Veliki broj crnogorskih građana živi i radi u inostranstvu. U Crnu Goru se vraćaju povremeno, tokom godišnjih odmora gdje se susrijeću sa svim dobrim, ali i lošim stvarima zbog kojih su napustili zemlju. Razgovarali smo s Crnogorcima iz dijaspore o stvarima koje su na zapadu neprihvatljive, a u Crnoj Gori uobičajene, o razlikama u načinu života, o zadržanim običajima koji nisu svakodnevni na zapadu i drugome. Za RSE govore Milovan Janković koji živi u Danskoj i Miroslav Zadrim koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama.
Veoma poznat crnogorskoj javnosti, preko uključenja u domaće radio emisije, Milovan Vukov Janković koji decenijama živi u Danskoj, već dugo apeluje na sedam stvari koje bi trebalo prenijeti iz Danske u Crnu Goru. Kako kaže, u Danskoj se ne može desiti da postoje prazni stanovi kojih je u Crnoj Gori više desetina hiljada, ne može se desiti da inspekcija upada u sobe turistima tokom sezone, niti se može desiti da posao ne bude završen ako je dogovoren na riječ:
„Danci bi odmah oporezovali sa dva posto godišnje dok se prazni stanovi ne prodaju i to bi bilo 60 miliona eura prihoda od praznih stanova. Ovdje se drže riječi. Na telefonski poziv poslujemo. I gdje nema poslovne riječi tu nema ni profita kao u Danskoj 44.000 dolara po glavi stanovnika, a mi ne možemo ni 5.000 dolara da zakučimo.“
Miroslav Zadrima, nekadašnji nastavnik likovne umjetnosti, više od dvije decenije živi u Americi. Ne spori da živi o ambijentu surovog kapitalizma u kome ništa nije garantovano, ali postoje brojne prednosti za radnike i penzionere koji se teško mogu sresti u Crnoj Gori:
„Ovdje je sistem nemilosrdan. Nemilosrdni su na poslu. Jednostavno si jedna brojka koja može da daje maksimum od sebe, ali nikad nisi siguran. Ipak u Americi imaš komfor, sve o čemu si sanjao U Crnoj Gori imaš ovdje. Ako odem u tu penziju, ako je doživim mogu da uživam u laganom životu, da skoknem do Floride, da skoknem do Kalifornije. To je sve moguće. Ne moraš biti bogat da bi to mogao, već je dovoljno biti običan radnik.“
Problemi s birokratijom ili čekanje kod doktora u Danskoj ne postoji, kaže Milovan Janković:
„Nikad u čekaonici kod ljekara niti čekanje kod birokratije. Birokratija mi sve servira na moju adresu. Nikoga ne molim. Ljekara nazovem, zakažem vrijeme, ne čekam duže od pet minuta. Odgovornost! Kod nas u Crnoj Gori je sve relativno i kolektivno. Niko ni za šta ne odgovara, šta god da se desi niko nije odgovoran.“
Miroslav Zadrima je pasionirani ribolovac. I u ovom sportu postoje pravila u Americi. U Crnoj Gori često čujemo da je iz mora ili jezera izvađena velika količina ribe ubijena dinamitom. Pitali smo Zadrimu šta bi se desilo u Americi kada bi nekoga uhvatili u krivolovu dinamitom:
„Ne bi ga uhapsili, poveli bi ga u ludnicu automatski. To nije kriminal to je ludilo. Tako bi ovdje to tretirali, vodili bi ga na liječenje. Upoznao sam jednog čovjeka, ime mu je Jure, sa naših je prostora. I kad je došao u Ameriku, vidio je da hvataju losose u plićaku. Pođe Jure i kupi veliku volegu i zagazi u plićak i uhvatio je losose volegom. Uhapsili su ga i poveli na tretman u mentalnu kliniku.“
Šta se dešava u Danskoj, ukoliko je firma nelikvidna i ne plaća obaveze?
„U Danskoj ako je neko nelikvidan, ako ne plaća svoje račune i obaveze, oni firmu odmah likvidiraju da ne bi unosio trulež u taj ambijent, da bi zdrave firme ostale zdrave i čitave“, priča Milovan Janković.
Ono što nije mogao da prihvati u Americi je otuđivanje porodice, kaže Miroslav Zadrima:
„Nisam vidio puno primjera da se familija zadržala zajedno. Jer ta dinamika života jednostavno, ne otjera djecu, nego natjera djecu kad završe školu da idu od roditelja. Taj familijarni život sam donio iz Crne Gore i to sam uspio. Djeca su mi blizu.“
Jedan od većih problema koje naglašava Milovan Janković je loš odnos države prema dijaspori. Radi se sasvim konkretnom razlogu:
„Prihodi Crne Gore su oko 380 miliona eura od dijaspore. Ali nas niko ne uvažava, a šalju nam agente da slučajno ne odlučimo da mi pokušamo da zakupimo zemljište na 99 godina kao šeici i Azerbejdžanci. Gledaju da nas unište da se slučajno ne udružimo i napravimo neku zadrugu.“
Miroslava Zadrimu smo pitali šta mu nedostaje iz domovine:
„Pršuta i njeguški sir, to mi fali. Možeš ovdje da kupiš bilo koju pršutu ali ni jedna nije blizu našoj. Fali mi druženje, ali opet ako se družiš onda ne radiš. Ja sam nostalgičan za Crnom Gorom. Fali mi onaj stil života. Ali kad odem dolje nema onih ljudi s kojima sam ja provodio vrijeme.“
