Na koji način je privatizacijom prodato i uništeno nekada moćno preduzeće „Beograd film“, kako je država Srbija dala svoj doprinos tome, može li „okupacija“ bioskopa biti put ka iznalaženju novih modela za upravljanje javnim dobrima u kulturi – neke su od tema o kojima se sinoć raspravljalo na debati u ponovo otvorenoj zgradi bioskopa „Zvezda“. Tamo se filmskim radnicima, malim akcionarima „Beograd filma“, ali i brojnim posetiocima iz Londona javio Nikola Đivanović, biznismen koji je bio osuđen zbog kupoprodajnih mahinacija sa „Beograd filmom“.
Nikola Đivanović, biznismen koji je 2011. bio osuđen na tri godine zatvora, jer je u privatizaciji “Beograd filma” oštetio male akcionare za četiri miliona, a državu za milion i po evra, obratio se posredstvom Skajpa okupljenima u bioskopu “Zvezda”, u zgradi koju aktivisti već danima pokušavaju da osposobe nakon godina propadanja Sa njim je razgovarao Ivan Velisavljević, jedan od aktivista koji su zauzeli “Zvezdu”:
Đivanović: Zašto se bioskop raspada?
Velisavljević: Da, zašto je u toliko lošem stanju?
Đivanović: Pa zato što preduzeće nema para da investira u tu delatnost.
Velisavljević: Za koju delatnost ima novca?
Đivanović: Preduzeće nema novca ni za kakvu delatnost zato što je račun preduzeća blokiran.
Velisavljević: Zašto je blokiran?
Đivanović: Zato što ga je blokirala Poreska uprava.
Velisavljević: Zašto ste Vi kupili “Beograd film” ako niste želeli da održavate njegovu delatnost po ugovoru?
Đivanović: Ja sam održao ugovornu obavezu o delatnosti.
Velisavljević: Kako?
Đivanović: Tačno po ugovoru koliko je trebalo: dve godine.
Nikola Đivanović je 2007. za 9,2 miliona evra kupio 70 odsto kapitala „Beograd filma”, koji je imao 14 bioskopskih sala na atraktivnim lokacijama u Beogradu. Srđan Dragojević, reditelj i skupštinski poslanik Socijalističke partije Srbije, istakao je da postoje bar dva osnova da se privatizacija „Beograd filma“ poništi. Jedan od njih je Đivanovićevo poslovanje.
“Postoje materijalni dokazi. Distributeri imaju fakture sa ‘Beograd filmom’ i tu se tačno vidi da je do prekida prikazivanja došlo mnogo ranije nego što je on po zakonu morao da uradi. Druga stvar je da je procenjena vrednost ‘Beograd filma’ bila oko 68 miliona evra za tih 17.000 kvadrata. On je kupio za 9,2. To je takođe osnova da se privatizacija poništi zbog ogromne štete koja je naneta državi”, tvrdi Dragojević.
Privatizacija “Beograd filma” je izvedena po modelu koji je, uz odobrenje Agencije za privatizaciju, predložila konsultantska kuća Ces Mekon, čiji je vlasnik u to vreme bio Zvonko Nikezić, a izvršni direktor Mirko Cvetković, koji će kasnije postati premijer Srbije, podsetila je Milanka Janušević, predstavnica malih akcionara “Beograd filma”. Ona dodaje da su akcionari bili izloženi pritiscima kako od Ces Mekona, tako i od Agencije za privatizaciju:
“Oni su u tom trenutku bili jako moćni. Svakim gestom su nam stavljali do znanja da ono što oni kažu mi to moramo izvršiti, jer će sve to loše da se završi po nas. Jedna od takvih tvrdi je pismo koje je Nikezić uputio direktru ‘Beograd filma’ Miroslavu Ceniću da je u našem interesu da se ne obraćamo medijima , jer to šteti samom procesu privatizacije, a i bilo bi štete i za nas.”
Istina je da je “Beograd film” u poslednjoj dekadi svog rada poslovao sa gubicima, pa su akcionari 2006. izašli sa predlozima kako da se ožive bioskopske sale, ali im to nije bilo dozvoljeno, rekla je Milanka Janušević, te dodala da je cilj države bio da se obezvrede preduzeća, kako bi se da se potom prodala po što nižoj ceni.
“Mi smo nudili da prodamo jedan bioskop, da oživimo delatnost – nije nam dozvoljeno, jer je ta famozna Agencija za privatizaciju na sve stavila šape”, rekla je ona.
Čak i ako bi država revidirala privatizaciju „Beograd filma“ i sprovela neku vrstu nacionalizacije, kako se o tome poslednjih dana govori u javnosti, postavlja se pitanje ko bi tim vlasništvom upravljao. Branimir Stojanović, iz kolektiva „Učitelj neznalica“, smatra da država ne bi smela da dobije upravljačka prava, jer je privatizacijom pokazala šta misli o tome:
„Država je, ne zaboravite, takođe oblik privatnog vlasništva. Državno vlasništvo je isto što i privatno. Ovde je problem što je to bilo društveno vlasništvo i to niko ne raspoznaje. Društvenno vlasništvo je imalo dobru osobinu da niko nije bio vlasnik, ali su pod određenim uslovima svi imali pravo upravljanja. Podvala čitave privatizacije je – daćemo vam vlasništvo kao malim akcionarima, ali ćemo vam uzeti pravo upravljanja. Onog momenta kad smo zamenili pravo upravljanja za vlasništvo, tog momenta smo se našli u ovom hororu“, ističe Stojanović.
S druge strane, Dragan Jeličić, bivši urednik programa u „Beograd filmu“, ne smatra da je vraćanje „Beograd filma“ u status društvene svojine dobro rešenje:
„Jedan od razloga što sam otišao iz ’Beograd filma’ je taj što na radničkom savetu niste mogli da se dogovorite ni oko čega. Kakva crna društvena svojina. Vraćati ’Beograd film’ ili četiri bioskopa u društvenu svojinu 2014. je ravno samoubistvu.“
Svebor Midžić, bivši zamenik direktora Filmskog centra Srbije, napominje da primeri da građani upravljaju kulturnom institucijom, poput situacije sa beogradskom „Zvezdom“, postoje u svetu i dodaje da je to vrsta „eksprerimenta koji traje“.
„Na primer, Teatro Valle u Rimu je jedna od situacija kada postoji mogućnost da su sami građani preuzeli pozorište i vode ga već tri godine. Oni su u nekoj vrsti prećutnog pakta sa gradom koji im plaća struju, ali oni zadržavaju sva upravljačka prava. Znači, postoje modaliteti koji mogu da obezbede da se program odvija, da građani participiraju u tom programu i to je neka vrsta eksperimenta koji traje“, rekao je Midžić.
Učesnici debate složili su se da će o modelima za vođenje bioskopa „Zvezda“ tek biti reči u vremenu koje je pred nama.
