U svakom istorijskom periodu postojali su umetnici koji su preispitivali dominantne kulturno-političke matrice. I danas na prostoru bivše Jugoslavije deluju autori koji svoj umetnički izraz ostvaruju kroz provokaciju i subverzivnost. Međutim, čini se da se u zemljama ex-Yu radikalna poetika tek nazire i da su tržište i politika u sferu kulture uneli mantru "ne talasaj". Ne manje važno pitanje je i – da li je svaka provokacija subverzivna i estetski relevantna?
Beogradski pisac Tomislav Marković nije bio iznenađen autizmom koji su književni krugovi u Srbiji ispoljili prema njegovoj aktuelnoj knjizi "Čovek zeva posle rata" (Levo krilo, 2014). Ništa čudno, s obzirom na to da se u ovoj pesničkoj zbirci autor na lucidan način – oslanjajući se na nasleđe nadrealiste Monija Debulija, Vojislava Despotova i Vujice Rešin Tucića – bavi kulturom poricanja ratne prošlosti u Srbiji, ali i ulogom književnosti u baštinjenju nacionalizma.
O tome svedoči odlomak iz pesme "Udruženi pesnički poduhvat":
"...turcizme nastanjene u urbanoj poeziji
treba granatirati
dok se ne raspadnu na slova
na krhotine grafema
dok od njih ne ostanu
ni znaci interpunkcije
pogotovo pretvorni zarez
koji nas podseća na polumesec
veliki pesnik ratko mladić
i njegove stilske formacije
streljali su 8.000 stranih reči
za samo nekoliko dana
to je remek-delo
etnički čiste književnosti
nož žica rečenica..."
Nakon ratova u koje je Srbija bila uključena poslednje decenije 20. veka, ratni zločini i odgovornost političke i kulturne elite postali su taboo tema od koje ovdašnji književnici – osim tek nekolicine – zaziru.
"To je stanje u kojem lirski pesnici, koji su jako osetljivi na svaki nežni tiraj spolja i iznutra, ne primećuju 100.000 leševa koji im stoje u dvorištu. Tako da je ta situacija za mene prilično potentna u pesničkom smislu", kaže Marković.
Nezainteresovanost umetnika da čačkaju društveno-političke teme primećuje i mostarski pisac Marko Tomaš, koji je do sada objavio desetak pesničkih zbirki, a njegovo "Pismo Venjički" među čitaocima zemalja ex-Yu već ima status klasika.
"Nije ovo, Venja, da prostiš, Rusija. Ovo je Bosna i Hercegovina, zemlja neodlučnih i poraženih,
Ovdje postoji gomila balegastih alibija da ne poduzmeš baš ništa,
Nijedan rat nikad nije završio, samo je odgođen za drugu priliku,
a došlo je, samom kraju je došlo, o duši se radi, o crnilu ispod
noktiju", piše Tomaš u ovoj pesmi objavljenoj u zbirci "Bulevar Narodne Revolucije" (Algoritam, 2013).
Brojni pesnici izbegavaju da se kroz svoje pisanje, ali i u javnim nastupima dovode u vezu s bilo kakvim političkim stavovima, međutim Marko Tomaš od toga ne beži.
"Neki ljudi pokušavaju da podvale eskapizam pod subverziju, s obzirom na vrijeme u kojem živimo. Ja, bez obzira koliko je to vulgariziralo umjetnost, kao jedini subverzivni čin vidim direktan politički govor u okviru umjetnosti. Sad, da li je to dnevnopolitički komentar u okviru umjetničkog djela ili je više neka opaska o političkom trenutku u kojem živimo, to je već neka druga priča", ističe Tomaš.
Zajedništvo kao subverzija
Subverzivnost poput iskri vrca iz energičnih rifova i britkih stihova Damira Avdića, tuzlanskog kantautora koji poslednjih nekoliko godina živi u Ljubljani. U svojim pesmama Avdić se, osim sa nacionalizmom, jednako beskompromisno razračunava i sa levičaskim kvaziaktivizmom i licemerjem "profesionalnih ljubitelja manjina".
Za Borku Pavićević, dramaturškinju i direktorku beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, subverzivnost se iz umetničke sfere preliva i na ulice, poput protesta u Skoplju, Zagrebu i Beogradu.
Subverzija je danas zasnovana na zajedništvu, konstatuje naša sagovornica.
"Najveća subverzija protiv svih kulturnih politika i najvredniji kulturni čin je zagrljaj dvojice trenera – hrvatskog i srpskog – posle utakmice na Olimpijadi. To je ono što je za mene subverzija u odnosu na sve vladajuće nacionalizme, politike i sve vladajuće autoritarne režime kojima je izložen sve veći deo Evrope", objašnjava Borka Pavićević.
Odgovor na pitanje zbog čega umetnici beže od provokativnih tema možda ćemo dobiti ako se prisetimo slučaja pozorišnog reditelja Olivera Frljića. Frljić je svojom predstavom "Aleksandra Zec", koja kroz priču o ubijenoj devojčici srpske nacionalnosti preispituje ratnu prošlost Hrvatske, navukao na sebe gnev desničara u Hrvatskoj. U Srbiji je, pak, mimo radara mainstream medija prošla njegova predstava "Kukavičluk", koja govori o poricanju srebreničkog genocida.
Sa hajkom srpskih desničara se svojevremeno zbog svoje poezije suočio i Tomislav Marković, baš kao i kosovski pesnik Arben Idrizi, čija je knjiga "Zveri vole otadžbinu" (KPZ Beton, 2013) prevedena na srpski, a koji se usudio da kritikuje albanske "patriote".
Uzroke za bežanje od subverzije Marko Tomaš, pak, vidi u politici.
"Umjetnost se gura na tržište kao da bi ono trebalo da je regulira, u smislu – hajmo dati ljudima ono što oni žele. To se radi bez stvarne svijesti o emancipacijskom potencijalu umjetnosti. To je upravo ono što nedostaje današnjim politikama, one nemaju nikakav emancipacijski karakter", smatra Tomaš.
Subverzivnost kao kič
Iako je umetničko preispitivanje bolnih tačaka u Srbiji još uvek na nivou incidenta, primeri hrabrih iskoraka postoje: Siniša Tucić je to pokazao u svojoj pesničkoj zbirci "Metak" (Fabrika knjiga, 2012); Saša Ilić se u svom romanu "Berlinsko okno" (Fabrika knjiga, 2005) bavio zločinom u Štrpcima, Sreten Ugričić je u distopijski narativ romana "Neznanom junaku" (Laguna, 2010) utkao zločine nad kosovskim Albancima, dok je Srđan Srdić u prvom romanu "Mrtvo polje" (Stubovi kulture, 2010) inovativnim stilskim postupkom među korice knjige skupio esenciju čemernog života u Srbiji tokom devedesetih godina.
Treba svakako pomenuti i delovanje pozorišnog reditelja Zlatka Pakovića kroz predstave "Ubiti Zorana Đinđića" i "Enciklopedija živih".
Tomislav Marković kaže da su se u poslednjih nekoliko godina pojavili novi glasovi na književnoj sceni. On, međutim, napominje da nije zanemarljiva estetska relevantnost umetničkog učinaka. Ili jednostavnije: nije dovoljno samo odabrati provokativnu temu.
"Bavili su se ljudi u raznim vidovima umetnosti raznim temama, pa i onim škakljivim, ali je bilo tu dosta bofla sa svih strana. Mislim da je problem i kada se ljudi loše bave tim temama. Nacionalistička agresija je dovela do opšteg urušavanja društva i svake oblasti društva. Ništa tu nije isključeno, od privrede do književnosti. Došli smo u situaciju da je svaka dobro napisana rečenica subverzivna, da je sve što nije glupo – subverzivno", smatra Marković.
Facebook Forum