Nakon katastrofe izazvane izlivanjem reke Resave, koja je poplavila oko skoro 2.000 kuća u Svilajncu, 58 ljudi, žena i dece, koji ne mogu da se vrate u svoje domove, dobilo je utočište u Klubu vojske u tom gradu, koji je pretvoren u Kolektivni centar.
U noći kada je pomahnitava Resava poplavila skoro ceo Svilajnac, noseći sve pred sobom, mnogi ljudi ostali su bez celokupne imovine. Komisiji za procenu štete do sada se prijavilo više od 2.000 domaćinstava, a isto toliko porodičih paketa sa hranom, vodom i sredstvima za higijenu svakodnevno se deli ugroženom stanovništvu, koje čitavih pet dana nije imalo struju ni tehničku vodu u svojim kućama i stanovima.
Iako se situacija u Svilajncu postepeno stabilizuje i ljudi oprezno i sa strahom od onoga šta će zateći, vraćaju svojim kućama, mnogo je i onih koji nemaju gde da se vrate, zbog čega su smešteni u kolektivni centar formiran u nekadašnjem Klubu vojske.
Njihova drama još uvek traje, a užas preživljen u noći poplave se teško zaboravlja. Za Natašu Stanković, noć kada je pobesnela Resava nosila sve pred sobom je najtraumatičniji događaj u životu jer se bukvalno borila za život svoje porodce.
„To je bilo veliko čudo. Ja sam otišlasa detetom i jedva smo se izvukli. Suprug je ostao, da brani naselje od polave. Umalo se nije udavio tako da smo jedva izvukli živu glevu. Bili smo veoma uplašene iuznemireni. Dete mi je mnogo plakalo…”, priča Stankovićeva.
I Sanda Nikolić, koja sa prododicom sada živi u Kolektivnom centru u Klubu vojske kaže da im se poplava, poput noćne more, stalno vraća u san.
“Nije nam bilo ni malo lako. Deca sun am i danas bolesna. Primaju injekcije, uzimaju lekove…Ovaj najmlađi ne može da spava i stalno se budi od straha koji je pretrpro te noći”, kaže Nikolićeva.
Najstarija među njima, Mira Stojanović, prva se, nakon povlačenja vodeo osmelila da ode da obiđe poplavljenu kuću i doživela novi šok.
“Ono što sam videla i doživela je veliki stres za mene.Ja sam stara i bolesna i bilo mi je veoma teško kada sam videla svoju uništenu kuću. Više ne znam ni gde ću, ni kako ću, ali najviše birinem za ovu decu,a ako mi veruješ”, jada se Stojanovićeva.
Resava bila jača
Ni Snežana Hercenberger, kojoj su u Kolektivno centru svih 11 članova porodice kaže da nema gde da se vrati, ali da je od svega najvažnije da su svi đivi, zdravi i na okupu.
“Čim je voda počela da brzo da nadolazi, svi smo kao i ostali sa decom pobegli iz kuće. Ništa nismo poneli sa sobom, Sve što smo imali tamo nam je ostalo. Samo smo gledali kako decu da izbavimo. Došli smo u kolektivni centar i sada ne znamo šta će biti dalje sa nama. Mi nemamo gde da se vratimo jer je naša kuća skroz otišla. Tamo više nem ani stvari. važno je da su nam deca ostala živa i da su zdrava”, ističe Hercenberger.
Saša Stanisavljević ostao je kobne noći u vodi do pred samu zoru pokušavajući da zajedno sa komšijama da odbrani naselje, ali Resava je bila jača.
“Meni je voda već bila iznad pojasa kada sam morao da evakuišem ženu i dete. Odmah sam se vratio u naselje na Resavi kod stare klanice da sa ljudima pravim nasip od džakova punjenih peskom, ali ništa nije vrdelo. Voda je učla u kuću, ne samo kod mene nego kod mnogo ljudi. Sve stvari su potopljene i tamo više nemamo ništa”, kaže Stanisavljević.
I njegov komšija Dragan Radovanović bio je te noći na prvoj liniji odbrane, boreći se svim silama da zaustavi vodu koja je dolazila sa svih strana. Na žalost, i njegovu kuću kao i domove mnogih porodica iz njegovog naselja, Resava je teško oštetila.
“Brzo nas je poplavila i kuće napunila vodom. Sve stvari su uništene i sve sam ih izbacio. Sada nemam ništa ali imam četvoro dece i ženu. Svi smo ovde u kolektivnom centru”, kaže Radovanović.
Ivana Paunović, foto: Branko Vučković
Za sada niko u Svilajncu ne zna kako će biti razrešen njihov problem i kakve su im perspektive u budućnosti, mada svi očekuju pomoć države i humanitarnih organizacija. Sada su na bezbednom u Klubu vojske u kome imaju elementarne uslove za život.
"Oni ovde, osim mesta za spavanje imaju i ostale uslove. Svaka porodica dobija hranu svakoga dana. Imaju higijenske pakete, kupatila gde mogu da se okupaju, toalete. Oni koji su imali kod koga da odu otišli su, oni koji nisu imali gde ostali su ovde”, kaže Ivana Paunović iz Komisije za smeštaj evakuisanih osoba.
A da nada poslednja umire, potvrđuju i ovi unesrećeni ljudi, koji, dok snimamo ovu reportažu, utehu za tešku nesreću i tugu za izgubljenim domovima nalaze u zvucima trube i bubnjeva.
“Život teče dalje, nadamo se biće bolje”, poručuje jedan od trubača.
