"Praznik nam još nije došao. Približiće se kada se rat završi i Ukrajina pobedi", kaže Ljudmila Makej za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Ljudmila je jedna od nekoliko ukrajinskih novinara koji su našli utočište na Kosovu, nekoliko nedelja nakon početka ruske invazije na njihovu zemlju 24. februara.
Za ovogodišnje praznike, kaže, odlučila je da uopšte ne ukrašava svoj privremeni dom u Prištini. Napravila je samo par ukrasa za novogodišnju jelku koje je odlučila da pokloni drugima.
Iako Kosovo vidi kao svoj drugi dom i zahvalna je na gostoprimstvu koje joj je ukazano, Ljudmila ne može da zaboravi svoj san za ovaj kraj godine, koji je ostao neostvaren.
"Prošli Božić nam je bio veoma interesantan jer je došla moja najmlađa ćerka, koja se verila za svog dečka. Praznik je bio veoma zanimljiv jer smo dočekali novog člana porodice. Da nije bilo rata, oni bi se venčali ove godine", kaže Ljudmila.
Posebno joj nedostaje tradicija za kraj godine koja nikada nije zaboravljena u kući njenih roditelja.
Rado se priseća priče poznate svima u njenoj porodici, kako je, još kao mala, dan uoči Božića, izgubila majku na putu do bakine kuće, usred velikog snega koji je zatrpao ulice Kirohovradita. u Ukrajini.
Čak je i miris pomorandže podseća na detinjstvo, jer je svake godine dobijala poklon paket od ujaka koji je živeo u Sankt Peterburgu u Rusiji - paket pun pomorandži, igračaka i bombona.
Strah ju je da bi njen rodni grad u bilo kom trenutku mogao da pogodi ruski projektil i da "nikada više neće videti” svoju porodicu i prijatelje.
"Molićemo se Bogu i, kada se nebo otvori, Bog će čuti naše molitve da se rat završi i da se vratimo u Ukrajinu", kaže Ljudmila.
Ona aludira na verovanje u Ukrajini da se na Božić otvara nebo i da Bog tada čuje želje ljudi.
Iako je od rodnog mesta udaljena oko 1.600 kilometara, Ljudmila ima nekoliko sunarodnika u blizini.
Postoji najmanje 13 ukrajinskih novinara koji su se nastanili na Kosovu kroz poseban program koji su pokrenule dve evropske novinarske organizacije, a koju je finansijski podržala Vlada Kosova.
Jedna od njih je Irina Sinelnik (Iryna Synelnyk) koja je na Kosovo stigla u julu ove godine. Kaže da nikada nije zamišljala da će ove godine Božić provesti na Kosovu, pošto ranije nije znala ništa o ovoj zemlji.
Božić u njenoj porodici isto se obeležavao generacijama unazad - kaže da su jelku kitili istim ukrasima koji su deo porodične tradicije još od vremena njene bake i dede.
Ove godine, međutim, Irina uopšte neće ukrasiti svoj privremeni dom u Prištini.
Za nju je 2022. godina bila posebno teška, jer je osim što je morala da napusti rodni grad, izgubila oca usled COVID-19, a projekat u okviru kog je radila kao novinarka je okončan.
"Prošle godine, želja mi je bila, kao i uvek, da budem zdrava i da nađem novi posao jer je pred novogodišnje praznike projekat na kom sam radila završen. Novu godinu dočekujem sa nadom da će 2023. biti pobednička za Ukrajinu", kaže Irina za RSE.
Dodaje da se nimalo ne oseća praznično i da neće kititi jelku niti kupovati poklone.
Ukoliko bi to uradila, kaže, činilo bi joj se "kao da izdaje svoju zemlju".
Irini nedostaje osećaj sreće koju je imala kao dete kada je videla Deda Mraza sa punim džakom poklona pored okićene jelke u svojoj školi.
Uvek se pitala jedno kad bi Deda Mraz došao u školu.
"Uvek sam se pitala šta je stavio u džak. Šta je bilo u njegovoj tolikoj torbi", priča Irina sa osmehom na licu dok se priseća scena iz detinjstva.
Uznemirena je što ne može da uživa u detinjstvu svoje unuke, ali je zadovoljna što u njenoj blizini, na Kosovu, ima još Ukrajinaca.
"Dobro je kad čovek nije sam", kaže Irina.
"U mislima sam svesna da je praznik, ali mi duša ne dozvoljava da slavim. Ukrase i okićeni grad gledam izdaleka, jer znam da u mojoj zemlji još uvek traje rat", kaže Irina.