Bosanski scenario nije za Kosovo

Razgovaralo se tome da li postoje ikakvi kontakti između albanskih i srpskih intelektualaca, koliko su u Beogradu i Prištini jake snage koje se zalažu za početak normalizacije odnosa, preti li Kosovu podela, da li je mogućna neka vrsta Dejtonskog sporazuma za Kosovo, kao i o tome da li bi priznanje nezavisnosti Kosova moglo biti uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju.

Omer Karabeg: Gospodine Peci, kako se insistiranje Srbije na zahtevu da Međunarodni sud pravde oceni legalnost proglašenja nezavisnosti Kosova, što je podržala Generalna skupština Ujedinjenih nacija, odrazilo na srpsko - albanske odnose?

Ljuljzim Peci: Očekivalo se da će to pogoršati odnose, ali posle priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Makedonije i Crne Gore, to je izgubilo na značaju. Cilj srpske inicijative bio je da zamrzne proces priznavanja nezavisnosti Kosova, a to se nije postiglo.

Omer Karabeg: Gospodine Pajeviću, da li je realno očekivati da Beograd neće učiniti nikakav korak ka poboljšanju odnosa sa Prištinom dok Međunarodni sud pravde ne donese svoju odluku? To bi onda značilo moratorijim od, možda, i dve godine.

Milan Pajević: Bojim se da je to upravo ono što će se desiti na nesreću srpsko-albanskih odnosa i uopšte razvoja zapadnog Balkana i njegovih proklamovanih težnji da ide ubrzano ka Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Zašto nema dijaloga između vodećih albanskih i srpskih intelektualaca? Zašto su odnosi između dva naroda prepušteni isključivo političarima?

Ljuljzim Peci: Ja mislim da taj dijalog postoji. Intelektualci iz Srbije često dolaze u Prištinu, postoji i dijalog između nevladinih organizacija. Ja mislim da su intelektualci i obični ljudi za dijalog i taj dijalog se dešava svakog dana.

Milan Pajević: Da, svakako ima kontakata i u Prištini i u Beogradu, a mnogi ljudi se sreću i na međunarodnim skupovima i nastavljaju, ako ništa drugo, svoja poznanstva iz nekih drugih, normalnijih vremena. Dakle, kontakata ima, ne samo među intelektualcima i ljudima koji se bave humanističkim naukama, nego i u sferi privrede i u drugim oblastima. Problem je, međutim, u ponašanju medija koji su previše u službi političkih elita - i vladajućih, a i onih koje su u opoziciji.

Omer Karabeg: Hoćete da kažete da mediji ne beleže te kontakte, susrete i dijaloge.

Milan Pajević: Vrlo sporadično. Osim vašeg programa, ja ne znam za nešto slično, pogotovo kada su u pitanju vodeći mediji u Srbiji, državni ili paradržavni. Ali sigurno je da nama ovde u Srbiji treba mnogo više, ne samo dijaloga, nego i informacija o tome šta se na Kosovu dešava mimo takozvane visoke politike. Ljudima u Srbiji trebalo bi omogućiti da saznaju šta rade i čime su okupirani obični građani na Kosovu, kao i oni u drugim zemljam zapadnog Balkana.

Ljuljzim Peci: Na Kosovu se to beleži, ali sporadično, kada to odgovara medijima. Mi uopšte oskudevamo u informacijama o onome što se zbiva u regiji. Ja mislim da bi dobro bilo kada bi se Evropska unija angažovala da se to prevaziđe. Zašto i mi ne bismo imali neku regionalnu televiziju u stilu TV Arte, kao što imaju Nemci i Francuzi, pa da svi mogu da vide šta se dešava u regiji.

Omer Karabeg: Ovo je vrlo zanimljiva ideja. Nama je, naravno, bliska pošto Radio Slobodna Evropa već skoro 15 godina emituje regionalni program koji je namenjen državama nekadašnje Jugoslavije.

Milan Pajević: Meni ta ideja zvuči odlično i dobro bi bilo da se Evropska komisija, koja ima i finansijske i tehničke kapacitete, pozabavi time. Jedna takva regionalna televizijska stanica nam je preko potrebna. Zaista treba imati u vidu iskustvo Nemačke i Francuske, šta su sve te dve zemlje neposredno posle Drugog svetskog rata učinile da prevaziđu teško nasleđe prošlosti. Od toga je, uostalom, i krenulo evropsko integrisanje. Mi imamo mnogo razloga da kopiramo neka njihova vrlo uspešna rešenja.

Omer Karabeg: Gospodine Pajeviću, postoje li snage u Srbiji koje se zalažu za normalizaciju odnosa sa Prištinom?

Milan Pajević: Svakako da postoje, ali one nisu u vladajućoj garnituri. A ukoliko u vladajućim krugovima i ima pojedinaca koji bi voleli da vide normalizaciju, oni verovatno zbog partijske discipline ne žele da s time izlaze u javnost. Ja mislim da su obični građani za normalizaciju jer je svima dosta nestabilnosti, neizvesnosti, negativne energije. Potencijal, dakle, postoji, ali teško se može bilo šta učiniti dok ta stvar ne bude pokrenuta od strane političkog establišmenta u obe zemlje.

Ljuljzim Peci: Vlada na Kosovu želi dobre odnose sa Srbijom, ali ja mislim da ne zna kako da tome pristupi. Sada je Priština nekako u defanzivi, politika Srbije preme Kosovu je mnogo agresivnija.

Omer Karabeg: Znači li to da vlada u Prištini nema aktivan odnos, da ne zna šta da uradi da bi se prevazišao taj animozitet?

Ljuzim Peci: Tačno.

Omer Karabeg: Priština trenutno nema nikave ingerencije nad severom Kosova gde u velikoj većini žive Srbi. Mislite li da će se stvari razvijati u pravcu podele ili u pravcu integracije severnog Kosova u kosovsku državu?

Ljuljzim Peci: Do podele ne može da dođe bez dogovora između Prištine i Beograda. Međutim, ako u narednih nekoliko godina ne bude bitnih pomaka na terenu, postoji rizik da međunarodna zajednica krene u tom pravcu.

Ja mislim da kosovska vlada mora da dobije bitku u centralnom delu Kosova, gde živi većina kosovskih Srba, a oni su veoma protiv podele. Ako uspemo da integrišemo Srbe u centralnom delu Kosova, onda će Sever izgubiti sve argumente za podelu.

Milan Pajević: Vrlo je teško da se prognozira. Trenutno imamo situaciju podele, to jeste odvojenosti severnog dela od ostatka Kosova. Podela, međutim, u ovom trenutku nije opcija nijedne od strana uključujući i međunarodnu zajednicu. Podela bi se mogla ozvaničiti samo u slučaju, kao što kaže gospodin Peci, da postoji direktan sporazum između Beograda i Prištine, što je prilično teško zamisliti. S druge strane, produženje sadašnjeg stanja vodilo bi produbljivanju podela i stvaranju još veće nestabilnosti.

Ja mislim da bi odgovornim pristupom obe strane ta teritorija umesto da bude predmet spora moglo postati područje saradnje. Severno Kosovo bi trebalo da bude most i spona između Kosova i Srbije, a ne faktor podela i razdora. Naravno, to je vrlo lako reči, a neuporedivo teže ostvariti. Međutim, ja se ponovo pozivam na evropska iskustva, pre svega, na odnose između Francuske i Nemačke koje su uspele da ujedinjujući proizvodnju uglja i čelika stvore od jednog problematičnog graničnog područja embrion kasnijih evropskih integracija. Ja pokušavam da u tom svetlu sagledam značaj severnog Kosova, ma koliko to u ovom trenutku izgledalo samo kao jedna velika, lepa želja.

Omer Karabeg: Međutim, s obzirom na iskustva iz nedavno završenih ratova na području bivše Jugoslavije, čini se da je opasnost od podele prilično velika. Kad ovo kažem imam u vidu činjenicu da su na području bivše Jugoslavije svugde ostale one linije razgraničenja koje je napravio rat. Svi sporazumi koji su došli nakon rata samo su ozvaničili te linije.

Ljuljzim Peci: To je otprilike tačno, ali situacija na Kosovu nije tako crno-bela jer postoji komunikacija izmedju kosovskih Srba i Albanaca. Komuciraju čak i političari, na primer, bivši premijer Kosova Bajram Redžepi, koji je sada gradonačelnik Mitrovice, i Oliver Ivanović, državni sekretar u srpskom Ministarstvu za Kosovo. Šta je, međutim, problem na severu? To su paralelne strukture Srbije. To je grupa ljudi koja nije tako velika, ali pošto je međunarodna zajednica propustila da na vreme reaguje ove paralelne institucije su raznim manipulacijama preuzele kontrolu na toj teritoriji. One svakodnevno ucenjuju Srbe koji tamo žive. Na severu Kosova treba uvesti red i zakon i obezbediti investicije koje će poboljšati tamošnju tešku ekonomsku situaciju. Ja mislim da je to jedino rešenje.

Omer Karabeg: Gospodine Pajeviću, koliko je u razmišljanjima vodećih političara u Srbiji prisutna podela kao rezervna opcija u smislu - ako ne uspemo da vratimo Kosovo, daj da zadržimo ono što možemo, a to je severno Kosovo, i da ga pripojimo Srbiji.

Milan Pajević: Činjenica je da ta ideja provejava s vremena na vreme. Podelu je, čini mi se, prvi pomenuo Dobrica Chosić. Pouzdano znam da su neki političari o tome razmišljali, ali to nisu govorili javno. Neki su opet očekivali da će podela biti na neki način nametnuta ili sugerisana od strane međunarodne zajednice, posebno u trenutku kada je došlo do zastoja u pregovorima oko Ahtisarijevog plana. Do toga nije došlo, naprotiv, glavni predstavnici međunarodne zajednice su se izjasnili protiv podele Kosova. Za Zapad je ta stvar završena onog momenta kad su njegove vodeće zemlje priznali nezavisnost Kosova. Dakle, teško je očekivati da bi to pitanje moglo da se pokrene na nekom ozbiljnom, značajnom nivou osim, ponavljam, u slučaju da se o tome neočekivano dogovore Beograd i Priština.

Omer Karabeg: Da, ali oni se neće dogovoriti. Znači, perspektiva je da ostane status quo. A to je, čini mi se, bosanski scenario. U ovom trenutku severno Kosovo praktično ima status kao Republika Srpska, naravno u malom. To je malte ne poseban entitet koji je samo formalno vezan za državu kao celinu.

Ljuljzim Peci: Postoji velika razlika između Republike Srpske i severnog Kosova jer u Republici Srpskoj žive gotovo svi bosanski Srbi, a na severu Kosova živi manjina kosovskih Srba, jer ih oko 70 posto živi južno od reke Ibar. To je suštinska razlika. Srbi koji žive južno od reke Ibar veoma se plaše podela Kosova, oni su jedan od naših najvećih najvećih saveznika kad je u pitanju očuvanje teritorijalnog integriteta Kosova.

Milan Pajević: Dodao bih da postoji i međunarodno-pravna razlika jer je Bosna i Hercegovina, zajedno sa Republikom Srpskom, uređena Dejtonskim sporazumom, a Kosovo je kao celina samoproglasilo nezavisnost i vodeće zapadne zemlje su to prihvatile.

Omer Karabeg: Ali, koliko znam, Zapad uvek ide na to da ozakoni realnost. Sadašnja realnost je takva da na severnom Kosovu, tu mislim na severni deo Kosovske Mitrovice i okolinu, paralelne institucije imaju vlast. Da li bi se moglo dogoditi da se napravi neka vrsta Dejtonskog sporazuma za Kosovo koji bi garantovao celovitost Kosova, ali istovremeno i veliku autonomiju Srbima na severu?

Ljuljzim Peci: Mislim da to nije realno jer su, ponavljam, Srbi koji žive južno od Ibra su protiv toga, a oni su većina. Ceo sever Kosova, tamo gde žive Srbi, je praktično jedno veliko selo ili jedan mali gradić, jer na tom području živi negde oko 30.000 ljudi.

Omer Karabeg: Gospodine Pajeviću, kakvo je vaše mišljenje. Da li je moguća neka vrsta Dejtonskog sporazuma za Kosovo?

Milan Pajević: Možda je moguća u nekoj jako dalekoj budućnosti, ali trenutno se međunarodna zajednica time uopšte ne bavi, niti to razmatra kao mogućnost. Ono čime se međunarodna zajednica, to jeste Evropska unija, bavi je raspoređivanje evropske misije, zvane EULEKS, na celoj teritoriji Kosova. To je ono čime su oni sada preokupirani i čime će biti preokupirani narednih godina i decenija. To, naravno, podrazumeva primenu svega onoga što je predvideo Ahtisarijev plan. Kod nas je Ahtisarijev plan poznat samo kao dokument koji reguliše status. Međutim, svako ko uzme da ozbiljno pročita taj dokument videće da se taj plan u velikoj meri bavi pravima lokalnih zajednica i manjinskih naroda, pre svega Srba koji žive na Kosovu.

Omer Karabeg: Gospodine Peci, mislite li da je kosovska vlada ne samo na rečima, a na rečima jeste za Ahtisarijev plan, nego i na delu spremna da u potpunosti ispuni odredbe tog dokumenta, naročito one koji se tiču prava Srba?

Ljuljzim Peci: Negde oko 80 posto Ahtisarijevog plana se tiče prava srpskog naroda na Kosovu, ja neću da kažem srpske manjine jer taj termin ne postoji u terminologiji koju mi sada imamo na Kosovu. Ja mislim da volja postoji, ali da vlada ne zna kako da kreira političku klimu da bi Srbi prihvatili taj plan jer mnogi od njih i ne znaju šta taj plan za njih znači, ne znaju da im omogućuje da upravljaju svojim životima u sredinama gde žive. Ako vlada uspe da zadobije njihove poverenje, onda će Ahtisarijev plan uspeti.

Omer Karabeg: Mislite li da bi priznanje nezavisnosti Kosovo moglo biti uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju, mada u ovom trenutku evropski zvaničnici to ne pominju kao uslov?

Milan Pajević: Moglo bi da bude, a ne bi moralo. Vrlo je teško da se predvidi kako će se situacija razvijati. Jer, kada ne ispunite uslove koji su vam postavljeni, onda vam se lestivica novih uslova diže na viši nivo. Drugim rečima, ukoliko bi Srbija nastavila da preterano uslovljava ili da nepromišljenim potezima, kako je to do sada često bivalo, iritira Evropsku uniju ili neke pojedinačne zemlje, onda me ne bi začudilo kada bi se za nekoliko godina postavilo čak i to pitanje. Ja, međutim, ne očekujem da to postane zvaničan uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju, ali verujem da će Evropska unija neobično snažno insistirati na potpunoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova i na saradnji u svim oblastima. To je, u krajnjem slučaju, u interesu svih građana koji žive u Srbiji i na Kosovu.

Omer Karabeg: Prepostavimo da se jednog dana i Srbija i Kosovo nađu u Evropskoj uniji, da li je moguće da jedna članica ne priznaje drugu?

Milan Pajević: To sigurno nije moguće. I Srbija i Kosovo će se svakako naći u Evropskoj uniji. I mislim da je to poruka koja treba da se šalje svim građanima i u Srbiji i na Kosovu. Nema druge budućnosti za zemlje, koje se geografski nalaze u sastavu Evrope, nego da postanu punopravne članice Evropske unije. Međutim, zahvaljujući zaslepljujućoj mržnji koja je dominirala poslednjih 15, 20 godina i zaista tragičnom delovanju političara i medija, ta jednostavna poruka nije širena među građanima bivše Jugoslavije. Činjenica je da i albanski, i srpski, i hrvatski, i mađarski, i bošnjački, i bugarski narod imaju isti problem. Njihove manjine žive u susednim državama. Jedino moderno i civilizovano rešenje za taj problem je Evropa bez granica u kojoj otpadaju priče o nacionalnim manjinama i svim problemima koje nacije na Balkanu vekovima doživljavaju.

Omer Karabeg: Gospodine Peci, mislite li da bi priznanje nezavisnosti Kosova moglo biti uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju?

Ljuljzim Peci: Ja ne mogu da kažem da li će to biti formalni uslov, ali će svakako biti neformalni, jer nije moguće zamisliti Kosovo i Srbiju u Evropskoj uniji, a da nemaju najveći stepen diplomatske, ekonomske i svake druge saradnje. Mislim da i Kosovo i Srbija treba da budu srećni što su geografski u Evropi. Zamislite da smo u centralnom delu Azije, onda bi situacija bila potpuno drugačija. Evropska budućnost je jedina koju mi imamo i što pre je iskreno prihvatimo tim pre ćemo prevazići ovu situaciju.