Omer Karabeg: Ko u ovom trenutku u Srbiji ima veću moć, predsednik ili vlada?
Zoran Stojiljković: Predsednik Tadić ima veći rejting i popularnost među građanima i to ne treba nimalo da nas čudi. Predsednik koji je nesporni autoritet u svojoj stranci, koja je ključna stranka koalicione vlade, očito ima prednost nad premijerom koji je ekonomski ekspert. U situaciji kada je predsednik države ujedno i lider najjače stanke u vladajućoj koaliciji, kao što je to slučaj sa Borisom Tadićem, on praktično ima veća ovlašćenja nego što mu ih daje predsednička funkcija.
Stjepan Gredelj: U vikend izdanju beogradskog “Danasa“ u kolumni Dragana Vujadinovića “ Hajd parlament“ počitao sam nešto što dobro ilustruje priču o poziciji predsednika države. Naime, tamo je rečeno da je bivši ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić tokom rasprave u skupštini Srbije pomenuo da je uduženje golubara uputilo pismo predsedniku Tadiću tražeći od njega da reši neke probleme golubova gaćana jer on jedini “može sve da reši“. To je, naravno, bila bezobrazna aluzija na ulogu Tadića u gasnoj krizi koja je pogodila Srbiju, ali to nije jedina kriza u kojoj je predsednik Tadić intervenisao mimo, čak i poprilično preko svojih ovlašćenja.
Omer Karabeg: Gospodine Gredelj je pomenuo krizu izazvanu nestašicom gasa. U toj krizi glavnu reč vodio je predsednik Tadić mada je to bio posao vlade i premijera. Tadić je zvao premijere stranih država i tražio od njih da Srbiji pozajme gas - celi posao je, treba priznati, veoma uspešno obavio - dok premijera nije bilo nigde. Zar taj posao nije mogao da uradi premijer?
Pozicija predsednika Tadića ojačana je njegovim dvema uzastopnim pobedama na neposrednim izborima, a i činjenicom da su nakon raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore povećana njegova ovlašćenja, pa je u anegdotskom žargonu počelo da se govori o carskim ovlašćenjima, jer “car Boris“ dosta dobro zvuči.
Stjepan Gredelj: Ja bih rekao da sve više, bez obzira što nam to možda tako ne izgleda, dobijamo situaciju da na jednoj strani imamao Dušana Silnog, a na drugoj strani Uroša Nejakog. U našem slučaju premijer je Uroš Nejaki koji ne samo da se ne meša u svoj posao, nego je i srećan što ne mora da donosi odluke i što odgovornost može da prepusti Borisu Tadiću. Možda to u ovom trenutku i nije loše, ali ako su ovlašenja predsednika tolika, pa se na tom mestu pojavi neka druga osoba, koja nema tu vrstu kredibiliteta, onda je do diktature samo jedan mali korak.
Ovo je neka vrsta, hajde da se malo poigramo i tom pričom, putinizacije politike. Samo je li Boris Tadić Putin i je li Srbija Rusija? Nije.
Omer Karabeg: Da li vi mislite, gospodine Stojiljkoviću, da je to neka vrsta putinizacije politike u Srbiji?
Zoran Stojiljković: Ja bih se složio sa kolegom Gredeljem. Situacija je dovedena do krajnje granice, pa bi nastavak te tendecije oslobodio odgovornosti i vladu i parlament i rukovodstva političkih stranaka, dok bi na sceni ostao samo predsednik koji bi posredovao manje-više vaninsitucionalno.
Stjepan Gredelj: Setimo se kako je gospodin Cvetković uopšte izabran za prmijera. On je bio takoreći mali autsajder koji je izbio u prvi plan sticajem okolnosti. U trci za premijersku fotelju, poražen je, čini mi se, Tadićev miljenik koji je posle toga morao ponovo postati ministar inostranih poslova što je, mislim, veća greška nego da je postao premijer. Kao premijer bi pravio manje greške, a ovo što radi - radi strašno. Ali to je samo još jedan pokazatelj na šta liči politika koja je manje-više personalizovana. Svi znamo priče kako je gospodin Jeremić dospeo u poziciju da mu prvo radno mesto u životu bude ministar inostranih poslova. Doduše tu i Dinkić ide pod ruku. Ceo problem ovog parapredsedničkog institucionalnog aranžamana u Srbiji je u tome da svako može biti ministar inostranih poslova, a i patrijarh.
Radi se o tome da u Srbiji po prvi put nakon oktobarskih promena imate relativno slabog premijera.
Omer Karabeg: Može li se reći da Tadić ima liderske osobine, da ima kapacitet za donošenje teških odluka u kritičnim trenucima?
Zoran Stojiljković
Zoran Stojiljković: Činjenica je da je Borisu Tadiću i njegovoj Demokratskog stranci situacija znatno olakšana raskolom u Srpskoj radikalnoj stranci. Zbog odnosa snaga u skupštini Srbije opozicija nema nikakvu šansu da dovede u pitanje vladu, tako da je ovo situacija, rekao bih, preterane lakoće vladanja u kojoj vlada i okruženje gospodina Tadića mogu najviše sami sebi da naude nedovoljno promišljenim potezima. No, jedan potez predsednika Tadića u svakom slučaju zaslužuje pohvalu. To je odluka da se deo dobijenog gasa ustupi Bosni i Hercegovini. To otopljava situaciju u regionu što je za Srbiju jako važno u ovom trenutku.
Stjepan Gredelj: Ovaj gest sa davanjem gasa Sarajevu, šta god to bilo i kakva god demagogija bila, je državnički gest koji je odjeknuo.
Omer Karabeg: Kako je predsednik Tadić stekao toliku moć?
Zoran Stojiljković: Prošlogodišnji majski paralamentarni izbori su svojim ishodom omogućili Borisu Tadiću da napravi novu vladu i da uveća svoju moć. Onome ko dobro poznaje političku scenu u Srbiji nisu bili nejasni signali koji su pokazivali da je srednjoročno i dugoročno za Socijalističku partiju Srbije daleko opipljivija korist da uđe u blok sa demokratskim strankama. To se je nagoveštavalo i pre izbora. Znalo se da će se posle kraćeg ili dužeg vremena ova stranka naći na vlasti u bloku sa Demokratskom strankom. I to je početak rasta uticaja gospodina Tadića. Opet kažem, gospodin Tadić će biti pred velikim izazovima, u narednim mesecima će se videti koliko uspešno orkestrira svoj tim i ko su ključni ljudi u njegovom okruženju, jer je on često izložen uticaju različitih kuhinja - od svog kabineta, preko stranačkog rukovodstva, do jednog broja nestranačkih ličnosti koje privatno imaju dosta veliki uticaj na njega.
Koliko sutra, kada se završi ovaj gasni aranžman sa Rusijom, očekujem da nam na velika vrata ušeta i Mira Marković, sve sa sinom Markom.
Zoran Stojiljković: Gospodin Tadić pripada jednom uskom, malom krugu političara za koje se ne lepe priče o korumpiranosti, o učestvovanju u dilovima, to nije političar koga zovu ''gospodin tri procenta“ ili “gospodin pet procenata“ - svi koji žive u zemljama u tranzicji znaju za tu praksu. To je čovek koji je rukovodstvu svoje stranke uputio poruku da nikome ko bude uhvaćen u koruptivnim kanalima ili bude optužen za korupciju neće biti oprošteno. I to je deo njegovog visokog rejtinga koji može trošiti još neko vreme.
Stjepan Gredelj: Ni za jednu modernu državu nije dobro da se vlast koncetriše u jednom centru. Naravno, jedno je razumna koncentracija nekih osnovnih elemenata vlasti tamo gde je to potrebno, a drugo partijska centralizacija pod plaštom državne vlasti. E, to ne valja.
Omer Karabeg: Da li mislite da se sad u Srbiji dešava partijska centralizacija pod plaštom državne vlasti?
Stjepan Gredelj: Više nego ikad. Možda u blažem obliku, možda ne tako brutalno, ali uopšte nije važan model, da li se to radi u svilenim rukavicama ili u onim bokserskim od sedam unci.
Zoran Stojiljković: Ako hoćemo da budemo iole realni, Srbija je i danas partijska država, kao što je bila za vreme Miloševića i pre njega, s tim što taj termin ne podrazumeva isključivo jednopartijsku državu, može to biti i država partijskog kartela, što znači da nekoliko parlamentanih stranaka, kao neka vrsta kartela, eksploatišu i okupiraju državu. To se u Srbiji vidi po količini partijskog plena koji se deli u javnim preduzećima, javnim službama i medijskom javnom servisu. Nekoliko desetina hiljada mesta raspoređuje se po tom principu. Srbija je stigla samo do nivoa elektoralne demokratije. Znači, izbori su koliko-toliko slobodn i fer, ali još uvek imamo vladavinu partija, odnosno partokratiju umesto vladavine demokratskih institucija.
Omer Karabeg: I na kraju da vam postavim pitanje iz naslova ove teme - da li se u Srbiji na mala vrata uvodi predsednički sistem?
Zoran Stojiljković: Sticaj okolnosti je doveo do toga da je maksimalno ojačan kapacitet predsednika države. Videćemo da li će se ta tendencija nastaviti što bi dovelo da slabljena svih institucija i ostavilo samo gospodina Tadića na sceni.