u. Vrlo ste konkretno i jasno istupili kada ste pružili podršku hrvatskom reditelju Oliveru Frljiću. To je čisti aktivizam?
Medenica: Jeste, ali taj aktivizam je inkorporiran u umetnički koncept. Priča je malo složenija. Podrška Oliveru Frljića na prvi pogled deluje kao aktivizam. Otišao sam u Rijeku da lično pozorištu "Ivan pl. Zajc" uručim poziv da učestvuju sa jednom predstavom na ovogodišnjem BITEF-u. Reč je o predstavi "Nad grobom glupe Europe" u režiji Sebastijana Horvata. Tim odlaskom sam hteo da dam podršku Oliveru Frljiću koji je proživljavao svojevrstan linč u Hrvatskoj u to doba.
Podržao sam Olivera Frljića kao građanina i umetnika, ali pre svega kao intendanta i upravnika Nacionalnog kazališta, dakle kazališta na budžetu, zbog toga što je on pokazao da se narodna pozorišta ne moraju voditi na sklerotičan način, kao neko stalno oživljavanje nacionalnih mitova, nego naprotiv, da se u okviru nacionalnih pozorišta mogu pokretati vrlo delikatne, bolne i škakljive teme.
Imamo čak tri predstave na programu BITEF-a, vrlo društveno angažovane, koje dolaze iz nacionalnih kuća – bečkog teatra, beogradskog Narodnog pozorišta i ovog riječkog. Hteli smo da pokažemo šta je misija narodnih pozorišta u savremenom svetu, baš zato što su budžetska, zato što država stoji iza njih. Ona nisu dužna da hvale državu, nego su dužna da pokreću pitanja od opšteg, to jest, zajedničkog interesa.
RSE: Kad smo kod priče o budžetu, izjavili ste da BITEF-ov budžet nije veliki, ali da je dovoljan. Oslonili ste se i na podršku sponzora. Koliko su sponzori zainteresovani za BITEF?
Medenica: BITEF je ove godine dobio veća sredstva i od svoga osnivača, Grada Beograda, i od Ministarstva za kulturu. Osnovni razlog pretpostavljam da jeste jubilej BITEF-a, moguće i program koji smo nudili. To je jedna dobra tendencija, samo što postoji rizik da to nije jedan izuzetak zbog jubileja. BITEF-u su prethodnih godina drastično smanjivana sredstva, tako da je ovo povećanje povratak na neki prosek, u neku normalu. To su sredstva koja nam omogućavaju da napravimo pristojan festival.
RSE: Zbog čega je bitna priča o sponzorima? BITEF važi, ili se tako prepoznaje u širokoj javnosti, kao elitistički festival. Kako zainteresovati sponzore?
Medenica: Sponzore je dosta teško zainteresovati. Ja sam umetnički direktor i to nije moja uža oblast, ali se te vrste poslova ne libim jer želim da napravim ambiciju za festival u budućnosti. Potrebno mi je mnogo više para, nego što znam da realno ova zemlja, čak i kada je najnaklonjenija BITEF-u, može da omogući.
Nismo uspeli da animiramo sponzore blagovremeno za pomoć ovogodišnjem BITEF-u, osim tradicionalnih sponzora, kojima smo veoma zahvalni. Kako se približavao početak BITEF-a i kako je naša medijska kampanja rasla, zaista nam je dosta velika medijska vidljivost, sponzori su se veoma zainteresovali, ali kao strateški partneri od sledeće godine. Imamo vrlo zanimljive sponzorske ponude i modele za 2017. godinu.
RSE: Šta to znači, pošto živimo u eri potpune komercijalizacije svega, pa i kulture? Hoćemo li jednoga dana na BITEF-u gledati ispod scene nazive nekih kompanija?
Medenica: To se dešava i na velikim svetskim festivalima. Nemam neku vrstu puritanizma, ukoliko se sponzori ne mešaju u umetničko rukovođenje. Nisam spreman da pravim nikakve umetničke kompromise, niti političke, u izboru predstava. Ako neke kompanije pronađu interes da stanu iza našeg festivala, koji je provokativan, koji otvara probleme, koji nije kao Beogradski festival igre, koji nudi nešto lepo, upakovano i bezbolno, koji može da im napravi i neki politički problem, onda to govori o određenoj vrsti društvene svesti koje te kompanije imaju.
RSE: BITEF je proteklih godina bio često na udaru kritika, pre svega, iz domaće intelektualne i umetničke javnosti, koji redovno prigovaraju da BITEF nije ono što je nekada bio. Zbog toga je prethodna direktorka Anja Suša ušla u dosta neprijatnu raspravu u medijama o tome.
Medenica: Anja Suša je i ove godine selektor BITEF-a. Mi potpisujemo zajednički program ovogodišnjeg BITEF-a. Imali smo odlučnu saradnju.
RSE: Zašto su Vaše kolege iz sveta umetnosti često tako oštre prema BITEF-u?
Medenica: To je jedna tradicionalna stvar. Kada smo u našem lokalnom kontekstu, gde gledamo i procenjujemo jedni drugima predstave i ostvarenja, onda se čuvamo da se nekome ne zamerimo. Noževi se oštre i kao nekakva hrabrost i principijelnost pokazuju se na BITEF-u. Tu je prisutan palanački sindrom – junačiti se tamo gde je to bezbolno. Sigurno se neće pozorišna kompanija ili umetnik puno nasekirati zbog neke loše percepcije u medijima i kritike. Tu je samo direkcija festivala na udaru. To je lak teren jer nisu lokalni i umetnički interesi u pitanju.
S druge strane, deo kritika koje je BITEF dobio prethodnih godina, je imao određeno utemeljenje, ali većinom su to iracionalne kritike.
RSE: Šta ih čini iracionalnim?
Medenica: Iracionalna su jer ne možete da vidite argumente koji tu stoje.
RSE: To su standardne primedbe. Poredi se BITEF danas i BITEF iz njegovog zlatnog perioda, vremena osnivanja sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim.
Medenica: Ali, nije to tačno. U tome periodu, koji sada hvale, mnogi od tih istih ljudi – koji kažu da danas to nije onaj isti BITEF – su te predstave onda gađali paradajzima, pljuvali, vređali, tražili da se ti ljudi progone. Znam kolege, starije kritičare, koji će danas da se hvale jednim Bob Vilsonom, koji je danas mnogo komercijalniji u svom radu nego što je bio prije 30 godina, a koji su pre 30 godina, kada se on pojavio ovde, hteli da ga proteraju.
RSE: Kao neko ko prolazi i posmatra predstave i izvan Srbije i regiona, gde bi ste smestili BITEF festival na globalnoj skali pozorišnih festivala?
Medenica: BITEF doživljava mnogo više poštovanja u svetu nego ovde. U svetu su svesni da BITEF nema onaj status koji je imao 60-tih i 70-tih godina. Tada su tome doprinosile geopolitičke okolnosti. Jugoslavija je bila to idealno mesto između dva sveta, mesto mogućnosti susreta i razmene Istoka i Zapada. BITEF je izgubio tu poziciju padom Berlinskog zida.
Ali, napolju imaju neku vrstu poštovanja prema onome što je BITEF nekada značio. BITEF ima veliki i simbolički kredit u svetu, a kod nas se nikakve bivše zasluge, ni u jednoj oblasti, ne pamte. Čim neko ode u penziju, odmah će ga svi zaboraviti i jedva dočekati da mu vide leđa. To je ovdašnja civilizacijska tekovina, jednog nepoštovanja tradicije, koliko god se mi na tradiciju pozivali, ali suštinsko poštovanje tradicije ovde ne postoji.
Mislim da BITEF ima veliki simbolički potencijal u svetu, da ima snažnu podršku, ove godine i medijsku podršku. Ima infrastrukturnu podršku. To mu daje mogućnost da se repozicionira kao festival na razmeđi dva sveta, nekog trećeg sveta, kako god nazivali ovaj ne-EU kontekst, i kontekst EU. BITEF i dalje može da bude agent provokator u najpozitivnijem smislu te reči.
RSE: Koliko provocirate ovdašnji politički establišment? Koliko oni u BITEF-u mogu prepoznati nešto kao provokaciju, a na šta su, složićete se, vrlo osetljivi?
Medenica: Mislim da su svi politički establišmenti ovde na BITEF gledali sa zazorom. Nije to stvar toga da li se tu pojavljuju predstave koje će biti kritika nekog aktuelnog društvenog fenomena. BITEF u kontinuitetu promoviše određeni sistem vrednosti koji može da bude problematičan. Stalno govorimo o tome da BITEF promoviše nove pozorišne tendencije. To je njegova osnova misao. Ali BITEF je jedna od najznačajnijih institucija srpske kulture i društva u pogledu emancipatorskih praksi.
Trebalo bi napraviti ozbiljno sociološko istraživanje o tome koliko je BITEF doprinosa dao prihvatanju mnogih oblika različitosti – kulturnih, rasnih, etničkih, seksualnih ... Ne znam da li je za prihvatanje seksualnih različitosti ijedna kulturna institucija dala takav doprinos kao što je dao BITEF.
RSE: Sve to što ste nabrojali, shodno onome što događa, teško da aktuelna vlast u Srbiji doživljava kao provokaciju. Ovde se vlast nije pokazala kao nezainteresovana za pozorišni svet. Podsetiću vas, predstave Kokana Mladenovića su skinute s pozorišta u Kruševcu. Predstava 'Crvena, samoubistvo nacije' Vojislava Arsića i Milene Bogavac je prošla skoro pa iskustvo cenzure. Ima još primera. BITEF se događa na terenu koji se ne može definisati kao apsolutno slobodan za svet umetnosti, pa i pozorišne.
Medenica: Mislim da je provokacija BITEF-a, provokacija na najvišem mogućem nivou kontinuiranog promovisanja određenog sistema vrednosti. BITEF ima eksteritorijalnost u srpskoj kulturi jer su njegovi reperi ipak više međunarodni nego što su domaći, što, naravno, ne znači da on treba sa neke visine da ignoriše ono što se dešava u srpskoj kulturi.
U selekciji ovogodišnjeg BITEF-a se nalazi jedna od sigurno politički najprovokativnijih predstava koja se desila u poslednje vreme, a to su "Rodoljupci", u režiji Andraša Urbana, i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda. Predstava, koja na najdirektniji mogući način proziva naš politički establišment.
RSE: Izuzetna predstava, ali osvrnite se na ove primere koje sam naveo.
Medenica: Ne bežim ja od tih primera. Mogu da komentarišem samo ono za šta znam. Ovaj kruševački slučaj ne znam i njega neću komentarisati. Ovaj leskovački i novopazarski su mi poznati.
RSE: Novopazarski slučaj je predstava "Beton Mahala".
Medenica: Jeste. To govori, pre svega, o jednoj vrsti autizma i autokratskih impulsa određene lokalne političke elite, dakle, pre svega vlasti na lokalnom nivou. Obe te predstave bile su iz lokalnih sredina. Iz lokalnih sredina je bio pokušaj njihovog uklanjanja i njihovog cenzurisanja. Gledao sam u Beogradu "Beton Mehanu". To je omladinska predstava i to je predstava koja je mogla da se desi i u pozorištu Dadov (Omladinsko pozorište). Prema mojim standardima, ta predstava i nije nešto društveno i politički provokativna.
(RSE/Video: "Beton mahala")
RSE: Ipak, reč je o predstavi koja je skinuta posle dva izvođenja iz pozorišta u Novom Pazaru. Kako ste shvatili taj gest? Ko se usudio da tako nešto učini? Kakvi su to ljudi?
Medenica: Ti ljudi su izrazito neinteligentni, politički neinteligentni, a možda i na svaki drugi način, zato što prepoznaju opasnost u nečemu što to nije.
RSE: Da li se kultura, od strane političkih elita u ovoj zemlji, doživljava kao prostor koji će biti iskorišten ili pokušati da se iskoristi prevashodno u populističke svrhe?
Medenica: Mislim da političke elite nisu suštinski zainteresovane za kulturu, da je smatraju, pre svega, kroz neoliberalni koncept, kao velikog trošadžiju i nešto na šta se izdvajaju velika sredstva. Nisu postojali pokušaji da se redefiniše model kulturne politike. Ona jeste i potencijalni "trouble maker", može proizvesti disonantne, i za političke elite, neprihvatljivi tonovi. U tom smislu ona potencijalno jeste jedna pretnja.
Mislim da je generalno tu najdominantniji negativni fenomen, fenomen potpune nezainteresovanosti. Mislim da može da se napravi poređenje sa medijima. Kao što u medijima imamo fenomen autocenzure, tako možda i u kulturi može da se primeti fenomen autocenzure. Umetnici treba da se bore i da iskušavaju granice do kojih mogu da idu.
RSE: Kakav je Vaš utisak, budući da obrazujete mlade ljude na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu? Stasavaju li generacije koje su spremne da nešto menjaju?
Medenica: To je dosta teško pitanje. Oni su se u poslednje vreme artikulisali i okupljali u nekoliko civilnih pokreta, bilo vezanih direktno za kulturu ili posredno, od bioskopa Zvezda, pa nadalje. To je pozitivno.
RSE: To je jedan dosta uski krug?
Medenica: Govorimo o studentskoj populaciji, to i nije neka velika populacija. Sa druge strane, postoji paralelni sindrom da vrlo brzo među njima dolazi do neke vrste raslojavanja. Mnogi od njih ne prepoznaju u svojim protestima politički element i hoće da se od njega ograde. To smo imali u slučaju bioskopa Zvezda. To se objašnjava određenim, samo esnafskim interesima ili esnafskim razlozima i opravdanjima.
Pojam politike u ovoj zemlji do te mere je zagađen i do te mere identifikovan sa partijskim aktivnostima, da ne možemo da govorimo o politici kao o jednoj plemenitoj aktivnosti. Smatram da se BITEF svojim umetničkim programom, ovakvim kakav je, bavi politikom jer afirmiše određene vrednosti i kritikuje neke druge fenomene.
To pokušavam da objasnim i studentima kada su okupirali Zvezdu. Ako upadnete u privatnu svojinu, koja je dobijena na način na koji je dobijena, netransparentnom privatizacijom i tako dalje, i kažete da se ne bavite politikom, vi ste onda lopov jer ste upali u privatnu svojinu. Ali ako kažete "Ne, mi smo upali u privatnu svojinu zato što se ne slažemo sa načinom na koji je ta privatizacija obavljena, zato što je to bilo problematično, zato što to nije bilo po zakonu", vi ste na terenu politike.
U toj generaciji može da se prepozna jedna velika ideološka neartikulisanost, za šta ne mogu da ih krivim jer žive i odrastaju u okolnostima u kojima odrastaju gde im se ne omogućava razvoj kritičkog mišljenja.
RSE: Gde su njihova interesovanja, interesovanja tih mladih ljudi?
Medenica: Još od onih velikih poplava koje smo imali, shvatio sam da nešto, što su bile vrednosti u kojima sam bio vaspitavan kao i naša generacija, kao što su vrednosti solidarnosti, kod mladih ne postoji. Njima je bila potrebna velika prirodna nesreća, kao što su bile poplave, da bi u sebi prepoznali osećaj solidarnosti, da bi ga razvili i da bi zaista bili solidarni – sakupljali hranu, ćebad i sve ostalo što treba. To je generacija koja je veoma cinična i koja ne veruje u opšti interes jer ga ne vidi nigde oko sebe. Vidi samo partikularne interese.
Kada im se desi nešto što ih okupi oko opšteg interesa i gde oni mogu da budu solidarni, to za njih fenomen. Onda je to za njih otkriće. Onda se prave selfiji, stavljaju na Facebook. Kao da se štipate i ne možete da poverujete da vam se nešto desilo u životu. Kao da se štipaju da poveruju da su prepoznali kod sebe osećaj solidarnosti.
Ali sa studentima, kao i sa narodom, ne možete kriviti, niti narod, niti studente, nego treba kriviti one elite koje njima rukovode, koje oblikuju društvenu sferu, koje nude određene društvene, kulturne i ostale sadržaje. Ne mogu oni biti bolji od opšte klime.
RSE: Kako god, na ovdašnjem kulturnom terenu, u vreme BITEF-a, okupiće se i kritičari iz Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara. Znam da Vam je to bitno. Šta će im Beograd ponuditi?
Medenica: To je višestruko bitno zbog toga što je to prvi svetski kongres iz oblasti kulture koji Beograd organizuje u poslednjih nekoliko decenija. Drugo, to je veliko priznanje BITEF-u. U okviru BITEF-a će se okupiti kritičari iz 40 zemalja sveta, negde oko 120 kritičara. Njihovo interesovanje je veliko. Ovo je jedan od najbrojnijih kongresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, čiji sam ja funkcioner. To je mogućnost da oni vide, ne samo predstave BITEF-a. U okviru kongresa imamo i takozvani showcase beogradskih pozorišta. Mogu da vide predstave koje nisu BITEF-ovske, po svom umetničkom senzibilitetu, ali imaju kvalitet. Taj program će biti njima ponuđen.
Oni će o tome pisati. To su sve ljudi koji pišu aktivno u svojim medijima. Stalno volim da ponavljam, od Čikaga do Buenos Airesa i od Tokija do Bombaja, zaista iz celog sveta. Daće se jedna velika medijska vidljivost, pre svega našem pozorištu, a tu uvek postoji mogućnost da se te predstave pozovu na neke međunarodne festivale ili ti naši umetnici pozovu u angažmane u svetu.
To je vrlo značajno jer mi smo uvek bili zatvoreno društvo, to je taj palanački model, gde ja tebi serdare, a ti meni vojvodo. Tu se malo gube objektivni parametri vrednosti. Ovako, pogled sa strane, jeste jedna mogućnost objektivne evaluacije. Kada bih bio ministar kulture, vrlo bih želeo da moje službe imaju celokupnu dokumentaciju sa tog kongresa, u smislu tekstova koje su svetski kritičari pisali o našem pozorištu. To jeste jedan objektivni reper o tome ko, gde i kako stoji.
Facebook Forum