Prema najnovijem istraživanju provedenom na 27 beogradskih fakulteta, studenti - kao uostalom i većina građana Srbije - najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu i Vojsku, a najveći dio njih, čak dve trećine, po završetku studija želi otići iz Srbije.
Ključni aspekti poslednjih istraživanja govore da mladi u Srbiji pokazuju značajnu orijentaciju ka religiji i veliku dozu razočaranosti u ukupno stanje u zemlji, što pokazuje njihovo izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.
U to smo se uverili i u našoj blic anketi sa učenicima nekih beogradskih srednjih škola:
„Crkva je jedino ostala.“
„Nemam nikakvog uzora. Verujem u Boga i sve to stoji, ali ni u državu, ni u policiju, ni u koga ne verujem.“
„Jedino crkva.“
„Sv je to korumpirano.“
„Sve ide preko veze - i zapošljavanje i da li će neko da uspe u sportu ili neće. Zavisi na tom da li su mama i tata bogati i tako to.“
„U crkvu, tu i tamo.“
„Možda crkva, ali ostalo ne.“
„Samo crkva.“
Za crkvu se opredelilo i 15,3 odsto anketiranih studenata. Vojska je na drugoj poziciji, sa 10,5%, a daleko ispod je sve ostalo, što pokazuje jasan stav mladih prema institucijama zemlje u kojoj želi da ostane svega 27 procenata, nakon završenih studija.
Profesor Filološkog fakulteta, Ljubiša Rajić, kaže da ovaj podatak posebno zabrinjava.
„Konstatujem da je to tako i razmišljam kako da se postavim u takvoj situaciji, prvenstveno van nastave, gde nastupam kao javna ličnost - da li mogu da učinim nešto, da im ponudim neki drugačiji uzor ili obrazac ponašanja“, ocenjuje profesor Rajić.
Od Mladića do Đokovića
Objašnjenje za veliku popularnost Crkve, a zatim i Vojske u ovdašnjem društvu, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu, Žarko Korać, vidi u tradicionalizmu.
„U veoma tradicionalnim društvima se oslanjaju na dve institucije koje su navodno garant opstanka nacije i države. To su Vojska i Crkva. Kao da svoju zemlju doživljavate neprekidno ugroženom, ili obratno, mislite da je ugrožena, pa postajete veoma agresivni i stalno ste u nekom otporu prema svetu. Crkva čuva nacionalni i verski identitet, a Vojska čuva državu“, kaže Korać.
Profesor Rajić primećuje da se patrijarhalno društvo okreće ka onim institucijama koje su patrijarhalne i hijerarhijski ustorjene.
Novak Đoković, Melburn, januar 2011
„U društvu nema institucije koje su više patrijarhalne i više hijerarhijski ustrojene od Vojske i Policije. Vojsci se posebno okreću u seoskim sredinama, ali ni iz daleka onoliko kao nekada. Imaju poverenja u Crkvu zato što je društvo debelo klerikalizovano i zato što se sa svih i strana, i crkva i političari i obrazovani sistem, trude da dokažu da je Crkva jedina čista, dobra, fina. Namerno zatvaraju oči pred tim da Crkva nije ništa od toga – naprotiv - vrlo je prljava i trula, kao i ostatak društva“, tvrdi Rajić.
Kada su u pitanju uzori mladih, u poslednje vreme došlo je do blagog pomeranja na vrhu. Estradne ličnosti i turbo-folk zvezde smenili su uspešni sportisti. Idol broj jedan je, nesumnjivo, teniser Novak Đoković, ali značajan procenat (11 odsto) mladih i dalje se opredeljuje za pseudo junake proteklih ratova:
„Moj uzor je Đoković jer je veoma uspešan u životu. Jedini on u pravom svetlu prikazuje našu državu kako treba.“
„Đoković je svetski igrač i on mi je uzor.“
„Imam starijeg brata za uzora.“
„Nemam uzora.“
„Ratko Mladić jer brani Srbiju.“
„Mladić je branio je svoju zemlju u vreme teškog rata.“
Nekritički stav i predrasude
Istovremeno, jedno drugo istraživanje pokazuje da je - uprkos ovakvoj opredeljenosti mladih i njihovim simpatijama prema negativnim ličnostima iz proteklih ratova – veoma izraženo odsustvo ideološke profilisanosti i društvene participacije, pa i u slučaju desničarskih organizacija.
„Treba razlikovati ono što se dešava u javnoj sferi, od onoga što karakteriše svakodnevna praksa većine mladih. Ukoliko posmatramo javnu sferu, možemo da identifikujemo mlade kao aktere društvenih protesta, vrlo često sa nacionalističkim predznakom, vrlo često uključene u razne nemire. Naša istraživanja pokazuju vrlo nizak stepen participacije mladih u ovim organizacijama. Ono što pre može da se identifikuje,
to je nezainteresovanost za učešće“, ocenjuje sociolog Dragan Stanojević, sa Filozofskog fakulteta.
Uzori mladih se formiraju u zavisnosti od toga kako jedno društvo funkcioniše i koje vrednosti promoviše. U tom pogledu mladi su samo konzumenti diskursa koji su stvorili stariji – kaže Jadranka Jelinčić, izvršna direktorka Fonda za otvoreno društvo.
„Ako pogledamo generacije koje danas rastu u Srbiji i koje su rođene pred kraj 80-tih ili početkom 90-tih, one su dobar svoj deo života socijalizovane unutar jednog kulturološkog i vrednosnog diskursa koji je promovisao, u najmanju ruku, rat kao opravdano sredstvo za postizanje ciljeva, distancu prema drugome, kao prihvatljivu vrednost, nepreispitavanje sopstvenih vrednosti, nekritički stav prema sebi i stav predrasude prema drugima“, smatra Jadranka Jelinčić.
To je, kako kaže Jadranka Jelinčić, jedan prilično raširen vrednosni uzor koji značajno odstupa od onoga što bi danas bio prosek u savremenoj Evropi.
„Problem kod nas je naša polazna tačka, koja je formirana tokom 90-tih. Zbog toga su kod nas svi ti procenti višestruko umnoženi u odnosu na ono što su evropski proseci i evropski pokazatelji“, ocenjuje Jadranka Jelinčić.
Ili, kako kaže profesor Žarko Korać:
„Zamislite da mladi u našem društvu izjave da je centralna ličnost sa kojom se identifikuju, neki borac za ljudska prava. Ne mora da bude Nataša Kandić, ali neko ko se bori za ljudska prava. Mislim da ćemo mnogo godina čekati da se to dogodi.“
Ključni aspekti poslednjih istraživanja govore da mladi u Srbiji pokazuju značajnu orijentaciju ka religiji i veliku dozu razočaranosti u ukupno stanje u zemlji, što pokazuje njihovo izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.
U to smo se uverili i u našoj blic anketi sa učenicima nekih beogradskih srednjih škola:
„Crkva je jedino ostala.“
„Nemam nikakvog uzora. Verujem u Boga i sve to stoji, ali ni u državu, ni u policiju, ni u koga ne verujem.“
„Jedino crkva.“
„Sv je to korumpirano.“
„Sve ide preko veze - i zapošljavanje i da li će neko da uspe u sportu ili neće. Zavisi na tom da li su mama i tata bogati i tako to.“
„U crkvu, tu i tamo.“
„Možda crkva, ali ostalo ne.“
„Samo crkva.“
Za crkvu se opredelilo i 15,3 odsto anketiranih studenata. Vojska je na drugoj poziciji, sa 10,5%, a daleko ispod je sve ostalo, što pokazuje jasan stav mladih prema institucijama zemlje u kojoj želi da ostane svega 27 procenata, nakon završenih studija.
Profesor Filološkog fakulteta, Ljubiša Rajić, kaže da ovaj podatak posebno zabrinjava.
„Konstatujem da je to tako i razmišljam kako da se postavim u takvoj situaciji, prvenstveno van nastave, gde nastupam kao javna ličnost - da li mogu da učinim nešto, da im ponudim neki drugačiji uzor ili obrazac ponašanja“, ocenjuje profesor Rajić.
Od Mladića do Đokovića
Objašnjenje za veliku popularnost Crkve, a zatim i Vojske u ovdašnjem društvu, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu, Žarko Korać, vidi u tradicionalizmu.
„U veoma tradicionalnim društvima se oslanjaju na dve institucije koje su navodno garant opstanka nacije i države. To su Vojska i Crkva. Kao da svoju zemlju doživljavate neprekidno ugroženom, ili obratno, mislite da je ugrožena, pa postajete veoma agresivni i stalno ste u nekom otporu prema svetu. Crkva čuva nacionalni i verski identitet, a Vojska čuva državu“, kaže Korać.
Profesor Rajić primećuje da se patrijarhalno društvo okreće ka onim institucijama koje su patrijarhalne i hijerarhijski ustorjene.
Kada su u pitanju uzori mladih, u poslednje vreme došlo je do blagog pomeranja na vrhu. Estradne ličnosti i turbo-folk zvezde smenili su uspešni sportisti. Idol broj jedan je, nesumnjivo, teniser Novak Đoković, ali značajan procenat (11 odsto) mladih i dalje se opredeljuje za pseudo junake proteklih ratova:
„Moj uzor je Đoković jer je veoma uspešan u životu. Jedini on u pravom svetlu prikazuje našu državu kako treba.“
„Đoković je svetski igrač i on mi je uzor.“
„Imam starijeg brata za uzora.“
„Nemam uzora.“
„Ratko Mladić jer brani Srbiju.“
„Mladić je branio je svoju zemlju u vreme teškog rata.“
Nekritički stav i predrasude
Istovremeno, jedno drugo istraživanje pokazuje da je - uprkos ovakvoj opredeljenosti mladih i njihovim simpatijama prema negativnim ličnostima iz proteklih ratova – veoma izraženo odsustvo ideološke profilisanosti i društvene participacije, pa i u slučaju desničarskih organizacija.
„Treba razlikovati ono što se dešava u javnoj sferi, od onoga što karakteriše svakodnevna praksa većine mladih. Ukoliko posmatramo javnu sferu, možemo da identifikujemo mlade kao aktere društvenih protesta, vrlo često sa nacionalističkim predznakom, vrlo često uključene u razne nemire. Naša istraživanja pokazuju vrlo nizak stepen participacije mladih u ovim organizacijama. Ono što pre može da se identifikuje,
to je nezainteresovanost za učešće“, ocenjuje sociolog Dragan Stanojević, sa Filozofskog fakulteta.
Uzori mladih se formiraju u zavisnosti od toga kako jedno društvo funkcioniše i koje vrednosti promoviše. U tom pogledu mladi su samo konzumenti diskursa koji su stvorili stariji – kaže Jadranka Jelinčić, izvršna direktorka Fonda za otvoreno društvo.
„Ako pogledamo generacije koje danas rastu u Srbiji i koje su rođene pred kraj 80-tih ili početkom 90-tih, one su dobar svoj deo života socijalizovane unutar jednog kulturološkog i vrednosnog diskursa koji je promovisao, u najmanju ruku, rat kao opravdano sredstvo za postizanje ciljeva, distancu prema drugome, kao prihvatljivu vrednost, nepreispitavanje sopstvenih vrednosti, nekritički stav prema sebi i stav predrasude prema drugima“, smatra Jadranka Jelinčić.
To je, kako kaže Jadranka Jelinčić, jedan prilično raširen vrednosni uzor koji značajno odstupa od onoga što bi danas bio prosek u savremenoj Evropi.
„Problem kod nas je naša polazna tačka, koja je formirana tokom 90-tih. Zbog toga su kod nas svi ti procenti višestruko umnoženi u odnosu na ono što su evropski proseci i evropski pokazatelji“, ocenjuje Jadranka Jelinčić.
Ili, kako kaže profesor Žarko Korać:
„Zamislite da mladi u našem društvu izjave da je centralna ličnost sa kojom se identifikuju, neki borac za ljudska prava. Ne mora da bude Nataša Kandić, ali neko ko se bori za ljudska prava. Mislim da ćemo mnogo godina čekati da se to dogodi.“