Pre koju nedelju, premijer Srbije Aleksandar Vučić najavio je, sa sebi svojstvenim osećajem za (melo)dramu, vrlo burnih mesec dana za Srbiju, apelujući usput na „nacionalno jedinstvo“, šta god to značilo, a kad god se neka vlast poziva na „jedinstvo“ s narodom, onda to obično znači samo jedno: „nemojte da nam smetate dok radimo ono što smo naumili“.
Bog i Vučić - nadamo se - znaju zašto je baš ovaj mesec toliko značajan i presudan, no još važnije od toga je da li u ponašanju vlasti uopšte ima nekog sistematskog „nauma“, to jest bilo kakve koherentne strategije? I kako se ona manifestuje i dokazuje?
U ovom trenutku, Beograd pregovara s Prištinom, dakako pod visokim evropskim pokroviteljstvom, oko niza pitanja važnih ne samo u nekom „visoko političkom“ smislu, nego i za običan, svakodnevni život građana, možda najviše i najneposrednije kosovskih Srba, koji su ionako zgodna dežurna moneta za potkusurivanje. Pregovori su tvrdi a pregovarači žilavi, i sav taj šušur (prepun svih vrsta spinovanja) koji ih prati pomalo podseća na kamernu verziju pregovora Ciprasove grčke vlade s evropskim poveriocima, gde se konopac „strateški“ zatezao do samog kraja, u pomalo šamanskom uverenju da ipak neće pući, mada se danas, na dan najavljenog grčkog „bankrota“, čini da se tu neko možda ipak preigrao. Ko? Neka vreme pokaže, ali jasno je da slabija strana uvek nosi daleko veći i neposredniji rizik. Kako ova paralela funkcioniše u našem slučaju? Tako što je Beograd taj koji ipak ovde nosi veći ulog i može više da izgubi ako se preigra, na razne načine, počev od mogućeg otvaranja prvih pregovaračkih evrointegracijskih poglavlja. Ili, u suprotnom, novog zastoja, na neodređeno vreme. A ovo je najpogrešnije od svih pogrešnih vremena za ostajanje u limbu jedne male, siromašne zemlje usred iznova potmulo turbulentnog Balkana, u opominjućoj blizini Grčke, u sendviču između nekoliko autoritarno-populističkih režima, u susedstvu nekoliko nekonsolidovanih država i poludržava, i pod senkom napadno ambicioznog Kremlja.
Valjda niko ozbiljan ne misli da će interpretacija srebreničkog masakra više hiljada bošnjačkih muškaraca prestati da važi kao sudski „overeni“ genocid?
Na paralelnom razboju, a opet u skladu s premijerovom teatralnom najavom, Vučićeva i Nikolićeva Srbija bije „srebreničku bitku“, suštinski suvišnu, moralno krajnje suspektnu a s pragmatične strane izvesno gubitničku, jer nije jasno čemu se uopšte taj povampireni „revizionistički diskurs“ zvaničnog Beograda nada, sa ili bez „britanske“ rezolucije Saveta bezbednosti o genocidu? Valjda niko ozbiljan ne misli da će interpretacija srebreničkog masakra više hiljada bošnjačkih muškaraca prestati da važi kao sudski „overeni“ genocid? Ako je to nemoguće - a jeste - šta je uopšte moguće, i čemu sve to služi, kojem to dobru? U ovom trenutku još je nejasno hoće li Vučić na koncu otići u Srebrenicu - Nikolić sigurno neće, i to je dobro, jer i u politici postoje granice apsurdno lošeg ukusa koje ne bi trebalo prelaziti ni po koju cenu; osim toga, uvek je dobro i za državu Srbiju korisno kad se predsednik Nikolić negde ne pojavi, i kad ne dobije priliku da bilo šta kaže - ali sve i da Vučić na koncu ode „da pogne glavu pred žrtvama“, šteta je već načinjena. Možda je ona, uostalom, načinjena još onog trenutka kada su se na vlast u Srbiji vratili ljudi čije su političke biografije trajno kontaminirane postjugoslovenskim ratovima, pa posredno i Srebrenicom. Ako je to uopšte „posredno“ kad se radi o ljudima koji su pre samo šest-sedam godina demonstrativno tražili „sigurnu kuću za Ratka Mladića“.
Uzgred, kada je nabrajao užase i pokore koji čekaju Srbiju u narednih mesec dana, Vučić je na taj spisak stavio sve i svašta, naizgled sasvim iracionalno, sećam se da sam pomislio da je upravo zaumno navesti u tom kotekstu čak i tužnu godišnjicu Jadovna. Ispada, međutim, da je Vučić ciljano ispalio svojevrsno „samoispunjavajuće proročanstvo“, poslavši u Jadovno notornog Aleksandra Vulina, svog trbuhozborca za osobito neprijatne zadatke, a koji je svoj posao obavio s uobičajenom suptilnošću. Bez obzira što je u celoj veštački podgrejanoj „aferi Stepinac“ hrvatska strana daleko od toga da bude naivna i nevina, misteriozno je kojem to dobru i kojem to interesu Srbije je imalo služiti Vulinovo, ergo Vučićevo, ponovno otvaranje još jednog „fronta“ u regionu, i to u trenutku kada je pozicija Srbije krajnje fragilna?
Radi se samo o tome da je „drama“ preseljena na regionalni i evopski teren, što možda stvara manje buke i besa kod kuće, ali tu su ulozi još krupniji.
Posle proletnjih „hajki na izdajnike“, od ombudsmana pa do nepoćudnih medija, jun je potekao nešto mirnije na unutrašnjepolitičkoj sceni, dobrim delom i zahvaljujući jalovosti i nemoći opozicije (dobrim delom ionako pacifikovane, inkorporirane, adoptirane...), ali to nije ni na koji način promenilo narav aktuelne vlasti, koja u dramatizaciji i patetičnoj autoviktimizaciji vidi sredstvo ne samo opstanka na vlasti nego i najvidljiviji smisao samog vladanja. Radi se samo o tome da je „drama“ preseljena na regionalni i evopski teren, što možda stvara manje buke i besa kod kuće, ali tu su ulozi još krupniji.
A građani Srbije takom ovih pompezno proglašenih „dramatičnih nedelja“ podsećaju na putnike aviona koji „slobodno pada nosom prema tlu“ (što bi rekao živopisni savetnik predsednika države) koji sede vezani na svojim sedištima i još im je pomalo neprijatno da paniče, sve se nadajući da pilot ipak zna šta radi. E pa, ako i zna - onda to vrlo vešto skriva.