“Dogovorom u Briselu Srbija je na putu da prizna nezavisnost Kosova,” izjavio je za RSE Vuk Drašković, nekadašnji ministar inostranih poslova Srbije.
Iako su i Beograd i Priština zadovoljni potpisivanjem sporazuma u Briselu, koji se u javnosti opisuje i kao istorijski, uočljivo je da ga obe strane različito tumače.
Vuk Drašković, bivši šef srpske diplomatije, kaže da su suprotna gledišta rezultat unutrašnje političke upotrebe, i da je jedino bitna suština sporazuma.
“To je korak napred ka punoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Koja će se okončati neminovnim prihvatanjem stvarnosti da Kosovo više nije srpska pokrajina, da nije u sastavu Srbije. I da to nije od kapitulacije u ratu sa NATO alijansom i usvajanja rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Koja je zapravo precizirala put i proces ka uspostavljanju i proglašenju kosovske nezavisnosti.”
Zvaničnici su javnosti u Srbiji briselski sporazum o Zajednici srpskih opština, energetici, telekomunikacijama i mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, predstavili kao trijumf, koji je Marko Đurić, šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, sportskim rečnikom opisao kao “pobedu od 5:0”.
Aleksandar Vulin, ministar u Vladi Srbije, rekao je da je ključan sporazum o Zajednici srpskih opština.
“Ovo je veliki politički uspeh koji je Priština dugo pokušavala da spreči. Zajednica srpskih opština je velika prekretnica. Srbi na Kosovu i Metohiji sada imaju institucionalni okvir gde mogu i da se pohvale i da se požale. Zajednica srpskih opština ima značajna ovlašćenja. A kakva će biti, i u kojoj meri će na bolje menjati kvalitet života Srba na Kosovu i Metohiji, sada će najviše zavisiti od njih samih.”
Opozicija uglavnom smatra da je briselski sporazum korak u dobrom smeru, uz tvrdnju da će u naredom periodu na red doći pitanje pristanka na članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, kao i da će priznanje Kosova biti jedan od glavnih uslova za ulazak u Evropsku uniju.
Borislav Stefanović, potpredsednik Demokratske stranke i bivši šef pregovaračkog tima u dijalogu sa Prištinom, smatra da su rezultati ovog sporazuma daleko od onoga što je sadašnja vlast obećavala Srbima na Kosovu.
“Ostaje nejasno kakve ingerencije ima Zajednica srpskih opština. Međutim, očigledno je da tu nema famoznih izvršnih ovlašćenja. Sve je obavijeno nekom patinom i busanjem u patriotske grudi. A na kraju dobijete ovo i onda se to predstavi kao velika pobeda. U svakom slučaju, ovaj sporazum je koristan i biće jedna važna stanica ka punoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine.”
Vuk Drašković smatra da i Beograd i Priština, kao i ranije, ciljano ističu razlike u mišljenju o postignutom sporazumu koje iznose domaćoj javnosti.
“Biračkom telu u Srbiji i dalje se prodaje magla ustavne preambule da je Kosovo pokrajina u sastavu Srbije. A albanskom biračkom telu prodaje se magla da Ahtisarijevim dokumentom, koji je u samom temelju kosovske nezavisnosti, Srbi su dobili svojevrsni, u mnogo čemu sličan, svoj plan Z4. Dakle najveći mogući stepen zaštite njihove lokalne samouprave i zaštite nacionalnih, verskih, kulturnih i ostalih prava po najvišim evropskim standardima.”
Opšta je ocena, koja je došla i uz pohvale od Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, da je dogovor u Briselu preketnica u dijalogu Beograda i Prištine, i da otvara perspektivu bržeg napredovanja u procesu evrointegracija.
Vuk Drašković zaključuje da na tom putu Beograd neće moći da negira činjenicu da je većina zemalja Ujedinjenih nacija, NATO saveza i Evropske unije priznala Kosovo.
“Verovatno će proteći još vremena do kada će zapravo Srbija, sve parče po parče, prihvatiti Ahtisarijev dokument. Ovog puta direktno ga pregovarajući sa albanskom stranom. Procenjuje se da je to bezbolnije nego u paketu. Mada ja mislim da bi trebalo sa naše strane prihvatiti, makar i sa zakašnjenjem, ono što je Kosovo već prihvatilo i ugradilo u svoj dokument. A onda u briselskom dijalogu nastojati da se u nekim oblastima, koliko je to moguće, poboljša Ahtisarijev dokument svuda tamo gde nam se učini da nisu dovoljno zaštićena prava Srba.”
