„Enciklopedija živih“, kosovsko-srpska predstava u režiji Zlatka Pakovića, koja osvetljava istorijske odnose dveju država– izvedena je u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nastala prema tekstu Pakovića i poznatog kosovskog dramaturga Jetona Neziraja, predstava preispituje ulogu političke i kulturne elite u ratnim devedesetim i tranzicionim dvehiljaditim godinama, te podseća da, dok se srpsko-albanska sirotinja međusobno istrebljuje opijena „hašišom nacionalizma“, njihove vođe jačaju svoju ekonomsku i političku moć.
“Enciklopedija živih” nosi podnaslov “Umetnička intervencija u srpskoj i kosovskoj stvarnosti”, stoga ne čudi što je u jednom segmentu kosovska delegacija na tajnoj večeri u Beogradu otpevala “Bože pravde” na albanskom, a Hor beogradskih dečaka izveo nezvaničnu himnu Kosova na srpskom, baš kao što je u tom ključu logično da na otvaranju predstave salom Centra za kulturnu dekontaminaciju proleti dron koji, za razliku onog na beogradskom stadionu, ovog puta nosi hibridni grb, sa srpskim belim i albanskim crnim orlom.
Ređaju se potom istorijske ličnosti i događaji koji su obeležili odnose Srba i kosovskih Albanaca. Zahtevan zadatak da ih interpretira imala je šestočlana glumačka postava: Adrian Morina, Šengilj Ismajli, Špetim Selmani, Igor Filipović, Faris Beriša i Zlatko Paković.
Kosovski glumac Špetim Selmani ističe da “Enciklopedija živih” dotiče brojne osetljive tačke Kosova i Srbije.
„Bilo je to fantastično iskustvo. Mislim da je ovo izuzetno hrabra predstava. Ona donosi jedan novi jezik. Želeli smo da kažemo da moramo živeti zajedno. To je predstava protiv političkih elita – ovde i tamo, na Kosovu. Ali, obični ljudi moraju da žive zajedno u harmoniji, miru i dostojanstvu, poštujući jedni druge“, kaže Selmani.
U komadu se citiraju tekstovi socijaldemokrate Dimitrija Tucovića, u kojima je ukazao na monstruoznost zločina vršenih nad albanskim stanovništvom nakon 1912; uglazbljeni su stihovi Miloša Crnjanskog, Radovana Zogovića, Miroslava Krleže; preispituje se uloga Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Miodraga Bulatovića i drugih predstavnika srpske kulturne elite u raspirivanju mržnje prema Albancima krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Nije izostavljena ni današnja kosovsko-srpska politička garnitura. Na tajnoj večeri – koja će se, u balkanskom maniru, završiti pevanjem i pucanjem – u bivšoj rezidenciji Josipa Broza Tita u Beogradu za istim stolom sede: Hašim Tači, Ivica Dačić, Edita Tahiri i Aleksandar Vučić. Premijer Srbije se „ispoveda“ pred publikom:
Reditelj Zlatko Paković kaže da mu je ideja bila da napravi svojevrsnu srbijansko-kosovsku enciklopediju.
„To je jedan dubok bunar, pun krvi i zla, ali ima u njemu i svetačkih figura koje nisam propustio ne samo da pomenem, nego da ih inkorporiram u enciklopediju, da daju osnovne duhovne tokove“, objašnjava reditelj.
Osim pomenutog Tucovića, te duhovne tokove određuju, između ostalih, Miroslav Krleža, Danilo Kiš, mađarska filozofkinja Agneš Heler, kao i danas skrajnuti novinar Miroslav Filipović koji je prvi pisao o hladnjačama kojima su prevožena tela ubijenih kosovskih Albanaca.
U jednoj sceni glumac i reditelj Paković simulira žrtvovanje belog jagnjeta, ritual koji bi simbolično trebalo da spreči buduće pokolje malih Keljmendija, Bitićija, Jašarija... No krv će se liti i tinjaće sukob između Srba i Albanaca dokle god se budemo držali nacionalnih, a ne klasnih kategorija, jedna je od poruka koje zaokružuju ovaj komad.
„Kapitalisti i njihovi političari i političara akademici, dvorski pesnici i dvorskih pesnika medijski radnici diluju albansko-srpsko sirotinji hašiš nacionalizma kako bi se ta bedna srpsko-albanska sirotinja međusobno istrebljivala“, izgovara na sceni Zlatko Paković.
Reprizno izvođenje „Enciklopedije živih“ u Beogradu privuklo je mnogo publike. Posetioci sa kojima smo razgovarali nakon predstave kažu da je ovaj komad bio potreban kako Srbiji, tako i Kosovu.
Za glumca Igora Filipovića rad na predstavi bio je uzbudljiv, između ostalog, zbog saradnje sa novim kolegama, što mu, kako kaže, uvek pričinjava zadovoljstvo.
„Ovom predstavom mi živimo na svojoj teritoriji, mi smo u svom sokaku i mi se, brate mili, volimo. Može li to da izađe u susednu ulicu – ja to ne bih ni probao, ali dođite vi kod nas, pa ćemo da se volimo.“
Ipak, na političkom nivou odnosi između Srbije i Kosova daleko su od ljubavi. Dok se taj ton u odnosu Beograda i Prištine ne promeni, ostaje teatar, za koji Zlatko Paković smatra da „može da ispravlja krive drine“.
„Možete da činite ono što ne postoji u stvarnosti i da na određeni način ukazujete na mogućnosti promene stvarnosti. Možete određene stvari koje su poprimile određene neobične, nepotrebne i besmislene razmere da svodite na njihove prave veličine, a ne na medijskom propagandom ustolične proporcije“, zaključuje u razgovoru za RSE reditelj predstave „Enciklopedija živih“.
Nakon što je izvedena u Beogradu, „Enciklopediju živih“ će 17. i 18. novembra moći da pogledaju i stanovnici Prištine u tamošnjem Narodnom pozorištu.
