Zamrznuti konflikti

Status quo svima odgovara

Zbog potpuno oprečnih stavova i interesa separatističkih regija, s jedne, i Moldavije, Gruzije i Azerbejdžana, sa druge strane, kao i Rusije i Zapada, mnogi smatraju da će se nastaviti stanje ni rata niti mira i da će ovi sukobi i dalje ostati “zamrznuti” i da je u ovom trenutku maksimalno moguće izdejstvovati nastavak upravljanja krizom a ne i njeno rešenje.

Ruska snaga kao bumerang

Protivrečna uloga Rusije

Uloga Rusije je, po mnogim ocenama, ključna za rešavanje „zamrznutih sukoba“. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, pomaganje separatističkim regijama služilo je Rusiji zapravo za sprečavanje stabilizacije novostvorenih država i time zadržavanje svog uticaja. Sada, odugovlačenjem rešavanja „zamrznutih sukoba“, Kremlj nastoji da onemogući integraciju južnokavkaskih zemalja u evroatlantske strukture, odnosno približavanje NATO-a svojim granicama.

Nerešen status – izgovor za kršenje demokratije

Od samog početka sukoba 1988. pitanje Nagorno Karabaha je dominantno na unutrašnjopolitičkoj sceni sa velikom mobilizirajućom ulogom i u Jermeniji i u Azerbejdžanu. Vlasti koriste ovo pitanje da diskredituju opoziciju, stvarajući utisak da su jedino one u stanju da postignu zadovoljavajući rezultat o ovom pitanju. Propaganda u Jerevanu slika bivšeg i sadašnjeg predsednika Jermenije Roberta Kočarijana i Serž Sarkisiana kao heroje rata u Karabahu i stoga se jedino njima može verovati da će izdejstvovati povoljno rešenje. Pitanje N. Karabaha se takođe koristi da bi se opravdala povremeno mešanje armije u politiku kao i imunitet odnosno nedodirivost pred zakonom.

Vojni budžet Azerbejdžana povećan 10 puta

"Komšije nisu pucale na nas"

Odsustvo bezbednosti i političke volje otežava progres. Dve strane su se očito prećutno saglasile da je odlaganje utvrđivanja finalnog statusa jedino realno rešenje. U osnovi, u pregovorima se polazi od toga da bi referendum trebalo održati za 10-15 godina.

"Presečen hleb se ne može sastaviti"

Predsednici Azerbejdžana i Jermenije su se sastali više od 20 puta ali nije postignut značajniji napredak. Baku se zalaže za pristup korak po korak, koji podrazumeva da se spremnost Jermenije za saradnju iskaže povlačenjem njenih trupa sa okupirane teritorije. Jermenija pak insistira na celokupnom paketu. Naime, ona ne želi da se odrekne ni jednog od pregovaračkih aduta bez prethodne saglasnosti o suštinskom pitanju statusa Nagorno Karabaha.

Kobna „planinska crna bašta“

Sukobi u Nagorno Karabahu se smatraju najsloženijim u odnosu na preostala tri na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Naime, za razliku od Abhazije, Južne Osetije i Pridnjestrovlja koji teže da se definitivno odvoje od zemalja čiji su deo – Gruzije i Moldavije – u slučaju Nagorno Karabaha postoji još jedan akter – Jermenija koja ga podržava. Uz vojnu i svaku drugu pomoć svojih sunarodnika iz Jermenije, Nagorno Karabah je pobedio u ratu protiv Azerbejdžana koji je okončan 1994. Poginulo je oko 25 hiljada ljudi a izbeglo ih je oko milion sa obe strane i do dana današnjeg se nisu vratili na svoja ognjišta. Reč je o etničkom sukobu u kome i Azerbejdžan i Jermenija polažu istorijsko pravo na Nagorno Karabah. Mada nema raspoređene mirovne trupe u Nagorno Karabahu kao u ostalim slučajevima, Rusija ima veliki uticaj preko Jermenije. Istovremeno, Zapad je veoma zainteresovan za reintegraciju Azerbejdžana s obzirom da računa na bogata nalazišta nafte i gasa u ovoj zemlji. Rešenje se ne nazire, bez obzira na mnoštvo inicijativa i učestale pregovore. U međuvremenu, podstaknute sve većim prihodima od energenata, vlasti u Bakuu ubrzano naoružavaju armiju pa postoji opasnost od novog rata.

"Ostaviti da visi u vazduhu"

Moldavci diskriminisana većina

Rusija odbija da povuče trupe