Nezavisnost Kosova - pravno ili političko pitanje?

Međunarodni sud bi trebalo da se o tome izjasni nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija podržala zahtev Srbije da se to pitanje uputi najvišoj međunarodnoj pravnoj instituciji. Učesnici polemike su bili dva stručnjaka za međunarodno pravo - Enver Hasani, profesor i rektor Univerziteta u Prištini, i Tibor Varadi, profesor Centralnoevropskog Univerziteta u Budimpešti koji je do sada u dva navrata zastupao Saveznu Republiku Jugoslaviju i Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde. Polemisalo se o tome da li bi Sud mogao da se proglasi nenadležnim, da li je proglašenje nezavisnosti Kosova pravno ili političko pitanje, da li se Rezolicija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kojoj se pominje da je Kosovo deo Savezne Republike Jugoslavije, odnosi i na Srbiju, kakva je sličnost Kosova sa Baskijom, Južnom Osetijom i Abhazijom, kao i o tome u kojim slučajevima narodi imaju pravo na samoopredeljenje.

Omer Karabeg: Prvo da vam postavim jedno proceduralno pitanje - da li bi Međunarodni sud pravde mogao da se proglasi nenadležnim za to pitanje?

Tibor Varadi: To je u načelu moguće, ali nije mnogo verovatno. To bi se moglo desiti ako bi Sud procenio da ovo nije pravno pitanje, ali, onako kako je formulisano, mislim da je to eminentno pravno pitanje.

Ja mislim da bi sud mogao da se proglasi nenadležnim zbog toga što je ovo političko pitanje.

Tibor Varadi: Da je postavljeno pitanje da li je priznanje u skladu sa međunarodnim pravom to bi, možda, bilo političko pitanje. Ali ovde u fokusu nije priznanje, nego sama Deklaracija o nezavisnosti, a to je, čini mi se, pravno pitanje.

Enver Hasani: Zašto ja verujem da je verovatnije da će se Sud proglasiti nenedaležnim? Kada bi se Sud izjasnio o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, koje je učinjeno u trenutku kada je važila i još važi Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, onda bi on preuzeo nadležnosti najvišeg političkog organa Ujedinjenih nacija koji se zove Savet bezbednosti, a on to ne bi smeo da radi.

Ako je to pitanje koje ne spada u nadležnost Međunarodnog suda pravde, tada ni Ujedinjene nacije ne bi postavile to pitanje. Ali ono je postavljeno sa 77 glasova za i samo šest protiv, istina bilo je i 74 uzdržanih. U svakom slučaju stav je Generalne skupštine da ovo jeste pravno pitanje, inače ne bi bilo poslato Sudu.

Omer Karabeg: Pretpostavimo da se Sud proglasi nadležnim. Gospodine Hasani, po vama koji su glavni argumenti Kosova da brani legalnost svoje odluke?

Enver Hasani: Mi smo proglasili nezavisnost na osnovu slobodne volje građana jedne teritorije koja je tačno označena granicama. To je ponuda jednog entiteta i njegovih građana koji hoće da bude država. Mi smo tu ponudu uputili međunarodnoj zajednici i nas je priznalo 50 i nešto država. To apsolutno ne može legalno da se spori. To bi se moglo sporiti samo u slučaju da je to urađeno kršenjem ljudskih prava, genocidom, etničkim čišćenjem, aparthejdom, kao što je to bilo u Južnoafričkoj Republici ili Namibiji, što ovde nije slučaj.

To je jedno vrlo zanimljivo pravno pitanje. To je nešto što se ponavlja u istoriji, a i u ovom času ima dosta takvih slučajeva. Verovatno znate da se to pitanje postavilo u Baskiji, kada je skupština te pokrajine zatražila referendum o samostalnosti, a ustavni sud Španije je stao na stanovište da je referendum moguć, ali samo u okviru Španije kao celine. Imamo i slučajeve Južne Osetije i Abhazije, gde je, slično kao i kod Kosova, bila ukinuta autonomija, pa su te teritorije proglasile nezavisnost. Ima i drugih slučajeva. S jedne strane, postoji princip teritorijalnog integriteta, to je važan princip međunarodnog prava, a, s druge strane, postoji i princip naroda na samoopredeljenje. Treba videti kakav je odnos između ta dva principa i ja mislim da bi bilo veoma važno da Međunarodni sud pravde da o tome svoje mišljenje. To mišljenje će, naravno, biti samo savetodavno, ali ono će doprineti da se za sve ovakve slučajeve nađe principijelno rešenje. Mislim da je to nešto što samo može da doprinese smanjivanju tenzija.

Potez Srbije da se Međunarodnom sudu pravde postavi pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova je na prvi pogled pametan, ali u šuštini se radi o lošoj proceni da je preko Generalne skupštine Ujedinjenih nacija moguće na mala vrata poništiti realnost, to jeste postojanje države koja se zove Kosovo. Jer pitanje Kosova ne samo da je sui generis nego je i neponovljivo, što znači da nema veze sa Južnom Osetijom, Baskijom i Abhazijom. Međunarodni sud pravde neće raspravljati o tome da li Kosovo ima pravo na nezavisnost i da li je Kosovo država ili nije, nego Srbija spori legalnost samog akta proglašenja nezavisnosti zbog toga što smo bili pod međunarodnom administracijom.

Srbija preko proceduralnog pristupa hoće da udari na suštinu stvari, to jeste da poništi nezavisnost i suverenost države Kosovo. Kosovo je bilo pod međunarodnom administracijom, ta administracija je bila privremena, mogla je trajati, pet deset ili 15 godina, ali bitno je da je imala privremeni karakter, to jeste sve dok se ne nađe političko rešenje koje se pominje u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti. Savet bezbednosti je ovlastio Ahtisarija, on je odradio svoje. Niko nije govorio da Ahtisari radi nešto nelegalno sve do momenta kada su Rusi namirisali da on može da predloži nezavisnost, što on nije učinio u svom glavnom dokumentu nego u propratnom pismu koje je dao Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, a propratno pismo nije deo plana. Ahrisarijev plan sa propratnim pismom nije prihvaćen od strane Rusije ne zbog njegove nelegalnosti, koju Rusija ni u jednom momentu nije sporila, nego iz političkih, a ne pravnih razloga. Mi smo to prihvatili, Srbija je to odbila. Onda smo mi proglasili nezavisnost kao ponudu međunarodnoj zajednici da mi hoćemo da budemo država pod međunarodnim nadzorom i ta ponuda je do danas prihvaćena od 50 i nešto država.

Omer Karabeg: Gospodine Varadi, da li vi smatrate da je Kosovo imalo pravo da proglasi nezavisnost u trenutku kada je bilo pod međunarodnom upravom?

Rezolucija 1244 pominje da je Kosovo pokrajina unutar Srbije, čini mi se, na dva mesta. Ta rezolucija je još uvek na snazi. Po shvatanju Srbije Kosovo je još uvek deo Srbije, kao što su po shvatanju Gruzije Južna Osetija i Abhazija još uvek deo Gruzije. To nije shvatanje u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Rusija kaže da su ta dva slučaja sui generis. I Deklaracija o nezavisnosti Kosova kaže da je slučaj Kosova sui generis, dakle nešto jedinstveno. Da li su to zaista jedinstvene stvari kao što tvrde ljudi na Kosovu, u Južnoj Osetiji i u Abhaziji? Međunarodno pravo bi trebalo da ima neka pravila. Ako bi sve bilo sui generis, onda ne bi postojala pravila. Ja mislim da se u slučaju Kosova radi o sledećem. Postoji Rezolucija Saveta bezbednosti koja Kosovo smatra delom Srbije i u isto vreme predviđa međunarodnu administraciju. S druge strane, činjenica je da od 1999. godine Kosovo de facto nije u okviru Srbije, Srbija nema vlast nad Kosovom, što srpski organi nikada nisu prihvatili. Činjenica je da je do sada 50 i ne znam koliko država priznalo proglašenje nezavisnosti Kosova, a blizu 150 to nije učinilo. Činjenica je i to da se među državama, koje su priznale nezavisnost Kosova, nalaze najvažnije države sveta, kao što su Sjedinjene Države i većina zemalja Evropske unije. To je jedno značajno, krupno pitanje i zaista ima razloga da se o tome izjasni Međunarodni sud pravde, tim pre što će verovatno još biti takvih slučajeva.

Ja sam apsolutno siguran da je slučaj Kosova neponovljiv, to je više nego sui generis, i to su prihvatili glavni akteri međunarodne zajednice. Ponavljam slučaj Kosova nema nikave slicnosti sa slučajevima Južne Osetije, Abhazije, Baskije ili Čečenije. Što se tiče Rezulocije 1244, u Srbiji se stvorilo uverenje, a vidim da tako misli i gospodin Varadi, da po toj rezoluciji Kosovo pripada Srbiji. Srbija se, međutim, apsolutno nigde ne pominje u toj rezoluciji. Uvek se kaže Savezna Republika Jugoslavija, u zagradi Srbija i Crna Gora. Međunarodno-pravno Kosovo od 1918. godine, pa do danas nikada bilo deo Srbije. Ne može da se nađe nijedan međunarodno-pravni dokument u kome se to tvrdi. Ustav Kraljevine Jugoslavije, ili ustavi iz 1945., 1963., ili 1974. nisu međunarodno-pravni dokumenti, već unutrašnji akti. Milošević je 1992. godune stvorio Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je međunarodni subjekt. Nisu to bili ni Srbija, ni Crna Gora, ni Vojvodina, ni Kosovo. Kada se Crna Gora osamostalila, nastao je pravni vakuum koji je trajao sve do proglašenja nezavisnosti Kosova.

Kolega Hasani kaže da se u Rezoluciji 1244 ne pominje Srbija nego država koja se zvala Savezna Republika Jugoslavija, kasnije Srbija i Crna Gora, i to je zaista tako. Kada se Crna Gora izdvojila u samostalnu državu, onda se postavilo pitanje da li će neko od te dve jedinice nastaviti subjektivitet bivše zajedničke države koja se zvala Srbija i Crna Gora. I onda je u ustavnom aranžmanu dogovoreno da Srbija nastavi taj subjektivitet. Srbija nije trebalo da zatraži prijem u Ujedinjene nacije, Crna Gora jeste, Srbija nije trebalo da daje izjave da nasleđuje međunarodne ugovore i dokumente, Crna Gora jeste. Ceo svet je priznao da Srbija nastavlja taj subjektivitet. Srbija je, dakle, preuzela položaj koji je država Srbija i Crna Gora, odnosno Savezna Republika Jugoslavija, imala u svim dokumentima, pa i u Rezoluciji 1244.

Bečkim ugovorom o sukcesiji bivše Jugoslavije iz 2001. godine Srbija i Crna Gora su u ime Vojvodine i Kosova preuzeli sva prava i obaveze od bivše zajedničke države. Posle toga, da bi se sprečilo otcepljenje Crne Gore, Solana je izdejstvovao takozvanu “Solaniju“, ugovor u kome ima jedan paragraf da će Srbija u slučaju otcepljenja Crne Gore biti naslednik svih prava i obaveza, kao što su po Bečkom ugovoru bivše republike bile naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ali postoji velika razlika između Solaninog dokumenta i Bečkog sporazuma jer se Bečki sporazum oslanja na zaključke Badinterove komisije. Jednostrani dokument, kome je Solana kumovao, nije dokument koji ima međunarodnu snagu i koji se registrira kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, nego je to bila jednostrana izjava i ugovor dvaju partnera jedne zajedničke države. Taj dokument ne može da pravno menja Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti. Da bi Srbija u tom dokumentu supstituirala Saveznu Republiku Jugoslavija bila je potrebna saglasnost međunarodne administracije, odnosno Generalnog sekretara i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a toga nije bilo.

Tibor Varadi: Ja mislim da nije bitno da li je to Solanin dokument ili nije, bitna je činjenica da je Srbija, kad se Crna Gora odvojila iz zajedničke države, u dogovoru sa Crnom Gorom zatražila kontinuitet i taj kontinuitet joj je priznat. Niko u Ujedinjenim nacijama, nijedna država nije osporila taj kontinuitet.

Enver Hasani: Slažem se da međunarodna zajednica nije osporila taj kontinuitet, ali ne može jednostrana odluka da menja prirodu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Da bi Srbiji bio priznat kontinuitet u toj rezoluciji trebalo je da Savet bezbednosti potvrdi da je Srbija naslednik Savezne Republike Jugoslavije u Rezoluciji 1244 i da administracija Ujedinjenih nacija na Kosovu vrši prava i obaveze Srbije, a ne Savezne Republike Jugoslavije, kako piše u toj rezoluciji. Savet bezbednosti to nije učinilo i mislim da taj kontinuitet teško može da se brani.

Omer Karabeg: Gospodine Varadi, ukoliko se Međunarodni sud pravde proglasi nadležnim, koji će, po vama, biti glavni argumenti Srbije?

Verovatno će se insistirati na principu teritorijalnog integriteta država, insistiraće se i na tome da ne postoji odluka Ujedinjenih nacija u pogledu priznanja nezavisnosti Kosova, već samo individualne odluke pojedinih država. Verovatno će biti još drugih argumenata, ali to je stvar pravnog tima Srbije. Ja sam u nekoliko procesnih pitanja zastupao Jugoslaviju i Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde, ovaj put će to biti jedan drugi tim. Ja sam siguran da će on imati dobre argumente, siguran sam da će biti argumenata i sa druge strane.

Omer Karabeg: Gospodine Hasani, vi ste rekli da će glavni argument kosovskog tima biti pravo naroda na samoopredeljenje.

Hteo bih da skrenem pažnju na to da u ovom savetodavnom postupku koji će se voditi pred Međunarodnim sudom pravde nema stranaka, nema tužioca i tuženog. Sud ne daje odgovor Srbiji i Kosovu nego Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, tako da će se i Kosovo i Srbija pojaviti samo kao svedoci, a ne kao glavni akteri. Pretpostavljam da će Sud, ako se proglasi nadležnim, pozvati kao svedoke sadašnjeg i bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, zatim specijalnog predstavnika Ujedinjenih nacija na Kosovu, premijera Kosova, premijera Srbije, Ahtisarija, i sve druge aktere. Inače, mislim da je glavni argument kosovske strane to što međunarodno pravo nema pravila koja propisuju kada neko može da postane nezavisan, niti propisuje postupak kojim bi se utvrdilo da li je neko proglašenja nezavisnosti legalno ili ne. Izuzetak mogu da budu samo slučajevi kada regionalne organizacije propisuju pravila, kao što je to učinila Evropska unija preko Badinterove komisije u slučaju raspada Jugoslavije, ili Organizacija afričkog jedinstva koja je takođe usvojila neka načela o tom pitanju, a to su ustvari bila načela Ujedinjenih nacija koja se tiču dekolonizacije. Ali načelno gledano ne postoje pravila koja sprečavaju neki entitet ili neki narod da proglase nezavisnost osim, to sam već pomenuo, ako se ne radi o kršenju ljudskih prava, etičkom čisćenju, rasnoj diskriminacji ili genocidu.

Postoji princip teritorijalnog integriteta i tu ipak postoje neki pravni principi. Postoje neke norme koje sprečavaju da se iz države izdovoji jedan njen deo. Ako bi se jedan deo Italije, recimo Južni Tirol, hteo izdvojiti i postati samostalna država ili pripojiti se Austriji, to bi se ticalo međunarodnog prava. Bilo bi dosta haotično ako u tom pogledu ne bi postojale nikakve pravne norme.

Ako bi se, pretpostavimo, Južni Tirol, otcepio od Italije i proglasio nezavisnost ili priključenje Austriji, niko to ne bi to uzeo ozbiljno, kao što, niko osim Rusije, ne uzima ozbiljno ni Južnu Osetiju i Abhaziju. Najstariji sukob u modernoj međunarodnoj zajednici, od Vestfalskog mira pa naovamo, jeste sukob između principa teritorijalnog integriteta država i principa samoopredeljenja naroda. Sukob između ta dva principa je najžešći, najsuroviji, gde ginu ljudi, dešavaju se genocidi. Međutim, u oba slučaja radi se o principima, ne o normama. Da bi ti principi postali norme treba da postoji konkretan subjekat i objekat. Ko o tome odlučuje? Danas o tome odlučuju velike sile, pre svega članice evroatlantske zajednice, nekada je to bila Sveta alijansa ili Napoleonova Francuska. Dakle, o samoopredeljenju naroda Kosova ne odlučuju ni Srbija, ni Rusija, nego glavni akteri međunarodne zajednice. I oni su odlučili da je proglašenje nezavisnosti Kosova legalna i legitimna ponuda, to jeste priznali su je kao takvu, i sada Srbija pokušava da preko proceduralnog postupka to poništi. Uveren sam da je to iluzija. Međunarodni sud pravde bi, ukoliko bi rekao da je nadležan i da to nije političko već pravno pitanje, u za Srbiju najboljem slučaju mogao reći da sa pravne strane ima malo dubioznosti što se tiče Rezolucije 1244 i da je, možda, trebalo još malo produžiti sa razgovorima, ali, što se tiče stvaranja kosovske države i njenog priznavanja, Sud u to ne može da se upušta jer to nije pravno pitanje.

Činjenica je se da je od oko 200 država sveta 50 priznalo Kosovo i da su među tih 50 i neke vrlo moćne države. Ima moćnih država i na drugoj strani. No, meni se čini da je pitanje izdvajanja jedne teritorije iz okvira države, ipak, nešto što je važno za međunarodno pravo. Uzmimo hipotezu da se Kosovo prizna kao nezavisna država i da se onaj deo Kosova, gde Srbi žive u većini, izdvoji. Ne mogu da zamislim da niko na Kosovu ne bi postavio pitanje teritorijalnog integriteta i pravne osnovanosti tog izdvajanja. To pitanje jeste od značaja i mislim da je veoma važno kakvo će stanovište da zauzme Međunarodni sud pravde.

Enver Hasani: Ne kažem ja da to pitanje nije važno, ako ne s pravne ono sa moralne tačke gledišta, ali ja mislim da Sud, ako se proglasi nadležnim, neće uopšte imati priliku da se upušta u to da li je otcepljenje dela jedne države i stvaranje nove pravno relevantno ili ne, nego samo može da kaže da li je proglašenje nezavisnosti proceduralno bilo legalno ili nije. Pretpostavimo da kaže da je totalno bilo ilegalno. Šta onda? Sud će o tome obavestiti Generalnu skupštinu i na tome će se cela stvar završiti. U realnosti se ništa neće promeniti. Jer na Kosovu se stvorila država koja ima teritorijalni integritet po principu uti pošidetis juris (princip međunarodnog prava po kome novostvorena država ima pravo da zadrži iste granica koje je imala pre sticanja nezavisnosti, prim.red.). To priznaje 50 i nešto država među kojima su i najmoćnije države sveta, a one su garant teritorijalnog integriteta Kosova.

Tibor Varadi:

Enver Hasani:

Tibor Varadi:

Enver Hasani:

Tibor Varadi:

Enver Hasani:

Tibor Varadi:

Enver Hasani:

Tibor Varadi:

Enver Hasani:

Tibor Varadi:

Tibor Varadi:

Enver Hasani: