Zapad neće dozvoliti raspad BiH

Bilo je reči o tome da li bi Rusija mogla postati ozbiljan igrač na području Zapadnog Balkana, može li Republika Srpska postati rusko uporište, da li bi Zapad vojno reagovao ukoliko bi Republika Srpska odlučila da se otcepi od Bosne i Hercegovine, koliki je uticaj Rusije na novu proevropsku vladu u Srbiji, kao i o tome da li su Sjedinjene Američke Države suštinski zainteresovane za region Zapadnog Balkana.

Omer Karabeg: Može li se desiti da područje bivše Jugoslavije, koje ima nekoliko kriznih žarišta, postane poprište sukobljavanja velikih sila?

Branko Caratan: Sve što se danas desi u svijetu može da upadne u šemu odnosa između Vašingtona i Moskve, ali ne postoji previše velika opasnost da to postane dramatično za odnose unutar regije.

Ivo Visković: Ja mislim da do pravog hladnog rata, kakav je nekada bio, ne može doći zato što ne postoji ravnoteža snaga. Postoji, istina, ravnoteža nuklearne pretnje, ali sama Rusija nikako ne može da se suprotstavi celom Zapadu, uključujući i njene dojučerašnje saveznike. U tom smislu ja ne očekujem neko posebno zaoštravanje na Balkanu, odnosno u ovom delu koji još nije uključen u Evropsku uniju. Međutim, čak i kada bi došlo do hladnog rata to bi, ma koliko to paradoksalno zvučalo, pomoglo bržem uključivanju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju jer bi u tom slučaju interes Zapada za ovo područje bio mnogo veći nego što je danas.

Omer Karabeg: Rusija nastoji da što više bude prisutna na području bivše Jugoslavije, ne samo ekonomski nego i politički. Ima li ona nameru da postane ozbiljan igrač na tom području, pa da se nijedna ključna odluka o sudbini država tog regiona ne može doneti bez njene saglasnosti?

Ivo Visković: Po mom mišljenju - ne. Rusija je svesna da između nje i Zapadnog Balkana postoji nekoliko zemalja i da ona ne može lako dopreti do ovog područja. Posebno ne može vojnim trupama koje ovde nema, pa ne može koristiti onaj krajnji argument u međunarodnoj politici - vojnu silu. No, kao i svaka velika zemlja Rusija ima svoje ekonomske, političke, vojne i geostrareške interese i želi da ostvari određeni uticaj i na ovom području, ali mislim da je to u ovom trenutku više iskazano kao neka vrsta revolta, inata prema Zapadu nego kao autohtoni interes. Rusija zapravo ovde pokušava da parira onome što Zapad, odnosno NATO, radi na njenim granicama. Glavni interes Rusije je da NATO ne izbije na njene granice i ona na Balkanu podržava one koji su protiv NATO pakta. Time ona na neki način pravi problem Zapadu kao odgovor na njegovo nastojanje da izbije na ruske granice.

Branko Caratan: Rusija sigurno želi da bude ozbiljan igrač u bilo kojem dijelu svijeta, ali je svjesna i svojih limita, pa i tamo gdje se upliće ne nastupa suviše agresivno. Uzmimo slučaj hrvatskog priznanja Kosova. Iako je to potez koji nije u skladu s interesima ruske politike, to je dosta benigno primljeno. Međutim, treba reći i ovo. Rusija je danas u mogućnosti da mijenja metode svojeg intervencionizma u svijetu. Te metode su sada postale više ekonomske nego političke. Rusija ima jaku enegetsku kartu u ruci i pokušava s tom kartom igrati. Ali, sve to skupa daleko je od agresivnosti nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Omer Karabeg: Da li su Sjedinjene Američke Države suštinski zainteresovane za ono što se dešava na području bivše Jugoslavije?

Ivo Visković: Po mom mišljenju - ne. Naime, ne onako kako mi to doživljavamo jer mi mislimo da smo predmet suštinskog interesa američke politike. To se nije dogodilo ni u trenutku kada je počeo raspad Jugoslavije, a ne događa se ni danas. Postoje mnogo veći i bitniji prioriteti za Sjedinjene Američke Države kao što su Irak, Iran, Avganistan, pa u krajnjoj liniji i Latinska Amerika. Mi smo za njih ipak marginalan problem.

To ne znači da su oni izgubili svaki interes za nas, ali po svemu onome što se može zaključiti o američkoj politici, oni bi se rado, barem vojno, izvukli sa ovog prostora. Čini mi se da je u ovom trenutku mnogo veći interes Evropljana da Amerikanci ostanu ovde vojno prisutni nego samih Sjedinjenih Američkih Država. Ali, naravno, ni na koji način nemojte iz ovoga što sam rekao izvući zaključak da ja smatram da Sjedinjene Američke Države nemaju nikakav interes za Balkan.

Branko Caratan: Mi smo za Sjedinjene Američke države od interesa kao element globalnog nadmetanja, ali im nismo toliko interesantni kao posebni subjekti. Sjedinjene Američke Države bi željele da zaokruže prostor NATO pakta, kao što je i interes Evropske unije da zaokruži svoj prostor.

Ali to ne znači da se ide agresivno. Sjetimo se da je. kad se raspadala bivša Jugoslavija, prva izjava američkog državnog sekretara Bejkera bila da podržava integritet Jugoslavije, da bi se kasnije, kada se raspao Sovjetski Savez, raspad Jugoslavije prihvatio kao svršena činjenica. Naime, Sjedinjene Američke Države su se bojale da će neredi u Jugoslaviji uzdrmati krhki put prema demokraciji u Rusiji. I tada smo mi bili ovisni o onome što se događalo između dvije velike sile. Tako je to je i danas.

Omer Karabeg: Čini se da se premijer Republike Srpske Milorad Dodik u svojoj politici postepenog izvlačenja Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine sve više oslanja na Rusiju. Mislite li da bi Republika Srpska u izvesnom smislu mogla postati rusko uporište i da li bi to Sjedinjene Američke Države i Evropska Unija dozvolili?

Ivo Visković: Mislim da to nije realna špekulacija. Čak bih rekao da Dodik to nema kao krajnji cilj. U ovom trenutku njegov cilj je mnogo defanzivniji - da odbrani Dejtonski sporazum jer su veoma jaki pritisci da se on revidira, što, naravno, ne odgovara Republici Srpskoj. Zahtevati više od toga bilo bi previše i nerealno, mislim da Republika Srpska nema te mogućnosti. S druge strane, Zapad je u Bosni i Hercegovini direktno prisutan u svakom pogledu - politički, ekonomski i vojno. Bilo bi iluzorno očekivati da se u takvoj situaciji Rusija direktno involvira.

Omer Karabeg: Vi mislite da osamostaljenje Republike Srpske nije krajnji cilj Milorada Dodika?

Ivo Visković: Mislim da u ovom trenutku nije. Ne mogu kazati na duži rok, ali sada sigurno nije. Dodik je suočen sa pokušajem da se na neki način izvrši revizija Dejtonskog sporazuma i on se od toga brani. Za nešto drugo Republika Srpska nema snage.

Branko Caratan: Dodik će svakako pokušati instrumentalizirati sve ono što mu se pruža kao mogućnost, pa i rusku podršku, ali mislim da je Moskva svjesna činjenice da se tu ne radi o nekom velikom savezniku, nego o tome da se Dodik hvata i za slamku da bi održao svoju političku poziciju u takozvanoj Republici Srpskoj. Moskva vrlo dobro zna da ne može mnogo učiniti na tako dalekoj distanci. Može možda s vremena na vrijeme kvariti raspoloženje Vašingtonu, ali ne previše.

Omer Karabeg: Da li održavanje Bosne i Hercegovine spada u prioritete balkanske politike Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije i da li bi oni i vojno reagovali da spreče njen raspad, kao što su Rusi vojno reagovali u Gruziji kada se ova suviše približila NATO paktu?

Ivo Visković: Zapad ima veliku odgovornost koju je sam sebi nametnuo stvaranjem postojećih institucija u Bosni i Hercegovini. On mora da ih podržava ukoliko želi da očuva sopstveni kredibilitet. Ako bi, međutim, hipotetički došlo do takve situacije da je potrebno da se to i vojno brani, verujem da bi to učinio. Ali ja ne vidim takvu mogućnost. Ne vidim realnu opasnost izuzev jedne.

Naime, ukoliko bi Međunarodni sud pravde presudio da je Kosovo imalo pravo da se izdvoji iz Srbije onda bi se verovatno u Republici Srpskoj moglo postaviti isto takvo pitanje i moglo bi doći do ozbiljnog ugrožavanja celine Bosne i Hercegovine. Inače, mislim da situacije u Bosni i Hercegovini i Gruziji apsolutno nisu uporedive.

Branko Caratan: Sjedinjene Američke Države ne žele nikakve komplikacija na ovom prostoru, posebno ne vojne, a raspad Bosne i Hercegovine bi sigurno stvorio takve komplikacije. Isto tako i Evropska unija želi pacificirati regiju i ona će podržati Bosnu i Hercegovinu. Sjetimo se da je u slučaju Makedonije Zapad veoma brzo reagirao jer je iz rata u regiji naučio da zakašnjela intervencija može biti veoma skupa.

Mislim da je nezamisliva situacija u kojoj bi Zapad dopustio da se ponavljaju žestoki konflikti na ovom prostoru i da oni budu generirani iz Bosne i Hercegovine. Mada na prvi pogled sadašnja situacija u Bosni i Hercegovini djeluje pomalo mutno, kad gledamo na duži rok, Zapad ide korak po korak, istina veoma sporo, prema raščišćavanju situacije. Zapadne sile su svjesne da je Dejtonski (Daytonski) sporazum zaustavio rat, ali da sistem nije funkcionalan i da ga treba rekonstruirati. Da bi se to moglo uraditi treba riješiti ostale probleme u regiji. U onoj mjeri u kojoj će se druge države regiona približavati demokratskim standardima i uključivati u evropsku integraciju, u toj mjeri će i problem Bosne i Hercegovine biti daleko lakše rješiv, iako on danas izgleda kao komplikacija koja se nikako ne može riješiti, kao neka kvadratura kruga. Oni te probleme rješavaju korak po korak.

Prvo je u Evropsku uniju otišla Slovenija, pa Hrvatska ide prema Evropskoj uniji, pa se sačekalo da Crna Gora riješi svoj problem, pa Kosovo, pa je pacificirana Makedonija i sad je ostala još samo Bosna i Hercegovina kao područje bogato problemima.

Omer Karabeg: Vi mislite da Zapad ne bi dozvolio otcepljenje Republike Srpske?

Branko Caratan: To je nesumnjivo.

Omer Karabeg: Očigledno je da je uticaj Rusije na vlasti u Srbiji smanjen nakon izbora proevropske vlade. No, da li je on još uvek značajan zbog zavisnosti Srbije od ruskog gasa i zbog ruske podrške oko Kosova?

Ivo Visković: Ja mislim da je ovaj drugi elemenat u ovom trenutku važniji jer je Srbiji ta podrška dragocena. Ona znači da se u Savetu bezbednosti ne može doneti nikakva odluku o nezavisnosti Kosova zbog ruskog suprotstavljanja odnosno spremnosti Rusije da uloži veto. Što se pak ekonomske strane tiče, Srbija je energetski veoma zavisna od Rusije.

Oko 90 posto gasa i nafte dolazi iz Rusije i to je izuzetno velika zavisnost, a kada si ekonomski toliko zavisan od nekoga, ne možeš a da ne uzimaš u obzir njegove interese i stavove. Mislim, međutim, da nismo u takvoj situaciji da bi se moglo reći da je Srbija nekakav satelit, pion Rusije i da mora bespogovorno da sluša. Ni Rusija do sada nije pokazivala neke posebne želje za pritiscima, za insistiranjima da Srbija sledi neki njen put.

Branko Caratan: Energetski problem je veoma važan, ne samo u Srbiji, on je važan i u Hrvatskoj. Prije nekoliko godina u vrijeme predsjedničke izborne kampanje u Hrvatskoj smo imali žestoku debatu oko projekta Družba Adrija. Gospođa Kosor je odbacivala potrebu uključivanja u taj projekt, dok ga je Mesić zagovarao, da bi onda pod pritiskom paljbe iz javnosti reterirao. Nedavno je, međutim, premijer Sanader obnovio ideju projekta Družba Adrija. Vlada u Hrvatskoj je, dakle, svjesna da su to važne stvari i da se ne mogu olako odbacivati. Sve su zemlje danas globalno postale međuovisne, a posebno kada se radi o ruskoj energiji. Kad pogledamo reakcije na gruzijski slučaj, onda možemo vidjeti da su zemlje koje su jače vezane na rusku energiju imale malo drugačiji stav od onih zemalja koje su energetski samostalne.

Omer Karabeg: Gospodine Viskoviću, vi ste spomenuli da je za Srbiju izuzetno važna podrška Moskve u njenoj borbi oko Kosova. No, ne čini li vam se da je ta podrška u izvesnom smislu izgubila na validnosti nakon toga što je Rusija priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije?

Ivo Visković: Naravno da se situacija promenila. Sada je ruski interes dominantno vezan za ono što sama Rusija čini i ona neće ništa učiniti da bi sebi otežala položaj. Ja ne mogu oceniti, jer nisam ekspert za Rusiju i ne pratim unutrašnju situaciju u Rusiji, da li zaista dolazi do promene politike, ali mi je dosta indikativno ono što se pojavilo u našim novinama da navodno prema istraživanju javnog mnijenja u Rusiji raste broj onih koji su za priznavanje nezavisnosti Kosova.

Da li je to fina priprema terena za nekakav zaokret u politici ili sticaj okolnosti - ne mogu proceniti, ali bi se moglo desiti da Rusi u trenutku kada traže podršku za ono što je njihov cilj, a to je da se Osetija i Abhazija izdvoje iz Gruzije i eventualno priključe Rusiji, imaju drugačiji odnos prema Kosovu i da im to više nije toliko blisko jer u određenim aspektima može da im pravi problem. U tom smislu bi moglo doći do nekakve promene, ali ja nemam nikakav podatak, nikakvu informaciju, a vrlo pažljivo pratim sve što se dešava oko Kosova, da je Rusija napravila bilo kakav zaokret ili nam stavila na znanje da ima nameru da nešto takvo učini. Za sada ona i dalje pomaže Srbiji i bilo bi nekorektno sa naše strane ako bismo to negirali ili prostom špekulacijom opovrgavali.

Branko Caratan: Moglo bi se reći da postoje izvjesni argumenti za ublažavanje konfrontacije oko Kosova. Ali, naravno, ako ruska politika želi biti konsekventna, onda neće ići na tako grubi zaokret da bi baš sada priznala Kosovo. Možda bi se moglo i to očekivati u nekom duljem roku kada Kosovo bude prestalo biti veoma izražen problem za Srbiju. Kada se gleda sa strane, može se vidjeti da potezi srpske politike, ove proevropske struje, nisu baš tako tvrdi. Ambasadori su vraćeni, pristaje se i na evropsku kontrolu na Kosovu umjesto Ujedinjenih naroda, prave se pomaci oko ulaska u Evropsku uniju, prave se stanoviti kompromisi. Kosovo će, dakle, s vremenom prestati biti tako izražen problem u samoj Srbiji i onda je sve moguće. Moguće je da na kraju i Moskva prizna Kosovo.

Omer Karabeg: Vlada Crne Gore je nedvosmisleno opredeljena i za Evopsku uniju i za NATO pakt, dok je istovremeno ruski kapital veoma prisutan u Crnoj Gori. Mogu li Rusi iskoristiti svoju ekonomsku poziciji i za politički uticaj?

Ivo Visković: Ne znam koliko su oni realno prisutni u ozbiljnoj ekonomiji Crne Gore. Rusi su prisutni, i to je ono što stvara tu famu, u kupovini nekretnina, zemljišta, zgrada, posebno na obali. Međutim, neki od njihovih investicionih poduhvata su jako loše prošli i propali su. Sjetite se samo nikšićke željezare. Mislim da to nije prevelik ekonomski uticaj. U Podgorici držim predavanja i kad sam studentima, govoreći o geopolitičkom viđenju nacionalnog interesa, pomenuo primer ruske težnje za izlazak na topla mora, jedna studentkinja me je iskreno nasmijala kada je rekla: “Pa, konačno su to i ostvarili“. Ali, mislim da ipak nije takvo stanje, odnosno da Rusija nema toliki ekonomski uticaj u Crnoj Gori da bi mogla da utiče, a posebno ne presudno, na politiku Crne Gore. Mislim da je uticaj Zapada neuporedivo veći.

Branko Caratan: Mislim da za Crnu Goru, možda ne toliko NATO pakt, aki svakako Evropska unija ima nevjerojatno veliku privlačnost i to je sigurno presudno. Naravno, Rusija izlazi na toplo more, ali u kupaćim gaćicama. To je razlika od onoga doba kada je prijetila da će izaći sa bojnim brodovima. Danas ništa nije onako kao što je bilo ranije i mislim da će Crna Gora zadržati dobre odnose sa Rusijom, ali će voditi računa da u svom vlastitom interesu ubrza proces ulaska u Evropsku uniju.

Omer Karabeg: I na kraju, ukoliko bi razvoj situacije u svetu krenuo putem još veće konfrontacije između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država da li bi to bitno uticalo na sudbinu balkanskih država ili bi one ostale izvan toga?

Ivo Visković: Mogu samo ponoviti ono što sam rekao na početku: Ukoliko bi stvarno došlo do obnove hladnog rata, ja sam ubeđen da bi Evropska unija i Sjedinjene Američke Države požurili da Balkan potpuno integrišu u svoje okrilje i u ekonomskom i u političkom i u vojnom smislu.

Mislim da je vjerovatnoća novog hladnog rata veoma mala. A ako bi do toga ipak došlo, onda bi bila velika žurba da se pospremi paluba. Mi bismo u tom slučaju bili ta paluba koju treba brzo srediti...

Branko Caratan: Slažem se. Uostalom to se moglo vidjeti onda kada je prijetilo da će u Srbiji kola otići nizbrdo. Tada je Hrvatska bila ohrabrivana da što prije uđe u Evropsku uniju i počelo nam se gledati kroz prste.

Mislim, međutim da je vjerovatnoća novog hladnog rata veoma mala. A ako bi do toga ipak došlo, onda bi bila velika žurba da se pospremi paluba. Mi bismo u tom slučaju bili ta paluba koju treba brzo srediti, kao što je to bilo 1945. godine kada je prijetio sukob između Zapada i Staljina. Tada se nastojalo brzo sređivati i raščistiti prostor.

Naravno, s obzirom i na novu ratnu tehnologiju i komunikaciju u svijetu, tip osiguranja neće biti onakav kakav je bio uoči Drugog svjetskog rata kada se Staljin pokušao osigurati zauzimanjem dijela finskog teritorija, upadom u baltičke zemlje, dijeljenjem Poljske, upadom u današnju Moldovu itd. To više nije interesantno. Moderno oružje je takvo da takav tip osiguranja više nije prijeko potreban.