Drago KOVACEVIC, koordinator Srpskog demokratskog foruma u Beogradu
Subota, 4. 8. 2007. godineDanas je godišnjica „Oluje“ i misli mi se neminovno vraćaju 12 godina u nazad. Proživljavam ponovo sve slike od toga dana, kišu granata kojom je celodnevno bio zasut moj grad, paniku i strah kod ljudi, srušeni krov susedne kuće i krupnu, srednjovečnu ženu što se sva prekrivena crvenom prašinom, a iz koje je liptala krv, izvukla iz ruševine i zavapila za pomoć, da bi desetak sati iza toga, naredne noći, izašla sa mnom u istom kamionu iz Knina.
U dugačkoj noći, između 4. i 5. avgusta 1995. godine, sedeo sam na ledini iznad Drvara, odmah uz cestu, sa ranjenom susedom koja je jaukala od bolova, kad god bi se pomerila, i još dvadesetak meni bliskih ljudi, žena i dece iz porodice i najbližeg susedstva. Čekali smo da nas ponovo ukrca naš vozač koji se vratio nazad, u jedno dalmatinsko selo, kako bi pokupio svoje roditelje i izveo ih na sigurno.
Kolone vozila su promicale u neprekidnom nizu i odlazile dublje u Bosnu, prema Petrovcu i Banja Luci. Celu tu noć su u drvarsku kotlinu padale granate ispaljivane sa položaja hrvatskih snaga na planinskim visovima prema Glamoču.
Vatreni odblesci što su kao jezici izlazili iz topovskih cevi, govorili su da su ti položaji zlosutno blizu, na tek koji kilometar od mesta gde smo mi sedeli. No, nisu gađale cestu koja je bila tik iznad kotline i kojom su promicale izbeglice iz Dalmacije i Like. Kao da nisu hteli ometati izbegličku kolonu.
Ta dva dana, 4. i 5. avgusta svake godine, gledam da nigde ne izlazim. Povučem se u samoću i izolujem od sveta. Najbolje se osećam kad to otćutim u sebi i kad sa nikim o tome ne razgovaram. Nekako, lakše mi je dočekati sledeće dane.
Nedelja, 5. 8. 2007. godine
I danas sam u „izolaciji“, no Internet, novine i TV u tome me u priličnoj meri sprečavaju. Čitam što se prethodnoga dana događalo u Beogradu, a vezano sa sećanjem na „Oluju“. Oštre izjave srpskih političara, parastos u crkvi i protestni skup pred hrvatskom ambasadom porodica poginulih u „Oluji“.
Iz elektronskih medija saznajem da su u Knin doputovali hrvatski premijer i predsednik i da se nizom manifestacija obeležava „Dan domovinske zahvalnosti“. To očito ima karakter prvorazrednog događaja od najveće državne važnosti. Ne mogu a da se ne setim Milorada Pupovca i njegovog, od pre neki dan, javno postavljenog pitanje – Šta se slavi i dokle će promoteri ratne politike i ratnih ciljeva imati prevagu na ovim našim stranama?
Kako je moguće, na nesreći jednih, graditi sreću drugih?
Koliko god se činilo da se pogledi na „Oluju“ i na srpskoj i na hrvatskoj strani zaoštravaju, bar kad je politička elita u pitanju, ja mislim da će ta stvar ići u budućem vremenu ka nužnoj objektivizaciji. „Oluja“ je za Hrvatsku važan istorijski događaj, ali ona je upitna sa više aspekata i biće iz godine u godinu u moralnom smislu sve upitnija.
Kulminacija je po mom osećanju stvari prošla, a ova godina je izborna, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji, pa se oštrinom stavova pokušavaju prikupljati glasovi više nego li se cilja na šta drugo. No, nije mi draga pomisao da je to još uvek u biračkom telu obe države veoma bitna tema. A političke teme u fokusu drže političke elite, ko bi drugi.
Globalni procesi, integracija u Evropu, promene u shvatanju suvereniteta i nužda dobrih odnosa u regionu, činiće sa svoje strane da se menja pogled na događanja devedesetih godina. Doći će i nove generacije koje to neće doživljavati preterano lično.
Za budućnost i odnos prema „Oluji“ biće važna presuda hrvatskim generalima u Hagu. A optužnica je teška i tamo je „Oluja“ kvalifikovana kao „zajednički zločinački poduhvat“.
Ponedeljak, 6. 8. 2007. godine
Dan u SDF-u, organizaciji u kojoj radim, počinje readmisijom. Dolaze mi anketari, studenti FPN-a koji su prethodne nedelje ispitivali upućenost građana i institucija u Beogradu i Kragujevcu u odnosu na vraćanje naših građana koji su izgubili pravni osnov za boravak u zemljama EU i po ugovorima, koje je Srbija zaključila sa EU, moraju te zemlje napustiti. Srbija je po odredbama tih ugovora sigurna zemlja porekla. Ne zna se tačno koliki je broj tih ljudi, ali se zna da su uglavnom niske obrazovne strukture i da su pripadnici manjina, u najvećem broju romske manjine.
Pregledam ovlaš popunjene ankete. Vidljivo je da javnost malo zna o ovom pitanju, tek negde oko 15 posto ispitanika u Beogradu. Šta li je tek onda u unutrašnjosti? A ima svakakvih odgovora na pitanje šta je readmisija. Od toga da je to fizički fenomen vezan za svetlost, pa do toga da je to sportska disciplina. Nije i neće lako biti tim povratnicima.
Utorak, 7. 8. 2007. godine
Dan prolazi na radionici sa dve velike evropske NVO. I danas je na dnevnom redu readmisija i problemi vezani za migracije.
Radimo svot analizu. Vrlo uvereno kod rubrike slabosti konstatujem da Srbija nema migracionu politiku i da onda ne može imati ni adekvatnu pravnu infrastrukturu. Prisutne kolege, iz još šest organizacija koje se bave migracijama, klimaju glavom. Šta bi drugo mogli?
Na povratku iz hotela „Palas“ srećem poznanika iz staroga kraja, profesora istorije na prištinskom univerzitetu. Idemo na pivo, a on mi usput priča kako je nezadovoljan filmom Filipa Švarma o „Oluji“, u kome se i ja pojavljujem. Nema neke jasne argumente, uglavnom opšta mesta. Pitam ga je li našao neki sadržajni propust. Nije. Uglavnom prigovara onome što u filmu nije prikazano. Moj poznanik je po vokaciji istoričar, zna mnogo podataka i činjenica, ali znati činjenice ne znači znati misliti.
Jedva sam čekao da svako ode na svoju stranu. Odlazeći, muči me pitanje – koliki je njegov uticaj na studente koji će i sami sutra biti profesori.
Sreda, 8. 8. 2007. godine
Od jutra se spremam za održavanje fokus grupe u izbegličkom naselju Busije. Radimo jedan projekt zagovaranja sistemskih rešenja vezano za integraciju izbeglica. Oko toga posla angažovano je više NVO iz Srbije i u septembru ćemo, pred najvažnije političke faktore, ili kako bi rekli „donosioce odluka”, izaći sa setom predloga koji bi trebali da poprave stanje i čije bi usvajanje sigurno imalo pozitivan efekat na brzinu i kvalitet integracije. Kreiramo kampanju sa namerom da ona donese konkretne, merljive, rezultate i ne izaziva mnogo buke.
Busije su autentično izbegličko naselje na rubu zemunske opštine, izraslo na ledini. Stanovnici toga naselja ulažu neverovatne napore kako bi život učinili snošljivim. Sve što je tamo urađeno, uradili su sami. Tu je sada više od hiljadu kuća.
Nema kanalizacione mreže, škole, nema zdravstvene stanice, nema obdaništa, nema nikakvog društvenog sadržaja. Nema urbanističkih podloga niti planova. Stanovnici Busija ne postoje kao građani na svojoj adresi. Tu su, što se države tiče, još uvek neprijavljeni. Deca školu pohađaju u pet kilometara udaljenoj Batajnici. Svake godine u Busijama se rodi dece za dva školska razreda.
Razgovaramo. Ređaju probleme. Ogromna je to lista. No, realni su. Kažu, kad bi ove godine rešili kanal za odvodnjavanje i asfaltirali bar dva kilometra ulica, bio bi to značajan pomak. A onda dalje. Na probleme su navikli i ne preostaje im ništa drugo nego da ih rešavaju. Uporno i strpljivo, jer ne vide drugoga načina.
Četvrtak, 9. 8. 2007. godine
Čujem da će film Filipa Švarma „Pad Krajine” biti repriziran na RTS-u, u 21 čas, u udarnom terminu. Kažu da je to zbog ogromne zainteresovanosti i traženja gledališta. Verujem da je tako jer je mene zvalo bar petnaest ljudi nakon prvog emitovanja i pitalo kako može doći do filma. Moj drugar Dejan Milošević iz niške NVO „Protekta“ se čak raspitivao kako bi mogao da ga kupi. Jesmo li se to počeli kao društvo malo ozbiljnije suočavati sa prošlošću?
Petak, 10. 8. 2007. godine
Otvaram ujutro sajt B92. Pregledam stranicu vesti i komentari od prethodnoga dana. Izaziva mi pažnju izjava dr. Leona Kojena, donedavnog šefa našega pregovaračkoga tima za Kosovo, koji kaže da bi u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, te priznanja te nezavisnosti od strane bilo koje članice EU, u Srbiji trebala biti dočekana na način da vlada i Parlament odmah obustave sve aktivnosti oko evropskih integracija. Ova izjava zvuči kao da je izdiktirana u sred najtvrđe Miloševićeve vladavine.
Da li je moguće da nas vreme izolacionizma i izopštenosti iz sveta nije ničemu naučilo i da će srpska politička elita i na sledećoj bitnoj političkoj raskrsnici krenuti u krivom smeru?
