Dostupni linkovi

Srbija: Evropski ili ruski put


Zastava EU i Kremlj
Zastava EU i Kremlj

U najnovijem izdanju Mosta Radija Slobodna Evropa vodjen je dijalog o tome kuda vodi politika pomirenja sa partijama Miloševićevog režima koju promoviše predsednik Srbije Boris Tadić. Sagovornici su bili istoričar Nikola Samardžić i sociolog Jovo Bakić.

Razgovaralo se o tome da li bi nakon pomirenja sa Socijalističkom partijom Srbije moglo da usledi pomirenje sa Srpskom naprednom strankom Tomislava Nikolića, da li politika pomirenja amnestira funkcionere Miloševićevog režima, zašto nijedan funkcioner Srbije nije objasnio građanima zbog čega je Karadžić izručen Haškom tribunalu, da li predsednik Tadić odustaje od proevropske politike i okreće se Rusiji, kao i o tome zašto Srbija zaoštrava odnose sa susedima.

Omer Karabeg: Kada je predsednik Tadić najavio da će potpisati Deklaraciju o pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije činilo se da je to taktički potez s ciljem da se učvrsti vladajuća koalicija. Međutim, kako vreme odmiče, sve više se stiče utisak da je pomirenje sa snagama koje su bile oslonac Miloševićevog režima u stvari jedna dugoročna strategija. Delite li taj utisak?

Nikola Samardžić: Mislim da socijalisti danas ne predstavljaju onu političku snagu kakvi su bili devedesetih godina. Danas socijalisti deluju modernije i više su skloni reformama od stranke predsednika Tadića. Stiče utisak da su se uloge nekako izmenile, da su socijalistički ministri više skloni političkim kompromisima i pronalaženju rešenja od opšteg interesa. S druge strane, sasvim je očigledno da iza floskula o pomirenju zapravo stoje veoma konkretni poslovni interesi nekolicine ljudi u vrhu Demokratske stranke i Socijalističke partije.

Jovo Bakić: U Socijalističkoj partiji Srbije postoji potencijal za promene. Moguće je da u Demokratskoj stranci u ovom trenutku nisu toliko izraženi ti potencijali, ali verujem da u toj stranci ima dovoljno spremnosti da proevropska vizija na kraju dođe do izražaja.

Omer Karabeg: Verujete li da bi nakon pomirenja sa socijalistima moglo da sledi pomirenje sa Srpskom naprednom strankom Tomislava Nikolića?

Nikola Samardžić: Mislim da to obe strane već najavljuju. Boris Tadić preti reformskom krilu svoje partije i stranci Mlađena Dinkića savezom sa novim radikalima koji se bez ikakvog osnova zovu naprednjacima. Naprednjaci su nekad bili konzervativni liberali, a Nikolić je konzervativni šovinista i ultralevičar. Zapravo su Tadić i Nikolić lideri jedne opšte političke papazjanije koja pokušava da uspori reforme u Srbiji i da je izoluje i u regionu i u Evropi. Koketiranje sa Nikolićem nikako ne može doprineti dobrim odnosima u regionu zbog njegove reputacije iz ratnih godina, kao i zbog činjenice da je krajem devedesetih godina učestvovao u mahnitanju Miloševićevog režima kad se ovaj iživljavao nad medijima i univerzitetom. Nikolić nije uspeo da svoj imidž popravi. Koketiranje sa Nikolićem spada u kontekst prosovjetske politike koju vode Tadić i njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić koji je takođe proizašao iz socijalističko-komunističkog autokratskog establišmenta.

Omer Karabeg: Gospodine Bakiću, možete li zamisliti koaliciju između Demokratske stranke Borisa Tadića i Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića?

Jovo Bakić: To se vrlo lako da zamisliti. Ja, međutim, za razliku od profesora Samardžića, verujem da Srpska napredna stranka ima potencijal da se promeni. U principu nije loše kada se nekada naopaki ljudi i naopake stranke popravljaju. Ako pozdravljamo promene koje su se dogodile u Socijalističkoj partiji Srbije, isto tako, možda čak i više, treba pozdraviti ono što se dogodilo u Srpskoj radikalnoj stranci koja je, kao jedna krajnje desna stranka, u vreme dok je Vojislav Ssešlje bio u Beogradu, održavala veze sa ultradesničarskim Nacionalnim strojem i sličnim organizacijama. Tada su Nikolić i Vučić pokušavali da distanciraju Srpsku radikalnu stranku od takvih grupa. Kada je pre izvesnog vremena dara prevršila meru. malo ugledniji, viđeniji, usuđujem se reći, normalniji radikali odlučili da oforme Srpsku naprednu stranku. Njima je prostor na desnici otvorila izrazito loša, sterilna i štetočinska politika Vojislava Koštunice i njegove Demokratske stranke Srbije. Oni zaista mogu postati prva prava konzervativna stranka u postmiloševićevskoj Srbiji zato što je Demokratska stranka Srbije tu priliku propustila, a njihova jasna programska orijentacija prema Evropskoj uniji može samo radovati. Naravno, može se prigovoriti da je to samo retorika, ali nije isključeno da će oni doista postati jedna konzervativna proevropska stranka.

Šest meseci nakon izbora postalo je očigledno da je konzervativni deo vladajuće koalicije obmanuo birače, da birači nisu dobili ni Kosovo ni Evropsku uniju, da od toga nema ništa, ali da su zato ruskoj državi otvorena vrata da preuzima srpske firme...
Nikola Samardžić: Taj me optimizam raduje, ali ne znam koliko je on realan. Trebalo bi čuti šta o Nikoliću i njegovoj stranci kažu u regionu. S druge strane, mislim da je izolacionistička politika koju vode Tadić i Jeremić, a koja se svodi na to da se posvađaš sa svim državama bivše Jugoslavije, kao i zaključivanje kriminalnih ugovora sa ruskom državom koja je antievropska, nedemokratska i antiliberalna, stvaraju situaciju u kojoj će, bojim se, ponovo podivljati snage koje su se jedva nekako upristojile nakon majskih parlamentarnih izbora koji su obećavali da će Srbija krenuti proevropskim putem. Šest meseci nakon tih izbora postalo je očigledno da je konzervativni deo vladajuće koalicije obmanuo birače, da birači nisu dobili ni Kosovo ni Evropsku uniju, da od toga nema ništa, ali da su zato ruskoj državi otvorena vrata da preuzima srpske firme. Znate kako, za ekonomijom ide i politika, a za politikom i standard, ljudska prava i sve ostalo Ja ne bih voleo da Srbija krene u pravcu Rusije u kojoj je očigledan nedostatak bilo kakve demokratske perspektive, u kojoj imamo užasna kršenja ljudskih prava, u kojoj su ljudsko dostojanstvo i život svedeni na najnižu moguću vrednost. To nije situacija u kojoj će Nikolićevi naprednjaci, čak i da žele, imati suviše prostora da se dodatno uglade i da, zajedno sa demokratama, preuzmu evropsku agendu, kad su već i Tadićeve demokrate sasvim očigledno od nje odustali.

Omer Karabeg: Gospodine Bakiću, slažete li se vi sa ovom konstatacijom da je Srbija na neki način krenula u ruskom pravcu?

Jovo Bakić: Ne verujem da je Srbija krenula u ruskom pravcu. Tačno je da postoji težnja da se imaju dobri odnosi sa Rusijom, ali je, čini mi se, evropski put Srbije potpuno nesporan. To je u Moskvi prilikom potpisivanja sporazuma o prodaji Naftne industrije Srbije predsednik Tadić izričito rekao. Ja mislima da taj sporazum treba ocenjivati sa stanovišta ekonomije.

Jovo Bakić, sociolog: "Ne verujem da je Srbija krenula u ruskom pravcu. Tačno je da postoji težnja da se imaju dobri odnosi sa Rusijom, ali je, čini mi se, evropski put Srbije potpuno nesporan."
Tu ima problematičnih mesta koje treba kritikovati, ako je reč o lošem poslu, ali ja ne bih iz toga izvlačio političke zaključke, mada, naravno, ekonomija i politika, kao što je gospodin Samardžić primetio, jesu vrlo povezane. Taj sporazum ne mora biti nešto što će Srbiju odvući u potpunu političku zavisnost od Rusije, pa će ona morati da sluša Rusiju, što bi svakako bilo loše. Mnogo će zavisiti i od toga da li će gasovod proći kroz Srbiju. Ako Rusi ispune obećanje, to će biti dobro, a ako ne ispune, onda ćemo moći da optužimo predsednika Tadića da je išao grlom u jagode i da je Srbiju izložio jednom štetnom ekonomskom ugovoru. Što se tiče samog energetskog sporazuma sa Rusima, on po sebi, sem nekoliko detalja koji bi mogli biti sporni, nije loš. Svedoci smo da i Evropska unija i njeni najmoćniji članovi, kao što je Nemačka, ulaze u aranžmane sa Ruskom Federacijom. Zašto ne i Srbija? To je legitimna stvar.

Omer Karabeg: Da se vratimo konsekvencama politike pomirenja. Da li mislite da ta politika na izvestan način amnestira krivce za ono što se događalo u vreme Miloševićevog režima? Oni su najpre izbegli pozivanje na odgovornost kada su propali pokussaji da se spovede lustracija, a sada im se politikom pomirenja ponovo pruža šansa da izbegnu razgovor o vlastitoj odgovornosti.

Jovo Bakić: Ne mislim. Svako ko je napravio zločin treba da odgovara. Ako je Ivica Dačić učestvovao u nekom zločinu, treba da odgovara, ali, koliko je meni poznato, on nije od tih. Štaviše, veoma je ohrabrujuće kad, recimo, čovek vidi da Milorad Vučelić više nije u Socijalističkoj partiji Srbije. To je čovek koji je rukovodio Radio Televizijom Srbije u godinama kada je ona vodila užasnu ratno-huškačku kampanju. U njegovom slučaju desila se, rekao bih, spontana lustracija jer su njemu onemogućeni javni položaji. Što se mene tiče, založio bih se i da mu se sudi jer je on zbog kampanje koju je vodio odgovoran za smrt velikog broja ljudi. Ali, to se verovatno neće desiti. Ipak, ako bismo hteli da sumiramo sve to, rekao bih da pomirenje između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije nije loša stvar.

Omer Karabeg: Gospodine Samardžiću, mislite li vi da pomirenje faktički onemogućava bilo kakvu lustraciju u budućnosti?

Nikola Samardžić: Prvo, zakon o lustraciji je donet pre nekoliko godina i nikada nije primenjen. Drugo, mi nemamo lidere koji bi jasno zahtevali odgovornost za ono što je učinjeno u bliskoj prošlosti. Veoma je karakteristično da se prilikom hapšenja Radovana Karadžića nijedan od političkih lidera u Srbiji nije usudio da objasni građanstvu šta je taj čovek radio, da je preko 1300 dana bombardovao Sarajevo, da su tom prilikom počinjeni monstruozni zločini i da je odgovoran za genocid u Srebrenici. Boris Tadić se sakrio od javnosti nekoliko dana na isti način kako se sakrio od javnosti dok je Koštunica 21. februara ove godine, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, po svemu sudeći, rukovodio demoliranjem Beograda i napadom na hrvatsku i američku ambasadu. Ako nije rukovodio, svakako nije ništa učinio da to spreči. Dakle, kad god se nešto trese i pomera, kad god dođe do tektonskih poremećaja, naši lideri nekud nestanu, ili pobegnu kod rumunskog predsednika, ili su negde daleko na moru, ili se zatvore po nekoliko dana u kancelariju i ćute.

Jovo Bakić: Ipak je Radovan Karadžić izručen. Pogledajte koliko ljudi protestuje zbog toga što je on izručen, otprilike nekih 40 do 50 besprizornika koji svakog dana šetaju ulicama i zaustavljaju saobraćaj, više je policajaca, koji ih prate, nego njih samih. Naravno da je trebalo da političari nešto kažu povodom izručenja Radovana Karadžića, ali, ovde još uvek postoji strah od nacionalističke reakcije javnosti. Ipak, rekao bih da političari potcenjuju javnost kojoj se obraćaju. Čini mi se da je tu glavni problem.

Omer Karabeg: Mislite li da najšira javnost zna o zločinima koje je počinio Karadžić?

Procenat ljudi koji misle da je u Srebrenici počinjen genocid raste. To je doduše prilično slabašan rast, ali ipak postoji i vremenom će još više rasti. Jednostavno, istina se ne da sakriti...
Jovo Bakić: Suđenja u Haškom tribunalu se prenose na televiziji, Miloševićevo suđenje je prenošeno. Deluje mi potpuno neverovatno da običan čovek u Srbiji ne zna zašto je Karadžić optužen. Naravno ima onih koji će reći: “Nije trebalo da bude optužen, on je srpski junak“, tako otprilike razmišljaju glasači Srpske radikalne stranke, ali je mnogo i onih koji znaju da je zločin to što je Sarajevo bilo pod opsadom i što su ljudi ubijani, da je u Srebrenici izvršen genocid. Procenat ljudi koji misle da je u Srebrenici počinjen genocid raste. To je doduše prilično slabašan rast, ali ipak postoji i vremenom će još više rasti. Jednostavno, istina se ne da sakriti.

Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da politika pomirenja unutar Srbije nije praćena isto takvom politikom u regionu? Dešava se suprotno - Srbija zaoštrava svoje odnose sa susedima.

Nikola Samardžić: Mislim da su u savremenu srpsku politiku usađena dva razorna istorijska mita, jedan je ruski, drugi kosovski. Ja mislim da je kosovsko pitanje izgovor da Srbija ponovo zaoštri odnose sa susedima, da zaustavi proces tranzicije da bi se nastavila pljačka državnih i javnih preduzeća i da bi mladi ljudi što manje putovali u Evropu i Ameriku gde se upoznaju sa zapadnim načinom života. Podsetio bih da u Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države u potrazi za boljim životom godišnje dolazi stotine hiljada ljudi, niko ne beži u Indiju, Kinu, Brazil i Rusiju. Evropa i Amerika imaju privlačna snagu, a zvanična Srbija se tome opire. A kad je reč o regionu treba znati da put u Bisel za Zagreb vodi preko Beograda, za Beograd preko Zagreba, za Prištinu preko Beograda.

Nikola Samardžić, istoričar: "Mislim da su u savremenu srpsku politiku ugrađena dva razorna istorijska mita, jedan je ruski, drugi kosovski. Ja mislim da je kosovsko pitanje izgovor da Srbija ponovo zaoštri odnose sa susedima." (photo: www. danas.co.yu)
To je užasan izazov za konzervativne, korumpirane i kriminalizirane elite i u Zagrebu, i u Beogradu i u Prištini s kojim one nisu u stanju i ne žele da se suoče. Nezamisliva je evropska integracija Srbije van njene političke, ekonomske i kulturne integracije sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Isto to važi i za Kosovo, isto to važi i za Makedoniju. Međutim, vladajućem establišmentu u Srbiji, a i opoziciji, taj proces nikako ne odgovara. Ovde se izolacija namerno produžava. Opstrukcija koju Srpska radikalna stranka sprovodi u parlamentu i koja je dovela do zaustavljanja implementacije evropskog zakonodavstva služi Tadiću kao izgovor da zaustavi reforme. Tadić bi lako mogao rešiti taj problem jer raspolaže većinom u ustavnom sudu, pa bi mogao zabraniti rad Srpskoj radikalnoj stranci koja propagira šovinizam i rasizam što je u suprotnosti i sa ustavom i sa krivičnim zakonom. To, međutim, predsednik i njegov establišment ne želi, ta blokada im odgovara, jer im služi kao dobar izgovor. U Srbiji postoji užasna sklonost ka Sovjetskom savezu, Rusiji, rusizaciji, gulagu, Sibiru. To je ozbiljan genetski poremećaj srpske politike. Taj poremećaj Srbija nije uspela da prevaziđe u dve Jugoslavije.

Omer Karabeg: Da li vi mislite da je ovo zaoštravanje odnosa sa susedima u funkciji unutrašnje politike?

Nikola Samardžić: Apsolutno. Veoma je karakterističan je primer pljačke imovine hrvatske INE koji je Srbija izvršila tokom devedesetih godina preuzimajući tu imovinu, da bi je potom kao vlasništvo “Beopetrola“ jednim veoma netransparentnim ugovorom, za koji se ispostavilo da je ekonomski štetan, prodala ruskom “Lukoilu“. Svedoci smo da su to najgore pumpe u Srbiji. Sada smo imali prodaju većinskog paketa Naftne industrije Srbije ruskoj državi. Srbija beži iz regiona kako bi se na taj način izolovala i namerno izaziva incidente koji dovode do zaoštravanja odnosa.

Omer Karabeg: Gospodine Bakiću, kako vi tumačite ovo zaoštravanje odnosa sa susedima?

Jovo Bakić: Sasvim iskren da budem, ja mislim da tu Srbija nije najodgovornija. Nije Srbija terala Hrvatska da podnosi tužbu za genocid, a ona je to uradila i pored toga što su i hrvatski pravni stručnjaci govorili da ta tužba nema nikakvih izgleda na uspeh. To je bio potez koji je pokvario odnose, a onda je, na žalost, sa ove strane - to uvek tako ide - odgovoreno retorikom koja nije preporučljiva. Isto tako, priznanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije, očigledno na američki nagovor, u trenutku kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela odluku da se Međunarodni sud pravde pozabavi legalnošću kosovske odluke o nezavisnosti, bio je prst u oko Beogradu. Velike sile vrlo često, štiteći svoje interese, čine velike probleme u regionu. I Sjedinjene Američke Države su u konkretnom slučaju napravile ogroman problem Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Te zemlje bi nekako izgladile svoje odnose, čak ti odnosi, posebno oni između Srbije i Makedonije, uopšte nisu bili loši, ali američko uplitanje, za mene, u najmanju ruku vrlo nesimpatično, nateralo je te dve male države da pokvare svoje odnose sa Srbijom. To nije nikako dobro. Srbija bi, naravno, trebalo da ima svest o sopstvenoj odgovornosti za dobrosusedske odnose na području bivše Jugoslavije i trebalo bi da čini sve što je u njenoj moći da ti odnosi budu što bolji, ali, ponekad morate reagovati malo oštrije, ako ne želite da sasvim izgubite nacionalno dostojanstvo.

Dobro bi bilo da predsednik Tadić zameni ministra spoljnih poslova jednom pristojnijom osobom koja neće vređati ne samo naše zapadne partnere, nego i svakog u zemlji koji ima neko, možda ne nacionalno, ali ljudsko dostojanstvo...
Nikola Samardžić: Ja ne sporim da je potrebno da društvo u Srbiji oseća tako nešto, mada ja lično ne moram da to osećanje delim. Ja, međutim, mislim da se nacionalno dostojanstvo stiče superiornošću u donošenju dobrih odluka, a mi smo, bojim se, krenuli u potpuno pogrešnom pravcu. Glavni problem je kosovska politika. Kad krenete od pogrešne premise da hoćete da vratite suverenitet nad teritorijom gde vas 90 posto stanovništva ne želi i da tamošnje stanovništvo ne bude predstavljeno ni u parlamentu, ni u vladi, ni u sudovima, onda iz te pogrešne premise nastaje pogrešna politika. Što se tiče Makedonije, treba imati u vidu da je Ohridski sporazum ponudio jedan okvir nacionalnog pomirenja u toj multinacionalnoj državi koji, uz određene probleme, ipak funkcioniše, a Srbija je gurnula prst u tu poluzatvorenu ranu.

Kad je reč o Crnoj Gori moramo shvatiti da je ona odluku o priznavanju Kosova donela na osnovu sopstvenih interesa. Ja mislim da Beograd ima ogromnu hipoteku koja mu nalaže veću fleksibilnost u spoljnoj politici i zato bi bilo dobro da predsednik Tadić zameni ministra spoljnih poslova jednom pristojnijom osobom koja neće vređati ne samo naše zapadne partnere, nego i svakog u zemlji koji ima neko, možda ne nacionalno, ali ljudsko dostojanstvo i sebe oseća normalnom, razumnom, pristojnom, racionalnom osobom. To je jedna veoma bahata i uvredljiva politika. Mislim da i u Sarajevu, i u Podgorici, i u Skoplju ima mnogo više dobre volje prema nama nego što smo mi, mislim na naš politički establišment, to zaslužili.

Čini mi se da bi iz Brisela trebalo da stižu pozitivniji signali, pa ćemo i mi biti normalniji. Čim takvih ohrabrenja nema, ovde se vrlo lako pada u nacionalizam i ksenofobiju...
Jovo Bakić:
Sigurno bi jedna veća trpeljivost i pomirljivost bili poželjni od strane Beograda. Ni ja nisam baš najsrećniji zbog retorike koju upotrebljava ministar spoljnih poslova, premda je imao i nekih dobrih poteza. Ponekad je ta retorika i meni nesimpatična. Trenutno zaista imamo težak period u odnosima između država bivše Jugoslavije. Videćemo kako će se sve to razvijati. Nadam se da će odnosi biti bolji, da će naša strana tome dati svoj doprinos i da će to naići na dobar odjek kod drugih.

Treba reći da i Evropska unija u poslednje vreme nije bas previše blagonaklona prema onome što se sada naziva Zapadni Balkan. Trebalo bi da pokaže malo više dobre volje prema Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Hrvatskoj. Kako sada stvari stoje, Slovenija blokira Hrvatsku, Holandija Srbiju, Grčka Makedoniju, dok se ostale članica Evropske unije prave nevešte. Čini mi se da bi iz Brisela trebalo da stižu pozitivniji signali, pa ćemo i mi biti normalniji. Čim takvih ohrabrenja nema, ovde se vrlo lako pada u nacionalizam i ksenofobiju, jer, znate, kada niste dovoljno jaki da se ljutite na onoga ko je moćniji od vas, ljutite se na svoga komšiju i tada stradaju odnosi među susedima.
XS
SM
MD
LG