Veliki kosovski glumac, reditelj i pisac, Enver Petrovci, napustio je Beograd u vreme Miloševićevog režima. Vratio se kući u Prištinu, postao profesor na Akademiji dramskih umetnosti, osnovao pozorište koje je delovalo četiri godine. Kaže kako je na kosovskim pozornicama regionalna saradnja stvar privatnih poznanstava. Razočaran je odnosom aktualnih vlasti Kosova prema pozorištu
Petrovci: Pozorište je trenutno bez dobrih reditelja. Ima sjajnih glumaca. Domaći tekstovi ne postoje. Osim glumcima, nemamo se čime pohvaliti. Predstave su čista improvizacija. Inicijative dolaze od strane glumaca, koji sakupe neki budžet i pozivaju reditelje. Ne mogu da pozovu nekog stranog, dobrog reditelja, nego je sve to na nivou Prištine. Nema nekog dugoročnog plana. Momci opstaju tako što se snalaze.
Petrovci: Nema neke ozbiljne institucije koja se bavi pozorištem. Sve je to na nivou mahale. Nema nekog dugoročnog plana ili nekog stava o pozorištu, bez obzira na sve dobre glumačke kadrove koji izlaze svake godine sa Akademije dramskih umetnosti u Prištini.
Petrovci: Bio sam ubeđen da će posle rata ljudi malo da se vrate pozorištu i lepim stvarima jer su dugo trajale ružne stvari. Vlada je apsolutno nezainteresovana za kulturu. Ne znam šta im je potrebno, ali kultura očigledno nije. Ne ceneći kulturu, ne cene, ni sebe, niti bilo koga. To je naša stvarnost. Zbog toga sam otvorio pozorište. Nema stranog predstavnika koji nije došao na otvorenje da se čudom čudi što neko sada otvara pozorište. Tako je reagovao i moj otac. Dosta sam u to uložio. Ni jedan od domaćih političara nije došao da nam čestita. To nisam radio za sebe, nego za mlade ljude i građane Prištine. Osim 20.000 evra, koje mi je dao bivši ministar za kulturu, niko mi nije pomogao, niti mi dao donacije. Čak i kada smo išli na festival u Kairo, odbili su da nam plate karte jer to je kao privatno pozorište.
Bio sam primoran da zatvorim pozorište i ta zgrada sada stoji prazna već četiri godine. Dok je radilo, zaista smo pokupili sve
nagrade, gdje god smo bili. „Očevo pozorište“ je dobilo, za četiri godine rada, više nagrada i učestvovalo je u više festivala nego celo kompletno Kosovo. Možda je i to razlog što mi nisu pomogli. Vrlo je važno biti neznalica. Onda ćeš biti prihvaćen jer ako znaš, teško će te prihvatiti. Ne govorim o celom Kosovu, nego o onima koji su sada u nekim kulturnim vlastima.
Petrovci: Publiku niko ništa ne pita. Ne postoji neka politika koja se ozbiljno bavi tim stvarima. Ljudi, koji su u tim savetima, su poslušni i njih ne zanima šta publika voli. Njima je važno da prime tu malu platu, da budu poslušni a da tamo neko to sve vodi. Potpuno smo bez ikakve kulturne politike. Ne postoji razmišljanje o tome, nego kako se ko snađe, tako se i radi, pa čak i u Nacionalnom pozorištu u Prištini. Kultura pozorišta nikada nije bila lošija nego ovih godina.
Petrovci: Publiku treba vaspitavati godinama. Publika neće doći ako nisi uložio u nju pre 20 godina da bi, kada ona odraste, prihvatila pozorište kao nešto normalno. Mislim da je ona publika, koja je postojala ranije, ili umrla ili ostarila ili nema para da dođe u pozorište. Možda je i bez volje da dođe u pozorište jer ima svojih, nekih drugih, problema. Mladi se nisu vaspitavali da dolaze u pozorište. Moj sin ne ide u pozorište jer kaže da bi mu se smejalo društvo ako ode u pozorište. Kada to kaže sin Envera Petrovcija, šta li tek drugi misle?! To je trenutna stvarnost na Kosovu.
Petrovci: Saradnja postoji, ali to je sve improvizacija. Kako ko ima volje, snage i poznanstva, tako se i radi. Ne postoji institucionalna tendencija da se to napravi. To su sve ljudi koji imaju volju, koji se međusobno poznaju i onda naprave kulturnu saradnju.
RSE: Kako biste ocenili pozorišnu scenu na Kosovu?
Petrovci: Pozorište je trenutno bez dobrih reditelja. Ima sjajnih glumaca. Domaći tekstovi ne postoje. Osim glumcima, nemamo se čime pohvaliti. Predstave su čista improvizacija. Inicijative dolaze od strane glumaca, koji sakupe neki budžet i pozivaju reditelje. Ne mogu da pozovu nekog stranog, dobrog reditelja, nego je sve to na nivou Prištine. Nema nekog dugoročnog plana. Momci opstaju tako što se snalaze.
RSE: Koliko su institucije posvećene njihovom razvoju?
Petrovci: Nema neke ozbiljne institucije koja se bavi pozorištem. Sve je to na nivou mahale. Nema nekog dugoročnog plana ili nekog stava o pozorištu, bez obzira na sve dobre glumačke kadrove koji izlaze svake godine sa Akademije dramskih umetnosti u Prištini.
RSE: Vi ste bili vlasnik svog pozorišta. Kakva je situacija takvih pozorišta?
Petrovci: Bio sam ubeđen da će posle rata ljudi malo da se vrate pozorištu i lepim stvarima jer su dugo trajale ružne stvari. Vlada je apsolutno nezainteresovana za kulturu. Ne znam šta im je potrebno, ali kultura očigledno nije. Ne ceneći kulturu, ne cene, ni sebe, niti bilo koga. To je naša stvarnost. Zbog toga sam otvorio pozorište. Nema stranog predstavnika koji nije došao na otvorenje da se čudom čudi što neko sada otvara pozorište. Tako je reagovao i moj otac. Dosta sam u to uložio. Ni jedan od domaćih političara nije došao da nam čestita. To nisam radio za sebe, nego za mlade ljude i građane Prištine. Osim 20.000 evra, koje mi je dao bivši ministar za kulturu, niko mi nije pomogao, niti mi dao donacije. Čak i kada smo išli na festival u Kairo, odbili su da nam plate karte jer to je kao privatno pozorište.
Bio sam primoran da zatvorim pozorište i ta zgrada sada stoji prazna već četiri godine. Dok je radilo, zaista smo pokupili sve
nagrade, gdje god smo bili. „Očevo pozorište“ je dobilo, za četiri godine rada, više nagrada i učestvovalo je u više festivala nego celo kompletno Kosovo. Možda je i to razlog što mi nisu pomogli. Vrlo je važno biti neznalica. Onda ćeš biti prihvaćen jer ako znaš, teško će te prihvatiti. Ne govorim o celom Kosovu, nego o onima koji su sada u nekim kulturnim vlastima.
RSE: Šta se kod nas najčešće izvodi na daskama koje život znače?
Petrovci: Publiku niko ništa ne pita. Ne postoji neka politika koja se ozbiljno bavi tim stvarima. Ljudi, koji su u tim savetima, su poslušni i njih ne zanima šta publika voli. Njima je važno da prime tu malu platu, da budu poslušni a da tamo neko to sve vodi. Potpuno smo bez ikakve kulturne politike. Ne postoji razmišljanje o tome, nego kako se ko snađe, tako se i radi, pa čak i u Nacionalnom pozorištu u Prištini. Kultura pozorišta nikada nije bila lošija nego ovih godina.
RSE: Kako bi ste ocenili zainteresovanost publike za pozorište?
Petrovci: Publiku treba vaspitavati godinama. Publika neće doći ako nisi uložio u nju pre 20 godina da bi, kada ona odraste, prihvatila pozorište kao nešto normalno. Mislim da je ona publika, koja je postojala ranije, ili umrla ili ostarila ili nema para da dođe u pozorište. Možda je i bez volje da dođe u pozorište jer ima svojih, nekih drugih, problema. Mladi se nisu vaspitavali da dolaze u pozorište. Moj sin ne ide u pozorište jer kaže da bi mu se smejalo društvo ako ode u pozorište. Kada to kaže sin Envera Petrovcija, šta li tek drugi misle?! To je trenutna stvarnost na Kosovu.
RSE: Postoji li neka regionalna saradnja između pozorišta?
Petrovci: Saradnja postoji, ali to je sve improvizacija. Kako ko ima volje, snage i poznanstva, tako se i radi. Ne postoji institucionalna tendencija da se to napravi. To su sve ljudi koji imaju volju, koji se međusobno poznaju i onda naprave kulturnu saradnju.